Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'блаженопочившег'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина. Како просвјетитсја свјетилник свјета, како руку положит раб на Владику? Са овим речима, драги наш оче и Владико, Ваш небески заштитник Свети Јован Крститeљ излази пред Спаситеља света. А са којим речима ми, Ваша духовна деца, да станемо пред Вас и да говоримо о нечему о чему нам никада нисте дозвољавали да говоримо – о Вама лично? Мање је страха што треба беседити пред Вама – беседником Николајевског кова и богомољачког духа – а више је несигурности због саме теме. Били сте Епископ који је волео празнике и прослављања, па смо заједно у Епархији ваљевској стално нешто прослављали. Од 17 векова слободе хришћанства (2013), преко 10 година од обнове Епархије ваљевске (2006), 800 година аутокефалности Српске православне Цркве (2019) и тако редом. И поред свега тога никада нам нисте дали, јер то нисте искрено желели, да се славе Ваши спомендани, да се пишу речи похвале о Вама, да прослављамо у Вашу част. Сваки је човек тајна, сваки велики човек је још већа тајна, а Ви сте из велике скромности Ваше, остали тајна за многе око вас. Стога, опростите оче и Владико, на овом првенцу писаном о Вама у тренутку када треба да се поздравимо, када нас гуши и кочи наш привремени растанак. Када је богобојажљиви четрнаестогодишњи младић Михаило кренуо да иде уским и тешким путем монашког живота, био је то истински редак пут. Овај луди избор, најлепше описује песник речима које се у потпуности односе и на нашег Владику: А у време јагме о значке и прње, своје голо тело обуче у трње. Дошавши у манастир Каону, млади искушеник се одмах заљубио у овај манастир, оном искреном дечачком љубављу. Манастир Каона врло брзо постаје његова кућа, а он један од добрих и верних слугу Божијег дома. Владика Милутин је до краја живота неизмерно волео, не само манастир Каону, већ уопште манастире и монаштво, тишину и бројаницу. Верни слуга Христов, монах Милутин, као негда Његов Господ воду у вино, стрпљиво је у Каони претварао земаљску у небеску лепоту. Тако манастир Каона до тада само „средњовековни споменик културе”, постаје огледало небеске лепоте и духовна лавра. Запустели сеоски поточић, постаје мали Јордан шабачког краја, место у чијој су крстионици, коју је изградио отац Милутин, крштени многи, а крштавају се исто тако и данас. Већ у овим првим монашким корацима видимо карактер овог младог монаха: био је храбар, вредан и са смислом за лепоту. Тај га смисао није напустио до краја, јер је све чега би се дотакао, волео да украшава и уређује. Са једнаком је љубављу прилазио птици, цвету или детету, видећи у њима огледало лепоте Божје. Још више је, наравно, волео лепоту храма и богослужења. Насмејан и стрпљив, био је неуморни указатељ те небеске лепоте. Друга одлика вредног каонског монаха била је његова служба да увек, од ране младости, буде учитељ и духовник. Његово учење ницало је, не из жеље за знањем или славом овога света, већ из његове бриге о другима, из његове љубави према другима. Владика Милутин је један од првих који је у српској Цркви, још седамдесетих година прошлог века, организовао школу веронауке, тако што је извео шест генерација и стотине младих људи, који су у хладу манастирске порте први пут чули за Христа. Ови катихетски дани остаће најлепше животно сећање многих данашњих лекара, професора и обичних радника, који сваке недеље испуњавају храмове широм земље, памтећи и понављајући и данас наизуст речи које им је њихов учитељ усадио у душу. А увек их је учио о побожности, смирењу, лепоти и љубави. Братство каонско постало је прозор у небо и свет многим младим душама које данас, верујемо и знамо, детињски плачу за њим. Ова школа веронауке и живота у Христу била је само припрема за ону праву духовну школу коју је у манастиру водио владика Милутин. Када је наша Црква била суочена са великим бројем кандидата за богословију, игуман манастира Каоне отвара врата за све богочежњиве душе богослова које су прошле ову специфичну духовну академију. Од тада, манастир Каона ће увек бити кошница која врви од духовности, лепоте, молитве и живота. И колико год је отац Милутин у свом манастиру био активан и предузимљив, подједнако је толико био послушан и смирен пред својом Светом Црквом, никада и ништа не тражећи од ње, већ само слушајући и радећи. Зато је требало да протекну четири деценије од када је први пут закорачио у порту каонског манстира, до оног момента када је позван на апостолску службу у својој Светој Цркви. Тако је промислом Божјим владика Милутин први епископ у нашој Цркви посвећен у 21. веку. Када историчари после нас буду помињали ову важну чињеницу, треба да знају да у њој има