Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'благослов'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије. Извор: Радио Источник
  2. Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019) Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи? Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“. Какве су биле црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219. године? Које су то околности довеле до аутокефалије Српске цркве? Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално и већим делом потпадала под Охридску архиепископију (у чему се слажу Б. Гардашевић, Ј. Калић, Сава Вуковић, Б. Ферјанчић и др.), а Савина мисија у Никеји се збила у време антагонистичког односа између Никејског царства у Малој Азији и Епирског царства на Балкану. У том смислу, по речима нашег каноничара о. Благоте Гардашевића, „Свети Сава је морао употребити много труда и вештине да добије аутокефалију Српске цркве и поред свих других околности које су му ишле на руку“. Тадашњи поглавар Охридске архиепископије, Димитрије Хоматијан (или Хоматин, 1216-1234), био је незадовољан патријарашким поступком у Никеји из 1219. године где је Сава ишао по аутокефалност, те је маја 1220. године по скопском митрополиту Јовану упутио једно оштро писмо српском архиепископу Сави. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве (хиротонија Бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида). Хоматијан је инсистирао на „антиканоничности” сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида. Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар. Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности? Мислим да је предност над свим питањима која прате овај чин тада имала пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх на основу мишљења Саве Немањића: у српским областима је већ сасвим била сазрела ситуација за нове и свеже импулсе живота који су се могли испољити само у контексту аутокефалне Цркве. Сви предуслови су били испуњени укључујући ту и улогу цара, јер су, како истиче Сима Ћирковић, „промене у ранговима црквених средишта, границама дијецеза итд. биле, заиста, у надлежности царева“. Осим тога, предострожни Патријарх Константинопоља Герман II је желео да предупреди да те области потпадну под римску катедру са којом он није био у општењу (од 1054). Скупа са васпостављањем власти над тим областима уклоњена је и могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве. У том смислу, слажемо се са гледиштем српских историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније Светога Саве и аутокефалије у Никеји сасвим легитимно изведени. Иначе, као занимљив изузетак, Б. Ферјанчић је у својим истраживањима лоцирао догађај у 1220. годину према новој хронологији првог Савиног пута у Никеју и повезивања његовог боравка са радом сабора епископа за Ускрс 29. марта те године. После пада престонице у четвртом крсташком рату 1204. године Никеја је постала државни и црквени центар за све оне Византинце који су били потиснути из Цариграда. О томе пише Г. Острогорски објашњавајући у којој мери је пад царства 1204. године уздрмао византијско схватање света и довео у питање успостављени овоземаљски taxis. Управо то је наглашавао и Димитрије Хоматиjaн у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела. Царство је несумљиво било подељено. Истовремено, међутим, и Никејско царство и Епирска деспотовина постали су центар византијског окупљања, па Острогорски закључује да је „крајњи циљ обе византиске државе био је повратак Цариграда и успостављање старог Византиског царства“. Често се заборавља да је управо Епирска деспотовина ослободила Македонију и Тесалију од латинске краљевине 1224. године. Какве елементе је садржавао чин аутокефалије? Реците нам нешто о значају аутокефалности из канонске и еклисиолошке перспективе. Тај никејски догађај од историјског значаја за будућност Српске Цркве, садржи следеће елементе: а) Саву је за архиепископа хиротонисао патријарх Манојло, одлуком никејског синода, а уз одобрење самог цара (уз присуство архиепископа, митрополита, епископа и свештенства); б) Српској цркви је вољом Цариградске патријаршије дарована самосталност (аутокефалност), на основу чега су све будуће српске архиепископе, поглаваре цркве, могли да бирају и хиротонишу њихови епископи, не тражећи за то сагласност константинопољског патријарха; в) уважена је воља дела цркве који тражи аутокефалију (српска држава); г) мишљење и воља (пристанак) до тада надлежне Охридске архиепископије је заобиђено; д) за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа. Питање „каноничности“ или „неканоничности“ сваког додељивања аутокефалности је проблем који не престаје да занима историчаре, али њега треба сагледати из другачијег угла. Уколико „каноничност“ користимо у смислу мишљења, рецимо, Епископа Атанасија Херцеговачког да ни цар нити било који епископ не би смео да интервенише по туђим црквеним областима, епископијама, јасно је да би таквим упливима била нарушена посебност и саборно-католичански карактер месне епископије. Међутим, тај први, суштински канонски „слој“ Предања не може се посматрати независно од историјског живота Цркве, тј. потоњег канонског предања историјско-еклисиолошког развоја. О том развоју живог канонског предања врло аргументовано пише поменути Епископ Атанасије у својим студијама. Спој та два канонска слоја или приступа помогао је да се изађе у сусрет црквеним али и културним потребама православног народа у областима Срба. Уосталом, 3. канон Трећег Васељенског сабора („да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају“) даје саборну меру али и путоказ за аутокефалију наше Пећке патријаршије и свих осталих Аутокефалних цркава. Шта је тачно замерао Димитрије Хоматијан? То је врло занимљиво питање. Интересантно је да Димитрије Хоматијан – чији архијерејски ауторитет, због специфичности Охридске архиепископије, није имао до краја јасне црквено-канонске границе – није сасвим узео у обзир ону темељну еклисиолошку перспективу Цркве, јер се најпре жалио наводећи разлоге који очигледно спадају у онај други „слој“ канонског предања. У свом синодском писму од 8. маја 1220. године, осим канонских и историјских аргумената, Хоматијан је истакао посебно политичке аргументе: оспоравао је постојање (аутентичног) царства које би једино имало права да предузме и санкционише такав чин. Треба разумети да Хоматијан није спомињао историјско-политички положај Србије, него је износио примедбе канонске и политичке у погледу византијског предања. Проучавајући Хоматијанова писма (у његовим сабраним делима Demetrii Chomateni, Ponemata Diafora, изд. G. Prinzing, Berolini et novi Eboraci 2002) сажео сам његове приговоре на следеће: а) у Србији већ постоји епископско-епархијска структура; б) Сава је могао, да је хтео, затражити и добити епископску хиротонију од постојећег епископа у Србији; в) Савино рукоположење је било на уштрб постојећег црквеног поретка; г) Савиним постављењем дошло је до дуплирања јерархије. Мој је закључак да никаква некритичка рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама није могућа. Може се рећи да – чак и да су неки од Хоматијанових приговора начелно тачни – остаје темељна чињеница да и у случају да му се Сава обратио он не би могао (а ни хтео) да додели аутокефалију Српској цркви. То је могло да се догоди само у Никеји. У том смислу, у праву је био Б. Гардашевић када је тврдио да иако се Српски народ почетком ХIII века налазио у саставу Охридске архиепископије на питање да ли је она могла дати самосталност цркви Св. Саве следује негативан одговор: „Охридска архиепископија није могла дати самосталност Српској цркви стога што аутокефалију једном делу своје територије може дати само потпуно самостална, аутокефална мати црква“. С друге стране, сматрам да критички став према Димитрију Хоматијану не треба да носи одлике идеолошке полемике са њим. Пример са његовим тумачењем каноничности Савине хиротоније опомиње теологе да буду веома пажљиви у избору аргумената у прилог тезе коју заступају (a она правилно гласи: аутокефалија је 1219. добијена канонски), пошто аргументи који се могу оборити (попут оног: није тачно да је охридски архиепископ тада био надлежан) неће, додуше, логички гледано, оборити и саму тезу (ово значи да чак и ако је охридски био надлежан и као такав тврдио да је Сава аутокефалију добио неканонски, то што је он надлежан још увек не значи и да је Сава неканонски), али ће је, психолошки гледано, учинити сумњивом и неприхватљивом. Боље је не приказивати априори погрешном супротну нам тезу (аутокефалија није била канонска јер Охридски јесте био надлежан), него је треба узети и сагледати у њеном најозбиљнијем виду, и притом аргументовано објаснити да то што јесте тада био надлежан, није било довољно да може да изађе у сусрет потребама спасоносне мисије у српским земљама; уз то, над његовом надлежношћу је стајала чињеница да је цар имао право не само да Српској цркви додели аутокефалију, него чак и да укине Охридску архиепископију. Да ли је и Васељенска патријаршија у Никеји добила извесна права на српским областима? Давање аутокефалности Српској цркви ће бити тек први корак у процесу током кога ће Патријарх Герман ΙΙ (1223-1240) поступно успети да поврати патријарашка права на епархије унутар Епирске деспотовине које су јој својевремено биле одузете (нпр. неки делови српских земаља су били одузети од Драчке митрополије којој су раније припадали). С обзиром на византијску канонску традицију, то је било неопходно и легитимно. Шта је тачно добила Никеја? Најпре, повраћај угледа и ширење културног утицаја. То истиче Г. Острогорски који, ослањајући се на Доментијана, напомиње да се име Никејског патријарха од тада спомињало по српским црквама као резултат српског признања врховних права никејског патријарха, од кога је српски архиепископ примио посвећење. По питању тога шта су те одлуке подразумевале у погледу права, знаменити Д. Оболенски између осталог истиче: „иако је обавеза да се спомене патријарх de jure умањивала аутокефалност Српске цркве, није јој у ствари много наудила: Српској цркви дата је пуна административна и правна сувереност као и неограничено право да бира и хиротонише своје архиепископе и друге епископе“. Стога је Б. Гардашевић у праву када каже да је Свети Сава „добио највише што се у оно време могло добити“. Недавно је Епископ Атанасије објашњавао да је Свети Сава битно помогао не само своме народу и младој српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, и у Никеји пресељеном византијском царству и исељеној Цариградској патријаршији, као канонски надлежној за просторе српских и приморских земаља, због чега Васељенски патријарх Саву шаље, бележе биографи, „у сву васељену, у области мога светитељства (=јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област (=власт) по моме начину“. Овим речима се показује да је Савин акт обраћања Никеји био, каже Атанасије, „не само политички, него и канонски исправнији, наспрам претензија и латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција Хоматијана Охридског и епирског владара Теодора Анђела“. Какве су шире, да кажемо културне, последице добијања аутокефалности? Подсетимо се да су повељом цара Василија II (које је он издао Охридској цркви почетком XI века) Охридском архиепископијом обухваћене углавном епархије (основане или постојеће) на терену средишне Србије. Историчари истичу да се Рашка епископија постојано јавља у пописима Охридске архиепископије, што свакако указује на интерес царства да брани духовна права те важне црквене заједнице. На основу те црквене организације, Рашка (држава) је већ тада ушла у византијски културни круг. Како истиче историчар Љ. Максимовић, тиме је коначно било окончано дуго раздобље колебања између Рима и Цариграда, тако карактеристично за верске прилике раних српских држава. Д. Богдановић је наглашавао да је Српски народ потпадао под епископије Охридске архиепископије: у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и под грчком митрополијом у Драчу, као и под латинском јурисдикцијом. Дакле, био је то простор врло значајан у културно-цилизацијском и геополитичком смислу. Како истиче Ј. Калић, у току своје дуге владавине (1166-1196) Стефан Немања је уско сарађивао са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу, тако да „без његове сагласности, односно одобрења надлежног епископа Охридске архиепископије, није могао градити цркве у Топлици на тако важном српско-византијском подручју“. Истовремено, не заборавимо да су српски средњевековни владари од Немањића па надаље поштовали Римску цркву и давали слободу њеној организацији и раду на својој територији. Еклисиологија Светога Саве почива на истим темељима као и схватање Цркве код словенских Апостола Светих Кирила и Методија. По речима Епископа Атанасија Херцеговачког који је међу српским јерарсима највише проучавао његово дело, Свети Сава је добро знао да не треба апсолутизовати ниједан историјски стадијум процеса црквеног организовања тако да он није сматрао Цркву Христову у свом народу за „дар“ или „својину“ Цариграда или Рима, нити само за правну организацију којој командује или пресуђује неко изван или изнад саме реалности пуномоћне епископалне Цркве, носиоца пуноће апостолности, саборности, правоверја, благодати, заједништва Духа Светога. Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“. Сумњам да би икаква нова сазнања могла да измене важећу слику. У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. Уосталом, на моју иницијативу и сугестију је у неколико храмова у западној Америци, пре више година, осликана фреска на којој је приказан чин додељивања аутокефалности у Никеји, што је можда и једино иконично представљање тог историјског догађаја. Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу. Поред тога, управо поводом јубилеја аутокефалности, уредио сам монографију на 1000 страна о Српском хришћанском наслеђу Америке (1815-2019). Та књига сведочи пред свима у Америци о настојањима наших предака да на овом простору установе не само многе парохије него и прву Српску Америчко-канадску Епархију за „нови“ континент чиме је у овим областима живот Цркве узведен на предањски епископски и епархијски ступањ. У лику епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на овом континенту, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Православну веру и духовно наслеђе у нашем народу називамо светосављем. Како се на простору Западноамеричке епархије обележава овај јубилеј везан за Светога Саву? У мојој епархији је лик и живот Светог Саве утиснут у парохијски живот. Рецимо, најстарија српска парохија и храм у Америци налазе се у мојој Епископији у калифорнијском градићу Џексону. Када су се наши исељеници одважили на нимало лак корак одласка у туђину, не стрепећи од неминовних потешкоћа, имали су дубоку веру у свој црквени православни идентитет и чојствено отачко наслеђе. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Брижљиви према, из српског завичаја наслеђеној, свести о значају слоге и светосавља, саборовали су наши преци, у почетку врло често и у заједничким парохијима са православном сабраћом Русима и Грцима, остајући отворени да сведоче јеванђелску љубав према свим новим иноверним суседима. Сложени услови црквеног живота у Америци навели су наше црквене прваке да обједине и оснаже црквене заједнице избором првог Епископа за Канаду и Америку. Та прва етапа трновитог пута ка црквеном јединству, за коју су снажно везанa и имена Светога Николаја Жичкога, Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића, свој диван плод изнедрила је управо у последње време, потпуним превладавањем преосталих административних неусаглашености наших Епархија. Поред многих других, пре свега Богу знаних трудбеника на том благочестивом делу, треба истаћи заслуге Св. Варнаве Хвостанског (Настића). Управо објављена монографија је сведок тог историјског и духовног подвига у духу Светога Саве. За даље јачање и утврђивање нашег црквеног живота и сведочења неопходно је кроз саборно општење пројављивати јединство свих Православних, због чега однедавно Епископи свих православних народа у Америци заједнички делају у јединственом Епископском сабрању за Северну Америку. Нека би нас све заједно прослава аутокефалности коју обележавамо подсетила на прегалаштво предака и упутила свештеном циљу јединства Цркве. Разговор водио протопрезвитер Братислав Кршић Извор: https://serborth.org/04052019.html View full Странице
  3. Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019) Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи? Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“. Какве су биле црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219. године? Које су то околности довеле до аутокефалије Српске цркве? Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално и већим делом потпадала под Охридску архиепископију (у чему се слажу Б. Гардашевић, Ј. Калић, Сава Вуковић, Б. Ферјанчић и др.), а Савина мисија у Никеји се збила у време антагонистичког односа између Никејског царства у Малој Азији и Епирског царства на Балкану. У том смислу, по речима нашег каноничара о. Благоте Гардашевића, „Свети Сава је морао употребити много труда и вештине да добије аутокефалију Српске цркве и поред свих других околности које су му ишле на руку“. Тадашњи поглавар Охридске архиепископије, Димитрије Хоматијан (или Хоматин, 1216-1234), био је незадовољан патријарашким поступком у Никеји из 1219. године где је Сава ишао по аутокефалност, те је маја 1220. године по скопском митрополиту Јовану упутио једно оштро писмо српском архиепископу Сави. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве (хиротонија Бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида). Хоматијан је инсистирао на „антиканоничности” сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида. Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар. Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности? Мислим да је предност над свим питањима која прате овај чин тада имала пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх на основу мишљења Саве Немањића: у српским областима је већ сасвим била сазрела ситуација за нове и свеже импулсе живота који су се могли испољити само у контексту аутокефалне Цркве. Сви предуслови су били испуњени укључујући ту и улогу цара, јер су, како истиче Сима Ћирковић, „промене у ранговима црквених средишта, границама дијецеза итд. биле, заиста, у надлежности царева“. Осим тога, предострожни Патријарх Константинопоља Герман II је желео да предупреди да те области потпадну под римску катедру са којом он није био у општењу (од 1054). Скупа са васпостављањем власти над тим областима уклоњена је и могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве. У том смислу, слажемо се са гледиштем српских историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније Светога