Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бога'.
Found 53 results
-
Владика Јован: Срце човечје у коме нема Бога, равно је хладном камену!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У среду, 27/14. фебруара 2019. године, на празник Светих Авксентија и Кирила Словенског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литурију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић, протођакон Иван Гашић и чтец Стефан Радисављевић. Светој Литургији присуствовао је велики број верника Бреснице, а међу њима био је један број верника који славе светог Кирила Словенског, те су након Литургије пресекли славске колаче и на тај начин увећали значај празника светог Кирила као просветитеља словенских народа. Литургијску радост увећали су верници који су се поред свог присуства и причестили благодатним даровима и на тај начин одазвали се Христовом позиву који поучава: “Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан” (Јн 6, 53-54). Извор: Епархија шумадијска -
Питање да ли је Мојсије видѣо или није Бога, јесте питање које себи поставља сваки пажљиви читалац Светог Писма. Разлог томе је чињеница да се у Петокњижју у неким стиховима говори да Мојсије није могао видѣти Бога, док се у неким другим одломцима говори да га је видѣо. Ти догађаји су описани у такозваним синајским теофанијама. Без обзира што је Петокњижје настајало у дужем временском периоду, и што је у њега уткано више предања и редакцијских захвата, нужно га је посматрати као завршен и канонски текст. Занимљиво је да су неки ранохришћански егзегети сматрали да се напетости у тексту превазилазе изналажењем скривеног (дубљег) значења. Извѣштај из Изл 33, 18-23 говори о томе да Мојсију није било могуће видѣти Бога: „Опет рече Мојсије: молим те, покажи ми славу своју. А Господ му рече: учинићу да прође све добро моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим. И рече: али нећеш моћи видѣти лица мојега, јер не може човѣк мене видѣти и остати жив. И рече Господ: ево мѣсто код мене, па стани на стѣну. И кад стане пролазити слава моја, метнућу те у расѣлину камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју, и видѣћеш ме с леђа, а лице се моје не може видѣти“. Бог заклања Мојсија руком да га овај не би видѣо ‘с лица’ и допушта му да га види ‘с леђа’. У Изл 3, 6 сам Мојсије „заклони лице своје, јер га би страх гледати у Бога“. Многи описи на посредан или непосредан начин указују на смртни страх од виђења Бога (уп. Изл 19, 10.18; 20, 19; Бр 11, 18; Пнз 5, 2; ИНав 3, 5; 7, 13 итд). У наведеним текстовима, Бог је апсолутно доминантан у односу на творевину, тако да га Мојсије ни на који начин не може ‘опипљиво’ видѣти. Човѣк, чак, ни науме његове на може да зна (уп. Јов 38, 1–42, 6; Ис 55, 8-9), што значи да је Бог ‘по себи’ још недоступнији. Мојсије о Богу зна само то да је он Онај који јесте, а када му се приближава „ступа к примраку у којем бѣше Бог“ (Изл 20, 21). Исто се каже да се на Хориву, иако је Бог с народом говорио ‘лицем у лице’, чуо само звук рѣчи из огња „али лик не видѣсте – ништа осим гласа“ (Понз 4, 12). Међутим, као што је речено, у неким другим стиховима из Петокњижја говори се другачије. Тако се изабрани представници Израила: Мојсије, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старѣшина, послѣ склапања Савеза, попеше на гору и „видѣше Бога Израилова, подножје његовим ногама као да бѣше од драгог камена сафира, сјајем налик самом небу. Он не пружи руке своје на изабранике Израила, него слободно гледаше Бога и једоше и пише“ (Изл 24, 9-11). Нешто касније у тексту се каже да „Господ говораше са Мојсијем лицем у лице, као што говори човѣк с пријатељем својим“ (33, 11). У Поновљеном закону такође стоји: „Лицем у лице Господ је говорио с вама на гори исред огња“ (5, 4). Сличан опис налазимо у Књизи бројева: „Из уста у уста њему (Мојсију) говорим, јасно – а не у загонетци и лик Господњи он гледа…“ (12, 8). Из наведених стихова стиче се утисак да је Бог човѣку сагледив, тј. да су га Мојсије и старешине очима гледали. Овакви ставови библијских писаца доводе нас у позицију да се запитамо да ли је Бог доступан човѣковом виђењу, и у којој мѣри га је могуће видѣти? Наравно, тешко би било прихватити чињеницу да у Петокњижју постоје два потпуно опречна мишљења о могућности виђења Бога, без обзира на више предањских слојева. Поготово што се ова мѣста налазе у оквиру једног наратива (уп. Изл 33). Да би се дошло до ваљаног одговора, битно је увидети теолошке перспективе из којих се говори о Мојсијевом виђењу Бога. Када се текстови темељније проуче долази се до закључка да се у овим описима више крије нека друга теолошка мисао, од питања виђења Бога по себи. Цѣлокупни контекст приповѣсти сугерише