Претражи Живе Речи Утехе

Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће: Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће. И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео. Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија). Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању. Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије. Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту. Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору. Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији. Ваистину Васкрсе Господ! Извор: Епархија западноамеричка View full Странице

-Развој харитативне мисије у Митрополији црногорско-приморској- Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, освештана је „Радионица колача при Саборном Храму у Подгорици“. Освећење су служили протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић и протојереј Бранко Вујачић. Прилог Радија Светигора У духу доброг домаћина, отац Миомир Вулевић, управник радионице, потрудио се да уприличи добродошлицу свима присутнима на овом свечаном догађају организујући и послужење у Његошевој сали. Отац Бранко Вујачић је у бесједи истакао важност овог пројекта Народне кухиње и његовог значаја за спровођење најважније мисије Цркве, а то је брига и одговорност за немоћне. Ова радионица ће унаприједити рад Народне кухиње јер ће цјелокупан приход бити усмјерен на побољшање квалитета и повећања броја корисника којих је сваког дана све више. По завршеној бесједи отац Бранко је захвалио свима који су помогли да ова радионица почне са радом а посебно господину Раду Живковићу који је донирао средства за њено опремање, уручивши му пригодан поклон. Отац Миомир је уручио поклон и протиници Оливери Балабан, подсјећајући да је она зачетник идеје о изради рођенданских торти дјеци корисника из које је касније проистекла и идеја о овом самоодрживом пројекту. Благословом освећења остаје нада и вјера да ће ова радионица послужити још бољем развоју хуманитарне дјелатности Митрополије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице