Претражи Живе Речи Утехе

У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио. Звучни запис беседе “Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха. Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас. Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо. Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом. Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима. Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац. Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска

Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.

У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

"Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ

Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Емир Кустурица Има Бога 06.01.2020. Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања са црногорских планина, из градских небодера, станова, приградских кућа, спустила се на улице, а Црна Гора је претворена у позорницу највећих хришћанских литија које су до сада виђене. Десило се оно чега су се глобалисти највише прибојавали, и то у вријеме када у свијету већ увелико траје сукоб цивилизација које је историчар Хантингтон предвидио још деведесетих. Он је тада написао да глобализам неће бити у стању да универзалне западне вриједности примјени на читав свијет, да западна Европа неће више постојати, биће јудеохришћанска Америка, између осталих, будизам, ислам, навео је да још и православни хришћани остају цивилизација за себе. Сигурно је да за југоисточну Европу није могуће примјенити свјетске дијагнозе, али симптоми за такву тврдњу су видљиви. Чудо се десило у Црној Гори. Чега је то све збир? Да ли је у доношењу Закона о вјероисповјести било пресудно слабо познавање корјена властите културе, недостатак интуиције, пуко извршавање наредбе или ароганција! Ко је могао да повјерује да ће црква и њени вјерници који су већ 800 година на своме пристати да им неко украде мит и да то неће изазвати гњев?! Или је Војна алијанса планирала Олују, попут оне у Хрватској? Видјећемо! Неко је игнорисао стару истину да у историји дође вријеме када народу вјера постаје важнија од хљеба, када се у људима пробуде магнетне олује припадности, када страхове стрпају под кућни праг, па заједно, обједињени вјером то осјећање претварају у слободу! Мистична маса трпи свашта, а њено буђење дуго траје. У случају Црне Горе постоји читаво књиговодство примјена глобалистичког рецепта на становништво које се није опирало западним вриједностима, али је православље постало камен спотицања војној стратегији Drang nach Osten (продор на Исток). На том путу нису спорне примјене нама недостајућих састојака западне дисциплине, поштовања секуларне хијерархије и чега још све не, али се, како је недавно истакао амерички генерал Френклин Бен Хоџис, православље показало као препрека. Чему? Цивилизацији сигурно није, јер без Бизанта и Јустинијана, нема ни Римског права, без Константинопољских грађевина, нема ни узора за италијанске ренесансне градове. Дакле, није ријеч о проблему цивилизацијске природе, па по томе не би требало да постоји проблем ни са западним хришћанством. Много мање него што се у први мах чини! Још мање него што је источно хришћанство трпило од западне цркве у најцрње доба великих сукоба. У вријеме када је глобализација конформизовала свијет и када је умјесто да његује културне различитости, како је у почетку обећано, малим народима успјела да наметне тек сексуалне разноликости, листа српских културолошких губитака у Црној Гори се повећавала. Народ ове драматичне земље од давнина практикује да у божићне празнике и свадбе испали више бојевих метака него војске у великим офанзивама. Када је на дневни ред 2006. године дошло одвајање Црне Горе од Србије и Црне Горе, није опалила ниједна пушка. И нека није. Била је то вјештина Мила Ђукановића, али и пристанак важних представника српске вјере. Био је то избор секуларних Срба који су се прилагодили државности која је већ једном постојала. Сви су повјеровали да тако мора бити и да њихова култура може бити сачувана. Онда се промјенило све. Огромне инвестиције, црно-бијели новац је стизао, љубав са Русима, па непријатељство према њима. Углавном, уљепшани су градови, путеви, мостови, и на крају је стигао НАТО, али и закони који су промјенили српски језик у „матерњи“, латиница је замјенила ћирилицу, историјске књиге су поново написане црногорским језиком, али и увелико промјењеном фактографијом. Све је то прошло уз магичну моћ капитала и шансама које су сви приграбили намјеравајући да не буду само пекари, инжењери, доктори, зубари него и богати становници Црне Горе. Само што је у то коло среће упала велика мањина. Гдје су ови што им није пошло за руком да уђу у прижељкивану класу? То је споменута мистична маса која је у секуларној форми већ шетала Црном Гором. Ова сада носи иконе и њен настанак је у корјену осјећања која су је извела на позорницу. Неизмјериво је подручје емоција које, још увијек, не могу да контролишу аналитичари, компјутери, банкари и државни чиновници, полицајци, сјецикесе и маркетиншки стратези и, што је најчудније, ту престаје да игра улогу новац као највећи социјални мотив данашњице. Има Бога! Када је у низу покушаја да се понизе Срби у Црној Гори, послије свега, у скупштини, под бизарним околностима прошао Закон који наговјештава национализацију православних богомоља и црквене метохије, православни свијет је схватио да не може да опстане без онога у шта вјерује да му је најважније. Све је послије хапшења посланика ДФ-а изгледало као да су бркатог мачка сатјерали у чошак, свештена лица као тужни гаврани су захтјевали разговоре. Наједном, на улицама као да је неко посредовао филмским триком, умјесто бркатог кућног љубимца угледали смо друштвену звјер која кривуда градовима. Револт православних Срба у Црној Гори је утицао на Београд сигурно у једној ствари. У матици српске културе, тешко да ће у будућности бити изговорена реченица коју је рекао председник САНУ Владимир Костић: „Једина политичка мудрост је на који начин, са неким елементима достојанства напустити Косово.” Послије литија у Црној Гори, извјесно је да ће се о достојанству Косова и Метохије говорити на други начин и да ће се у блиској будућности стара нова власт, ако помисли да призна Косово, сударити са још већим незадовољством грађана од овог које траје у Црној Гори! Емир Кустурица Има Бога | ИСКРА ISKRA.CO Људска емоција је чудесна муња, а постаје још чуднија када се утопи у мистичну масу! Експлозија осјећања...

Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

И вечерас су хиљаде Подгоричана, предвођене Митрополитом Амфилохијем, учествовале у Литији од Саборног храма Васкрсења Христовог до цркве Светог Димитрија на Крушевцу и назад, у молитвеном отпору антизакону о слободи вјероисповијести. Литији је претходио молебан у Саборном храму Христовог Васкресења. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Крушевцу се вјернима обратио протојереј-ставрофор Борис Брајовић, старјешина цркве Светог Димитрија који је рекао да их поздравља црква солунског ратника и Христовог првоборца. По повратку пред саборни храм Митрополит Амфилохије је вјерном народу пренио благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог синода СПЦ. Замолио је сабране за нарочити аплауз за дјецу. Властодршцима је поручио да је отимање светих храмова од Бога живога и од светаца Божјих најгори гријех. Затим је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског прочитао данашње саопштење Светог синода СПЦ, у којем се наглашава да би Закон о слободи вјероисповести било правилније назвати законом против Православне цркве у Црној Гори. Владика диселдорфски и све Њемачке г. Григорије је казао да у последње вријеме, до ових најновијих догађаја није баш било похвално говорити о свом црногорском поријеклу. „Сада је највећа похвала ма коме у свијету да је поријеклом из Црне Горе, јер сте ви најживља Црква живога Бога у данашњој Европи. Сваки вјерник у Њемачкој диви се вашој борби за слободу. Према томе, није могуће да ми будемо поражени, јер ко је са Христом, зна да Христос побјеђује“, поручио је владика Григорије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска

Овога јутра поздрављам сву Црну Гору и сав народ у Црној Гори ћивотом Светога Петра Цетињскога, највећег Црногорца у историји, законодавца, помиритеља у своје вријеме и, надамо се, помиритеља и у ово наше вријеме свих који живе у Црној Гори. Прије два дана свеукупно свештенство Црне Горе, и монаштво, било је пред Скупштином Црне Горе са поруком управо Светога Петра Цетињскога, на којој је он заснивао и своје дјело, а та порука је гласила да је у имену Божјем суд и правда. Овај народ наш, народ црквени православни, је такође ових дана под великим кијаметом исто то поручио. Десетине хиљада су биле код моштију Светога Василија Острошкога… И Свети Василије Острошки је такође позивао својим благословом, својим моштима на мир, на братску љубав и на слогу, и на закон истински и прави. Нажалост, тај глас, Божји глас, глас Божјих светих људи, глас народни, глас Цркве Божје, није услишен од стране представника садашње државе на челу са другом Милом Ђукановићем. Он је главна личност свега што се данас догађа у Црној Гори. Заборавио је, очевидно, ону ријеч Божју, ријеч Петра Другог Ловћенског Тајновидца која гласи: Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом. Друг Ђукановић је наставио, очевидно, политику топуза која је започета 1941. године, а настављена 1945. године. Насиље које је вршено над Црквом Божјом, над овим ћивотом Светога Петра Цетињског, оно је настављено под другим видовима до наших времена, и то насиље тријумфује у оном предвиђеном закону о слободи вјероисповијести. У суштини је то безакоње незапамћено у новијој историји Европе. И зато, ја сам поново слободан да, овдје поред ћивота Светога Петра, и са његовог ћивота, позовем све Црногорце, све људе који живе у Црној Гори, без обзира каквој они идеологији, патрији припадали, како се национално осјећали – да их позовем на мир, на братску слогу, на љубав, јер је то једино што је у овом тренутку потребно овдје свима нама. А у исто вријеме да позовем друга Ђукановића да одустане од закона топуза, од тог безакоња које би данас требало да се изгласава у Скупштини Црне Горе. Јер, треба да има у виду да је управо то разлог онога што се данас, противно моме благослову, догађа у Црној Гори. Он је главни узрочник тога што се данас догађа у Црној Гори. Он, са својом политиком и идеологијом титоистичко-бољшевичком, изазвао је праведни гњев народа. Данас се доноси закон под блокадом читавог града, под насиљем у којем је ангажована сва полиција Црне Горе да би се под тим насиљем добио закон о слободи вјероисповијести. Ово је позив другу Ђукановићу и свима који су спремни да потписују то безакоње да се макар у последњем тренутку отријезне, да одустану од тога злочина, од тога дјела које изазива проклетство над Црном Гором, над свима житељима Црне Горе – проклетство и Светога Петра Цетињскога и проклетство Светога Василија Острошкога. То је једини нормални пут, јер ово што се данас догађа у Црној Гори, догађа се пред лицем читаве Европе. И поруке које смо од Европе добили, прочитали, оне су и поруке Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Цариградског Патријарха, Руске Цркве, Папе