да се овде више говори о односу Бога и човека (Мојсија и Израилаца). Наиме, када је реч о текстовима у којима се говори о Мојсијевом виђењу Бога нужно је имати на уму метафоричност језика, с једне стране, као и теолошки смисао таквог исказа, с друге. Преко описа виђења Бога библијски писци више наглашавају идеју стварног Божијег присуства међу Израилцима, него чин Мојсијевог виђења Бога ‘голим оком’. Чин виђења ‘лице у лице’ више говори о међусобном односу Бога и човѣка (Мојсија, Израила), и тиме се истовремено искључује свако посредништво између Бога и изабраног народа. Сам Бог општи са Израилом. ‘Лице у лице’ у овом контексту значи близина и непосредан однос. Бог није странац који човѣка (Израил) гледа из даљине, него је ту уз њега – он га води у Обећану земљу. С друге стране, у теофанијама у којима се Бог не може видѣти наглашавају се божанска слава и моћ, што је био и гарант Божијег обећања. Бог који је извео народ из ропства показује се у свој сили, али управо као такав он може да изабраном народу испуни дато обећање. У противном испуњење обећања би било доведено у питање. Само апсолутно доминантни Бог може неупитно да испуни своје обећање. Тиме се наглашава да су други народи и њихови идоли ништавни у односу на њега. Управо послѣ Божијег ‘јављања у сили’, настаје синајски Савез. Дакле, у оба случаја не говори се о боговиђењу у смислу да ли човѣк може видети Бога или не, тј. да ли је Мојсије и на који начин видео Бога. Теолошки нагласак ових текстова није био на томе. О самој природи боговиђења старосавезни писци не говоре ништа подробније. Циљ теофанија у Старом Савезу био је више да се протумачи воља Божија или да се укаже на његову славу, него да се говори о Богу као таквом. Еванђелист Јован наглашава да је Бог невидљив: „Бога нико није видео никад“ (Јн 1, 18а). Када говоре о Богу, старосавезни писци се користе метафоричким језиком са наглашеним антропоморфизмима, што је и разумљиво. Само виђење Бога је, пак, мистички догађај који превазилази свакодневно искуство, а самим тиме и могућност јасног сведочења тог виђења другима – како је говорио и апостол Павле да су то: „неисказиве речи које човѣку није допуштено говорити“ (2Кор 12, 4). Непосредан сусрет са Богом је чин виђења очима вѣре, тајанствени доживљај и унутрашња интерпретација тога доживљаја. Мојсијево виђење Бога може се сагледати на тај начин, јер он није говорио о Богу какав јесте, него шта хоће. Стога библијски наративи остају у поменутим оквирима, представљајући Мојсија као човѣка који је непосредно сусрео Бога, и који је по Божијој заповѣсти водио народ Израила у земљу коју им је обећао Бог. Извор: Теологија.нет -
Поводом свечаности уприличених у славу празника Светог Стефана Немање-преподобног Симеона Мироточивог небеског покровитеља Подгорице у суботу 23. фебруара Свету архијерејску Литурију у Саборном храму Христовог Васкрсења служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: умировљеног Захумско-херцеговачког Атанасија, Милешевског Атанасија, Полошко-кумановског Јоакима, Захумско-херцеговачког Димитрија и Диоклијског Методија, бројног свештенства и уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе У бесједи, којом се обратио сабраним вјерницима, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Преосвећени умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) је, честитајући празник, говорио о Преподобном Симеону Мироточивом који је рођен у Подгорици гдје се сада налази његов манастир, подсјетивши на завештање које је он оставио роду своме “Заволите Бога као што је он заволио нас“. “Благо народу који га следује. Ми ћемо ићи путем Светога Немање и Светога Саве“-рекао је Владика Атанасије и захвалио се вјерницима посебно онима који доводе дјецу у Свети храм Божји и уче их да иду путем Светог Симеона и Светог Саве, “јер сви смо дјеца Светога Саве и Светог Стефана Немање“- казао је Владика Атанасије (Јевтић). Након Свете архијерејске литургије улицама Подгорице прошла је свечана Светосимеоновска литија са моштима Светог великомученика Харалампија. Светосимеоновске свечаности у Подгорици почеле су синоћ Свечаном вечерњом службом и Косовско-метохијском вечери. Извор: Радио Светигора -
