Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бих' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Дана 23. септембра 2019. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини комаданта Оперативне команде Оружаних снага БиХ, генерал-мајора Радована Илића и генерал-мајора Гојка Кнежевића, замјеника начелника Заједничког штаба Оружаних снага БиХ за ресурсе. Састанку су присуствовали и Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, представник Српске православне цркве при МО и ОС и настојатељ Канцеларије православног душебрижништва, протојереј Милорад Милинковић. Епископ Фотије се упознао са начином функционисања православног душебрижништва као саставног дијела јединствене вјерске службе у МО и ОС БиХ. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Pjesmom i aplauzima završena je prva povorka ponosa u Bosni i Hercegovini. U šetnji od Vječne vatre do Trga Bosne i Hercegovine učestvovalo je nekoliko hiljada osoba, piše N1. Nakon višemjesečnih priprema u Sarajevu je danas održana prva povorka ponosa. Uz velike mjere sigurnosti povorka je protekla bez ijednog incidenta. Na kraju šetnje bosnansko-hercegovački umjetnik Damir Imamović otpjevao je sevdalinku Himze Polovine "Snijeg pade na behar na voće". Na kraju šetnje učesnici su poručili da ova povorka treba da služi kao primjer zaštite prava LGBTI osoba i izrazili nadu da će bh. institucije učiniti sve na zaštiti i pružanju svih prava ovoj populaciji. "Mi, lezbejke, gejevi, trans osobe se svakog dana borimo za svoje postojanje. Napadaju nas, ne prihvataju, omalovažavaju i tuku", kazao je jedan od članova organizacionog odbora Branko Ćulibrk. Naveli su da ne postoji institucionalna podrška pravima LGBTI osoba napominjući da je pravo na slobodu izražavanja jedno od ljudskih prava koje je LGBTIQ osobama uskraćeno. "Sigurnost svakog pojedinca i pojedinke, naš fizički i emocionalni integritet pretpostavka su slobodnog društva. Osvajajući javni prostor osjećamo odgovornost da govorimo o svim potlačenima u bh. društvu", poručio je Ćulibrk. Lejla Huremović, članica organzacionog odbora prve povorke ponosa, kazala je da su svjesni da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena. "Danas, više nego ikada do sad mi, lezbejke, gejevi, biseksualne, trans, interspolne osobe prestajemo biti nevidljive", kazala je Huremović. Još je kazala da ova povorka neće promijeniti svijet, ali... "Svjesni smo da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena". Šetnja učesnika prve u Bosni i Hercegovini povorke ponosa LGBTIQ zajednice održala se pod sloganom "Ima izać'“. Na ulicama glavnog grada Bosne i Hercegovine od jutros su raspoređene jake policijske snage zadužene za sigurnosni aspekt događaja, među njima pripadnici antisnajperske jedinice. Prvu bosanskohercegovačku paradu ponosa proteklih dana deklarativno su podržali iz delegacije Evropske unije u BiH, a na zgradi Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Sarajevu uoči parade je izvješena zastava duginih boja koja simbolizira prava LGBT zajednice. Vijesti.com
  3. У оквиру посете Граду Бијељини председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик посетио је 23. маја 2019. године Епархију зворничко-тузланску и Преосвећеног Епископа г. Фотија. У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу живота Српске Православне Цркве и српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Посебан акценат у разговору дат је теми изградње Заветног храма Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, који је већ у народу назван Храмом српског јединства. Храм би, ако Бог да, требао бити изграђен у близини новог аутопута који ће пролазити поред Бијељине. Разговарано је и о завршетку радова започетих цркава и других објеката, о Православној веронауци и њеној имплементацији у средњошколском систему Републике Српске као и о проблему учесталог исељавања српског народа у земље Европске Уније. Председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик Додик је захвалио Епископу зворничко-тузланском г. Фотију на пријему и нагласио да ће све релевантне институције Републике Српске дати свој допринос тим пројектима зарад стабилности народа и Цркве која је гарант опстанка Републике Српске. РТРС: Договорена изградња Цркве српског јединства -Говорили смо о значајним стварима везаним за живот наше епархије, у којој има много градилишта, а тај посао не можемо сами да урадимо без помоћи Републике Српске и њених институција, рекао је владика Фотије. Он је додао да је договорена реализација новог пројекта,радног назива "Црква српског јединства", који ће бити реализован уз пројекат изградње ауто-пута, који иде од Кузмина према Бијељини и даље према Брчком и Добоју. Пројекат "Црква српског јединства", како је навео Владика, веома је потребан Србима који су склони томе да се деле и сукобљавају. -Та црква би требало да буде нешто што нас повезује, обједињава, како у Републици Српској, тако и у матичној држави Србији, наглашава Епископ. Према његовим речима, нови велелепни храм биће заветна црква ширег значаја од обичне парохијске цркве, јер ће окупљати Србе са свих континената. -Република Српска треба да добије такву светињу гдје ћемо бити сви заједно, обједињени као мрави у том великом објекту, поручио је епископ Фотије и додао да је са г. Додиком и његовим сарадницима разговарао и о питањима која се тичу веронауке, бриге о омладини, останку Срба на овим просторима и другим темама које су значајне и за Цркву и за државу. Српски члан Предсједништва БиХ потврдио је подршку идеји Епископа зворничко-тузланског, потенцирајући добру сарадњу Српске Православне Цркве и Републике Српске кроз дуги низ година, на низу пројеката који промовишу заједничке вредности, и то путем веронауке и обостране међусобне бриге Цркве и државе. Он је нагласио да је Црква један од најважнијих идентитета српског народа. -Црква на најбољи начин чува и баштини традицију српског језика, писма, вјере и наше крсне славе, свега што нас чини посебним народом на овим просторима, који је изложен многим проблемима, рекао је г. Додик и оценио да су односи институција Републике Српске и Српске Православне Цркве на највишем могућем нивоу и додао да су сви заједнички започети пројекти и реализовани. Он је захвалио епископу Фотију на бризи за Епархију, у којој је изграђено више од 200 цркава и црквених објеката. Извор: Српска Православна Црква
  4. Група руских инспектора спровешће током маја две посматрачке мисије – изнад САД и БиХ. Територију САД Руси ће надгледати од 12. до 20. маја, а БиХ од данас до 17. маја, пренела је агенција Тас. "Група руских инспектора планира да спроведе посматрачке летове са авионима Ту-154МЛК1 изнад САД, а на основу примене међународног споразума о отвореном небу", навео је руски лист Краснаја звезда. Изнад БиХ летеће авиони Ан-30б, са максималном удаљеношћу од 720 километара. Споразум о отвореном небу потписало је 27 земаља у Хелсинкију, 24. марта 1992. године, а до данас су укупно 34 земље потписнице. Сврха тог споразума је изградња поверења између земаља кроз побољшање механизма контроле војне активности и усклађеност договора о контроли наоружања. Ово није први пут да Босну и Херцеговину посматра једна страна сила. Претходних година територију БиХ посматрале су Украјина, Италија, Канада, Француска, Немачка, Мађарска, Белгија, Холандија и Хрватска, пренео је Кликс. TANJUG
  5. После готово пет месеци од општих избора у Босни и Херцеговини(БиХ) ближи се и формирање власти на нивоу БиХ, али је извесно да са формирањем те власти ни на помолу није решење кључних питања која су наметнута међу будуће партнере у власти, Савез независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Странку демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића и Хрватску демократску заједнице(ХДЗ) БиХ Драгана Човића. Прво питање је доношење Годишњег националног програма за Акциони план за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси, што је до сада био изричит услов СДА да буде формиран нови Савет министара БиХ. СНСД и њихови савезници, као ни опозиција у Републици Српској(РС) нису спремни на активацију МАП-а, а Изетбеговић је ретерирао од првобитног става да неће ући у формирање Савета министара БиХ све док СНСД не пристане на активацију МАП-а. Сада то питање оставља за касније разговоре, не показујући притом знаке да ће одустати од захтева да МАП буде активиран. Све и кад би неким чудом помислио да одустане, на тај захтев ће га подсећати упорно странке левице међу Бошњацима које воде Социјалдемократска партије(СДП) БиХ и Демократска фронта(ДФ) Жељка Комшића, окупљене у политичку групацију звучног назива "Босанскохерцеговачки блок". Тај блок је одлучио да неће у ићи у коалицију са СДА, СНСД-ом и ХДЗ-ом БиХ називајући их "националистима", дочим себе описују као "босанскохерцеговачке патриоте" за које је чланство БиХ у НАТО један од кључних приоритета. Но, како те странке окупљају готово искључиво бошњачке бираче, јасно је да је њихови будући потези бити усмерени на критику сваког потеза СДА за који процене да је "непатриотски" с циљем да придобију што већи број бошњачких бирача до наредних општих избора. Зато ће у СДА добро измерити када ће - након што буде формиран Савет министара БиХ - поново посегнути не само за захтевом за активацију МАП-а, већ и за иницијативом за оцену уставности имена Републике Српске. А о тој иницијативи ће одлучивати за пет-шест месеци, како је то најавио Изетбеговић. С друге стране, СДА чека иницијатива ХДЗ-а БиХ за измене Изборног закона БиХ, којима би био гарантован избор хрватског члана Председништва БиХ гласовима Хрвата, уместо садашњег изборног система у коме је избор хрватског члана у ФБиХ омогућен гласовима Бошњака, што се и догодило избором Жељка Комшића у три изборна циклуса. Гаранције које ХДЗ БИХ тражи односе на формирање виртуелне изборне јединице која би важила само на дан избора, а била би дефинисана тако да обухвата подручја у ФБиХ где живи већинско хрватско становништво. Бошњачки политичари су то до сада одбијали, тумачећи тај захтев као први корак ка успостављању трећег, хрватског ентитета, мада им из ЕУ одавно гарантују да од таквог ентитета нема ништа, па су и из ХДЗ-а БиХ готово престали и да помињу "хрватски ентитет", ваљда схватајући да ће једва доћи и до "своје" целодневне изборне јединице уз досадашње противљење бошњачких политичара. Но, ако се неким чудом о томе договоре ХДЗ БиХ и СДА, колико год Изетбеговићу и његовима буде за врат дувао "БХ блок" - онда би се сав притисак и једних и других могао усмерити према РС у правцу убрзања "пута БиХ ка НАТО савезу". Просто, решавањем хрватског захтева за измену Изборног закона, нестаје крупан проблем у политичким односима Хрвата и Бошњака у ФБиХ, а одатле до њиховог заједничког деловања на приближавању БиХ НАТО алијанси није велики корак. Јер, чланство БиХ у НАТО-у је политички приоритет и ХДЗ-а БиХ, само не први као код СДА и "БХ блока", већ други, одмах после измена Изборног закона БиХ. Иако је мало извесно да ће се такав један савез Хрвата и Бошњака постићи у наредне четири године, ту опцију не треба сасвим искључити. С друге стране, српски политичари недавно су донели заједничке закључке у којима су још једном подсетили да се залажу искључиво за војну неутралност РС и БиХ, позивајући се на декларацију коју је усвојила Народна скупштина РС. Притом је сам Додик, приликом недавног сусрета са аустријским вицеканцеларом Хансом Кристијаном Штрахеом, прецизирао да би пристао и на војну неутралност по аустријском моделу. "Аустрија није члан НАТО-а, а члан је ЕУ и то је концепт за који мислимо да овде треба бити", рекао је Додик, ваљда мислећи да ће мало одобровољити бошњачке политичаре. А сличну поруку пре неки дан упутила је и председница РС Жељка Цвијановић. "Није нужно да држава мора бити члан НАТО-а да би постала члан ЕУ", рекла је Цвијановићева, илуструјући своју изјаву "примерима војно неутралних земаља - чланица ЕУ, попут Шведске и Аустрије, које сарађују са НАТО-ом кроз програм 'Партнерство за мир' ". Тешко је сада рећи да ли се у овим изјавама може назрети само један нови тактички потез Додика и Цвијановићеве или је можда реч о најави стратешкоог помака врха власти РС у правцу у коме се креће власт Србије, која "тренутно ради на новом плану индивидуалног партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, јер је досадашњи план истекао", како је то објаснио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. "Немамо намеру да будемо члан НАТО-а, али желимо да развијемо што је могуће боље односе" - још је рекао Дачић. Међутим, ако се у има у виду да председник Србије Александар Вучић не одустаје од свог плана "разграничења" на Косову и Метохији(КиМ), све уздајући се у гаранције НАТО-а за безбедност Срба на северу покрајине - није тешко закључити да Вучић види управо НАТО као кључног "гаранта" војне неутралности Србије приликом извођења свог плана "разграничења". Али, таква "војна неутралност", без гаранција Русије, више личи на неформално придруживање Србије НАТО алијанси неголи и на аустријску неутралност. А ако РС буде пратила Србију у њеном односу према НАТО-у - као што је прокламовала у једном од кључних делова своје декларације о војној неутралности - онда ће заједно са Србијом најпре и завршити под НАТО "кишобраном". Наравно, када се обави "разграничење" на КиМ, границе између Србије и БиХ остану чврсте као и сада, а границе између самопроглашеног Косова и Албаније - не буде. "Ја сам питао онда шта ми радимо ако 31. марта више не буде границе између Косова и Албаније, шта раде ЕУ и сви други. Нисам добио одговор. Али сам добио један коректан и конкретан одговор шта би било да ми исто урадимо са Републиком Српском. Немци су рекли да у томе и јесте разлика и да зато Србија има будућност, а неке друге немају и зато што знају да ћемо се понашати озбиљно и одговорно и у складу са оним што је могуће", рекао је Вучић на последњој Минхенској безбедносној конференцији. После оваквог "немачког одговора" и Вучићеве "озбиљности и одговорности" и тврдње да "зато Србија има будућност", питање је, заправо, какву будућност може да очекује Република Српска у оквиру БиХ. Односно, да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне" БиХ?
  6. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле Матија Бећковић; Фото: НСПМ Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи — био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле. Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.
  7. Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу. Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха. Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а. Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а. Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу.
  8. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић борави у тродневној посети манастирима и црквама Српске православне цркве на Космету, саопштила је информативна служба Председништва. Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу. Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха. Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а. Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а. Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу. View full Странице
  9. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017
  10. Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице
  11. Митрополит Амфилохије за “Новости”: Mила бих крстио у Oстрогу Од Новости- 16 октобар, 2017 Пише: Велиша Кадић Мило Ђукановић је мој пријатељ, и то заиста искрено кажем. Даровит је човек, успео је да уради много тога, али исто тако многе од суштинских ствари које ради или је урадио не би учинио да је био крштен код ћивота Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Ево прилике да га крстимо, па ће другачије да се бави политиком и другим вредностима. Надам се да ће ово прочитати. Није он без дамара да не чује. Ово, у разговору за „Новости“, поручује архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који никако не може да прикрије тугу што је режим у Подгорици 2008. године признао независност лажне државе Косово, и то баш у време када је Ђукановић био премијер. „Ту одлуку није донела Црна Гора. Знам да 90 одсто црногорског народа тако не мисли, остајући верно духовним и моралним вредностима вековне Црне Горе. Признали су такозвано независно Косово и на тај начин признали паљење на стотине храмова по црногорској Метохији, убиства и силовања.“ И ви лично осећате бол због те одлуке? „Ја сам тамо сахрањивао убијене Србе. Знамо да су Тачију и Харадинају руке крваве до рамена. Нама је од старта било јасно да је бомбардовање Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, било припрема за његово отимање и стварање независне државе. Добро је реаговао председник Србије Александар Вучић када је Европу подсетио на то да осам милиона Каталонаца не може да добије независност док овде без референдума на Косову и Метохији група терориста који су срамота за албански народ отима светињу. А отето је проклето. Није чудно што је Косово послужило као почетак новог светског поретка. Ово сада што се ради је наставак крсташких ратова, Наполеонових и нацифашистичких освајања света, само што су данас други актери.“ Видимо да сада власт у Приштини не признаје границу са Црном Гором… „Чуо сам то. Нека сада моји Црногорци приупитају краља Николу у вези са тим границама, па ће им бити све јасно.“ Да ли вам је тесно у данашњој Црној Гори? „Јесте! Било би ми комотније да је остала она Црна Гора са границама из доба краља Николе Петровића и времена Зетске бановине, са својом Метохијом.“ Како видите то што вам се спочитава да нисте Црногорац, да сте издајник? „То чине марксисти из једне невладине организације. А моји преци су присајединили Морачу и Ровца Црној Гори. Деда је погинуо у боју на Фундини, коме се ни данас не зна гроб. Ето, по њима ја нисам Црногорац, иако сам дочекао краља Николу из Санрема у време када сам био банатски епископ. Сећам се да сам се на силу попео на брод који је био усидрен у барску луку. Требало је да уђе фратар из породице Савоја, али сам га ја предухитрио.“ Упркос свему, у ваше време обнова и изградња храмова у Црној Гори цветају… „Обнављање светиња из епохе Црнојевића један је од приоритета Митрополије. То није само питање историје, него и расветљавање свега што се догађало са нама кроз векове. Имамо проблем са Управом за заштиту културних добара, јер она има дух конзервације уместо да ревитализује културно благо. Много је храмова било порушено и под коровом, претворено у штале. Данас је, Богу хвала, прича другачија. Сви манастири и цркве на Скадарском језеру су обновљени, што је својеврстан подухват Митрополије. Сви православни храмови у Црној Гори су вековна својина Митрополије црногорско-приморске, која је на овим просторима присутна осам векова. Она је кичмена мождина петровићевске Црне Горе као и ове данашње, прилично сужене.“ СВЕТОМ ПЕТРУ ЦЕТИЊСКОМ ПОЛАЖЕМ РАЧУНЕ Многи вам замерају што се превише бавите политиком… „Митрополити цетињски имају своју тежину и сада се ја морам бринути о свом народу. Нико се не пита што се папа бави свим могућим питањима светским, моралним, друштвеним. А која је разлика између римског папе и митрополита цетињског Амфилохија? Увек када кренем са Цетиња узмем благослов од Светог Петра Цетињског и у повратку њему полажем рачуне. Поштујем ја власт, али он ми је на првом месту.“
  12. 5. октобра 2017. Митрополит дабробосански г. Хризостом посетио је Реиса-л-улему Исламске заједнице у БиХ Хусеина еф. Кавазовића. На састанку се разговарало о међурелигијском дијалогу Српске Православне Цркве и Исламске заједнице у БиХ. Митрополит Хризостом је том приликом истакао важност сарадње ове двије вјерске заједнице али и свих вјерских заједница, истичући да свештеници, имами али и други вјеродостојници својим примјером покажу народу да заједно превазиђу подјеле и неспоразуме. Извор: Митрополија дабробосанска
  13. У оквиру узвратних посјета, након устоличења, Високопреосвећени митрополит г. Хризостом разговарао је на важну тему са поглаваром Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Како је у недавном интервјуу рекао досадашњи администратор митрополије дабробосанске, Преосвећени г. Григорије, ти разговори са ефендијом Кавазовићем започети су прије годину дана и у њих треба да се укључи шири, али ефикасан, тим добронамјерних познавалаца проблема с обје стране. Надамо се да ће православни хришћани и муслимани и у Босни и Херцеговини, и шире, поздравити напоре својих вјерских вођа. 5. октобра 2017. Митрополит дабробосански г. Хризостом посетио је Реиса-л-улему Исламске заједнице у БиХ Хусеина еф. Кавазовића. На састанку се разговарало о међурелигијском дијалогу Српске Православне Цркве и Исламске заједнице у БиХ. Митрополит Хризостом је том приликом истакао важност сарадње ове двије вјерске заједнице али и свих вјерских заједница, истичући да свештеници, имами али и други вјеродостојници својим примјером покажу народу да заједно превазиђу подјеле и неспоразуме. Извор: Митрополија дабробосанска View full Странице
  14. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
  15. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице
  16. ZATVARAM OČI DA BIH VIDEO Život i umetnost Pola Gogena Jedna od najvećih preokupacija intelektualaca dvadesetog veka bilo je proučavanje drevnih istina i traganje za poreklom sveta. Prirodnjaci su pokušavali da otkriju poreklo svemira i da objasne šta je dovelo do nastanka života; psihijatri i psiholozi su pokušavali da proniknu u tajne ljudske duše, a umetnici su se, na svoj način, bavili sličnim problemima. Mada je većim delom života pripadao devetnaestom veku, Gogenove slike i skulpture odaju njegovu opčinjenost ovim problemima. Još od prvog boravka na Tahitiju (1891), njegova dela pokušavaju da odgovore na značajna pitanja, o čemu svedoči i naziv jedne njegove slike: Šta smo? Odakle smo? Gde smo to krenuli?