Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'ближњег'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
  2. У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни: ,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује." ,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он. Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења: ,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети." ,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор. Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте: ,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  3. Уколико престанемо да се вечито мишљу и жељом обраћамо нечем далеком, ми ћемо наново осетити све снаге које су нам се вратиле из неплодних лутања. И схватићемо, чим се то деси, величину оних задатака који су нам раније изгледали тако безначајни и досадни. Схватићемо да је смирити једно узнемирено срце, утолити нечију тугу – много веће и значајније него доћи до најблиставијег открића или задивити свет бескорисним подвигом. (Василиј Розанов) У књизи Браћа Карамазови старац Зосима приповеда о једном доктору који много воли човечанство. Али он има проблем с човеком као појединцем. Не може да га гледа. Често му и саме ситнице сметају до пуне нетрпељивости. На пример, казује он, ако само неколико дана проведе с другим, одмах почиње да му смета што тај дуго једе супу или што прехлађен гласно шмрче и сл. Заиста је тешко волети ближњег. У мору свега и свачега, на YouTube каналима могу се пронаћи и прави бисери. Човек онда у тим бисерима осети изворе животне енергије који веома мотивишу. Један од таквих канала налази се под именом Невидљиви људи (Invisible people). Води га Марк Хорват (Mark Horvath), активиста који је већи део живота посветио помагању бескућницима. Некада је сам проводио горак живот као бескућник. У једном говору Марк истиче како је његов активизам истовремено и његов лични животни мотив. Он му даје смисао бивствовања и „диже га свако јутро из кревета“. У Америци је бескућништво мука под којом живе многи људи, ретко добровољно а готово сви под неком животном принудом. Сви ти људи су потпуно различити по својим навикама, карактеру, али и разлозима који су их довели у тешко стање из којег, чини се, нема повратка. Међу бескућницима има много младих који су бежали из усвојитељских породица, било зато што нису добили неопходну љубав или што, због честих сељења и живота у разним породицама, нису ни стигли да пронађу дом и осете га као утичиште. На улицама живе бројни бескућници који су остали без крова над главом из разних разлога – због тешког развода или неке несреће у породици. Након тешке болести и великих трошкова лечења многи су се нашли у истој групи. Много је људи с менталним проблемима. Пад банкарског тржишта или можда само лични душевни пад истерао је многе на пусте улице и приморао их на сурови опстанак.[1] Оно што је Марк Хорват почео да чини пре равно десет година, и што му добро иде, јесте да преко своје организације обилази бескућнике и помаже им. Он им дели нове чарапе. Ти људи се много крећу, пешаче некада на десетине километара на дан, те је поред обуће увек добродошао и пар нових чарапа. У питању је само постављање сцене за много вреднији, човечан рад. Када се с неким упозна, упита га за дозволу да сниме мали интервју, обично не дужи од осам минута. Те разговоре можемо да пратимо на његовом сајту или на YouTube. Тим интервјуима многи су инспирисани да помажу другима, покренути њиховим људским причама. Дешава се некад да се споје раздвојене породице. Марк се тако укључује у бројне акције и на разне начине помаже. Многа уточишта (Homeless shelters) која збиља помажу бескућницима своју политику често заснивају на труду да те људе врате у „нормалан“ живот. Стан, посао и све остало што с тим иде. Али многи људи у таквим околностима не умеју да се снађу, једноставно нису створени за живот какав савремено либерално друштво замишља. Или нису створени за живот у организованој заједници. Људи су крхки. Једна индијска мудрост вели да је људско срце као нежан крчаг за воду, када се једном поломи, не може се саставити. Зато је Марково виђење ближњег такво да он настоји да упозна човека онаквог какав јесте, а не да се понаша онако како то друштво од њега очекује. И онда с те позиције покушава да помогне. Такав приступ овим људима, који је уосталом свима насушно потребан, уноси барем мало светлости у њихове тешке животе. Његов рад с бескућницима представља вид активизма који показује значајне додирне тачке са хришћанским егзистенцијализмом. „Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема“; јер „који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јов. 2, 10 и 4, 8). Марк никада не осуђује људе којима помаже и изгледа да их искрено воли. Учествује у њиховим патњама и саосећа с њима. Када испред камере стане било ко од интервјуисаних, Марков главни посао састоји се у томе да их саслуша, да пренесе оно што ови несрећници имају да кажу и да сазна каква им је помоћ потребна. Такође, шта их тишти, те како се други опходе према њима. И ниједан снимак касније не бива монтиран. Тако он омогућава људима да поделе своје муке и своје још увек неумрле снове. Људи су му због тога веома захвални. Често се чује и захваљивање Богу на ономе што имају и изгледа да им мало у животу треба, али чак и то мало често је недостижно. Маркови интервјуи с бескућницима могу да послуже и нама као лакмус папир на коме ће се осликати наша љубав према ближњем и увидети наш праг толеранције. Наш праг, након кога почиње наша осуда. Има тамо драгих и нежних људи, за које бисмо свим срцем жалили што су у таквој ситуацији. Има људи површних, који су због глупости завршили на улици. Ту има свакаквих људи, наркомана, алкохоличара, ментално поремећених.