римскога, поруке Свете Горе. То су биле поруке љубави, поштовања истинског закона и законитости. Онај који није услишио те поруке, он данас доноси то своје безакоње под насиљем, под блокадом читавог града. И ако мисли да се на томе гради будућност Црне Горе, онда је он друг, јер су на томе градили другови, они који су у своје вријеме убили наследника Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија са преко 120 свештеника. А колико је тек вјерника побијено, хришћана, Црногораца, одавде па све до Старе Градишке, тамо гдје је први пут пјевана химна проклетог Секула Дрљевића, Павелићевог министра, која је сад званична химна Црне Горе. У том духу се гради будућност Црне Горе, на тим темељима, на темељима братоубиства, и тога духа братоубиства. На томе се гради слобода. Надам се у Бога да ће се отријезнити они који су на власти, а и сви други, да се будућност не гради на насиљу и на безакоњу. Будућност, не само Црне Горе, него будућност Европе и свијета се гради на вјечним законима правде Божје, истине Божје, љубави Божје. И зато је ово позив данас, и онима који су на власти и свима другима, да кренемо тим путем мира, путем братске љубави и слоге. Вријеме је послије толиких невоља и несрећа које су нас пратиле да кренемо тим Божјим путем, јер једино тако можемо нешто урадити као ово покоољење. И да не изгубимо из вида – на првом мјесту нека зна друг Мило Ђукановић! – да коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом! То је оно што поручује Ловћенски Тајновидац, који је истим тим духом насиља и злочина, ено, ухапшен на Ловћену, и којим је срушена његова црква. Као што нам и сад припремају закон којим се отимају цркве Дакле, обурдала се ловћенска црква Светог Петра, обурла се и истинска, његошевска, светопетровска, световасилијевска Црна Гора. Хоћемо ли наставити то обурдавање наше душе, наше савјести, хоћемо ли наставити нашу срамоту, срамоту пред Европом и пред свијетом? Ја се у Бога надам да ће нас овај данашњи дан и мошти Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког све призвати разуму и мудрости да кренемо истинским и правим, Божјим и људским путем, путем закона Божјег, путем изворних људских закона, путем братске слоге и братске слободе, братскога мира и свега онога што је Богу и истинском Божјем народу мило и угодно. Дај Боже, и Свети Петре Цетињски! Помогни и спаси све нас и уразуми нас твојим светим моштима и твојим светим присуством и у Скупштини Црне Горе и ван ње – учини и сада оно што си учинио док си био и ходио по овој земљи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 21. децембра 2019. године, у просторијама Музеја Српске Православне Цркве у Загребу одржано је четврто предавање у божићном циклусу предавања. Предавање на тему „Уздање у Бога“ одржао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије. Звучни запис предавања Митрополит је и ово своје предавање засновао на учењу светог Никодима Светогорца и на његовом тексту Невидљива борба, из којег је прочитао одељак који говори о томе да хришћнин треба своју наду да положи на Господа и да се никада не узда у самог себе. Митрополит је истакао да свети Никодим, као посебан проблем човека, наводи самоувереност и самољубље, које је извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падова. Митрополит је казао да психолози говоре о томе да у коду човековом постоје три важна елемента. "Сваки човек у себи има урођену склоност ка бежању од опасности. Друго је да сваки човек има тежњу за истраживањем и упознавањем новог. Треће је да сваки човек има потребу да буде признат и потврђен. То је уствари процес индивидуације или сазревања личности. Ствар је у томе да, по дефиницији човек има погрешну слику о себи и нема исправно виђење своје личности". Митрополит је закључио рекавши да не треба да се уздамо у себе, јер ако се уздамо само у себе ми затварамо врата благодати Божијој. Препуштајући се Богу кроз веру ми изграђујемо истински и прави критеријум и мерило у нашем животу. Уздајући се у Христа почињемо да јасно процењујемо да ли је заиста у нашем животу добро или није, да ли нам то користи или не. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Јеромонах Доситеј Хиландарац, игуман манастира светог великомученика и победоносца Георгијама у Ћелијама код Лајковца (Епархија шумадијска), служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у светињи Богом му повереној на старање. Произносећи беседу на прочитано јеванђељско зачало о милостивом Самарјанину, отац Доситеј је између осталог рекао да се заиста свих десет Божијих заповести своде на две главне и приметио да "човек када заволи Бога - може ли настати неки савршенији однос од онога који је у љубави"? Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду 27. новембра 2019. године почео је четрдесетодневни Божићни пост. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије обратио се свим вернима честитајући почетак поста и упућујући све ка великом радосном празнику Божићу: – Запутили смо се ка Божићу. Звучни запис беседе Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. – И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот. – Да дочекамо Божић у радости, и као што Бог грли нас тако да грлимо једни друге, пожелео је Епископ Атанасије свима. Извор: Епархија милешевска

Да сви Дарови освећују све вернике, и то увек јер увек бивају прихваћени од Бога, то се види из овога што је досад речено. Предстоји нам да размотримо и колико бивају прихваћени. 2. Шта је то што чини да један дар буде прихваћен међу људима? Шта чинимо са даровима да би се рекло да су прихваћени? Да ли их, можда, узимамо у руке и држимо у наручју? Свакако не. Јер они који их примају, многе од дароване могу да понесу, па чак ни у руке да приме, као онда кад је дар, на пример, некакво поље, или кућа, или нешто томе налик. 3. Па када то неки дар бива примљен? Онда када га прималац уврсти међу своја добра, када га присвоји – тада се може рећи да је дар примљен. 4. Бог присваја ове Дарове тако што их претвара у Тело и Крв Јединороднога. Према томе, ако не можемо ни замислити ништа што је равно том присвајању, не можемо пронаћи ни меру у којој су Дарови примљени. 5. У коликој мери је прималац прихватио принесене дарове, може се видети по уздарју којим нам он узвраћа. 6. Но, какво је овде уздарје? То је само Тело и сама Крв Христова; јер примајући од нас Хлеб и Вино, Бог нам као уздарје даје Самога Сина. Аодакле се зна, рећи ће неко, да су нам Тело и Крв Христова дати од Бога као уздарје за оно што смо ми Њему принели? Отуда што нам је Он, Који је оденут у њих, рекао: „Узмите“ ; јер тако се дар показује. Том речју показује се и Онај Који даје, и онај који прима, а показује се и сам Дар. 7. Постоји и други начин да се нешто прими:то је кад прималац нешто прими као поверени му залог; тада није обичај да користи то што је примио. 8. Да не би и ти тако нешто помислио, већ да би знао да то што си примио, припада теби, Господ ти је и заповедио да га користиш, рекавши:“ Једите“. 9. Дакле, Бог је на тај начин примио наше Дарове, и то у толикој мери. Због тога Дарови увек освећују све душе хришћана, и живих и умрлих, које су још увек несавршене и потребују освећење. Јер, савршени светитељи, који стоје заједно са анђелима и који су већ уврштени у небеску јерархију, немају више потребе за земаљском јерархијом. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, началствовао је данас светом Литургијом у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. Беседећи након прочитане еванђелске перикопе, отац Игор је посебно истакао значај Литургије у хришћанском етосу, подсетивши да ми све почињемо и крунишемо Литургијом која је догађај целокупног хришћанског живота. Овим евхаристијским сабрањем почео је дводневни научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве". Звучни запис беседе доносимо са званичног сајта Инфо-службе Епархије бачке. Повезана вест: Бачка Паланка: Отворен научни скуп "Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве"

Фарисеји са Иродовцима, ова непринципијелна коалиција била је део јеврејске интелектуално духовно-политичке клике, која је по питању римског пореза – око кога су се и сами размимоилазали – искушавала Исуса, унутар Јерусалимског храма. Први, Фарисеји били су посвећени изучавању И тумачењу Мојсијевог закона и нису благонаклоно гледали на порез. Други, Иродовци, били су колаборационисти који су Јеврејиина Ирода, Галилејског клијентелистичког Римског тетрарха уважавали као локалног „Јеврејског цара“, и наравно, подржавали су плаћање пореза. Ипак и једни и други, у контрасту са револуционарним зилотима – борцима за национално ослобођење и сличним радикалним месијанским групама, били су део опортунистичке елите која је амортизовала народни отпор. Фарисеји нису ишли до краја у противљењу Риму, а Иродовци су у служби Римском окупатору нашли довољно простора за Јеврејског „цара“, и могли су се провући као она врста „патриота“ сличних колаборационистичким слугама окупатора из времена другог светског рата какве данашња антикомунистичка ревизионистичка историја сматра национално заслужнима. Након уводног улагивања Исусу, како им је познато да он није лицемер, лицемерно му је постављено контраверзно питање: „треба ли давати порез цезару или не“ (Мк12, 14)? Уколико би на њихово питање Исус одговрио потврдно, и сам би испао колаборациониста, изгубивши подршку доброг дела народа, а ако би његов одговор био негативан, могао би моментално бити ухапшен као бунтовни преступник Римског закона. На тако лукаво постављено питање осмишљено да дискредитује испитаника који би изабрао било коју од две једино понуђене алтернативе, Исус најпре тражи да му се покаже порезни новац на коме се налазио за сваког поштоваоса Мојсијевог закона безакони лик (2Мој 20,4) и бласфемични натпис: „Август Тиберије Син Божанског Агуста“ – уз додатак који превазилази сваку меру на позадини: „Првосвештеник“, дискредитујући тако своје кушаче иза којих су стајали „зли виноградари“ из Његове (код Марка И Луке) непосредно претходеће приче, тј. „првосвештеници, тумачи писма и старешине“ (Мк11,27), што уопште поседују такав недопустиви идол, у чијем су у ствари поседу. И потом када му је хулни новац показан Исус је дао одговор какав је тадашње слушаоце запрепастио, а њега самог водио даље, сигурним путем ка Голготи. Наиме, у Јеванђељу прича даље иде овако: „И рече им (Исус): Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Цезарев. И одговарајући Исус рече им: подајте (узвратите – αποδοτε) цезарево цезару а Божије Богу. И задивише му се“ (Мк 12, 16–17). За разлику од Исусових, наши савременици углавном нису тако запрепашћени ни задивљени Христовим одговором, сем, можда, као мудром досетком. Ушима и очима већине данашњих слушаоца-читалаца ове приче, након проласка кроз филтере капиталистичке модерене, просветитељства, деизма, пост-модерне, тј. буржујске секуларизације и неолибералног пост-секуларизма у ком као хиљаде цветова цветају new age духовности, Исусов одговор звучи сасвим природно и очекивано. Шта би друго могло рећи „Мило детенце Исус, које не уједа и ништа не кошта“ (по изразу Ернста Блоха), а још доноси и профит, него: Дајте цезару цезарево а Божије Богу, свакоме његов део, световни: држави с њеним апаратима, а духовни: религији и њеним институцијама – уколико желите да тако искористите своје људско право на слободу вероисповести. Али Исусови непосредни слушаоци, у „предреволуционарној“ ситуацији тадашње Јудеје која се још није била охладила ни од претходних револуционарних покушаја (Дап 5,37), балансирајући усред фракционашких борби месијанских група (сјајно карикираних У „Житију Брајановом“ Монтипајтоноваца), нису познавали нама сасвим „природну“ одвојеност политике и „духовности,“ И били су потпуно запрепаштени (εθαυμασαν) Исусовим одговором. „Узвратите цезарево Цезару а Божије Богу“, пригушен је, али малтене дословни, ехо револуционарног Макавејског поклича: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје и чувајте наредбе закона“ (Мак 2,68). Што је тада значило узвратите незнабошцима дару за меру и држите се Бога који ће вас подржати у борби. Маквејско: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје“ одјекује у Исусовом: „Узвратите цезарево Цезару“, А тадашње „и чувајте наредбе закона“ у садашњем„а Божије Богу.“ Запрепашћујући енигматични одговор Исуса који је још као дечак био сведок револуционарних дешавања у Сепфорису надомак његовог Назарета и крвавог данка Риму за то у виду распећа невероватног броја Зилота, одмах је препознат, с правом или не, и као прикривени али несумњиви позив на револуцију, па је пред Римским намесником Пилатом оптужен управо да „забрањује давати цезару порез, И говори да је он Христос цар“ (Лк 23,2). Христос говори и поступа управо супротно од онога како се данас обично схватају његове речи. Оне никако не значе афирмацију поделе на небеско и земаљско, или на духовну и световну власт, итд., још мање представљају некакво бланко помазање касније „симфоније Цркве и државе“. Христос не пориче конкретног цара Тиберија, у име евентуалног праведног – Јеврејског Цара, па макар то био најправеднији замисливи цар – сам Исус као Месија. Одрицањем ове могућности као ђавољег искушења (Мт 4, 8 – 10; Лк 4, 5 – 6) Христос је и започео свој месијански рад (Јн 5, 17). У конкретној историјској ситуацији Цезар и његов порезни новац били су незамисливи без квази божанских атрибута, тако да, у датим околностима, негирајући њих Христос негира сам концепт цара и поданика и новца који је веза међу њима. Новац везује Цара и поданике и раздваја људе. На том конкретном плану манифестује се универзално отуђење. Ово добро илуструју Марксове речи: „Ако је новац веза која ме веже за људски живот, привезујући друштво уз мене, повезујући ме са природом и човеком, није ли новац веза свих веза? Зар он не може разрешити и свезати све везе? Није ли зато, такође, и универзални посредник сепарације“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Христос као да својим одговором овде поново каже: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), зато дајте мамоново мамону и пођите за мном! Поћи за Христом и дати Божије Богу значило би придружити се месијанској заједници која није заснована на новцу као вези субординације (тада патроната а данас капитала) „изражене у комплетној доминацији мртве материје над човеком“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844), већ на свези (политичке) љубави (ἀγάπη). Јубилеј