Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'блудном'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. У светлости друге припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ). Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  2. Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  3. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. Ако имате неких питања, спреман сам да одговорим Питања и одговори: Да ли можете да кажете нешто о покајању у извињењу? Често кад сагријешимо у односу према неком другом, ми се можда и не покајемо довољно, али ипак кажемо томе човјеку: „Извини“. То се поготово односи на наше пријатеље са Запада, који врло често кажу: ''Sorry'', али то је постао више као један онако декларативан израз. Наравно, ако узмемо у обзир и све што смо досад говорили, а поготову то како Црква гледа на покајање, видјећемо да је то заиста један потресан догађај за људско биће. Хтио бих да искористим прилику још да кажем да постоји опасност да покајање прерасте у очајање, и да буде разарајуће ако нема разума, који би требало да прати кретање наше душе. Испричаћу једну причу из чувене књиге Старечник коју ми монаси много волимо да читамо, у којој су приче најчешће из Египатске пустиње. Неки монах пита једног старца: „Колико дана да се каје један човјек кад сагријеши?“ Каже старац: „Шта ти кажеш?“ Он вели: „Годину дана“. – „Много је“. Каже му монах: „Сто дана?“ Каже старац: „Много је“. – „Педесет дана?“ Каже старац: „Много је“. –„Три дана?“ –„То је довољно“, одговори му. Али треба у покајању да се некако прожима и вјера и љубав и нада и трпљење, и све оно о чему говори Св. апостол Јаков – да вјера рађа трпљење, трпљење наду, нада рађа љубав. Све то треба некако изнутра да прати покајање да не бисмо дошли до тога да очајавамо. Јер то је један веома велики земљотрес за људску душу кад она хоће да преуми, да промијени ум, односно – ја бих више волио да кажем тако – да га постави на право мјесто. Што се тиче извињења, некад нам нечије извињење ако није искрено дође много теже него да нам не каже: „Извини“. А то се по неким духовним кретањима, струјањима и осјети кад неко истински искрено каже: „Опрости, извини“, или кад то каже формално. У ствари, то формално извињење је и опасно. А замислите како тек Господ осјећа да ли је наше покајање искрено, топло, или је само формално. Покајање се управо догађа због нашег гријеха, због тог нашег промашаја, недоласка до циља. То је тај одлазак из дома очевог, тај одлазак на њиве глади по владици Николају, или тај одлазак у земљу далеку. И зато би требало да човјек пази на себе, како су говорили свети оци, а чим пазиш на себе, пазиш на све око себе, и на људе и на биљке и на животиње. И ту онда имаш и екологију и економију и слободу и људска права и мир и толеранцију и све што ти треба. Што каже овај старац Емилијан кога сам помињао: „Људи“, каже „праве процесије, маршеве или шетње за мир, а нигдје нема мира“. Мир би требало да постигнемо у себи, па онда не морамо да шетамо да би било мира. А мира нема без покајања, које је Господ одредио за спасење. (Римокатолички свештеник) Смијем ли ја поставити питање у контексту ове параболе о расипном сину, или распусном сину, а у вези са оним што претходи овој јеванђељској причи? Стоји код Луке у 15. глави на почетку увод како су са Исусом јели за столом сви гријешници и цариници, а фарисеји се љутили што „овај сједа за сто са гријешницима“. А онда Исус одговара овом параболом. Е, сад је моје питање вама да кажете нешто уопште о Исусовом дружењу са гријешницима, а неодобравању њиховог гријеха. Што ви из тога изводите за нас кршћане данас? Прије него што одговорим на то сасвим конкретно питање морам признати да сте ме обрадовали зато што сте ме тиме подсјетили да би требало да кажем нешто мало о посту, пошто почиње ускоро пост. Оно што сам хтио још да кажем о овом распусном сину је то да је он дошао до памети кад је огладнио, што је врло битан моменат. А та глад нас, у ствари, опомиње на нешто што често заборављамо, а што је жива живцата реалност, на смрт. Јер ми хранећи се овом храном, не хранимо се за живот, него се хранимо за живот светим Тајнама и светим Причешћем. Али, земаљска храна нам је неопходна за овај живот, а овај живот нам је опет потребан и за онај живот, да би се тамо преточио у вјечни живот. Тако да пост има и ту димензију да нас подсјети на ту велику невољу, на тог последњег непријатеља, који је смрт. Занимљиво је што каже уважени професор који је поставио питање, да им је Христос управо испричао ову причу о блудном сину за вечером, за гозбом. И опет је занимљиво да су на гозби били грешници. Па управо зато је и дошао Господ, Он сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Он се дружи с њима и прича им ову причу да би их покренуо на покајање. То је сигурно и у вези с овим што сте ви напоменули. Господ увијек то чини, Он нас увијек позива на покајање, на спасење, и увијек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Како сам научио од једног учитеља светог Предања – Господ се тако према нама односи, да никад ништа не намеће, него Он наилази и говори као у Јеванђељу апостолима Јовану и Андреју: „Ако хоћеш, хајде за мном“. И кад говори те приче, Он их исприча тако да човјека дотакне до његовог срца, а онда му остави ненаметнуто његову слободу. Јер је врло битно да кретање за Господом буде покрет човјековог бића, покрет његове душе. У противном човјек не би био учесник у свом спасењу, што је противно хришћанским начелима и томе како Господ гледа на човјека. Није човјек неко биће над којим Он врши терор, него кога искрено воли, али који хоће да и човјек сам учини нешто. Као што ни овај отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасла. Имам два питања. Прво је шта бисте Ви мени могли рећи о томе гдје се налази морални узор за човјека. А друго питање је шта бисте рекли о нападнутом свештенику на Добрињи и о нападачима? Једно је питање шта бих рекао, а друго шта бих урадио. То шта бих рекао ће сигурно бити на мјесту, а за то шта бих урадио, не гарантујем ништа. Што се тиче првог питања, можемо рећи да су нама хришћанима сав Закон и сви Пророци садржани у двије заповјести Новога Завјета – да љубимо Бога свим срцем и да љубимо ближњега свога као самог себе. А то је, у ствари, јединство са Христом, што подразумијева да будемо једно са Њим. Он се тако моли, ако се сјећате прије него што се узнио на небеса и прије своје славне смрти Христос каже: „Оче, као што си Ти једно са мном, и као што сам ја у Теби и Ти у мени, дај да и ови са мном једно буду.“ Ако успијемо да задобијемо то јединство, онда је то сав наш морал и закон, а није ни само то, него то је сва наша онтологија. То је тај најдубљи хришћански живот и то је циљ нашег хришћанског живота. То је везано и са овим другим питањем, јер кад постигнемо јединство са Христом, односно кад томе стремимо, кад то хоћемо, онда немојте да се надамо ичему другом од онога што се Њему догодило. А знамо добро шта се Њему догодило – пљување и шамарање и ругање и распеће на крсту и смрт. Али догодило му се и васкрсење, а с Његовим васкрсењем се и нама догодило васкрсење. Његово васкрсење постало је наше васкрсење и ми смо побиједили. Али ко издржи до краја, ко издржи све то, тај ће побиједити. Тако је то ријеч коју треба да упутимо и свештенику и оцу Јеремији, који је претрпио заиста једну велику невољу, један велики насртај и физички бол. Али опет нико од нас ко га добро зна не види у њему ни трачак мржње, осим можда неког људског огорчења, али треба се борити и за то. Могу да наведем један свој примјер. Мене је једном на телевизији прозвао неки политичар, па је рекао да сам ја украо сто милиона. Прво то је невјероватно, а друго – ја сам се без обзира морао борити с тим. Прво да га не згромим, па док сам успио то да савладам, онда да га не мрзим. И до тога сам дошао брзо, али кад је требало да га заволим, то је било јако тешко. Међутим, тек кад волиш, анулираш оно друго, и мржњу и све. Шта бисте рекли о страховима које људи имају? У мојој епархији постоји један човјек, јако болестан, али он каже мени увијек кад ме сретне: „Владико, сви су овдје болесни, само ја имам папире“. Многи од њих с том муком оду код нашег патријарха, па започну неку велику причу, а он одмах – Јеванђеље. И само им прича из Јеванђеља, а они одмах оду у дубоки сан. Не знам шта бих одговорио. И они су живи људи као и ми, и сви ми у овом свијету