[2] Има некада сувопарних и досадних … има свакаквих. И његов однос је према свакоме исти. Ниједном нисам чуо коментар којим би показао да их на било који начин осуђује или да им нешто пребацује. Ми који његове интервјуе гледамо формирамо различите ставове, док он сам према бескућницима остаје пун разумевања и љубави. И сви смо позвани на емпатију и акцију. Јако је тешко учествовати у хуманитарном раду или саосећати с бескућницима ако гајимо предрасуде. Можда су неки наши закључчци о тим људима тачни, али тај тачан суд њима не доноси никакву корист. А можда и не видимо целу слику. Само Господ зна и види целу слику и зато само Он може да суди јер је Његов суд увек у љубави. Можда су ови бескућници, потиснути на ивицу организованог друштва, поред све несреће добили и једну страдалничку привилегију. Њихови животи тешко да ће моћи да буду заогрнути у плашт савременог конформизма, који тако добро маскира оно ниско у човековој природи. Зато ће њихове страсти и њихове погрешке изгледати огољени и лако видљиви осталим грађанима. Али то није разлог да се неко одгурне од себе. Сасвим супротно. Овде бих цитирао речи владике Игнатија: „Христа су такође оптуживали да се дружи са блудницима, грешницима, пијаницама… Он је на тај начин хтео да покаже да не карактерише човека његово једно понашање, можда и тренутно. Него је човек важан за Христа зато што је човек, зато што постоји и зато што га је Бог довео из небића у биће и жели да он постоји вечно.“ Марк увек своје интервјуе завршава помало тужним и поетичним питањем бескућницима које интервјуише: Које би биле твоје три жеље ако би могле да буду испуњене? Ти људи готово никада не пожеле новац или успех у друштву или велико богатство. То су увек смирене и смерне мале жеље: да се реше живота на улици, да их њихова породица више воли, да се опет споје са својом децом… па и да не буде бескућника, да сви људи буду срећни, да буде мир у свету. Хм, можда ћемо из удобних фотеља, покренути критичком мишљу, гледати цинично на ове убоге људе и њихове наизглед прозаичне жеље. А можда ћемо увидети да су многе од тих жеља сасвим људске и свима нама заједничке. Извор: Теологија.нет
  4. Талац ближњег Благоје Пантелић Елена Черкасова, Ношење крста …сви добри људи који умеју да воле, који стварају и служе, на својствен се начин односе један према другоме: они лако препознају једни друге и брзо осећају узајамно поверење, тако да делају заједнички, сарађујући. Они се саплићу у једну живу тканину која их све обухвата; они се труде да рашире ту тканину, да је ојачају и, самим тим, искрено и верно послуже делу Бога на земљи. Знаш ли по чему они препознају један другога? – По осећању велике одговорности. (Иван Иљин) Одговорност је једно од манифестних одређења света у којем живимо. Непрестано се са свих страна апелује на одговорност, која се односи на све и свашта… A oсновни закон који у наше време регулише међуљудске односе одређен је са две максиме – „човек је човеку вук“ (латинска изрека коју је касније афирмисао Томас Хобс) и „човек је човеку пролазник“ (Иван Иљин) – и оне нелицемерну, истинску одговорност чине немогућом; оба принципа – и антагонизам и индиферентност – по дефиницији негирају аутентичну одговорност. У тим условима је очекивано и природно да појединци на истакнутим друштвеним, културним, политичким или црквеним позицијама „преузимају одговорност“ без икаквих последица. Такође, поред само номиналног преузимања одговорности постоји још један, далеко опаснији начин елиминисања одговорности, а који је у функцији „растерећења“ егзистенције индивидуе; реч је о пребацивању одговорности како на другог (тј. Другог) тако и на неке спољашње околности (нпр. историјске не-прилике). Овде ћемо се бавити само потоњим негирањем (одн. пребацивањем) одговорности; посебно ћемо размотрити начин на који се то одвија у животу (хришћанских) верника. Покушаћемо да расветлимо однос вере и одговорности, тј. да дођемо до најадекватнијег начина на који би аутентична одговорност требало да се пројављује у животу хришћана. 1. Пребацивање одговорности Скидање одговорности са себе се најчешће реализује позивањем на историјске условљености. Међутим, заборавља се да историју чине пре свега дела појединаца. О томе како ће изгледати историјска драма одлучују сви њени учесници. Ја сам тај који усмеравам повесни ток, нисам (тј. не треба да будем) дављеник у времену. „Није човек у времену, него време у човеку“ – говорио је Николај Берђајев. Слободна и самосвесна личност мора да буде власник историје, а никако обратно. Дакле: „сав историјски процес треба схватити не као мени туђ, против којег се ја борим, не као нешто мени натурено, нешто што ме притиска, заробљава, против чега се ја буним и у својој делатности и у своме сазнању, јер тако се може ићи само у зјапећу празнину и несагледиви бездан који се отвара и у историји и у самом човеку.“ (Н. Берђајев) Сва трагичност савременог света јесте у томе што је колектив поробио појединца, што је историја поразила личност. (У томе је и историјски пораз Цркве, јер није успела да своју персоналистичку концепцију учини доминантном.) Слободна личност, дакле, мора да ствара историју, а не да је историја деградира и од ње прави маску. Слободан и самосвестан човек не сме да постане асимиловани део „масе”, да постане историјски материјал. Берђајев је с правом говорио о процесу дехуманизације који је довео до тога да данас „човек не само да више није највиша вредност, већ он није више никаква вредност“. Стога је неопходно свакодневно подсећати на то да су историја и личност у органској вези, али да је личност та која има примат. „У судбини човечанства морамо да препознамо своју рођену судбину, а у својој судбини морамо да препознамо историјску судбину.“ Једини пут је, верујем, преузимање а не пребацивање одговорности од стране сваког поједница за сву ону догађајност коју називамо историјом. Уколико човек бивствује као истински слободна личност биће и одговоран. Слобода, која је пре свега пројава човекове богоиконичности (одн. она је предуслов како би човек као богоустановљено биће остварио аутентичну егзистенцију), нужан је предуслов одговорности. И управо се на томе мора непрестано инсистирати. Личност ослобођена нужности историјских прилика и притисака (свих) ауторитета биће одговорна. У супротном бориће се против свега што је „угрожава“ или ће бити пасивни роб који не живи већ паразитира. Поред пребацивања одговорности на историјске не-прилике, она се веома често, посебно у религијском животу, пребацује и на онога или оно у шта се верује. Уосталом, историја и почиње, ако је веровати библијским извештајима, пребацивањем одговорности. Адам је први који је одговорност за своје недело пребацио на ближњег и Бога. Сви се сећамо чувеног дијалога Бога са њим, и оног његовог незрелог наступа. А ни његов син није био ништа бољи. Напротив, он је био далеко гори. Адам се понашао као тинејџер, док је Каин наступио као прави монструм. Његов разговор с Богом је језив. Да се подсетимо библијског сведочанства (Пост. 4, 9–10): „Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата свог? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твог виче са земље к мени.“ По једном мидрашу, Каинов одговор на питање где му је брат гласио је (наводим по сећању): Убио сам га, али си ти тај који је у мени створио нагон ка злу. Ти си чувар Авељов, и ти си у мени створио могућност да га убијем. Нисам ја, већ си ти крив, јер си само ти то могао да ми кажеш да учиним. Од времена Адама и Каина па све до данас пребацивање одговорности је нешто уобичајено, готово природна ствар. То заправо и јесте природна ствар, али само за палога човека који се труди да својим постојањем негира искупитељско дело оваплоћеног Бога. Антрополозима и религиолозима је одавно већ познато то да „веровање у неку вишу силу, оличену у божанству или Богу, у судбину или творца, дајући смисао човековом понашању смањује његову одговорност. Сматрајући да неко други брине о њему у свету у којем је све уређено, одређено и предодређено вишом вољом или промишљу човек са више одважности и мање страха чини одлучне и рискантне кораке.“ (Бојан Јовановић) Такав нетрезвени приступ вери у кризним моментима обично резултира њеним дегенерисањем, које се понајчешће манифестује или разочарањем у онога или оно, у кога се или у шта се верник (растерећен одговорности) поуздао или, као друга крајност, долази до верског фанатизма који за последицу има егзистенцијалну пасивност (зилотизам), али неретко и до верског фундаментализма (чија је максима: Ако има Бога све је дозвољено; одн. мени је све дозвољено јер сам оруђе воље Божије [С. Жижек]). 2. Прихватање одговорности Хришћански богослов Дитрих Бонхефер, који је као заточеник убијен од стране нациста пред сам крај Другог рата, понајбоље је схватао шта доиста значи бити одговоран управо у једној озбиљној егзистенцијалној кризи. Други светски рат је школски пример кризе аутентичне егзистенције човека у којој се, као по правилу, кривица за све патње сваљује на Бога. Често се у тим периодима какав је нпр. био период поменутог рата, када се човек претвара у звер, могу чути питања: „Ако постоји праведни Бог, како је овако нешто могуће?“; „Ако има доброга Бога, откуд вешала или гасне коморе, чак и за децу?“; „Зашто трагедија није спречена његовом интервенцијом?“; итд, итд. Од првих људи, као што смо видели, па све до данас понајчешће се Богу суди за сва злодела која чини човек. Тако је, ваљда, најједноставније и најбезболније… Није прилика да се сада упуштам у теодикејску интелектуалну авантуру, желим само да укратно подсетим на пример Бонхефера, који се у тим кризним тренуцима није показао као нетрезвен и неодговоран хришћанин. Дитрих Бонхефер је, наиме, позвао човека (а не, дакле, Бога) на одговорност. Штавише, отишао је и корак даље. У једном од сачуваних писама (16.7.1944) из затвора навео је да данашњи човек, имајући у виду дотадашња кретања како у теорији (философија, право, политика, наука, итд) тако и у историјским збивањима, мора да живи са претпоставком да Бог не постоји: „Ми не можемо бити поштени а да не спознамо да морамо живети у свету – esti Deus non daretur.“ Kонсеквенца његовог становишта није принцип – „ако Бога нема све је дозвољено“ и стога сам слободан да чиним шта год ми је воља, већ управо супротно: ако Бога нема сва одговорност је на мени. Оно што је неопходно нагласити јесте да се, по Бонхеферовом уверењу, поменута спознаја догађа управо пред Богом. Штавише, он сматра да нас „сам Бог приморава на ту спознају. Тако нас наша зрелост води до истинске спознаје нашег положаја пред Богом. Бог нам даје до знања да морамо живети као они који кроз живот пролазе без Бога. Бог који је с нама јесте Бог који нас напушта (Мк. 15, 34)! (…) Пред Богом и са Богом ми живимо без Бога.“ Јер је наш Бог Онај који је „допустио да га потисну из света на крст“, Бог који је „немоћан и слаб у свету“. Мада, позвајући се на Мт. 8, 17 [„Он немоћи наше узе и болести понесе“] где је, како каже, „сасвим јасно да Христос не помаже снагом своје свемоћи, него снагом своје слабости, своје патње“, Бонхефер закључује да је „он управо на тај начин и једино тако међу нама и помаже нам“. У томе овај савремени богослов види суштинску разлику између хришћанства и свих других религија. Док је у осталим религијама човек упућен на Божију свемоћ у свету, Свето Писмо упућује човека на Божију немоћ и патњу – „само Бог који трпи може помоћи“. То би значило да хришћански Бог није неки равнодушни трансцендентни Апсолут који одређује судбину света, већ Онај који је одговоран за историју и стога у њу улази, и учествује у агонији људи, пати, трпи… судбина његове творевине постаје и његова судбина. Бог, дакле, не улази у свет као тиранин, нити уопште користи своју „свемоћ“ за разрешeње кризе изазване прародитељским грехом, јер би тако нарушио слободу људи; зато је интервенисао као (Бого)човек. Сва одговорност је на човеку и управо зато га он не искупљује као моћни господар, не преузима одговорност за његове егзистенцијалне промашаје као Бог, већ то чини као један од нас. И Берђајев је, попут Бонхефера, неколико деценија пре него што је потоњи саставио поменуто писмо, говорио да живот савременог човека подразумева богоостављеност, одн. подразумева чињеницу да је сва одговорност управо на њему. Берђајев је сматрао да савремени човек мора да се окрене себи и унутар себе пронађе оно што очекује да ће добити „од споља“. У својој чувеној књизи Смисао стваралаштва (1916) Николај Александрович (готово пророчки) наводи: „У животу човечанства долазе времена када оно мора само себи помоћи, поставши свесно да недостатак трансцендентне помоћи није беспомоћност, јер ће бескрајну иманентну помоћ човек пронаћи у самом себи, ако се усуди да у себи стваралачким чином открије све снаге Бога и света, истинског света, слободног од света привида.“ Потребно је, дакле, да човек у себи открије Бога… Сазнање да је човек одговорно биће почиње, дакле, радном хипотезом да Бога нема и да смо сами одговорни за све што чинимо, а завршава се открићем Бога у себи и подизањем одговорности на највиши ниво. Тада се све чини са пуном свешћу да је Бог са нама, да је „Емануил“, и да је саучесник у свему ономе што чинимо. Иван Иљин је сматрао да је „одговорност човека у крајњој линији увек одговорност пред Богом“. Међутим, човек је одговоран не само пред него и за Бога, јер је управо он изабран од њега да управља светом, који (и човек и свет) постоје управо зато што их он, упркос свему, жели; све створено постоји као отеловљење љубави Божије, а човеку је (као слободном и умном бићу) дарована нарочита улога која подразумева одговорност за сву творевину, али и за творца. Јер је он тај који је делегиран да управља његовим делом. Никодим Агиорит је, ако ме сећање не вара, говорио да је највећа трагедија греха управо у томе што се и Бог, као онај ко одржава грешника у животу док он чини грех, увучен у зло. 3. Добровољни талац Бити хришћанин значи бити одговоран. А у хришћанству се, поред одговорности за себе, инсистира и на одговорности за друге, па чак, као што је општепознато, и ако се ради о непријатељима. Одговорност за себе нужно подразумева и одговорност за ближњег. Човек, дакле, није само одговоран пред другим него и за другог. Како бити одговоран за другога? Тако што ћемо покушати да га безусловном љубављу интегришемо у заједницу љубави. Аутентична љубав је жртвена. Она подразумева и веру у Љубавника и наду да наша и његова жртвена љубав може да преобрази другог и учини га делом заједнице у којој његова слобода неће угрожавати слободу других (Овај радикални антрополошки оптимизам је сама срж јеванђељског наука, одн. сваки облик антрополошког песимизма није ништа друго до јеретичко учење о човеку). Многи верују да је Бог на небу. Међутим, он није на „небу” већ је у љубавном односу. А љубавни однос пак подразумева потчињавање своје слободе слободи вољеног, тачније – вољених. Однос ја–ти за хришћане није прихватљив. Истинска љубав је могућа само у заједници, а као што знамо, дуал није множина. Потребан је увек и трећи (тј. Трећи)… Волим те ако ме волиш је, наравно, интересна љубав, а аутентични однос је ослобођен интереса, у њему нема уцене – волим те упркос свему. Трећи је гаранција аутентичности… Љубав одговорног човека је, дакле, неинтересна. Он је добровољни талац ближњег. Левинас је говорио да је бити-талац-другог „сирово, страшно име за љубав“. И био је у праву. О неинтересној љубави је говорио и Ап. Павле, то је она љубав која „не тражи своје“ (1. Кор. 13, 5). „Изван заједнице нема одговорности“ – рече ми једном приликом проф. Шијаковић. Повлачење из заједнице, тј. покушај самоизолација је бунт против аутентичне одговорности. Човек је „осуђен” на заједничарење, из заједнице је немогуће побећи, ван заједнице је немогуће живети. Питање је само какву заједницу људи желе да образују. У начелу, то могу бити заједница одговорних личности (тј. кинонија љубави) или заједница неодговорних индивидуа (тј. скупина насилника и паразита). Сетимо се, на крају, и генијалног берђајевљевског обрта којим се надилази морална свест. По његовим речима: „Морална свест је почела од Божијег питања Каину: ’Где ти је брат Авељ?’. А она ће се завршити другим Божијим питањем: ’Авеље, где је твој брат Каин?’.“ То друго питање се непрестано поставља сваком хришћанину у свим временима. Они хришћани који то питање не чују или не желе да га чују у великом су проблему, а њихови ближњи у још већем. Сликовитије говорећи, они су темпиране бомбе и само је питање тренутка када ће их неко/нешто активирати, тј. када ће се претворити у Каина. Хришћанин је Антикаин. Онај ко није само номинални хришћанин себе третира као чувара брата свог, какав год да је он. Ако успемо у томе да будемо одговорни и за себе и за другога, да будемо талац тј. чувар ближњег, крајњи исход ће бити негирање на почетку текста поменутих принципа (антагонизам и индиферентност) који данас одређују међуљудске односе, и тада ће егзистенција у овом свету бити оно што треба да буде – ход ка Царству Божијем. Односно, заједница коју овде образујемо биће налик оној будућој, биће кинонија љубави а не скупина насилника и паразита. Да ли је формирање једне такве заједнице одговорних личности уопште могуће hic et nunc или је то само још једна патетична утопија? Јован Златоусти је веровао да незнабожаца не би ни било када бисмо ми били истински хришћани. И ја у то, упркос свему, верујем, стога је јасно како бих одговорио на ово питање. http://teologija.net/talac-bliznjeg/
  5. Талац ближњег Благоје Пантелић Елена Черкасова, Ношење крста …сви добри људи који умеју да воле, који стварају и служе, на својствен се начин односе један према другоме: они лако препознају једни друге и брзо осећају узајамно поверење, тако да делају заједнички, сарађујући. Они се саплићу у једну живу тканину која их све обухвата; они се труде да рашире ту тканину, да је ојачају и, самим тим, искрено и верно послуже делу Бога на земљи. Знаш ли по чему они препознају један другога? – По осећању велике одговорности. (Иван Иљин) Одговорност је једно од манифестних одређења света у којем живимо. Непрестано се са свих страна апелује на одговорност, која се односи на све и свашта… A oсновни закон који у наше време регулише међуљудске односе одређен је са две максиме – „човек је човеку вук“ (латинска изрека коју је касније афирмисао Томас Хобс) и „човек је човеку пролазник“ (Иван Иљин) – и оне нелицемерну, истинску одговорност чине немогућом; оба принципа – и антагонизам и индиферентност – по дефиницији негирају аутентичну одговорност. У тим условима је очекивано и природно да појединци на истакнутим друштвеним, културним, политичким или црквеним позицијама „преузимају одговорност“ без икаквих последица. Такође, поред само номиналног преузимања одговорности постоји још један, далеко опаснији начин елиминисања одговорности, а који је у функцији „растерећења“ егзистенције индивидуе; реч је о пребацивању одговорности како на другог (тј. Другог) тако и на неке спољашње околности (нпр. историјске не-прилике). Овде ћемо се бавити само потоњим негирањем (одн. пребацивањем) одговорности; посебно ћемо размотрити начин на који се то одвија у животу (хришћанских) верника. Покушаћемо да расветлимо однос вере и одговорности, тј. да дођемо до најадекватнијег начина на који би аутентична одговорност требало да се пројављује у животу хришћана. 