Владика Сергије: Сретење је празник сусрета неба и земље и сусрета Бога и човека!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Празник Сретења Господњег, који се у манастиру Клисина прославља као друга манастирска слава, свечано је прослављен и ове године. У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а на сам дан празника јутрење, а потом Света Архијерејска Литургија. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је Свето Евхаристијско сабрање у Манастиру Клисини на празник Сретења Господњег 15. (2) фебруара 2019. године. По древном предању које се преноси са кољена на кољено међу људима овог поднебља казује се да је древни Манастир који бијеше на мјесту данашњег Манастира Клисине био посвећен Празнику Сретења Господњег и управо тога ради на овај дан Манастир Клисина обиљежава и прославља овај Празник као своју другу славу. Владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Кужић) настојатељ Манастира Рмња, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки, јеромонах Данило (Иваниш) сабрат Манастира Клисине и ђакон Немања Рељић. Епископ Сергије је у својој литургијској бесједи поучио присутни народ о значају данашњег празника, празника када се сусреће небо и земља, сусреће се Господ са човјеком, тога ради похитајмо у наручје Господа нашег Исуса Христа, као што је у оно вријеме Он, предвјечни Бог благоизволио да буде држан у рукама старца Симеона. (звучни запис беседе) Послије заамвоне молитве освећени су славски колач и кољиво а послужење за вјерни народ, живу Цркву Божију припремљено је у конаку Манастира. Извор: Манастир Клисина -
У среду, 13. фебруара 2019. године, када Црква Христова молитвено прославља и светкује Свете бесребренике Кира лекара из Александрије египатске и Јова римског официра из Едесе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј Славиша Илић, протонамесник Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и белошевачки ђакон Немања Стојковић, а чтецирали су г. Александар Цалић и г. Марко Гаљак. Литургију су својим појањем улепшали и украсили протојереј Драгослав Милован и Димитрије Васковић, ученик Прве крагујевачке гимназије и будући студент теологије у Прагу. По прочитаном јеванђељском штиву надахнутом беседом верном народу обратио се Епископ Јован говорећи о љубави као највећој врлини, јер Бог је Љубав. “Бог воли и милује и праведника и грешника. А зашто праведника? Зато да би га усавршила у љубави. Бог је људима дао различите дарове, онолико колико можемо да носимо и колико нам је јака вера. Душа се веома лако губи, а губи се јер нам је слаба вера, а вера је основа живота”, казао је Архипастир Шумадије Владика Јован, цитирајући речи богоносног апостола из Тарса Павла. Након свете Литургије, Владика је погледао радове на даљем фрескописању храма који је духовни бастион овог насеља и верујућег народа који долази у њему. Извор: Епархија шумадијска -
Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):
-
У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника): -
Отац Сергије је, на почетку емисије, тумачио јеванђелску причу о малом растом али великом духом, царинику Закхеју, која је прва припремна недјеља пред почетак Часног поста, а потом говорио о три велика примјера и свјетила наше Цркве, Света три Јерарха. Међу питањима наших слушалаца, између осталих, нашла су се и питања шта се подразумева под термином “праведни гњев“ или “благословени гњев“? , да ли је осјећај кривице у складу са православним учењем и слична, на која можете добити одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију са острошким сабратом оцем Сергијем (Рекићем). Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора -
Демони и судбина немају власт над онима који верују у Бога
Наслов блога је објавио/ла ............. у Отачки недељник
У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић. -
(ВИДЕО) Прота Александар Михаиловић: Дијалог Бога и човека кроз Господа Исуса Христа
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
-
(ВИДЕО) прота Александар Михаиловић: Дијалог Бога и човека кроз Господа Исуса Христа, предавање одржано у парохијском дому цркве светог Александра Невског у Београду. Продукција ТВ ХРАМ View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Епископ диселдорфски и немачки Григорије у Берлину: Без Бога није нам могуће спасење!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Претходног викенда Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије био је у првој канонској посети црквеној општини Берлин. У суботу 22. децембра Владика Григорије био је на вечерњој служби у Храму Светог Саве, при коме су пароси протојереј Вељко Гачић и протонамесник Радомир Колунџић, док је у недељу 23. децембра служио свету литургију у Храму Васкрсења Господњег. Епископу су у присуству многобројног верног народа саслуживали старешина ЦО Берлин протојереј-ставрофор Драган Секулић, протонамесник Радомир Колунџић и протођакон Александар Секулић. Светој литургији присуствовали су и дипломатски представници Републике Србије и Грчке. Звучни запис беседе Извор: Епархија деселдорфска и немачка -
Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије на празник Ваведења Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију у ваведењској цркви у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког поводoм храмовне славе. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереји – ставрофори: Саво Брадоњић свештеник у пензији из Рудог, Радомир Никчевић херцегновски архијерејски намјесник, Слободан Јокић никшићки архијерејски намјесник; протојереј Мирчета Шљиванчанин подгорички парох, јереји Мирко Вукотић никшићки парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва, светенства и вјерног народа. Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јерођакона рукопроизвео острошког сабрата монаха Никиту. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастирским словом надахнуо Високопреосвећени митрополит, који је између осталог казао да је Пресвета Богородица на овај велики дан уведена у јерусалимски храм, светињу над светињама, као дјевојчица, Она која ће примити у себе самог Господа и сама постати храм Бога живога. – Сабрали смо се овдје у овој светињи, да заблагодаримо Богу, да се поклонимо Оцу и Духу Светоме и да се припремимо да се причестимо Тијела и Крве Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да постанемо једно са њим, благодарећи Пресветој Дјеви која нам га је подарила и која је ушла у светињу над светињама, да би се Једини свети уселио у Њу и да би тога Јединог светог и ми додиривали и причестивали се Тијела и Крви Његове – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је упаво причешће смисао нашег живота. Подсјетио je сабране да су призвани да припремљени примају Тијело и Крв Господњу, као што се Пресвета Дјева припремала од рођења да би могла да у утробу своју прими Господа. – Тако смо и ми призвани да се припремамо постом и молитвом, а прије свега вјером у Христа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, вјером у Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, вјером која је основа свега онога чему се надамо и провјера невидљивих ствари, вјером да се заиста вино и хљеб које ми приносимо Господу силом Духа Светога претварају у Тијело и Крв Господњу, као што се и молимо и призивамо Духа Светога, Онога који је осјенио утробу Дјеве Свете, па се Христос родио – рекао је Митрополит Амфилохије. Поучавајући сабране о гријеху, покајању и исповијести, Митрополит је казао да су Богу сви наши гријеси јавни, а да је у наше вријеме најопакији гријех који је завладао, гријех блуда. – Ми смо ове године у Митрополији развјенчали чак 42 црквена брака, а како је тек са онима који се не вјенчавају у цркви. Срашно је то знамење. Неће у браку нико никога да претрпи, то је најопакије. Свако његује своје саможивости и свој егоизам. Светиња брака је призив на љубав, а истинска љубав се жртвује. Као што се Христос као Бог љубави жртвовао за живот, тако су и они који су Христови дужни да се жртвују једни за друге, поготово у светињи брака гдје се онда рађају дјеца. Нажалост, све је подређено саможивости – казао је Митрополит Амфилохије и посебно критиковао најнеприроднији гријех који се нажалост данас проповиједа у тзв. парадама поноса. И псовка, и оговарање, и презир према брату, и саможивост, самољубље, све треба очистити у себи, казао је Митрополит, да би Господ могао да се усели у нас и да би могао да дејствује додир до Моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, да нам дарује здравље душе и тијела, нама и нашим ближњима. Сабрани који посте Божићни пост, који су се измирили са ближњима и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је Митрополит Амфилохије са протосинђелом Сергијем, економом острошке светиње, благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Ваведења Пресвете Богородице принијела острошка обитељ, као и славске колаче које су принијели бројни сабрани свечари. Извор: Манастир Острог-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 9 )
-
У недјељу, 18. новембра, 25. седмице по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и протојереја Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, као и протођакона Владимира Јарамаза. Тумачећи прочитану јеванђељску причу, началствујући свештенослужитељ Далибор Милаковић се осврнуо на важност љубави према Богу и ближњима. Звучни запис беседе „Ако желиш задобити живот бесмртни – Царство Божије, љуби Бога свога, свим срцем својим, свом душом и свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога. Ово су двије највеће заповјести које је Господ Бог дао нама људима и које ће од нас тражити до краја свијета и вијека“, казао је отац Далибор, објашњавајући да о те двије заповјести виси сав закон и пророци и да је у њима садржано да волимо Бога и ближње своје. Подсјетио је и на то за шта смо створени и које је наше стварно призвање и назначење у овоме свијету: „Створени смо по образу и подобију Божијем, створени