Саве и аутокефалије у Никеји сасвим легитимно изведени. Иначе, као занимљив изузетак, Б. Ферјанчић је у својим истраживањима лоцирао догађај у 1220. годину према новој хронологији првог Савиног пута у Никеју и повезивања његовог боравка са радом сабора епископа за Ускрс 29. марта те године. После пада престонице у четвртом крсташком рату 1204. године Никеја је постала државни и црквени центар за све оне Византинце који су били потиснути из Цариграда. О томе пише Г. Острогорски објашњавајући у којој мери је пад царства 1204. године уздрмао византијско схватање света и довео у питање успостављени овоземаљски taxis. Управо то је наглашавао и Димитрије Хоматиjaн у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела. Царство је несумљиво било подељено. Истовремено, међутим, и Никејско царство и Епирска деспотовина постали су центар византијског окупљања, па Острогорски закључује да је „крајњи циљ обе византиске државе био је повратак Цариграда и успостављање старог Византиског царства“. Често се заборавља да је управо Епирска деспотовина ослободила Македонију и Тесалију од латинске краљевине 1224. године. Какве елементе је садржавао чин аутокефалије? Реците нам нешто о значају аутокефалности из канонске и еклисиолошке перспективе. Тај никејски догађај од историјског значаја за будућност Српске Цркве, садржи следеће елементе: а) Саву је за архиепископа хиротонисао патријарх Манојло, одлуком никејског синода, а уз одобрење самог цара (уз присуство архиепископа, митрополита, епископа и свештенства); б) Српској цркви је вољом Цариградске патријаршије дарована самосталност (аутокефалност), на основу чега су све будуће српске архиепископе, поглаваре цркве, могли да бирају и хиротонишу њихови епископи, не тражећи за то сагласност константинопољског патријарха; в) уважена је воља дела цркве који тражи аутокефалију (српска држава); г) мишљење и воља (пристанак) до тада надлежне Охридске архиепископије је заобиђено; д) за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа. Питање „каноничности“ или „неканоничности“ сваког додељивања аутокефалности је проблем који не престаје да занима историчаре, али њега треба сагледати из другачијег угла. Уколико „каноничност“ користимо у смислу мишљења, рецимо, Епископа Атанасија Херцеговачког да ни цар нити било који епископ не би смео да интервенише по туђим црквеним областима, епископијама, јасно је да би таквим упливима била нарушена посебност и саборно-католичански карактер месне епископије. Међутим, тај први, суштински канонски „слој“ Предања не може се посматрати независно од историјског живота Цркве, тј. потоњег канонског предања историјско-еклисиолошког развоја. О том развоју живог канонског предања врло аргументовано пише поменути Епископ Атанасије у својим студијама. Спој та два канонска слоја или приступа помогао је да се изађе у сусрет црквеним али и културним потребама православног народа у областима Срба. Уосталом, 3. канон Трећег Васељенског сабора („да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају“) даје саборну меру али и путоказ за аутокефалију наше Пећке патријаршије и свих осталих Аутокефалних цркава. Шта је тачно замерао Димитрије Хоматијан? То је врло занимљиво питање. Интересантно је да Димитрије Хоматијан – чији архијерејски ауторитет, због специфичности Охридске архиепископије, није имао до краја јасне црквено-канонске границе – није сасвим узео у обзир ону темељну еклисиолошку перспективу Цркве, јер се најпре жалио наводећи разлоге који очигледно спадају у онај други „слој“ канонског предања. У свом синодском писму од 8. маја 1220. године, осим канонских и историјских аргумената, Хоматијан је истакао посебно политичке аргументе: оспоравао је постојање (аутентичног) царства које би једино имало права да предузме и санкционише такав чин. Треба разумети да Хоматијан није спомињао историјско-политички положај Србије, него је износио примедбе канонске и политичке у погледу византијског предања. Проучавајући Хоматијанова писма (у његовим сабраним делима Demetrii Chomateni, Ponemata Diafora, изд. G. Prinzing, Berolini et novi Eboraci 2002) сажео сам његове приговоре на следеће: а) у Србији већ постоји епископско-епархијска структура; б) Сава је могао, да је хтео, затражити и добити епископску хиротонију од постојећег епископа у Србији; в) Савино рукоположење је било на уштрб постојећег црквеног поретка; г) Савиним постављењем дошло је до дуплирања јерархије. Мој је закључак да никаква некритичка рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама није могућа. Може се рећи да – чак и да су неки од Хоматијанових приговора начелно тачни – остаје темељна чињеница да и у случају да му се Сава обратио он не би могао (а ни хтео) да додели аутокефалију Српској цркви. То је могло да се догоди само у Никеји. У том смислу, у праву је био Б. Гардашевић када је тврдио да иако се Српски народ почетком ХIII века налазио у саставу Охридске архиепископије на питање да ли је она могла дати самосталност цркви Св. Саве следује негативан одговор: „Охридска архиепископија није могла дати самосталност Српској цркви стога што аутокефалију једном делу своје територије може дати само потпуно самостална, аутокефална мати црква“. С друге стране, сматрам да критички став према Димитрију Хоматијану не треба да носи одлике идеолошке полемике са њим. Пример са његовим тумачењем каноничности Савине хиротоније опомиње теологе да буду веома пажљиви у избору аргумената у прилог тезе коју заступају (a она правилно гласи: аутокефалија је 1219. добијена канонски), пошто аргументи који се могу оборити (попут оног: није тачно да је охридски архиепископ тада био надлежан) неће, додуше, логички гледано, оборити и саму тезу (ово значи да чак и ако је охридски био надлежан и као такав тврдио да је Сава аутокефалију добио неканонски, то што је он надлежан још увек не значи и да је Сава неканонски), али ће је, психолошки гледано, учинити сумњивом и неприхватљивом. Боље је не приказивати априори погрешном супротну нам тезу (аутокефалија није била канонска јер Охридски јесте био надлежан), него је треба узети и сагледати у њеном најозбиљнијем виду, и притом аргументовано објаснити да то што јесте тада био надлежан, није било довољно да може да изађе у сусрет потребама спасоносне мисије у српским земљама; уз то, над његовом надлежношћу је стајала чињеница да је цар имао право не само да Српској цркви додели аутокефалију, него чак и да укине Охридску архиепископију. Да ли је и Васељенска патријаршија у Никеји добила извесна права на српским областима? Давање аутокефалности Српској цркви ће бити тек први корак у процесу током кога ће Патријарх Герман ΙΙ (1223-1240) поступно успети да поврати патријарашка права на епархије унутар Епирске деспотовине које су јој својевремено биле одузете (нпр. неки делови српских земаља су били одузети од Драчке митрополије којој су раније припадали). С обзиром на византијску канонску традицију, то је било неопходно и легитимно. Шта је тачно добила Никеја? Најпре, повраћај угледа и ширење културног утицаја. То истиче Г. Острогорски који, ослањајући се на Доментијана, напомиње да се име Никејског патријарха од тада спомињало по српским црквама као резултат српског признања врховних права никејског патријарха, од кога је српски архиепископ примио посвећење. По питању тога шта су те одлуке подразумевале у погледу права, знаменити Д. Оболенски између осталог истиче: „иако је обавеза да се спомене патријарх de jure умањивала аутокефалност Српске цркве, није јој у ствари много наудила: Српској цркви дата је пуна административна и правна сувереност као и неограничено право да бира и хиротонише своје архиепископе и друге епископе“. Стога је Б. Гардашевић у праву када каже да је Свети Сава „добио највише што се у оно време могло добити“. Недавно је Епископ Атанасије објашњавао да је Свети Сава битно помогао не само своме народу и младој српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, и у Никеји пресељеном византијском царству и исељеној Цариградској патријаршији, као канонски надлежној за просторе српских и приморских земаља, због чега Васељенски патријарх Саву шаље, бележе биографи, „у сву васељену, у области мога светитељства (=јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област (=власт) по моме начину“. Овим речима се показује да је Савин акт обраћања Никеји био, каже Атанасије, „не само политички, него и канонски исправнији, наспрам претензија и латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција Хоматијана Охридског и епирског владара Теодора Анђела“. Какве су шире, да кажемо културне, последице добијања аутокефалности? Подсетимо се да су повељом цара Василија II (које је он издао Охридској цркви почетком XI века) Охридском архиепископијом обухваћене углавном епархије (основане или постојеће) на терену средишне Србије. Историчари истичу да се Рашка епископија постојано јавља у пописима Охридске архиепископије, што свакако указује на интерес царства да брани духовна права те важне црквене заједнице. На основу те црквене организације, Рашка (држава) је већ тада ушла у византијски културни круг. Како истиче историчар Љ. Максимовић, тиме је коначно било окончано дуго раздобље колебања између Рима и Цариграда, тако карактеристично за верске прилике раних српских држава. Д. Богдановић је наглашавао да је Српски народ потпадао под епископије Охридске архиепископије: у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и под грчком митрополијом у Драчу, као и под латинском јурисдикцијом. Дакле, био је то простор врло значајан у културно-цилизацијском и геополитичком смислу. Како истиче Ј. Калић, у току своје дуге владавине (1166-1196) Стефан Немања је уско сарађивао са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу, тако да „без његове сагласности, односно одобрења надлежног епископа Охридске архиепископије, није могао градити цркве у Топлици на тако важном српско-византијском подручју“. Истовремено, не заборавимо да су српски средњевековни владари од Немањића па надаље поштовали Римску цркву и давали слободу њеној организацији и раду на својој територији. Еклисиологија Светога Саве почива на истим темељима као и схватање Цркве код словенских Апостола Светих Кирила и Методија. По речима Епископа Атанасија Херцеговачког који је међу српским јерарсима највише проучавао његово дело, Свети Сава је добро знао да не треба апсолутизовати ниједан историјски стадијум процеса црквеног организовања тако да он није сматрао Цркву Христову у свом народу за „дар“ или „својину“ Цариграда или Рима, нити само за правну организацију којој командује или пресуђује неко изван или изнад саме реалности пуномоћне епископалне Цркве, носиоца пуноће апостолности, саборности, правоверја, благодати, заједништва Духа Светога. Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“. Сумњам да би икаква нова сазнања могла да измене важећу слику. У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. Уосталом, на моју иницијативу и сугестију је у неколико храмова у западној Америци, пре више година, осликана фреска на којој је приказан чин додељивања аутокефалности у Никеји, што је можда и једино иконично представљање тог историјског догађаја. Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу. Поред тога, управо поводом јубилеја аутокефалности, уредио сам монографију на 1000 страна о Српском хришћанском наслеђу Америке (1815-2019). Та књига сведочи пред свима у Америци о настојањима наших предака да на овом простору установе не само многе парохије него и прву Српску Америчко-канадску Епархију за „нови“ континент чиме је у овим областима живот Цркве узведен на предањски епископски и епархијски ступањ. У лику епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на овом континенту, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет. Православну веру и духовно наслеђе у нашем народу називамо светосављем. Како се на простору Западноамеричке епархије обележава овај јубилеј везан за Светога Саву? У мојој епархији је лик и живот Светог Саве утиснут у парохијски живот. Рецимо, најстарија српска парохија и храм у Америци налазе се у мојој Епископији у калифорнијском градићу Џексону. Када су се наши исељеници одважили на нимало лак корак одласка у туђину, не стрепећи од неминовних потешкоћа, имали су дубоку веру у свој црквени православни идентитет и чојствено отачко наслеђе. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Брижљиви према, из српског завичаја наслеђеној, свести о значају слоге и светосавља, саборовали су наши преци, у почетку врло често и у заједничким парохијима са православном сабраћом Русима и Грцима, остајући отворени да сведоче јеванђелску љубав према свим новим иноверним суседима. Сложени услови црквеног живота у Америци навели су наше црквене прваке да обједине и оснаже црквене заједнице избором првог Епископа за Канаду и Америку. Та прва етапа трновитог пута ка црквеном јединству, за коју су снажно везанa и имена Светога Николаја Жичкога, Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића, свој диван плод изнедрила је управо у последње време, потпуним превладавањем преосталих административних неусаглашености наших Епархија. Поред многих других, пре свега Богу знаних трудбеника на том благочестивом делу, треба истаћи заслуге Св. Варнаве Хвостанског (Настића). Управо објављена монографија је сведок тог историјског и духовног подвига у духу Светога Саве. За даље јачање и утврђивање нашег црквеног живота и сведочења неопходно је кроз саборно општење пројављивати јединство свих Православних, због чега однедавно Епископи свих православних народа у Америци заједнички делају у јединственом Епископском сабрању за Северну Америку. Нека би нас све заједно прослава аутокефалности коју обележавамо подсетила на прегалаштво предака и упутила свештеном циљу јединства Цркве. Разговор водио протопрезвитер Братислав Кршић Извор: https://serborth.org/04052019.html
  4. Са благословом епископа браничевског Г. Игнатија у Манастир Тумане дана 12.02.2019. године на трајно чување донете су мошти Св. Рафаила, Николаја и Ирине. Мошти је са граматом о аутентичности даривао еписком михаловско-кошички Г. Георгије. Мошти ће бити изношене сваке недеље од 17.02. 2019. на целивање вернима. Извор: Манастир Тумане
  5. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатеља Светосавског храма Епископа ремезијанског г. Стефана, Патријарховог викара, у недељу, 3. фебруара 2019. године, у цркви Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић; протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Прислуживали су чтечеви Војислав Николић и Милош Стаменковић. Литургијско сабрање својим краснопјенијем улепшао је Светосавски хор Мокрањац , којим је дириговала др Катарина Станковић, док су певницу водили појци при храму Светог Саве. -Шта је заправо истина у овоме свету? Истина је Син Божји, који је дошао на овај свет, и љубав Божја, која се излила, управо тим догађајем Оваплоћењем Божјим, уласком Бога у овај свет. То је љубав, то је милост, то је загрљај Божји, беседио је владика Херувим верном народу на крају свете Литургије. Извор: Српска Православна Црква
  6. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на празник Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке у граду Ајакучо у Перуу. Митрополиту су саслуживали архимандрит Рафаило (Чепрњић), протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. У архипастирској бесједи послије причешћа, Митрополит Амфилохије је казао да је за све православне хришћане, и оне који овдје живе као и за оне широм свијета, Причешће Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа суштина живота. „Зато је велики благослов да и у овом граду постоји православна заједница, ова света обитељ Пресвете Богородице трудом архимандрита Томаса и његове братије и свих вас који сте примили вјеру православну, изворну вјеру Светих апостола, Христову вјеру“, нагласио је владика Амфилохије. Подсјетивши вјерне да је отац Томас, православни Белгијанац, овај манастир поклонио Епархији буеносајреској, Митрополит је истакао да је велики Божији дар, радост што ће са благословом архимандрита Томаса, Епископ храма, ове обитељи, Епархије, бити новоизабрани владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. „Овај манастир и његова имовина припадаће Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, нашој Српској православној Цркви. За сада ће наш отац Рафаило бити надлежан за ову обитељ, а ако Бог да, послаћемо из Црне Горе двојицу монаха (јеромонаха и ђакона) који ће бити у овом манастиру и који ће наслиједити оца Томаса“, рекао је Митрополит и додао да је ова светиња велики благослов за читав град Ајакучо. На крају владика је благословио све присутне и њихове породице истакавши да они чувају ову светињу – Манастир Пресвете Богородице утјешитељке, а она њих и све нас. Архиепископ цетињски Амфилохије је стигао у Ајакучо у навечерје празника Светога апостола Матије и Светога мученика Антонија. У Манастиру Пресвете Богородице утјешитељке оних који пате, срдачно је дочекан од Перуанаца, православних житеља који чувају овај манастир и одржавају његову економију површине 32000м2. Високопреосвећени је одмах по доласку одслужио Вечерњу а након тога обишао манастирско имање и разговарао са мјештанима овог краја, познатог као мјесту гдје се 1824. године одиграла одлучујућа битка за независност Перуа. Манастир Пресвете Богородице утјешитељке је подигао отац Томас – православни Белгијанац, клирик Московске патријаршије, који је усљед нарушеног здравља морао да се врати у Белгију. Архимандрит Томас је отворио сиротиште и школу кроз коју се крстило и прошло много перуанске сирочади. Након што је сазнао да Епархија буеносајреска српског Патријархата успјешно спроводи православну мисију на овом континенту, отац Томас је одлучио да манастир и сво имање поклони овој Епархији. У Перуу ће Митрополит Амфилохије боравити до 25. августа а у недјељу 26. августа Богослужиће у Мадариаги, у Аргентини. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, допутовао је 17. августа у Буенос Ајрес, гдје ће 2. септембра обавити устоличење изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића). У пратњи Митрополита Амфилохија су старешина подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон Владимир Јарамаз. Своју посјету Латинској Америци Архиепископ цетињски Амфилохије завршиће 10. септембра посјетом Аргентини. протођакон Владимир Јарамаз / Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. У посети Швајцарској ће од 23. августа до 3. септембра боравити високопреподобна игуманија манастира Ћелије, мати Гликерија и том приликом ће подарити светим храмовима у Цириху делић моштију Св. оца Јустина Ћелијског на благослов и заштиту верном народу, најављено је из Црквене општине Цирих у Епархији аустријско-швајцарској. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму. У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа.