1. Пребацивање одговорности Скидање одговорности са себе се најчешће реализује позивањем на историјске условљености. Међутим, заборавља се да историју чине пре свега дела појединаца. О томе како ће изгледати историјска драма одлучују сви њени учесници. Ја сам тај који усмеравам повесни ток, нисам (тј. не треба да будем) дављеник у времену. „Није човек у времену, него време у човеку“ – говорио је Николај Берђајев. Слободна и самосвесна личност мора да буде власник историје, а никако обратно. Дакле: „сав историјски процес треба схватити не као мени туђ, против којег се ја борим, не као нешто мени натурено, нешто што ме притиска, заробљава, против чега се ја буним и у својој делатности и у своме сазнању, јер тако се може ићи само у зјапећу празнину и несагледиви бездан који се отвара и у историји и у самом човеку.“ (Н. Берђајев) Сва трагичност савременог света јесте у томе што је колектив поробио појединца, што је историја поразила личност. (У томе је и историјски пораз Цркве, јер није успела да своју персоналистичку концепцију учини доминантном.) Слободна личност, дакле, мора да ствара историју, а не да је историја деградира и од ње прави маску. Слободан и самосвестан човек не сме да постане асимиловани део „масе”, да постане историјски материјал. Берђајев је с правом говорио о процесу дехуманизације који је довео до тога да данас „човек не само да више није највиша вредност, већ он није више никаква вредност“. Стога је неопходно свакодневно подсећати на то да су историја и личност у органској вези, али да је личност та која има примат. „У судбини човечанства морамо да препознамо своју рођену судбину, а у својој судбини морамо да препознамо историјску судбину.“ Једини пут је, верујем, преузимање а не пребацивање одговорности од стране сваког поједница за сву ону догађајност коју називамо историјом. Уколико човек бивствује као истински слободна личност биће и одговоран. Слобода, која је пре свега пројава човекове богоиконичности (одн. она је предуслов како би човек као богоустановљено биће остварио аутентичну егзистенцију), нужан је предуслов одговорности. И управо се на томе мора непрестано инсистирати. Личност ослобођена нужности историјских прилика и притисака (свих) ауторитета биће одговорна. У супротном бориће се против свега што је „угрожава“ или ће бити пасивни роб који не живи већ паразитира. Поред пребацивања одговорности на историјске не-прилике, она се веома често, посебно у религијском животу, пребацује и на онога или оно у шта се верује. Уосталом, историја и почиње, ако је веровати библијским извештајима, пребацивањем одговорности. Адам је први који је одговорност за своје недело пребацио на ближњег и Бога. Сви се сећамо чувеног дијалога Бога са њим, и оног његовог незрелог наступа. А ни његов син није био ништа бољи. Напротив, он је био далеко гори. Адам се понашао као тинејџер, док је Каин наступио као прави монструм. Његов разговор с Богом је језив. Да се подсетимо библијског сведочанства (Пост. 4, 9–10): „Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата свог? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твог виче са земље к мени.“ По једном мидрашу, Каинов одговор на питање где му је брат гласио је (наводим по сећању): Убио сам га, али си ти тај који је у мени створио нагон ка злу. Ти си чувар Авељов, и ти си у мени створио могућност да га убијем. Нисам ја, већ си ти крив, јер си само ти то могао да ми кажеш да учиним. Од времена Адама и Каина па све до данас пребацивање одговорности је нешто уобичајено, готово природна ствар. То заправо и јесте природна ствар, али само за палога човека који се труди да својим постојањем негира искупитељско дело оваплоћеног Бога. Антрополозима и религиолозима је одавно већ познато то да „веровање у неку вишу силу, оличену у божанству или Богу, у судбину или творца, дајући смисао човековом понашању смањује његову одговорност. Сматрајући да неко други брине о њему у свету у којем је све уређено, одређено и предодређено вишом вољом или промишљу човек са више одважности и мање страха чини одлучне и рискантне кораке.“ (Бојан Јовановић) Такав нетрезвени приступ вери у кризним моментима обично резултира њеним дегенерисањем, које се понајчешће манифестује или разочарањем у онога или оно, у кога се или у шта се верник (растерећен одговорности) поуздао или, као друга крајност, долази до верског фанатизма који за последицу има егзистенцијалну пасивност (зилотизам), али неретко и до верског фундаментализма (чија је максима: Ако има Бога све је дозвољено; одн. мени је све дозвољено јер сам оруђе воље Божије [С. Жижек]). 2. Прихватање одговорности Хришћански богослов Дитрих Бонхефер, који је као заточеник убијен од стране нациста пред сам крај Другог рата, понајбоље је схватао шта доиста значи бити одговоран управо у једној озбиљној егзистенцијалној кризи. Други светски рат је школски пример кризе аутентичне егзистенције човека у којој се, као по правилу, кривица за све патње сваљује на Бога. Често се у тим периодима какав је нпр. био период поменутог рата, када се човек претвара у звер, могу чути питања: „Ако постоји праведни Бог, како је овако нешто могуће?