много више симболике и значења него што се то на први поглед чини. У мехове новог времена, било је потребно преточити старо вино мудрости и побожности које је каонски духовник поседовао. Наша Света Црква послала га је да пастирствује на Петом континенту, да тамо настави, како је сам волео да каже, своје служење Богу и роду. У овом ритму – Богу и роду – одзвања сав животни пут и труд Владике Милутина. Волео је Бога, био му је веран, али је одмах после тога волео неизмерном снагом и свој српски народ. Велика је штета што многи који данас агресивно говоре против верности и љубави према свом народу, нису били у прилици да упознају великог родољуба, владику Милутина. Врло брзо би схватили да – волети свој народ, заправо, значи служити му и чинити да он буде бољи и лепши. Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин, и баш зато умео је да цени сваки народ и сваког човека на свету, од Канаде, Аустралије па све до Африке, куда га је Божја промисао водила. У тој љубави према свом народу, према српском језику и имену, према српским светитељима (име једног српског светитеља је и сам носио), крила се она истинска хришћанска љубав, која од појединачног иде ка општем, а од локалног ка универзалном. Тако је наш владика Милутин био велики и прави Србин, а то је исто што и велики и прави човек и хришћанин. Зато није чудно што је и у далеком свету петог континента, свету туђем и другачијем, владика Милутин оставио исто онолико трага, као и у маленој каонској светињи. Да је овај далеки пут владике Милутина ипак био по Божјем промислу, сведоче и плодови његовог тамошњег рада. Ипак један плод се својим значајем издваја од осталих, а то је једно духовно родитељство које је довело до тога да и данас владика Милутин, у лику и делу свог духовног сина, владике Силуана, помаже и води Цркву Српску у Аустралији. Ако се икада и ичим скромни владика Милутин дичио и поносио, то је онда својим духовним сином вВладиком Силуаном, којем је, са правом, увек могао рећи: Ви сте наша посланица, коју познају и читају сви људи; који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама него на таблицама срца (2. Кор 3, 2-3). Ваљда баш због те његове несагориве љубави према свом роду, после нешто више од три године проведене у Аустралији, промисао Божја владику Милутина враћа тамо одакле је и кренуо, у његово Ваљево. Овде се владика Милутин нашао у загрљају и под благословом двојице светитеља које је посебно волео, Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске владика Милутин је, безмало деценије и по, неуморно радио и борио се, водећи се само мишљу да угоди Богу и народу, али и да буде достојан наследник двојице духовних горостаса. За нас, његову духовну децу, он је то несумњиво и био. Готово се никада није могло догодити, за сво ово време пастирске службе у Епархији ваљевској, да Владика одржи једну беседу, говор, јавно обраћање или кратку поуку, а да се не позове на речи Светог Николаја или Преподобног Јустина. Ми, његова духовна чеда, данас бисмо тешко, од свега онога што смо научили од нашег Владике, могли да раздвојимо шта је николајевско, шта јустиновско, а шта његово. Вредност тог његовог учења можда и јесте у томе што оно никада није било само његово, јер владика Милутин је црквено живео и црквено мислио. Али није то случај само са његовим речима. До самог краја свог живота, Владика није имао ништа, нити је ишта присвајао само за његово. Али то не значи да је у нечему био сиромах, живео је и понашао се као онај који све има али нипта не поседује. Све своје духовно богатство, своје полувековно прегнуће, своју жртвену љубав коју је неуморно умножавао, свој дар за лепоту који је ширио, све је то једно велико богатство које је он оставио и својој Цркви и своме народу. По том труду нека га Господ и награди. И на крају οвог привременог растанка, једино што осећамо као дужност јесте да замолимо опроштај пред лицем Његовим, за све ране и проблеме које смо му као некда нехотице наносили. Уз ову молбу за опроштај приносимо и речи благодарења, које данас иду из душа и срца свих Ваших свештеника, монаха и верног народа. Речи благодарења Господу што нам је послао Божјег човека. Благодарења и Вама, Владико Свети, што сте нас чували очински, а штитили и волели мајчински. Знамо да Вам то није било тешко, знамо да сте све из љубави радили. Хвала Вам што сте Господњи били, што сте из сопственог кандила вере изливали доброту и незлобивост и у наша срца. Последњи дани Ваши, сведоче о Вама оно што ниједна реч није кадра да искаже. Смирено сте и стрпљиво дочекали и последњег непријатеља, без бојазни и страха. И онда када су нам из болнице јављали да се дешава нешто необјашњиво, она нека чудна игра живота и смрти, да сте кретали Господу у наручје и враћали се. Није то за нас било ништа необично, јер знамо да сте на тој лествици између неба и земље цео живот и ходили. Сада сте само закорачили који степеник више, и из земаљске прешли у небеску Србију, лепи и уређени кварт Царства небеског. Тамо где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају лице Божије. Ликуј са њима и наслађуј се и Ти, добри наш оче и Владико. Срећно ти Царство небеско. Амин. Дарко Ђурђевић, протонамесник архијерејски намесник први ваљевски Извор: Епархија ваљевска
