Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ближњи'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 18. новембра, Свету архијерејску литуругију у Цркви Светог архангела Михаила у Горњим Рогамима – Пипери. Током Свете службе Божије чином крштења Цркви Христовој је прибројано седам нових чланова. Звучни запис беседе Митрополит је казао да су се они удостојили новога рођења: „Двије су врсте рођења: овдје на земљи, рођење од оца и мајке, које је рађање за овај земаљски – пролазни живот, и друго рођења Духом Светим и водом а то је Свето крштење и миропомазање које је рађање за вјечни и непролазни живот. Они који се крштавају, миропомажу, постају синови и ћерке живога Бога, не само синови и ћерке својих родитеља, они се удостојавају квасца новога рођења за вјечност.“ Тумачећи прочитано Јеванђеље, владика Амфилохије је казао да су сви крштени призвани да испуне двије заповијести: Љуби Господа Бога свим срцем својим и ближњега свога као себе самога. Појаснио је да без љубави према Богу, нема истинске љубави према човјеку, а љубав према човјеку је јављање и откривење Божанске љубави на коју су призвана сва земаљска покољења. „Те двије заповијести су заповијести пророка, Богом откривене, на којима почива сво, истинско и право, законодавство овога свијета.“ Говорећи о томе коме припада овај Храм Светог архангела Михаила, Митрополит је истакао да таква питања постављају они који не знају шта је Црква Божија, шта је смисао храма и људскога живота, јер кад би то знали, онда би знали оно што су знали и њихови преци: „Знали би да је ово Божији храм и да је, као и сви храмови, подигнут у славу Божију и на спасење људи, за њихово крштавање, миропомазање, вјенчање, за молитву. Овај храм је храм и ове дјеце која су данас крштена. То је њихов храм, зато је саграђен да би се у њему крштавали, миропомазали, вјенчавали. Ово је храм Василија Божарића који је својом мученичком смрћу залио њега и његове темеље, уградио су њих да се памти до краја свијета и вијека.“ Владика је подсјетио да ове године обиљежавамо 77 година од мученичке смрти свештеника овога храма, Василија Божарића који је мученички пострадао зато што је исповједао и проповједао живога Бога. Истичући да храм јесте дијело културе једнога народа, мјеста, Митрополит је казао да храм који је само грађевина, камење, нема смисла. „Култура без култа, без молитве, богослужења, није култура. Ријеч култура долази од култа, тамо гдје је служба Божја, гдје се свједочи име Божје. То је мјесто од културе – култа, служење Богу.“ Нагласио је владика да данас и ми у овоме светоме Божијем храму остварујемо то служење Господње и да питање коме припада овај храм, постављају они који су затровани злим, безбожним, нечовјечним духом који је убио Василија Божарића. Потврдио је да овај храм припада и њима, али кад се крсте, миропомажу, постану чланови свете заједнице у којој нема ни Грка, Јевреја, ни роба, ни слободњака, мушкога, ни женскога, него смо сви једно у Христу Богу: „Тек када схвате ту велику и свету тајну храмова Божијих, смисао и тајну свога живота, онда ће схватити у име чије се граде храмови и коме припадају. И онда се неће отимати око камења, него ће се отимати да постану чланови свете Божје заједнице и Божјег народа који је за вјечност а не за пролазност, народа који се не сабира на основу биолошке или језичке припадности, него се сабира на основу светиње која се прима у Тајни крштења: У име Оца и Сина и Духа Светога.“ Објашњавајући да овај храм припада Богу љубави и људима који су испуњени љубављу према Богу и ближњима, Архиепископ цетињски Амфилохије је истакао да нас данашње Јеванђеље учи да су наши ближњи они који припадају Богу и Цркви Божијој, који су испуњени човјекољубљем и Богољубљем, без обзира којем народу, држави и времену припадали. „Божији храм Светог архангела Михаила је храм оних који се крштавају, вјенчавају, који се труде да испоштује двије основне заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и свом мишљењу својом и ближњега свога као себе самог. Њима припадају храмови и они у славу Божију граде такве храмове и уграђују се њих. Нека би Бог уразумио све оне који живе овдје да се врате тој светој Божијој Христовој заједници, која обједињује све земаљске народне једним именом Божјим, једном вјером, једном Божанском и једном братском љубављу“, закључио је у литургијској бесједи Високопреосвећени владика Амфилохије. Послије резања славског колача и литије око Цркве, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одржао помен Василију Божарићу, свештенику ове цркве у Горњим Рогамима, који је 15. новембра 1941. убијен од безбожних комуниста. Нагон тога приређен је програм у којем су учествовали Славко Перошевић и гуслар Вучина Банашанин, као и полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа под Горицом- вјероучитељице Надице Радовић. По завршетку програма уприличена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2009 Ближњи и даљњи „Браћо моја, не саветујем вам љубав према ближњима: саветујем вам љубав према најдаљима.