“; „Ако има доброга Бога, откуд вешала или гасне коморе, чак и за децу?“; „Зашто трагедија није спречена његовом интервенцијом?“; итд, итд. Од првих људи, као што смо видели, па све до данас понајчешће се Богу суди за сва злодела која чини човек. Тако је, ваљда, најједноставније и најбезболније… Није прилика да се сада упуштам у теодикејску интелектуалну авантуру, желим само да укратно подсетим на пример Бонхефера, који се у тим кризним тренуцима није показао као нетрезвен и неодговоран хришћанин. Дитрих Бонхефер је, наиме, позвао човека (а не, дакле, Бога) на одговорност. Штавише, отишао је и корак даље. У једном од сачуваних писама (16.7.1944) из затвора навео је да данашњи човек, имајући у виду дотадашња кретања како у теорији (философија, право, политика, наука, итд) тако и у историјским збивањима, мора да живи са претпоставком да Бог не постоји: „Ми не можемо бити поштени а да не спознамо да морамо живети у свету – esti Deus non daretur.“ Kонсеквенца његовог становишта није принцип – „ако Бога нема све је дозвољено“ и стога сам слободан да чиним шта год ми је воља, већ управо супротно: ако Бога нема сва одговорност је на мени. Оно што је неопходно нагласити јесте да се, по Бонхеферовом уверењу, поменута спознаја догађа управо пред Богом. Штавише, он сматра да нас „сам Бог приморава на ту спознају. Тако нас наша зрелост води до истинске спознаје нашег положаја пред Богом. Бог нам даје до знања да морамо живети као они који кроз живот пролазе без Бога. Бог који је с нама јесте Бог који нас напушта (Мк. 15, 34)! (…) Пред Богом и са Богом ми живимо без Бога.“ Јер је наш Бог Онај који је „допустио да га потисну из света на крст“, Бог који је „немоћан и слаб у свету“. Мада, позвајући се на Мт. 8, 17 [„Он немоћи наше узе и болести понесе“] где је, како каже, „сасвим јасно да Христос не помаже снагом своје свемоћи, него снагом своје слабости, своје патње“, Бонхефер закључује да је „он управо на тај начин и једино тако међу нама и помаже нам“. У томе овај савремени богослов види суштинску разлику између хришћанства и свих других религија. Док је у осталим религијама човек упућен на Божију свемоћ у свету, Свето Писмо упућује човека на Божију немоћ и патњу – „само Бог који трпи може помоћи“. То би значило да хришћански Бог није неки равнодушни трансцендентни Апсолут који одређује судбину света, већ Онај који је одговоран за историју и стога у њу улази, и учествује у агонији људи, пати, трпи… судбина његове творевине постаје и његова судбина. Бог, дакле, не улази у свет као тиранин, нити уопште користи своју „свемоћ“ за разрешeње кризе изазване прародитељским грехом, јер би тако нарушио слободу људи; зато је интервенисао као (Бого)човек. Сва одговорност је на човеку и управо зато га он не искупљује као моћни господар, не преузима одговорност за његове егзистенцијалне промашаје као Бог, већ то чини као један од нас. И Берђајев је, попут Бонхефера, неколико деценија пре него што је потоњи саставио поменуто писмо, говорио да живот савременог човека подразумева богоостављеност, одн. подразумева чињеницу да је сва одговорност управо на њему. Берђајев је сматрао да савремени човек мора да се окрене себи и унутар себе пронађе оно што очекује да ће добити „од споља“. У својој чувеној књизи Смисао стваралаштва (1916) Николај Александрович (готово пророчки) наводи: „У животу човечанства долазе времена када оно мора само себи помоћи, поставши свесно да недостатак трансцендентне помоћи није беспомоћност, јер ће бескрајну иманентну помоћ човек пронаћи у самом себи, ако се усуди да у себи стваралачким чином открије све снаге Бога и света, истинског света, слободног од света привида.“ Потребно је, дакле, да човек у себи открије Бога… Сазнање да је човек одговорно биће почиње, дакле, радном хипотезом да Бога нема и да смо сами одговорни за све што чинимо, а завршава се открићем Бога у себи и подизањем одговорности на највиши ниво. Тада се све чини са пуном свешћу да је Бог са нама, да је „Емануил“, и да је саучесник у свему ономе што чинимо. Иван Иљин је сматрао да је „одговорност човека у крајњој линији увек одговорност пред Богом“. Међутим, човек је одговоран не само пред него и за Бога, јер је управо он изабран од њега да управља светом, који (и човек и свет) постоје управо зато што их он, упркос свему, жели; све створено постоји као отеловљење љубави Божије, а човеку је (као слободном и умном бићу) дарована нарочита улога која подразумева одговорност за сву творевину, али и за творца. Јер је он тај који је делегиран да управља његовим делом. Никодим Агиорит је, ако ме сећање не вара, говорио да је највећа трагедија греха управо у томе што се и Бог, као онај ко одржава грешника у животу док он чини грех, увучен у зло. 3. Добровољни талац Бити хришћанин значи бити одговоран. А у хришћанству