Заједница је централна стварност хришћанства и кључни концепт хришћанског светоназора, а заједница коинōниа, нужно укључује заједничка добра коина, тако да је њихову прерасподелу у том правцу Исус најавио, речима пророка Исаије, у својој почетној програмској месијанској беседи у синагоги у Назарету: „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим (да објавим добру вест) сиромасима… да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати, да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк4, 18–19) – овде Исус цитира прорка Исаију (Ис 61,1–2) који упућује на Књигу Левитску (3Мој 25). Наравно ова „година пријатна Господу“ (Κυρίου δεκτόν) је година „јубилеја“ непријатна богаташима и тлачитељима. Наиме свака седма година је „суботна“, и тад је земљу требало остављати необрађену а природни њен род препустити на употребу сиромасима, док је седам пута умножена суботна година – Година Јубилеја, када су робови ослобађани, дугови опраштани, а земља поново редистрибуирана без обзира на то што су је неки од богаташа једноставно наследили. Свакако Христос не проповеда да је сад, просто, поново дошла још једна законска педесета година и да се треба придржавати закона у вези са тим, премда би и то било неприхватљиво за тадашње моћнике, већ да су се месијанска очекивања везана за наступање трајне Године Јубилеја у месијанском добу – и социо еконмских промена везаних уз њу, коначно испунила у њему као Месији (Лк 4, 21). Читаву Христову активност: његове беседе, чуда, сталне позиве: хајде за мном!“, његово иначе неразумљиво инсистирање на одрицању од свега што се има (Лк 27,33) као обавезујуће да би се уопште било његов ученик, па чак и ороштај дугова из оченаша, треба посматрати у светлу ове програмске беседе, а не тек у смислу индивуализованог аскетизма заснованог на спиритуализованим читањима јасних, али скандалозних Христових речи. Комунизам добара прве хришћанске заједнице најпрецизније описан у Делима Апостолским заувек остаје пардигматски пример месијанске организације: „И имаху све заједничко“ (Дап2,44), кроз егалитарну редистрибуцију унутар читаве заједнице „и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2,45). Последица такве прерасподеле је то да је „благодат велика била на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици“ (Дап 4, 33–34). Дакле ефективна егалитарна прерасподела је велика Божија благодат. Једном је, у току расправе о глади у Кини, Симон Вејл запрепастила Симон де Бовоар, узвративши на њену опаску како „човек не живи само хлебу,“ речима да је највећа благодат утолити (нечију) глад хлебом. Према томе управо је земаљско небеско – тј. благодат, али и небеско је земаљско у Христу – у коме је трансцеденција иманентна до мере да јој се може тепати са „Аба“. Можда би у се наше време, у коме га слуге и робови капитала протерују на небо, Христос сложио са Хегеловом духовитом инверзијом његових речи, „Тежите најпре за храном и одећом, и Царство Божије ће вам се само додати“ (Хегел; писмо Карлу Лудвиг фон Кнебелу, 1807). Милост мира У сваком случају, Христова смрт и васкрсење показују да егалитарно заједништво има космичке и есхатолшке димензије. Хришћанима је добро познато да за Цркву, као месијанску заједницу, узвраћање Божијег Богу, јесте евхаристијска пракса узвраћања творевине творцу као Христовог тела (принесеног на крсту) на основу његовог очовечења, смрти и васкрсења. У том светлу, сам Исус је дао цезарево цезару, поставши Он лично (генерички или саборни човек) крвави порез принесен слушкињи Сатане – свакој држави. Јер, јеванђеоски гледано, сва царства – све државе овога света су „ђавоље“, што Лукино Јеванђеље сажима у две реченице: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је“ (Лк 4, 5–6). Према томе, Христос је узвратио цезару цезарево: леш осуђеног, измученог, и разапетог човечанства – од сада мртвог свакој власти. и Божије Богу: Целог слободног Божијег човека – сваког човека, читаво човечанство, сва бића и космос. Свакако у историји овакво ослобођење је процес, месијански процес. Поставши првина овог процеса који је у Њему као Месији конститутивно довршен, Христос већ унапред представља „скок човечанства из царства нужности у царство слободе“ (Антидиринг) И почетак преокрета који се неће зауставити док све отуђене друштвене односе не револуционише у неотуђене, па ни тада, имајући у виду есхатолошки хоризонт космичке деалијенизације: „Постаде (отуђено) царство овога света (неотуђено) Царство Бога (Отк 11, 15). Ново вино у нове мехове Маркс у својим Филозофским забелешкама, ставља у уста персонификоване економије следећу команду: „све ваше морате учинити таквим да се може продати, тј., таквим да је корисно“ Дакле све – до самог људског тела и душе, треба да има сврху изван себе. Према томе, етика капитализма (заснована на разменској вредности) може се сажети у изокренути Кантов категорички императив: Поступај тако да човечанство у својој личности као и у личности сваког другог човека никада не употребљаваш у исто време као сврху него увек само као средство. Сва бића су „средства,“ тј. у последњој инстанци, новац као нумерички топос општег отуђења (а у нашем пословном језику „средства„су метонимијски израз за новац). Све је новац, баш како Павле, у крштењској фрази посланице Колошанима, каже за Христа да замењује све друштвене категорије које у њему умиру, па их у месијанској заједници више нема: „него је – уместо свега осталог – све у свему Христос“ (Кол 3,11). Чини се да је управо то тачка у којој је новац упоредив са Христом и отуђење у новцу са „отуђењем“ у Христу. Међутим, за разлику од новчаног облика комодификованих бића која будући роба имају своју тржишну цену, облик Христа (2 Кор 3, 18) бића чини непроцењиво „скупим“ у мери у којој је свети Дух у њима непроцењив (1Кор 6, 20)). Дакле „у Христу“ бића се не покоравају економским законима понуде и потражње (1Кор 7,23), пошто нису средства за тржишну размену, него су вредност у себи. То што бића у Христу (слично истинскима уметничким креацијама по Марксу) имају непроцењиву инхеренту вредност, тј. апсолутну вредност – вредност Апсолута, не значи да је ова вредност не-друштвена, јер и природа непроцењве „вредности“ апсолута/Бога није недруштвена, већ, по светом Васиљу Великом, природа Божија су Отац и Син и Свети Дух, дакле општење/заједница личности (природна заједница/κοινωνία φυσική), односно „друштво“. У Христу сва природа може бити такво неинструментално, безинтересно друштво које није подређено било каквој сврси изван себе, нити је отуђено у безлично средсво за нешто друго, већ је присно и лично. „Човек је – по Марксу – зоон политикон у најбуквалнијем смислу, не тек друштвена животиња, него животиња која може индивидуирати једино усред друштва“ (Карл Маркс, „Grundrisse“). Ако је тако, а хришћански концепт месијанске као онтолошке заједнице показује да јесте, онда квази-хришћанска, неолиберална флоскула: „не мењај друштво него себе!“ нема смисла, јер све што приписујемо јединки припада заједници у којој се она конституише. Тако је и сама „свест од почетка друштвени продукт и остаће тако све док постоји човек“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Зато промена свести – метаноиа, већ значи да се нешто мења на плану читаве природе. Таква промена природе набоље, замислива је уколико узмамо за истинуту шесту тезу о Фојербаху, према којој:„људска суштина није апстрактум који је својствен појединачном индивидууму, већ је у стварности она свеукупност друштвених односа“ (Карл Маркс, Тезе о Фојербаху), из чега следи да се променом друштвених односа мења и људска природа која је њихова свеукупност, и последично природа уопште. Свеукупност, пак, друштвених односа у капитализму се појављује у форми новца. У новцу као реалној апстракцији, отуђена је читава стварност – притом отуђење можемо мислити, али се са њим не можемо борити мимо његове истроијске форме (капитализма, феудализма, робовског рада) која је данас: неолиберални капитализам. За разлику од универзалног еквивалента новца, Христос није име за бићима страну апстракцију у којој би она била отуђена, већ за њих саме у месијанском процесу. А то је „онима које води Дух“ (Рим 8, 14) иманентни процес разотуђења у, такорећи, „бићу врсте“ (а „рећи да је човек биће врсте – по Марксу – исто је што и рећи како се човек уздиже изнад сопствене субјективне индивидуалности, да препознаје у себи објективну универзалност, и тако транцедира себе као коначно биће… и види се као универзално и зато слободно биће“ – Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Међутим, месијански процес није непрекинути хармонични континуум природе и историје, нити је револуција друштвена ентелехија. Револуционарни субјект и месијански каирос онемугућују конзистеност сваког система и подразумевају револуционарне прекиде на тачкама преласка из старог у ново, што је истовремено и борбена процесија ка новом „друштвеном човеку“ и победничка гозба у њему: Смрт старог и васкрсење у новом (Јн 12, 24; Рим 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Кор 15, 36; Кол 3, 3; Отк 21, 5 ). Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих Апстраховање бића у новцу зрели научни Маркс у капиталу као и млади „хуманистички“ Маркс у Париском манускрипту, пореди са њиховом унивезализацијом у Христу, посматрајући оба процеса као отуђење у друго-бићу (Anderssein). Међутим, ова два процеса нису исто. Док капиталистичка организација света поништава сва лична својства сваког бића, сводећи све на њихов универзални еквивалент – новац који им одузима суштину тако да не постоје ни за себе ни за другог, већ једино за безлично друго капитала; универзализација у генеричком човеку, у саборној личности у Христу, афирмише универзалност у сингуларности сваког појединачног бића које постоји за себе колико постоји за друге – тако, вредност једне пронађене изгубљене драхме није мања од вредности преосталих девет, а једна изгубљена овца чак вреди више од преосталих деведесет девет. Овде сваки поједини члан скупа има „већу“ вредност од скупа, јер личности се не збрајају (Лк 15, 4–9). Речи младог Маркса о преображају природе у новом друштвеном човеку као да описују баш ово: „Људска суштина природе постоји тек за дружбеног човјека; јер тек овде она за њега постоји као веза с човеком, као његов опстанак за другога и опстанак другога за њега…Тек му је овде његов природни опстанак постао људским опстанком, и природа је за њега постала човеком… дакле, довршено суштинско јединство човјека с природом, истинско васкрсење природе, спроведени натурализам човека и спроведени хуманизам природе“ (Карл Маркс, Приватно власништво и комунизам 1844). Као што зрели Маркс није одбацуио своју младалачку визију, него ју је конкретизовао у историјском процесу еманципације у односу на стварне услове отуђења у капиталистичким односима производње; ни месијански универзализам не потире Марксову визију, него је, ако је веран себи, већ садржи али се њом не исцрпљује, превазилазећи је свекосмичким и есхатолошким хоризонтом своје наде. Ово међутим мора бити конкретизовано и у оном „овде и сада“ наше историјске егзистенције каква не сме остати индифернтна према класној борби као што то није био ни јевађеоски Христос – који није био задовољан тиме да се новац троши на милостињу сиромашнима, пре него на његово (револуционарно) месијанско дело које своју шансу/каирос има само у одређеном непоновљивом историјском часу (Мк 14,6 – 9), од чега ништа не може бити важније (Лк 10, 41- 42). Према Лукином јеванђељу, Месијина мајка, Богородица Марија, месијанско дело дефинише овако: „Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима а богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 51–52). Маријина протесна песма која објављује наступајући месијански друштвени преокрет, кроз историју је била увек поново забрањивана: У Индији под Британском колонијалном управом, у Аргентини, у Гватемали, у Ел Салвадору, и широм света где год су је покрети за правду усвајали као своју. Добра вест је да је револуционисање свих димензија постојања у Христу постало могуће и да месијанска заједница може бити фронт отпора моћницима и богаташима, а слободна територија понижених и гладних који са Месијом већ једу победнички обед – док се не испуни у Царству Божијем (Лк 22, 16). А по речима Христа: „Време се испунило И Царство Божије се приближило“ Зато „Промените свест/μετανοειτε И верујте у добру вест/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Мк 1, 15) Александар Суботић Извор: Теологија.нет

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је 21. октобра 2019. године свету архијерејску Литургију на платоу испред храма Светих новомученика крагујевачких у Шумарицама поводом 78 година од стрељања преко две хиљаде Крагујевчана од стране немачке окупаторске силе. У славу и част Светих крагујевачких новомученика појали су ученици Богословије Светог Јована Златоуста. Пошто је славски колач преломио са г. Јованом Алексићем, ктитором шумаричког храма, владика Јован је поручио: -Христос по среди на! Јесте и биће! Господ нас је сабрао и по среди је нас и наших новомученика крагујевачких, дајући тако смисао њиховом страдању, а нама даровавши нове молитвене заступнике из нашега рода. Епископ шумадијски Јован је затим, заједно са свештенством и верним народом, испред спомен обележја V3 служио молебан Светим новомученицима. Извор: Инфо-служба СПЦ

Отац Лазар (Стојковић), с обзиром да је први пут говорио у нашој емисији „Питајте свештеника“, говорио је о свом монашком путу и о манастиру Заграђе на чијем је челу. Отац Лазар наш познати иконописац, који је у свијету завршио ликовну академију, говорио је и о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, осврћући се и на двадесетогодишњу обнову манастира Заграђе која је крунисана великим освећењем ове Светиње 30. септембра. Звучни запис емисије Отац Лазар је тумачио Свето Јеванђеље о талантима које чита се на 16. недјељу по празнику Педесетнице а потом говорио и о празнику Зачећа Светог Јована претече и крститеља Господњег. Он је говорио и о Михољским задушницама које смо јуче обиљежили и уопште о помену за упокојене и његовом значају. Како да знамо којим путем да кренемо да ли путем монаштва или брака, како да се припремимо за исповијест, колико се често причешћивати, како изабрати духовника, само су нека од питања на која ћете добити одговоре од оца Архимандрита Лазара Стојковића) ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора