Претражи Живе Речи Утехе

Ових Божићних дана Црна Гора личи на Свету Гору. Ако неко може да потврди библијску истину да Бог походи народ свој онда су то стотине хиљада људи сједињени у вјери и љубави према својој Цркви, светињама и прецима који у молитвеним литијама протестујући против незапамћеног безакоња, бране своју вјеру и вјечно људско достојанство. Као што смо то констатовали и раније, ове Литије су чудо Божије и дар Светог Василија и Светог Петра, а народ у њима најљепши и најдивнији храмови који су саграђени у протеклих тридесет година. Зато смо одговорни да тај благослов чувамо, као и до сада. Како овај народни протест из недеље у недељу добија на бројности и власт нема рјешење ни одговор на њега, дужни смо да због најава и покушаја разних злоупотреба подсјетимо на завјет Тројичинданског сабора у Подгорици и Световасилијевског сабора у Никшићу да ћемо молитвом и људским достојанством, чојством и јунаштвом, призивајући Бога на помоћ, бранити своје светиње. Ове Литије су благословени дар тих Светих Сабора који надилази све партијске, страначке, политикантске и идеолошке интересе. Као такве, Литије су молитвени скупови у којима стојимо пред Богом, светитељима и пред народом, пред прошлошћу и пред будућношћу. Сва национална, страначка и друга осјећања и обиљежја нека свако носи у свом срцу, а на овим Литијама икону из свога дома и свијећу у срцу и у својим рукама. Само такве Литије чине све нас бољима, оплемењују нас и дају наду да ће и Црна Гора бити боља и да ће доброта и достојанство побиједити зло, неправду и примитивизам. Бог је наш Пут, Истина и Живот, а тим Путем је Црна Гора кренула ових дана, а на нама је да га слиједимо. Медијски тим Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Митрополија црногорско-приморска

"Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светих Јоакима и Ане у Калуђерици поводом храмовне славе. Његовом Преосвештенству је саслуживало свештенство архиепископије уз присуство братства храма и многобројних парохијана. Звучни запис беседе Пред крај Литургије, Епископ Стефан је пресекао колач, а потом уручио црквена одликовања, орден Светог Саве трећег степена, за допринос при изградњи храма г. Страхињи Тодоровићу и г. Драгу Зељићу. На крају се Преосвећени обратио верном народу и истакао да су и данас, као што је то било и у време Светих Јоакима и Ане, деца највећи благослов за родитеље. Извор: Радио Слово љубве