(Bostonski muzej lepih umetnosti). Vizionarski je najavio dolazak novog veka i započeo potragu koju su nastavili potonji umetnici i naučnici. Bilo je malo verovatno da će takav čovek ostvariti takva dela.Pol Gogen je bio loš đak i neuspešan student. Jedino je bio dobar u mačevanju. Nije uspeo da položi ispite u Francuskoj mornaričkoj akademiji, te počinje da radi u trgovačkoj mornarici kao običan mornar. Posle poraza Francuske u ratu protiv Pruske (1870–1871), Gogen je otpušten iz mornarice i više se nikad nije vratio moru. Počeo je da studira slikarstvo tek kad je napunio dvadeset i činilo se da mu sudbina nije namenila ništa drugo do da postane slikara na određeno vreme. Morao je da izdržava porodicu i bio je prinuđen da nađe posao koji će mu to i omogućiti. Dobro je zarađivao na berzi u Parizu, ali kad je berza doživela kolaps 1883, ponovo je počeo da se bavi umetnošću. Ovog puta je čvrsto odlučio ne samo da živi od umetnosti, već i da postane veliki slikar.Uspeo je na neverovatan način. Osamdesetih godina je slikao u Francuskoj i nije bio u prilici da poseti ništa egzotičnije od Britanije, gde su mu pozirali seljaci, oduševljeni što je neko voljan da im za to plati. U takvim je trenucima snevao da će mu se pružiti prilika da ode negde preko mora, negde u daleke i tople predele francuske imperije, gde će pronaći jeftin smeštaj i egzotičnu inspiraciju. Želeo je da doživi neiskvareni svet, svet koji civilizacija nije dotakla i ukaljala. Bio je ponosan na svoje latinoameričko nasleđe – po majci je imao peruanske krvi. Zahvaljujući tome, sebe je smatrao plemenitim divljakom.Otputovao je krajem osamdesetih godina na Martinik, ali odmah posle toga odlazi na Tahiti, o kojem je čuo posredstvom dela Lotovo venčanje. Odlazi 1891, ostaje šest meseci i stvara Dimno Ogledalo.Umesto idile koju je zamišljao, otkriva da je francuski kolonijalizam već uspeo da upropasti prirodnu nevinost Tahitija. Mada razočaran, Gogen je ipak uspeo da pronađe inspiraciju za kojom je tragao. Za samo nekoliko meseci stvorio je dala koja predstavljaju spoj onoga što je tamo doživeo, zamislio i onoga što je naučio o različitim umetničkim stilovima. O tome svedoče junopacifičke slike.Tokom prve posete upoznao je ljude koji su spomenuti u romanu – poručnika Ženoa, Titi, Ananija, Tehuru, Belog Vuka. Sve su to osobe koje su zaista postojale. Sreo je i jednog kineskog trgovca, kod kog je kupovao, i žandarma, koji ga je opominjao da se ne sme kupati nag na javnom mestu. Tehan, Anapa i Lovac izmišljeni su likovi. Tajanstvena Totefa Postojanje Totefe predstavlja misteriju. Posle Gogenove smrti, mnogi su odlazili na Tahiti i Markize da bi razgovarali o umetniku sa onima koji su ga poznavali. Niko od njih nije mogao ništa da kaže o Totefi. Jedino svedočanstvo o njegovom postojanju donosi Gogenov lični dnevnik Noa Noa, kao i pet-šest slika na kojima se pojavljuje. Istoričari umetnosti smatraju da Totefina pojava označava značajna razdoblja u Gogenovom radu, najavljuje nove dubine do kojih je dolazio. Totefe više nema na Gogenovim slikama posle povratka u Francusku 1892. godine. Smatra se da je Matamoe poslednje platno na kojem je Totefa centralni motiv, ali postoji na još jednoj slici iz kasnijeg perioda. Tu vidimo dve figure – mladića, sa kaubojskim šeširom i na konju, i Gogena. Okrenuti su jedan drugom leđima i čini se da se rastaju. Isti mladić postoji i na Tehurinom portretu, prvom delu na kojem se javlja Totefa.Vrlo je verovatno da je Totefa plod Gogenove mašte, mada nije isključeno da je to bio neko koga je umetnik video kad je prvi put bio u Mataiei, a koga drugi put više nije pronašao. To nećemo nikad saznati.Povratak u Francusku bio je kratak i gorak. Postao je poznat u svojoj zemlji, ali su njegova dela slabo prodavana. Nije mogao da vrati i izdržava svoju porodicu. Ponovo odlazi u Francusku Polineziju i posle toga više nikad nije video ženu i decu. Do kraja života je bio u besparici, mada je nekako uspevao da se snađe za platno i boju. Umro je na Markizima u pedeset petoj godini života.Jedan urođenik, prijatelj, našao ga je mrtvog u postelji 1903. godine. Posetilac se nadneo nad mrtvim telom i, poštujući običaj svog naroda, ujeo ga je za čelo da proveri da li je zaista napustio ovaj svet.Posle smrti, Gogenova reputacija i slava narasle su poput tahićanskog cveća. Njegova platna dostigla su cenu o kojoj je sanjao, a danas ih možemo videti u muzejima širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope.Mornar i ambiciozni biznismen postao je jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. http://www.evoluta.rs/2017/08/30/plemeniti-divljak/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...