Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бога'.
Found 43 results
-
Интервју са Епископом пожаревачко-браничевским др Игнатијем: Божић - вечни загрљај Бога и човека!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
- 1
-
-
- игнатијем:
- пожаревачко-браничевским
- (и још 7 )
-
Митрополит Амфилохије: Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Епископ диселдорфски и немачки Григорије у Берлину: Без Бога није нам могуће спасење!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Претходног викенда Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије био је у првој канонској посети црквеној општини Берлин. У суботу 22. децембра Владика Григорије био је на вечерњој служби у Храму Светог Саве, при коме су пароси протојереј Вељко Гачић и протонамесник Радомир Колунџић, док је у недељу 23. децембра служио свету литургију у Храму Васкрсења Господњег. Епископу су у присуству многобројног верног народа саслуживали старешина ЦО Берлин протојереј-ставрофор Драган Секулић, протонамесник Радомир Колунџић и протођакон Александар Секулић. Светој литургији присуствовали су и дипломатски представници Републике Србије и Грчке. Звучни запис беседе Извор: Епархија деселдорфска и немачка -
Митрополит Амфилохије у острошкој светињи: Богородица је у себе примила Бога и постала храм Бога живога!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије на празник Ваведења Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију у ваведењској цркви у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког поводoм храмовне славе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереји – ставрофори: Саво Брадоњић свештеник у пензији из Рудог, Радомир Никчевић херцегновски архијерејски намјесник, Слободан Јокић никшићки архијерејски намјесник; протојереј Мирчета Шљиванчанин подгорички парох, јереји Мирко Вукотић никшићки парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва, светенства и вјерног народа. Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јерођакона рукопроизвео острошког сабрата монаха Никиту. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастирским словом надахнуо Високопреосвећени митрополит, који је између осталог казао да је Пресвета Богородица на овај велики дан уведена у јерусалимски храм, светињу над светињама, као дјевојчица, Она која ће примити у себе самог Господа и сама постати храм Бога живога. – Сабрали смо се овдје у овој светињи, да заблагодаримо Богу, да се поклонимо Оцу и Духу Светоме и да се припремимо да се причестимо Тијела и Крве Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да постанемо једно са њим, благодарећи Пресветој Дјеви која нам га је подарила и која је ушла у светињу над светињама, да би се Једини свети уселио у Њу и да би тога Јединог светог и ми додиривали и причестивали се Тијела и Крви Његове – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је упаво причешће смисао нашег живота. Подсјетио je сабране да су призвани да припремљени примају Тијело и Крв Господњу, као што се Пресвета Дјева припремала од рођења да би могла да у утробу своју прими Господа. – Тако смо и ми призвани да се припремамо постом и молитвом, а прије свега вјером у Христа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, вјером у Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, вјером која је основа свега онога чему се надамо и провјера невидљивих ствари, вјером да се заиста вино и хљеб које ми приносимо Господу силом Духа Светога претварају у Тијело и Крв Господњу, као што се и молимо и призивамо Духа Светога, Онога који је осјенио утробу Дјеве Свете, па се Христос родио – рекао је Митрополит Амфилохије. Поучавајући сабране о гријеху, покајању и исповијести, Митрополит је казао да су Богу сви наши гријеси јавни, а да је у наше вријеме најопакији гријех који је завладао, гријех блуда. – Ми смо ове године у Митрополији развјенчали чак 42 црквена брака, а како је тек са онима који се не вјенчавају у цркви. Срашно је то знамење. Неће у браку нико никога да претрпи, то је најопакије. Свако његује своје саможивости и свој егоизам. Светиња брака је призив на љубав, а истинска љубав се жртвује. Као што се Христос као Бог љубави жртвовао за живот, тако су и они који су Христови дужни да се жртвују једни за друге, поготово у светињи брака гдје се онда рађају дјеца. Нажалост, све је подређено саможивости – казао је Митрополит Амфилохије и посебно критиковао најнеприроднији гријех који се нажалост данас проповиједа у тзв. парадама поноса. И псовка, и оговарање, и презир према брату, и саможивост, самољубље, све треба очистити у себи, казао је Митрополит, да би Господ могао да се усели у нас и да би могао да дејствује додир до Моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, да нам дарује здравље душе и тијела, нама и нашим ближњима. Сабрани који посте Божићни пост, који су се измирили са ближњима и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је Митрополит Амфилохије са протосинђелом Сергијем, економом острошке светиње, благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Ваведења Пресвете Богородице принијела острошка обитељ, као и славске колаче које су принијели бројни сабрани свечари. Извор: Манастир Острог -
Прота Далибор Милаковић: Када гледамо лице брата свога, гледамо лице Бога свога!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У недјељу, 18. новембра, 25. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протојереја Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, као и протођакона Владимира Јарамаза. Тумачећи прочитану јеванђељску причу, началствујући свештенослужитељ Далибор Милаковић се осврнуо на важност љубави према Богу и ближњима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. „Ако желиш задобити живот бесмртни – Царство Божије, љуби Бога свога, свим срцем својим, свом душом и свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога. Ово су двије највеће заповјести које је Господ Бог дао нама људима и које ће од нас тражити до краја свијета и вијека“, казао је отац Далибор, објашњавајући да о те двије заповјести виси сав закон и пророци и да је у њима садржано да волимо Бога и ближње своје. Подсјетио је и на то за шта смо створени и које је наше стварно призвање и назначење у овоме свијету: „Створени смо по образу и подобију Божијем, створени смо да узрастамо у пуноћу мјере раста Христовог. Дакле, када гледамо лице брата свога, ми гледамо лице Бога свога“, нагласио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. На крају свог пастирског обраћања, нагласио је да смо створени за заједницу у којој је љубав главна, јер нас том љубављу и Господ призива и позива на истинско заједништво и духовно обновљење: „Сви ми смо овдје у заједници призвани да волимо једни друге, зато Господ и говори да ондје гдје обитава љубав међу браћом ту обитава и Он. Зато Господ призива цијели свијет, сви су призвани да пред Богом једни друге познамо као браћу“, закључио је отац Далибор. Током Свете Литургије појали су и одговарали хорови из Подгорице и Бара. Наиме, уз хор Саборног храма Васкрсења Христовог – „Свети апостол и Јеванђелист Марко“ из Подгорице, почасни гости ове недјеље били су чланови хора „Свети Јован Владимир“ из барског Храма. Уважене госте је поздравио и заблагодарио на доласку, протојереј Мирчета Шљиванчанин . Светим Тајнама Тијела и Крви Христове је приступио и присајединио се велики број вјерног народа, а евхаристијско сабрање благодарности је настављено за трпезом љубави и просторијама Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Молитвена радост и поверење у Бога (аудио)
............. је објавио/ла Наслов блога у А В Д Е Н А Г О
-
Протопрезвитер-ставрофор др Драган Милин: Да ли Бога волимо?
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Your browser does not support the HTML5 audio tag. -
Протопрезвитер-ставрофор др Драган Милин: Да ли Бога волимо?
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
"Да ли се више плашимо Бога или - волимо Бога?" - основна је нит о којој је поучавао протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин у проповеди на Светој Литургији у Храму Св. Саве у Паризу, у Недељу 13. по Духовима, 26. августа 2018. године. На звучном запису проповеди благодаримо радију Слово љубве. Звучни запис беседе View full Странице -
Митрополит Амфилохије: Молим Бога да уразуми Вучића да не изда Косово!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Запањен сам. Жао ми је због њих, искрено речено. Прије свега, ја нисам ни Вучића ни њих ничиме повриједио. Изразио сам бригу, да се бринем, рецимо, због ове политике која се води од Бриселског споразума који су потписали 2013. године, да ће се одрећи Косова и Метохије. То није напад ни на кога, рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Недељник, на питање како је доживио медијске нападе министара из власти (Србије) прије неколико мјесеци. „Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије. Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада. Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум„, рекао је митрополит Амфилохије. Један од најутицајнијих епископа у Српској православној цркви, напунио је у јануару 80 година, наводи Недељник. Митрополит је коментарисао и недавно најављене промјене у Уставу СПЦ, као и о промјени избора за патријарха. На питање да ли је „апостолски жријеб“ одужио своје, митрополит Амфилохије каже: „То је била реакција на насиље Комунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља. Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб“, рекао је Митрополит. На питање зашто не би желио да буде патријарх, рекао је: „Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
-
Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/
-
Митрополит Порфирије: Жива вера је поверење у Бога и Његову љубав према нама! (АУДИО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка -
Митрополит Порфирије: Жива вера је поверење у Бога и Његову љубав према нама! (АУДИО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
-Слава Светоархангелске обитељи у Ковљу- У древном Светоархангелском манастиру, као једном од духовних центара и плодоносних благодатних кошница, два велика сабора бивају сваке године: зими 8/21. новембра - о празнику Светог архангела Михаила, и лети 13/26. јула - о празнику Светог архангела Гаврила. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка View full Странице -
Митрополит Порфирије: Вера у Бога чини човека боголиким!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Порфирије: Вера у Бога чини човека боголиким!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
-По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Митрополит Амфилохије: Људско друштво без Бога граде само безумници!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Људско друштво без Бога граде само безумници!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
„У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице- 1 нови одговор
-
- 1
-
-
- безумници!
- само
- (и још 8 )
-
Јавна расправа о постављању споменика у Врњачкој Бањи била је полемична посебно због биста и споменика историјским личностима и боговима фото: М. Дугалић Врњачка Бања – Нема спора о томе да се у Врњачкој Бањи, поводом обележавања 150 година организованог бављења туризмом, мора наћи спомен-обележје Павлу Мутавџићу, намеснику кнеза Милоша Обреновића који је, као окружни начелник, са неколико виђенијих људи 1868. године основао „Фундаторско друштво кисело-вруће воде” у Врњцима. Од тада је и започето озбиљније бављење бањским лечењем и понудама за одмор и забаву у Врњачкој Бањи. Тај предлог, истакнутог културног радника Бошка Руђинчанина, као и онај да се у овој бањи нађе биста Миодрага Б. Протића, познатог сликара и оснивача Музеја савремене уметности у Београду, рођеног у Врњачкој Баљи су у поодмаклој реализацији то јест при крају сложене процедуре одлучивања. политика.рс Ево и целог текста:
-
Митрополит Амфилохије: Молим Бога да уразуми Вучића да не изда Косово!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
„Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије. Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада. Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум„, рекао је митрополит Амфилохије. Један од најутицајнијих епископа у Српској православној цркви, напунио је у јануару 80 година, наводи Недељник. Митрополит је коментарисао и недавно најављене промјене у Уставу СПЦ, као и о промјени избора за патријарха. На питање да ли је „апостолски жријеб“ одужио своје, митрополит Амфилохије каже: „То је била реакција на насиље Комунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља. Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб“, рекао је Митрополит. На питање зашто не би желио да буде патријарх, рекао је: „Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска- 6 comments
-
- 2
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 6 )
-
Катихета Бранислав Илић: Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Теолошки
У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка -
Катихета Бранислав Илић: Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице -
Епископ милешевски Атанасије: Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска-
- 1
-
-
- епископ
- милешевски
- (и још 7 )
-
Епископ милешевски Атанасије: Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Часни оци, преподобни монаси и монахиње, поштовани народе Епархије милешевске, Благодарећи Богу на овом дану, придружујем се и ја као Епископ милешевски у својим Божићним честиткама Његовој Светости нашем Патријарху Господину Иринеју и свему Сабору Епископа наше Свете Цркве и све Вас у радости поздрављам МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска View full Странице -
Митрополит Амфилохије у Острогу: Прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег! (ВИДЕО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Мирко Вукотић никшићки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који се постом припремају за најрадоснији хришћански празник Божић, примили су Свето Причешће, а на крају Литругије архипастирском словом празник им је честитао Митрополит Амфилохије. Он је казао да је Бог – Бог живих, а не мртвих. -Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка, апостола, светих отаца и матера наших, свете дјеце Божије која су се крстила у име Господње и која су Господу послужила, међу којима спада и наш Новомученик Станко Острошки. Бог је Бог живих и зато ми данас прослављамо све оне који су својом вјером, својим животом, својим подвигом, својом жртвом прославили живога Бога. Од првих праотаца, преко пророка и Цара Давида и преко свих оних који су уградили себе у историју народа Божијег, у историју Христовог дејства и присуства у животу неба и земље, до наших времена – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да се Црква Божија припремајући се за прослављење Христовог Рождества у ове дане прво сјећа свете дјеце и прославља Дјетињце, потом се сјећа светих мајки на челу са Богомајком Пресветом Богородицом и прославља Материце, а онда се у недјељу уочи Христовог Рођења сјећа и светих отаца и прославља Оце. – Припремајући се за Свето Рождество Христово ми прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег, од Дјеве рођеног, јединородног Сина Божијег, па отуда и прослављамо Дјетињце, зато што је Он први и посљедњи, почетак и крај, зато што су дјеца симбол Њега. Дијете је симбол самог Бога, узор људског живљења на земљи по својој безазлености, својој чистоти, п освом здравоумљу и својој цјеломудрености. Кроз материнство Пресвете Дјеве које прослављамо, Оне која је родила Христа Бога нашег, прослављамо свако материнство, свако рођење од мајке овдје на змељи, а нарочито оне свете мајке које су уградиле себе у живот самога Господа нашег, рађајући свету и благословену дјецу. Свете оце и праоце које прослављамо, свете мајке и свето материнство и свету дјецу на челу са Христом Богом, дјететом, предвјечним Богом, Црква прославља оно што је најсветије, оно што је огледало живог Бога и Његовог присуства у историји рода људског, а то су управо Дијете, Мајка и Отац – казао је Митрополит Амфилохије. Према његовим ријечима треба да се научимо поштовању три основне светиње људског живота, очинства, материнства и дјетињсва. – Овдје у Острогу се то прославља вјековима, а прослављамо научени од Светог оца Василија Острошког – казао је Митополит и пожелио да свјетлост Свете Тројице Оца, Сина и Духа Светог обасја све који се сабирају у острошкој светињи, а на првом мјесту светосавски и световасилијевски народ који живи у Црној Гори, а преко њега и све земаљске народе. Митрополит Амфилохије је такође подсјетио да се у новије вријеме у свијету прославља тзв. Дан жена и казао да је тај празник празан и да нема суштину, те да је једини истински празник жене и жеског рода у тајни материнства, као што је у тајни очинства небозменог једино прослављање очинства и отаца на земљи и као што је у прослављању Божић Бате, Христа Бога, прослављање онога што је најдивније и што ће нас оправдати пред Богом. Подсјетимо, Оци се увијек празнују посљедње недјеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се “дријеше” поклонима, исто као и мајке. Због тога су сабрани, на челу са протосинђелом Сергијем на крају богослужења везивали Митрополита Амфилохија, који их је даривао поклонима. Заједничарење сабраних са Митрополитом Амфилохијем у острошкој светињи настављено је за трепезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог -
Митрополит Амфилохије у Острогу: Прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег! (ВИДЕО+ФОТО)
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, у недјељу 30. по Духовима, 18./31. децембра 2017. љета када наша Света Црква слави Светог мученика Севастијана, Светог Модеста и друге – на Оце, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Звучни запис митрополитове бесједе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Мирко Вукотић никшићки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који се постом припремају за најрадоснији хришћански празник Божић, примили су Свето Причешће, а на крају Литругије архипастирском словом празник им је честитао Митрополит Амфилохије. Он је казао да је Бог – Бог живих, а не мртвих. -Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка, апостола, светих отаца и матера наших, свете дјеце Божије која су се крстила у име Господње и која су Господу послужила, међу којима спада и наш Новомученик Станко Острошки. Бог је Бог живих и зато ми данас прослављамо све оне који су својом вјером, својим животом, својим подвигом, својом жртвом прославили живога Бога. Од првих праотаца, преко пророка и Цара Давида и преко свих оних који су уградили себе у историју народа Божијег, у историју Христовог дејства и присуства у животу неба и земље, до наших времена – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да се Црква Божија припремајући се за прослављење Христовог Рождества у ове дане прво сјећа свете дјеце и прославља Дјетињце, потом се сјећа светих мајки на челу са Богомајком Пресветом Богородицом и прославља Материце, а онда се у недјељу уочи Христовог Рођења сјећа и светих отаца и прославља Оце. – Припремајући се за Свето Рождество Христово ми прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег, од Дјеве рођеног, јединородног Сина Божијег, па отуда и прослављамо Дјетињце, зато што је Он први и посљедњи, почетак и крај, зато што су дјеца симбол Њега. Дијете је симбол самог Бога, узор људског живљења на земљи по својој безазлености, својој чистоти, п освом здравоумљу и својој цјеломудрености. Кроз материнство Пресвете Дјеве које прослављамо, Оне која је родила Христа Бога нашег, прослављамо свако материнство, свако рођење од мајке овдје на змељи, а нарочито оне свете мајке које су уградиле себе у живот самога Господа нашег, рађајући свету и благословену дјецу. Свете оце и праоце које прослављамо, свете мајке и свето материнство и свету дјецу на челу са Христом Богом, дјететом, предвјечним Богом, Црква прославља оно што је најсветије, оно што је огледало живог Бога и Његовог присуства у историји рода људског, а то су управо Дијете, Мајка и Отац – казао је Митрополит Амфилохије. Према његовим ријечима треба да се научимо поштовању три основне светиње људског живота, очинства, материнства и дјетињсва. – Овдје у Острогу се то прославља вјековима, а прослављамо научени од Светог оца Василија Острошког – казао је Митополит и пожелио да свјетлост Свете Тројице Оца, Сина и Духа Светог обасја све који се сабирају у острошкој светињи, а на првом мјесту светосавски и световасилијевски народ који живи у Црној Гори, а преко њега и све земаљске народе. Митрополит Амфилохије је такође подсјетио да се у новије вријеме у свијету прославља тзв. Дан жена и казао да је тај празник празан и да нема суштину, те да је једини истински празник жене и жеског рода у тајни материнства, као што је у тајни очинства небозменог једино прослављање очинства и отаца на земљи и као што је у прослављању Божић Бате, Христа Бога, прослављање онога што је најдивније и што ће нас оправдати пред Богом. Подсјетимо, Оци се увијек празнују посљедње недјеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се “дријеше” поклонима, исто као и мајке. Због тога су сабрани, на челу са протосинђелом Сергијем на крају богослужења везивали Митрополита Амфилохија, који их је даривао поклонима. Заједничарење сабраних са Митрополитом Амфилохијем у острошкој светињи настављено је за трепезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог View full Странице-
- 2
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 9 )