“ Фридрих Ниче, „Тако је говорио Заратустра“ „Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37). Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога. Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“ Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24). И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“. Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње. Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“ Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога. Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“ Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37). То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“ Александар Милојков
  4. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2009 Бог, човек и постојање „Ако је било некада да није било Оца, онда је било некада да није било ни Сина. Ако је било некада да нема Сина, онда је било некада да није било ни Духа Светога. Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Свети Григорије Богослов, „О богословљу пета, о Духу Светом“ „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ Свети апостол Јован Богослов, Јеванђеље по Јовану 17, 3 Оваплоћење Сина Божијег не представља само догађај спасења света. Тај догађај представља и врхунац Божијег откривања човеку, врхунац богопознања. То двоје је нераздвојиво. То су два имена једне божанске благодати дате човеку кроз догађај оваплоћења, страдања и славног васкрсења Богочовека. Спасење је Богопознање и Богопознање је спасење. Како то и каже први богослов у историји Цркве, свети апостол Јован: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). За хришћане, тако, познати Бога значи исто што и постојати. Познање Бога није интелектуално сакупљање информација о Богу, већ живи акт уласка у однос са Богом и грађење властитог идентитета у том односу. Такав начин постојања показао је Спаситељ света човеку, отшкринувши врата Тајне над свим тајнама, Тајну Божијег постојања. Христос је открио Бога као Оца. Откривши Бога као Оца, Христос је открио Бога као Свету Тројицу. На овом су Христовом откривењу оци Цркве познали и показали догмате вере православне. Свети Гигорије Богослов каже: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Тај „Један од искони“ јесте Бог Отац. Отац да би био Отац, мора имати Сина и мора имати Духа Светога. Тако, пошто је Отац од искони Отац, онда је и Син од искони Син и Дух Свети од искони Дух Свети. И Син и Дух Свети своје вечно постојање имају у односу са Оцем. Али и Отац, иако је Узрок Сину и Духу Светоме, своје постојање гради у односу са њима Двојицом. Да нема Једног, не би било ни Тројице. Један може бити Један само ако постоје и друга Двојица. Тако, Отац је Отац јер рађа Сина и исходи Духа Светога. Да не рађа Сина и не исходи Духа Светога, Отац не би био Отац. Но, и Син је Син јер је од Оца рођен и Дух Свети је Дух Свети јер је од Оца исхођен. Зато, „ако је Јеадан од искони“, а јесте и тог „Једног од искони“ нам Спаситељ откри као Оца, „онда су Тројица“. Исповедити Једнога Бога значи исповедити веру у Једнога Бога Оца. Тако управо и почињемо исповедање у Символу вере: „Верујем у Једнога Бога Оца…“ А исповедити веру у Једнога Бога Оца не може се, ако се не исповеди вера у Свету Тројицу. Веровати у Једнога Бога значи веровати у Свету Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Овај начин постојања, где једног нема без постојања другог, где је мноштво услов једноме, Бог је подарио човеку. Ту истину налазимо већ на првим страницама Библије: „Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми… И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 26-27). Човек је, дакле, мушко и женско. Једном „ја“ је потребно друго, потребно му је „ти“. Нема човека без другог човека, нема једног без мноштва. То и Бог, при стварању човека, јасно каже: „Није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему.“ (Пост 2, 18). Управо је такав начин постојања обличје, икона Божија у човеку: „…да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми…“ Бог је „ми“ и то је велико откривење човеку, које је постало јасно онда када је Христос открио Бога као Оца. Бог је Света Тројица. Икона тог Божијег постојања налази се у сваком човеку, па макар он и не признавао Бога. Човек свој идентитет гради једино у сплету односа са својим ближњим. То његово „ја“ је незамисливо без многих „ти“. Да ли би човек, када би му неко из свести и сећања избрисао све везе са његовим ближњима, када тај човек не би познавао никог на овом свету, да ли би знао одговор на питање „ко сам ја?