се, поред одговорности за себе, инсистира и на одговорности за друге, па чак, као што је општепознато, и ако се ради о непријатељима. Одговорност за себе нужно подразумева и одговорност за ближњег. Човек, дакле, није само одговоран пред другим него и за другог. Како бити одговоран за другога? Тако што ћемо покушати да га безусловном љубављу интегришемо у заједницу љубави. Аутентична љубав је жртвена. Она подразумева и веру у Љубавника и наду да наша и његова жртвена љубав може да преобрази другог и учини га делом заједнице у којој његова слобода неће угрожавати слободу других (Овај радикални антрополошки оптимизам је сама срж јеванђељског наука, одн. сваки облик антрополошког песимизма није ништа друго до јеретичко учење о човеку). Многи верују да је Бог на небу. Међутим, он није на „небу” већ је у љубавном односу. А љубавни однос пак подразумева потчињавање своје слободе слободи вољеног, тачније – вољених. Однос ја–ти за хришћане није прихватљив. Истинска љубав је могућа само у заједници, а као што знамо, дуал није множина. Потребан је увек и трећи (тј. Трећи)… Волим те ако ме волиш је, наравно, интересна љубав, а аутентични однос је ослобођен интереса, у њему нема уцене – волим те упркос свему. Трећи је гаранција аутентичности… Љубав одговорног човека је, дакле, неинтересна. Он је добровољни талац ближњег. Левинас је говорио да је бити-талац-другог „сирово, страшно име за љубав“. И био је у праву. О неинтересној љубави је говорио и Ап. Павле, то је она љубав која „не тражи своје“ (1. Кор. 13, 5). „Изван заједнице нема одговорности“ – рече ми једном приликом проф. Шијаковић. Повлачење из заједнице, тј. покушај самоизолација је бунт против аутентичне одговорности. Човек је „осуђен” на заједничарење, из заједнице је немогуће побећи, ван заједнице је немогуће живети. Питање је само какву заједницу људи желе да образују. У начелу, то могу бити заједница одговорних личности (тј. кинонија љубави) или заједница неодговорних индивидуа (тј. скупина насилника и паразита). Сетимо се, на крају, и генијалног берђајевљевског обрта којим се надилази морална свест. По његовим речима: „Морална свест је почела од Божијег питања Каину: ’Где ти је брат Авељ?’. А она ће се завршити другим Божијим питањем: ’Авеље, где је твој брат Каин?’.“ То друго питање се непрестано поставља сваком хришћанину у свим временима. Они хришћани који то питање не чују или не желе да га чују у великом су проблему, а њихови ближњи у још већем. Сликовитије говорећи, они су темпиране бомбе и само је питање тренутка када ће их неко/нешто активирати, тј. када ће се претворити у Каина. Хришћанин је Антикаин. Онај ко није само номинални хришћанин себе третира као чувара брата свог, какав год да је он. Ако успемо у томе да будемо одговорни и за себе и за другога, да будемо талац тј. чувар ближњег, крајњи исход ће бити негирање на почетку текста поменутих принципа (антагонизам и индиферентност) који данас одређују међуљудске односе, и тада ће егзистенција у овом свету бити оно што треба да буде – ход ка Царству Божијем. Односно, заједница коју овде образујемо биће налик оној будућој, биће кинонија љубави а не скупина насилника и паразита. Да ли је формирање једне такве заједнице одговорних личности уопште могуће hic et nunc или је то само још једна патетична утопија? Јован Златоусти је веровао да незнабожаца не би ни било када бисмо ми били истински хришћани. И ја у то, упркос свему, верујем, стога је јасно како бих одговорио на ово питање. http://teologija.net/talac-bliznjeg/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  6. Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави. Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине. Рецимо, ако чујем да је неко добио награду за књижевност и озлојеђено помислим: „А зашто не ја?“ – то је већ егоизам. Ако сам се, пак, кад сам од блиског писца чуо да је победио на међународном конкурсу обрадовао за њега, значи да, хвала Богу, нисам лишен макар и малог зрнца љубави: „Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу“ (Рим. 12, 15), – говорио је свети апостол Павле. Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем. Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души. Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави. Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће. Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек? Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?…“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“ Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“ Ево због чега су у животу сваког од нас толико важни аскеза и унутрашњи рад на себи. Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу. Стога треба поштено да се загледамо у дубину сопствене душе, како бисмо видели оне унутрашње кербере који нашу душу претварају у тамни пакао. А ови кербери се у нама показују кад комуницирамо с ближњима. Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље. Валерије Духањин Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...