  10. У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/
  11. У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/ View full Странице
  12. Из манастира Ћелије за Радио Светигору јавио се уредник катихетског програма овог црквеног медија теолог Александар Вујовић професор Цетињске Богословије који преноси радост празника и сусрета са Авом Јустином и доноси тонске записе бесједа наших Епископа. Звучни запис разговора View full Странице
  13. Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  14. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом "Благослов страдања!?" одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  15. Прва недеља Великог поста у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице смештеној у норвешком граду Сарпсборгу прослављена је више него свечано. Наиме, у првој недељи Часног pоста хришћани окупљени у овој малој православној заједници на истоку Норвешке добили су на дар неколико икона. Најдрагоценији поклон стигао је са Свете Горе, из манастира Хиландарa. Братство Свете српске царске лавре хиландарске, на челу са игуманом архимандритом Методијем, послало је копију чудотоворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, као посебан благослов православнима на северу Европе. Ништа мањи дарови стигли су из eпархија Рашко-призренске и Врањске. Игуман манастира Драганац архимандрит Иларион даривао је мисионарску парохију из Сарпсборга копијом иконе на којој су изображени Свети краљ Стефан Дечански и Свети краљ Улав Норвешки, док је сестринство манастира Прохора Пчињског са игуманијом Стефанидом пут Скандинавије послало икону свог небеског покровитеља - Светог Прохора. Такође, из Србије у Норвешку у протеклој недељи пристигло је и седам икона, рад београдског иконописца Вукашина Делића. Иконе Светог Јована Крститеља, Светог Нектарија Егинског, Светог апостола Варнаве, Светог Николаја Мирликијског, Преподобне Параскеве Српске и Светог Василија Острошког мисионарској парохији приложили су њени стални посетиоци: чланови фамилија Сулберг, Карлшоен, Димески и Спасојевић, док је икона Свете великомученице Ирине дар клирика Васељенске Патријаршије из Лондона, јереја Кристијана Акселберга. Литургију Светог Василија Великог на норвешком, црквенословенском и српском, у недељу 25. фебруара 2018. године, у параклису посвећеном Успењу Мајке Божје служио је јереј Горан Спасојевић. Пре причешћа, теолог Јоханес Сулберг на норвешком је прочитао беседу коју је Патријарх српски Павле изговорио у Недељу Православља 1997. године у цркви Светих цара Константина и царице Јелене. Била је то прилика да присутни Срби, Норвежани, Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари и Македонци чују богонадахнуте речи патријарха Павла о значају икона у Православној Цркви, као и о значају самог празника победе над јереси иконоборства који се сваке године празнује у првој недељи Великог поста. По завршетку свете Литургије, јереј Горан Спасојевић освештао је један део икона које се налазе у параклису, а након тога су присутни, као и увек, имали трпезу љубави у дому породице Сулберг, на чијем имању је смештен параклис Српске Православне Цркве. -Данас је наша радост неописива. Са Свете Горе, из манастира Хиландар, стигао нам је посебан благослов Мајке Божје и свих Светогораца. Користим прилику да у име наше заједнице захвалим игуману Методију и хиландарском братству, као и игуману Илариону и игуманији Стефаниди. Искрено се надам да ћемо једног дана, на путу ка Светој Гори, посетити и њих, рекао је Јоханес Сулберг, председник Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице и наставио: -У дану када прослављамо победу Православља над иконоборачком јереси, наша мисионарска заједница постала је богатија за десет икона. Уз оне претходне, које су нам даривали наши стални и повремени посетиоци, ми осећамо да труд који смо у протеклих годину ипо дана уложили у изградњу параклиса и заједнице није био узалудан. Види се то и по све већем броју православаца који посећују наша богослужења, као и по томе што се за наш параклис распитују и локални протестанти Нама је част што смо део Српске Православне Цркве, која је васељенском православљу подарила небројено много Светих, нарочито мученика, и под чијем се окриљем данас налази највећи број православних Скандинаваца. Трудићемо се да оправдамо поверење нашег надлежног епископа г. Доситеја, чијој се посети у овој календарској години надамо и унапред радујемо. текст и фото: Бранко Димески; Лаврентије (Ларс) Карлшоен Епархијске вести |
  16. Прва недеља Великог поста у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице смештеној у норвешком граду Сарпсборгу прослављена је више него свечано. Наиме, у првој недељи Часног pоста хришћани окупљени у овој малој православној заједници на истоку Норвешке добили су на дар неколико икона. Најдрагоценији поклон стигао је са Свете Горе, из манастира Хиландарa. Братство Свете српске царске лавре хиландарске, на челу са игуманом архимандритом Методијем, послало је копију чудотоворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, као посебан благослов православнима на северу Европе. Ништа мањи дарови стигли су из eпархија Рашко-призренске и Врањске. Игуман манастира Драганац архимандрит Иларион даривао је мисионарску парохију из Сарпсборга копијом иконе на којој су изображени Свети краљ Стефан Дечански и Свети краљ Улав Норвешки, док је сестринство манастира Прохора Пчињског са игуманијом Стефанидом пут Скандинавије послало икону свог небеског покровитеља - Светог Прохора. Такође, из Србије у Норвешку у протеклој недељи пристигло је и седам икона, рад београдског иконописца Вукашина Делића. Иконе Светог Јована Крститеља, Светог Нектарија Егинског, Светог апостола Варнаве, Светог Николаја Мирликијског, Преподобне Параскеве Српске и Светог Василија Острошког мисионарској парохији приложили су њени стални посетиоци: чланови фамилија Сулберг, Карлшоен, Димески и Спасојевић, док је икона Свете