смо да узрастамо у пуноћу мјере раста Христовог. Дакле, када гледамо лице брата свога, ми гледамо лице Бога свога“, нагласио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. На крају свог пастирског обраћања, нагласио је да смо створени за заједницу у којој је љубав главна, јер нас том љубављу и Господ призива и позива на истинско заједништво и духовно обновљење: „Сви ми смо овдје у заједници призвани да волимо једни друге, зато Господ и говори да ондје гдје обитава љубав међу браћом ту обитава и Он. Зато Господ призива цијели свијет, сви су призвани да пред Богом једни друге познамо као браћу“, закључио је отац Далибор. Током Свете Литургије појали су и одговарали хорови из Подгорице и Бара. Наиме, уз хор Саборног храма Васкрсења Христовог – „Свети апостол и Јеванђелист Марко“ из Подгорице, почасни гости ове недјеље били су чланови хора „Свети Јован Владимир“ из барског Храма. Уважене госте је поздравио и заблагодарио на доласку, протојереј Мирчета Шљиванчанин . Светим Тајнама Тијела и Крви Христове је приступио и присајединио се велики број вјерног народа, а евхаристијско сабрање благодарности је настављено за трпезом љубави и просторијама Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Молитвена радост и поверење у Бога (аудио)
Наслов блога је објавио/ла ............. у А В Д Е Н А Г О
-
Звучни запис беседе -
"Да ли се више плашимо Бога или - волимо Бога?" - основна је нит о којој је поучавао протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин у проповеди на Светој Литургији у Храму Св. Саве у Паризу, у Недељу 13. по Духовима, 26. августа 2018. године. На звучном запису проповеди благодаримо радију Слово љубве. Звучни запис беседе View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Молим Бога да уразуми Вучића да не изда Косово!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
„Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије. Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада. Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум„, рекао је митрополит Амфилохије. Један од најутицајнијих епископа у Српској православној цркви, напунио је у јануару 80 година, наводи Недељник. Митрополит је коментарисао и недавно најављене промјене у Уставу СПЦ, као и о промјени избора за патријарха. На питање да ли је „апостолски жријеб“ одужио своје, митрополит Амфилохије каже: „То је била реакција на насиље Комунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља. Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб“, рекао је Митрополит. На питање зашто не би желио да буде патријарх, рекао је: „Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска- 6 comments
-
- 2
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 6 )
-
Запањен сам. Жао ми је због њих, искрено речено. Прије свега, ја нисам ни Вучића ни њих ничиме повриједио. Изразио сам бригу, да се бринем, рецимо, због ове политике која се води од Бриселског споразума који су потписали 2013. године, да ће се одрећи Косова и Метохије. То није напад ни на кога, рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Недељник, на питање како је доживио медијске нападе министара из власти (Србије) прије неколико мјесеци. „Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије. Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада. Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум„, рекао је митрополит Амфилохије. Један од најутицајнијих епископа у Српској православној цркви, напунио је у јануару 80 година, наводи Недељник. Митрополит је коментарисао и недавно најављене промјене у Уставу СПЦ, као и о промјени избора за патријарха. На питање да ли је „апостолски жријеб“ одужио своје, митрополит Амфилохије каже: „То је била реакција на насиље Комунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља. Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб“, рекао је Митрополит. На питање зашто не би желио да буде патријарх, рекао је: „Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
- 6 нових одговора
-
- 4
-
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 6 )
-
Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ -
Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
-
Митрополит Порфирије: Жива вера је поверење у Бога и Његову љубав према нама! (АУДИО+ФОТО)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка -
-Слава Светоархангелске обитељи у Ковљу- У древном Светоархангелском манастиру, као једном од духовних центара и плодоносних благодатних кошница, два велика сабора бивају сваке године: зими 8/21. новембра - о празнику Светог архангела Михаила, и лети 13/26. јула - о празнику Светог архангела Гаврила. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка View full Странице