  2. У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Прилог смо преузели са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу
  3. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин упокојио се у Господу данас, на дан светог Алексија Човека Божијег, у КБЦ "Драгиша Мишовић" у Београду. Тим поводом у данашњој емисији се подсећамо изузетних беседа ваљевског архијереја које је произнео у разним приликама и на разним сабрањима, крепећи и поучавајући поверено му од Господа свештенство, монаштво и благочестиви народ, чврсто га водећи на путу ка Царству Небеском. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  4. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног архијереја Епархије ваљевске, из архиве доносимо последњу беседу коју је владика Милутин изговорио у другу недељу Великог поста, 15. Марта 2020. Лета Господњег у великом ваљевском храму Васкрсења Господњег. Владика Милутин упутио је пастирске поуке о томе како да разумемо ову савремену пошаст и како да се молитвено и достојанствено држимо за време њеног трајања. Данашњи свет се одрекао Бога, људи су заборавили молитву и кандила која ће сагорети вирус у кући, ако веру имамо. Људи крше законе Божје, заборавља се светиња поста и богојављенске водице којом се кућа кропи да се од болести штити. Онај ко се моли и верује, не боји се ничега, истакао је ваљевски архијереј. Потрчали смо много напред, браћо и сестре! Бога не призивамо као Оца, Творца и Сведржитеља. Али, ево, у свој овој невољи Румунска Црква и њен Патријарх Данијел саставили су молитву коју свештеници треба да умноже и поделе народу. Да се молимо, јер ако вере имамо, не бојимо се… Причешће је животворна сила. Када се сви причестите, најмлађи свештеник попије преостало из путира. И нико се никада ничим није заразио! Као млад јеромонах сам то чинио у време када је народ био у страху од Вариоле вере. Научени смо од Светих отаца да се човек не може разболети, ако има вере да тело и крв Христова могу победити сваку болест. Причешће нас и данас може штитити и спасавати – рекао је Епископ Милутин. Велики Ава Јустин Поповић громогласно је говорио да узимањем Светог причешћа нико не може да се зарази, одбацујући идеје о причешћивању сваког верника посебном кашичицом. Наравно, указао је Владика Милутин, дужни смо да поштујемо мере предострожности које држава прописује о хигијени и чистоћи. То нам треба да сачувамо здравље свог тела, али нипошто се не смемо плашити да приступимо Светој чаши. Будите храбри! Не треба паничити, већ мало више упражњавати хигијену и Богу се молити. Ово је велико искушење за нашу веру. Господ је сила и моћ, Њиме побеђујемо! Вера мора да буде јака. Умивајте се ујутру богојављенском водицом и попијте мало, молећи се Богу кад то чините! То је лек. Томе нас учи Црква, а обавезно поштујте и оно што лекари, наука и држава препоручују – посаветовао је Епископ Милутин. О снази вере говори нам и данашње Свето јеванђеље (Мк 2, 1- 12) о исцељењу узетога у Капернауму, које Господ Христос чини видевши велику веру четворице његових пријатеља. Тај пример треба да послужи и данас нама. Да верујемо и да се радујемо онако како то чине деца. Појачајмо молитве, волимо једни друге и молимо се Господу и тако ћемо победити вирус, кога се данас свет плаши, закључио је Владика Милутин, похваливши мноштво верника у саборном храму, који су дошли да се заједнички помоле за сву браћу и сестре на земљи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије. *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира? Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом. По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема. *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима? "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна. Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности. Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају. *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта? Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду. Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака. Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег. Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима. *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност? Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности. Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо. Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор. Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире. Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења. Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8). *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa? Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима. Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом. Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио. *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности? Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери. Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности. *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања? Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора. Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света. Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку. Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14). Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан. *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу? Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари. На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером. Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа. Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања. Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног архијереја наше свете Цркве, доносимо видео запис емисије "Духовници" у којој је гост био владика Милутин.
  8. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  9. Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић) Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Поводом обележавања имендана блеженопочившег Патријарха српског Г. Г. Павла, који ће бити обележен на Павловдан - Сабор Светих дванаест апостола, 13. јула 2019. године Сабором у Кућанцима, родном селу Патријарха Павла, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Радованом Петровићем. Отац Раша поделио је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла из времена када је био Епископ рашко-призренски. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  12. Дана 5/18. децембра 2018. године, навршава се шест година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Повезано: Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Дана 5/18. децембра 2017. године, навршава се пет година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Повезано: Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Литургијско издаваштво Епископа Хризостома (Столића) Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  15. Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ. Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне. Извор: Митрополија дабробосанска
  16. У суботу 21.октобра 2017.г. Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабро-босански Господин Хризостом служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице манастира Добруна. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Јован (Гардовић), настојатељ манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, Лазар (Лазаревић), ректор Српске Православне Богословије Светог Петра Дабробосанског, протојереј ставрофор Богдан Станишић, протојереј ставрофор Владимир Ступар, синђел Михајло (Боровић), синђел Кипријан (Топаловић) и јерођакон Гаврило (Ђурић). -ФОТОГАЛЕРИЈА- Животопис блаженопочившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Фотогалерија блаженопичившег Митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) Светој Литургији, осим свештенства митрополије Дабро-босанске, присуствовали су ученици петог разреда богословије Светог Петра Дабробосанског и студенти Богословског факултета Светог Василија Острошког из Фоче, као и начелници општина Вишеград г.Младен Ђуревић и Требиња г.Лука Петровић. Такође су присуствовали и посланик у вијећу народа г.Перо Петровић и директор хидроцентрале Вишеград Недељко Перишић, као и благочестиви народ. Његово Високопреосвештенство, у пригодној бесједи, истакао је значај архипастирског рада блаженопочившег Митрополита Николаја и његову жртву за епархије у којима је службовао, као и велику бригу и труд на утемељењу богословије и факултета у Фочи. По свршетку Свете Литургије, на гробу блаженопочившег митрополита Николаја служен је парастос. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Хризостому саслуживали су, осим служашчих свештеника на Светој Литургији, и остали присутни свештеници. Након парастоса братија манастира Добруна припремила је трпезу за све присутне. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...