великомученице Ирине дар клирика Васељенске Патријаршије из Лондона, јереја Кристијана Акселберга. Литургију Светог Василија Великог на норвешком, црквенословенском и српском, у недељу 25. фебруара 2018. године, у параклису посвећеном Успењу Мајке Божје служио је јереј Горан Спасојевић. Пре причешћа, теолог Јоханес Сулберг на норвешком је прочитао беседу коју је Патријарх српски Павле изговорио у Недељу Православља 1997. године у цркви Светих цара Константина и царице Јелене. Била је то прилика да присутни Срби, Норвежани, Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари и Македонци чују богонадахнуте речи патријарха Павла о значају икона у Православној Цркви, као и о значају самог празника победе над јереси иконоборства који се сваке године празнује у првој недељи Великог поста. По завршетку свете Литургије, јереј Горан Спасојевић освештао је један део икона које се налазе у параклису, а након тога су присутни, као и увек, имали трпезу љубави у дому породице Сулберг, на чијем имању је смештен параклис Српске Православне Цркве. -Данас је наша радост неописива. Са Свете Горе, из манастира Хиландар, стигао нам је посебан благослов Мајке Божје и свих Светогораца. Користим прилику да у име наше заједнице захвалим игуману Методију и хиландарском братству, као и игуману Илариону и игуманији Стефаниди. Искрено се надам да ћемо једног дана, на путу ка Светој Гори, посетити и њих, рекао је Јоханес Сулберг, председник Црквеног одбора мисионарске парохије Успења Пресвете Богородице и наставио: -У дану када прослављамо победу Православља над иконоборачком јереси, наша мисионарска заједница постала је богатија за десет икона. Уз оне претходне, које су нам даривали наши стални и повремени посетиоци, ми осећамо да труд који смо у протеклих годину ипо дана уложили у изградњу параклиса и заједнице није био узалудан. Види се то и по све већем броју православаца који посећују наша богослужења, као и по томе што се за наш параклис распитују и локални протестанти Нама је част што смо део Српске Православне Цркве, која је васељенском православљу подарила небројено много Светих, нарочито мученика, и под чијем се окриљем данас налази највећи број православних Скандинаваца. Трудићемо се да оправдамо поверење нашег надлежног епископа г. Доситеја, чијој се посети у овој календарској години надамо и унапред радујемо. текст и фото: Бранко Димески; Лаврентије (Ларс) Карлшоен Епархијске вести | View full Странице
  17. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  18. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  19. Благослов и клетва су термини који се могу наћи на више места у Библији. Термини благослов и клетва се користе у разним ситуацијама, а нисмо свесни њихове тежине и значења. Које је тумачење ових појмова? На ово питање ћемо одговорити кратко и јасно и ствари стоје овако: Сама реч Благо - слов је, као што видите, од две речи, што по светим оцима цркве значи: "Благо дато". Неко се може питати од кога и коме: "од Бога човеку који иште благослов", јер "слов" је реч, а реч је друго лице св. Тројице, сами Исус Христос, који је раван Богу Оцу и Духу Светоме. Дакле, онај који иште "благослов" мора да зна шта тражи и кад већ тражи то мора чинити из чисте побожности, али и одговорности да оно што тражи, ако добије мора или треба спровести у дело или поступити тако како је нешто наређено да уради са "благословом"! Грех је неиспоштовати затражени благослов, јер он успех доноси ономе који са пуним поверењем тражи и вером у Бога!!! Они који то чине тек онако да покажу да знају те термине који се користе у комуникацији са црквеним људима или да другима покажу како и за ту реч знају у односу на безбожнике или боље рећи идолопоклонике, они у старту греше, јер то раде да их виде људи, а Божији благослов не испуњавају, јер не верују, па форме ради и из културе то тако у разговору затраже. 

Клетва је грех и она је пут ка нечијој пропаст. Опасно је ако је праведник упути Богу, који је од некога неким страшним грехом оштећен, мада праведници то ретко чине, јер знају да могу, ако су окорели грешници злодело учинили да испаштају дуго и тешко и да оде до четвртог, па и седмог колена кад су упитању велики и страшни греси вапијући на небо, као на пример за време рата кад се убијало, клало и иживљавало итд. 
Али они који живе ван свете Цркве грешно, најчешће и без размишљања, упућују клетве и онда оне знају да се врате ономе који их упућује као бумеранг и бива на грех, јер сами нису исправни пред Богом, а од других траже понашање које они сами немају! 
У суштини, клетве нису Богу уопште угодне, јер настају најчешће из гнева и непријатељства, а Бог нас учи из молитве Оче наш: "и опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"!!!
 И још каже: "оне који вас куну ви их благосиљајте, јер ако то раде из чисте неправде према вама згрунуће сами себи живо угљевље на своју главу"! 


Дакле, благослов даје Бог, а клетва је искушење велико!!! Препоручујем да погледате филм КЛЕТВА, са сајта www.prijateljbozji.com. Филм можете погледати и у оквиру овог чланка, одмах испод текста. отац Јован (манастир Лешје ) http://www.crkvaub.rs/pitajte_duhovnika/item/4396-blagoslov_i_kletva_biblija_sadrzi_ove_termine_koje_je_njihovo_tumacenje_video
  20. Мексички свештеник Хуан Рамон Ернандес благосиљао је вернике воденим пиштољем напуњеним светом водицом. Растужен насиљем у земљи, отац Ернандес је одлучио да дигне глас и заузме став па је током мисе у цркви у Акатлану благосиљао окупљене вернике светом водом из пластичног пиштоља на воду. "Помолимо се да се промени срце оних који користе насиље и убијају друге људе. Одбацимо сво оружје", рекао је свештеник, изазивајући смех деце која су дошла на прву причест. Насиље је постало уобичајена појава широм Мексика од почетка владине кампање сузбијања трговине дрогом. Око 42.000 људи убијено је откако је 2006. године председник Фелипе Калдерон прогласио рат наркокартелима. Lajk.ba
×
×
  • Create New...