живећи патимо се помало тијело носећи. Али проблем је што кад нас нешто мучи, често нас то и опсједне. Мени се чини да је најважније пазити да нас некако то не опсједне, да нас не обузме, да не мислимо на то. Има тај парадокс да кад човјек заборави Бога, он обавезно некако постави себе да је божанство. А поготову постави себе за божанство ако има неку земаљску моћ. Власт је велико искушење. Ту имате новац, моћ и могућност да располажете људским судбинама. А онда човјек губи страх Божији, осим ако нема смирења. Кад човјек изгуби страх Божији, онда му се појави хиљаду неких других страхова. Е кад се они појаве, он онда стално жели да их покрије, сакрије, да их прекрије. И то увијек чини тако што покушава то да надомјести нечим – лијепим одијелима, или колима, или влашћу или било чиме. Покушава да то некако прикрије, али није баш могуће. Можда има и међу властодршцима људи који су заинтересовани за оваква питања, али они тако изгледају као да просто немају времена о овоме да мисле. Мисле да је то нешто што уопште није важно. И то је оно што је искушење – да оно што је преважно запоставите и претпоставите га нечему што је мање важно. И то је, у ствари, оно што нам говори Христос Господ: „Иштите најприје Царства Божијег и правде његове, и остало ће вам се све придодати само“. А наши људи који воде, и ми сами, често пута немамо то да иштемо Царство Божије, него кажемо: „Ма мани, какво Царство Божије. Дај да ми направимо овдје царство на земљи, да уредимо како ми мислимо да треба.“ И, како је говорио о. Јустин, видимо како га уређујемо, баш смо га „уредили“. А да имамо то да тражимо Царство Божије и правде његове, то би се пројавило и овдје. Као што се то дешава и у случају свакога од нас. Ако се ми пред Богом смиримо, чини нам се да је све мирно око нас и добро. А кад се ми узнемиримо, онда кажемо: „Јој што је општа депресија, све је катастрофа, сви су лоши људи око нас“ итд. Поменули сте власт, па можда да кажете шта мислите којим путем би требало да иду они који су на власти, као и о демократији као државном уређењу. Постоји тај проблем што је демократија отишла у своју супротност. За мене је демократија била оно што је можда била негдје у свом почетку, у старој Грчкој. Па кад се у једној мањој области, гдје сви људи један другога познају, они договоре и кажу: „Видјели смо да је Петар добар човјек, мудар, паметан, образован, па хоћемо да изаберемо Петра за вођу.“ А у каснијим временима, Петар или неки други, будући хришћанин могао је да каже: „Немојте мене, људи“. А они кажу: „Хоћемо да нас баш ти водиш, све ћемо те слушати.“ Замислите каква је то супротност од овога сад што слушамо у предизборним кампањама: „Ја сам најбољи, гласајте за мене.“ Ако би тако гледали из хришћанске перспективе, такав одмах не би могао бити више кандидат. Чим он тврди да је најбољи, знамо да нешто ту није како треба. Међутим, кад мене питају људи као монаха, као човјека и као владику, који опет има неку власт, шта ме држи да не скрећем с пута, ја кажем да мислим како је много битно човјеково опредјељење. Да ти идеш својим путем, да имаш свој правац, да имаш своју мету, свој циљ. И онда све што је около чини ти се као ситница, као нешто што нема везе с твојим путем. И не окрећеш се ни лијево ни десно. Не обраћаш пажњу, или како каже премудри Св. Јован Лествичник: „Не бавиш се тиме“. Ако имаш искушење, рецимо просто, да немаш пара, онда немој гледати излоге. И није битно то што немаш пара, ако имаш свој пут, свој правац. И ту вам могу испричати једну врло мудру причу, коју је нама причао старац Јустин, негдашњи дечански игуман. Гледа он у мене, па ми каже: „Е тако сам и ја кад сам био млад као ти, мислио да сам најпаметнији. И тако“, каже, „шетам ја изнад Дечана, ставио бројанице, управо био завршио школу, замонашио се. Шетам по путу и мислим се: Боже мили, има ли ико паметнији од мене? И у том тренутку наиђе један Албанац који је купио краву у другом селу и гонио је тим путем. А она крава није била нека добра, него стално ишла мимо пута горе-доле, сва се била изгребала и крава и онај човјек идући за њом. И напокон изађе тај човјек испред мене и каже: Оче, ти си паметан човјек, реци ми што ова крава иде стално поред пута? А ја као паметан човјек кажем њему: Па сигурно јој је непознат овај пут. Он ми одговори: А је ли јој онда познато ово поред пута? Тако и људи воле да иду поред пута. И све се изгребаше, измучише се, али неће да иду путем. Што ти је искушење, кажу. Али и идући правим путем, не треба пасти у искушење оног доброг сина из библијске приче – враћамо се поново на њу – који каже: „Оче ја сам стално с тобом и све ти чиним добро. А овај твој син потроши све твоје имање, и кад се вратио, ти њему опет све даде и закла му теле угојено. А мени никад ниси дао ни јаре да га закољем с пријатељима.