“ Да ли би уопште има свест о самоме себи, о свом идентитету? Да ли би знао да изговори своје име? Тешко и никако. Човек је човек само са својим „ја“, а тог „ја“ нема без заједнице, без познања другог човека, без ближњег. Исто онако као што ни Оца нема без Сина и без Духа Светога; и као што нема Сина и Духа Светога без Оца. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Заиста, постојање је познање, познање другог. Тај други је ближњи. Човек, једноставно, не може постојати на други начин, а да остане човек. Ту икону Божијег постојања у човеку хтео је Бог да очува и када је Мојсију давао таблице Закона на Синају. Тих десет Заповести, заправо, јесу две и то две потпуно једнаке по важности. Христос их изговори као две Заповести „о којима висе сав Закон и Пророци“ (Мт 22,40). У Заповестима је казано ово двоје: љубав према Богу и љубав према ближњем. Отуда Закон има једну улогу – да очува идентитет, да очува људско постојање, икону Божију у човеку: Љуби Господа Бога својега (Мт 22, 37): 1. Ја сам Господ Бог твој…Немој имати других Богова уза ме. 2. Не гради себи лика резана, нити какве слике… Немој им се клањати нити им служити… 3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега… 4. Сећај се дана од одмора да га светкујеш... А друга је као и ова: љуби ближњега свога (Мт 22, 39): 5. Поштуј оца и матер своју… 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе. 8. Не кради. 9. Не сведочи лажно на ближњега својега. 10. Не пожели ишта што је ближњега твојега. (2. Мој 20, 2-17) Вршење Божијих Заповести јесте пројава љубави. Пројава љубави јесте истинито познање другог. А познање другог јесте постојање, властити идентитет, властита личност. Богољубље и човекољубље, неодвојиво једно од другог, јесте пут истинитог постојања човека. Зашто су богољубље и човекољубље неодвојиви? Зато јер је богољубље без човекољубља лицемерје и лаж: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповјест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога.“ (1. Јов 4, 20-21). Онај који нема љубави према ближњем, он нема ни своје „ја“. Такав „човек“ није ништа више до мешавина земље, камена и воде која говори. Зато, да би пришао Богу, човек мора да буде човек, а за то су му потребна бар још један или двојица: „Јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“ (Мт 18, 20). Но, може ли човек да буде човек без љубави према Богу? Може ли да гради свој идентитет само у љубави према ближњем? Такав однос са ближњима, однос који је заборавио да себе прожме са оним „у Име Моје“, рађа смрт. Таквој „љубави“ према ближњем Христос супротставља и саветује мржњу. Гле чуда, Онај Који је рекао: „Љуби ближњег свога“, сада говори: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). Наизглед контрадикторна Христова тврдња, ипак је истинита и сасвим на месту. Христос нас овде позива да свој идентитет градимо као вечан и бесмртан а не као пролазан и смртан. Љубав према ближњем, као последње утемељење нашег „ја“, нашег идентитета, јесте љубав која доноси пролазност и смрт. Заиста, људи који у животу остану без својих најмилијих тешко даље проналазе смисао живота. Растанак са најдражим особама тежак је ударац за властити идентитет. Отуда онај језиви крик и вапај губитника. Отуда неутешне сузе и отуда изгубљени смисао живота, нестанак властитог „ја“. Поновна изградња властитог идентитета је дуг у мукотрпан посао, неретко безнадежан и неуспешан. Оно што се десило праведном Јову тешко да би могао ко данас да преживи. Многи би дигли руку на себе те тако заиста покопали своје „ја“. И праведни Јов би можда исто то урадио да темељ његовог идентитета није било Божије „Ти“. Јов своје „ја“ није градио у односу на своје ближње, у односу на своју супругу, многобројну децу, силно богатство. Јов је своје „ја“ градио у односу са „Ти“ свога Бога. Зато је и успео да преживи сва она силна искушења: његово „ја“ је опстало. „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 21), каже Господ. Јовово благо било је на небесима. Зато је Јов остао жив и зато је назван праведником. То исто жели да поручи Христос и нама данас: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). Човек коме је основ идентитета само његов ближњи или још горе, његово материјално богатство, умреће заједно са својим ближњим и са својим богатством. Такав човек ће постојати онолико дуго колико буде постојало његово „благо на земљи“. Такав начин постојања треба човек да замрзи и отуда оне горе наведене Христове речи. Истинити начин постојања, тај однос са „благом на небу“, показао је Богочовек, боравећи међу људима. Христос је Син Божији и Он свој идентитет гради у Односу са Оцем. Сви остали односи које успоставља на земљи, Он потчињава овом односу који је темељ Његовог идентитета. Коликогод волео људе око себе, своју мајку, своје ученике, он не престаје да буде