“ Он му каже: „Па, сине, ти си свагда са мном“. Фарисеји су упали у то искушење и љутили се: „Што Он с грешницима сједи, једе и пије?“ Зато што Господ хоће да дâ лијека болеснима. Тако је и дјеци потребна мудрост мајке и оца, да пазе на дијете, јер смо сви склони паду и инерцији која нас може одвести у странпутицу било какве врсте. Човјек који је на правом путу требало би да на томе истрајава, да се много пази и да иде полако, чврсто, одлучно тим путем. Да не скреће, и ако други скреће, да му помогне ако може. Ако не може, он иде својим путем. То није баш лако, тешко је, зато се и каже: „Царство Божије задобијају подвижници“. Не каже да се Царство Божије задобија тек тако. Зато морамо да улазимо у тај подвиг поста и молитве, да идемо у цркву, да се трудимо, да волимо кад нас не воле и друго. То је све подвиг и то је много важно. Предавање одржано 12. марта 2005. у Старој цркви у Сарајеву Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка
  6. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка View full Странице
  7. У светлости друге припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ). Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: View full Странице
  8. 2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог. 3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама. 4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали? 5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом. 6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14). 7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао („извео“) из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20). 8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби – Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности. 9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа. 10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу – уистину „млађи“, јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу. 11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто „рекао“; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања. 12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје (Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби. 13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: „Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра“. Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6). 14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је – наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум – на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло. 15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства. 16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст. 18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, „јер му нико не даваше“. Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе. 19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23). 20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био… Како треба схватити то да је „пошао“, и да је, истовремено, „био далеко“? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса. 21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну. 22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7). 23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20). 24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање („Ево, удари Ме“, рекао је Господ Карпу у виђењу, „спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?“). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове – дарове који изазивају завист. 25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему, 26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин.
  9. 1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао је Господ (в. Лк. 11; 10). 2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог. 3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама. 4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали? 5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом. 6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14). 7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао („извео“) из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20). 8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби – Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности. 9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа. 10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу – уистину „млађи“, јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу. 11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто „рекао“; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања. 12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје (Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби. 13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: „Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра“. Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6). 14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је – наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум – на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло. 15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства. 16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст. 18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, „јер му нико не даваше“. Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе. 19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23). 20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био… Како треба схватити то да је „пошао“, и да је, истовремено, „био далеко“? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса. 21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну. 22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7). 23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20). 24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање („Ево, удари Ме“, рекао је Господ Карпу у виђењу, „спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?“). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове – дарове који изазивају завист. 25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему, 26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин. View full Странице
  10. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.
  11. Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. View full Странице
  12. Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице
  13. ПРОТИВ ПОДЕЛА Света Три Јерарха и Недеља о Блудном сину "У време цара Алексија Комнена (11.век), дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер није имао у себи ничег земаљског. И тако једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Једни су га сматралие мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова. Сматрали су да је он највећи од њих тројице, због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу, због тога што се одликовао китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите". Сукоб који се распламсао тада међу верујућим људима разрешен је састављањем је једне заједничке службе и одређивањем једног заједничког празника за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА. Вера у данашњој Србији није на таквом месту да би поделе у Цркви могле да узнемире јавност и владара који би био више верујући од садашњег. У самој Цркви кад дође до супротстављених ставова, које обично оличавају неки виђенији епископи, или се пристаје на "партијску" поделу или на некакву врсту збуњене "неутралности". И то слаби Цркву. Као да смо заражени страначком логиком политике изгубили снагу да обухватимо различитости и на прави начин објединимо снагу у Христу. Да разлике искористимо као квалитет а не као сметњу. Зато нам је сутрашњи празник од великог значаја. Да се подсетимо шта и како треба радити. Обједињујући делимичне супротности да имамо веру да ће се оно што није у Христу сасушити и временом отпасти. Нестрпљивост, недовољна жеља да разумемо друге, да сагледамо ширу слику од оне у којој се осећамо удобно јер је познајемо и у њој смо се усавршавали, доводи до тихих и отворених сукоба који нам уместо да буду мотор покрета у свету слабе веру.. А то што је сутра истовремено и Недеља о Блудном сину прилика је да се подсетимо на још неке поделе које нас слабе. Од тренутка кад се наша црква са друштвених маргина у (још увек неуспешној) националној обнови приближила центру настале су и поделе на "првоборце" и "упадаче" - заправо покајане блудне синове. Део свештенства организованог преко заједничког искуства живота у богословијама још увек се и после четврт века није ослободио неповерења према онима који нису делили ово искуство. а дошли су у Цркву тражећи Очеву љубав "преко реда". Старији праведни брат и млађи брат, блудни син. И не само свештенство. Рецимо, још увек можете да чујете од "верујућих" а црквено неактивних људи невероватну реченицу "не идем у цркву, јер кад сам ја ишао није било никог, а сад су дошли ови". Прича о Блудном сину завршава се незадовољством старијег брата који је све време био уз Оца, а због тога што Отац млађем брату распикући приређује радостан и свечан дочек. И Очевом објавом љубави према заблуделом сину која ничим не угрожава оног који је стално био веран. Не знамо шта је после било са старијим братом. Можда се клановски организовао у свештенству или се дистанцирао као наши достојанствени стари верници, можда је научио само да некако подноси млађег брата, а можда је заборавио прошлост и заволео га Очевом љубављу. Ово је недеља у којој треба да се преиспитамо. И да у којој год се улози у причи о Блудном сину налазимо, све треба да меримо Очевом љубављу. Јер и од Оца прихваћени блудни син може да осуђује и одбацује старијег брата због његове слабости. Останимо своји, али не пристајмо да нас одређују било какве поделе у Цркви. Јаки смо само заједно, а ето чека нас, и појединачно и заједнички, подвиг чији је циљ да нас охрабри и научи да будемо са Христом победници - Велики пост. Без обзира на духовни узраст сваког од нас. Ђакон Ненад Илић
×
×
  • Create New...