Син Божији, те не дозвољава да ни један други однос наруши онај темељни, који Христу даје идентитет Сина. Однос са Оцем је темељ Христовог „Ја“, зато он остаје веран Оцу до краја, творећи беспоговорно вољу Његову. Отуда и онај оштар одговор апостолу Петру који Га је из незнања наговарао да одустане од пута у Јерусалим и будућег страдања: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“ (Мт 16, 23). То је та благословена мржња према ближњима о којој Господ говори. Треба и морамо да љубимо своје ближње, али та љубав не сме да буде последња инстанца нашег бића, нашег „ја“. Љубећи ближње, човек не сме да заснива свој идентитет на њима. Ту љубав према ближњима човек треба да прожме оним темељним бедемом свога идентитета, оним познањем ближњих које стоји на Христовим речима: „У Име Моје…“ Господ нас позива да, уместо смртног и пролазног, познамо вечно и бесмртно. Да познамо Бога Оца, те да тако изградимо свој идентитет, своје „ја“. Познати, пак, Бога као Оца не значи пуко интелектуално знање да је Отац, Отац Сину. Познати Бога Оца значи назвати Бога својим Оцем, а назвати Бога својим Оцем значи поистоветити се са Сином. Поистоветити се са Сином значи сјединити се са Њим, постати део, уд Тела Његовог. Речима светог Иринеја Лионског, то је и разлог Христовог оваплоћења: „Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији.“ Нема приласка и познања Оца без преко Сина: „Ја сам пут, истина и живот; нико не долази Оцу осим кроза ме.“ (Јн 14, 6). Како се човек поистовећује са Сином и како долази Оцу кроз Сина? Управо, новим, слободним рођењем и грађењем новог идентитета. Тај нови идентитет, своје ново „ја“, човек остварује у Цркви. Јер, Црква је Тело Христово и Он је њена Глава. Крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са Животом. Тада човек добија и „печат дара Духа Светога“. Тај дар га увезује са Телом, са Црквом. Са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд Тела Христовог. То је онај таланат и таланти о којима је Господ говорио у Јеванђељу. Човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује Тело Христово. Тако, Духом Светим, човек бива као уд спојен у једно Тело. На тај начин је поистовећен са Сином и примио је благодат усиновљења. То ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва Три Лица Свете Тројице, свети Иринеј Лионски овако описује: „Они који носе Духа Божијега, приводе се к Логосу (Сину); а Син их представља Оцу и Отац им дарује нераспадљивост. Дакле, без Духа није могуће видети Сина Божијег, а без Сина се нико не може приближити Оцу, јер познање Оца јесте Син, а познање Сина Божијег збива се посредством Духа Светога.“ Дакле, нема познања Сина, нема поистовећења са Сином, без Духа Светога. А Дух Свети је Онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно Тело. Дух Свети твори Цркву Божију. Зато, бити у Цркви значи познати Сина, примити усиновљење. А примити усиновљење значи назвати Бога Оцем. А назвати Бога Оцем значи живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Тако човек стиче свој бесмртни идентитет, постајући син Божији по благодати. Његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „Ти“ Бога Оца. Где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? Ту су, поред нас, без њих нам нема приласка Богу. Послушајмо шта о томе каже Света Литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ То је то величанствено Сабрање „у Име Његово“. То је Црква Божија, Тело Христово. Љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас Дух Свети увезује у једно Тело, творећи тако Цркву Божију. Само тако, са својим ближњима, везани Духом Светим, удостојавамо се да Бога назовемо Оцем. Нико од људи нема право да Богу каже „Оче мој“. Бог не види таквог човека, самца. Бог Отац види људе и познаје људе само као Тело Свога Сина. А то Тело чине многи и само као многи могу говорити Богу: „Оче наш…“. Ето, ту је место љубави према ближњем. Отуда и нема познања Бога без љубави према ближњем. Са друге стране, љубав према ближњем без љубави према Богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања. Зато је Господ Исус Христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање. О тим двема Заповестима висе, не само сав Закон и Пророци, већ и цела васиона и сва творевина. На човеку остаје да спозна и изврши Заповести Божије. Учини ли то, човек ће читаву васиону преобразити у једну величанствену космичку Литургију. Тако ће сва творевина бити принета Богу Оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења. То је и сврха, смисао постојања од Бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слободну вољу постане Тело Христово, да постане Црква Божија, да позна Бога као Оца. А то познање Бога као Оца и јесте живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Александар Милојков
×
×
  • Create New...