Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бити'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 61 results

  1. Дана 24. јануара 2019. године у Москви је одржан сусрет Патријарха московског и целе Русије Кирила и професора и студената руских медицинских високошколских установа. У свом обраћању окупљенима поглавар Руске Цркве је оценио значај лекарске службе. „По мом дубоком убеђењу, – истакао је патријарх, – професија лекара је подвиг пожртвоване љубави према људима, што лекарску делатност чини блиском са свештеничком службом. Ми не можемо имати слободан дан. Ни свештеник, ни лекар немају прописано радно време. Ни свештеник, ни лекар немају права да прођу поред несреће, чак и ако се она деси викендом или на празник. Као што свештеник не може да дође кући, скине расу и престане да буде свештеник, тако ни лекар скинувши мантил не престаје да буде лекар. Антон Павлович Чехов је написао: „Лекарска струка захтева самопожртвованост, чистоту душе и чистоту помисли.“ Ове речи би биле врло умесне да их је рекао свештеник, али замислите да је то рекао наш велики писац који је био лекар по образовању, али је цео свој живот посветио књижевности. Како је правилно ставио акценте: самопожртвованост, чистота душе и чистота помисли! Заиста, лекарско умеће се не ограничава само техничким навикама и умећем, већ захтева и оно што се у хришћанству назива духовним делањем, очишћењем срца. Уједно, савремени лекари се суочавају с мноштвом изазова, претежно етичког карактера. И овде је врло важно сачувати моралну чврстину, не подлећи искушењу и не претворити узвишену и племениту професију лекара у извор богаћења или начин за манипулисање човеком ради сопствених користољубивих интереса.» Извор: Православие.ру
  2. Ромејац

    Бити

    Кратки филм под насловом „Бити“ дебитантско је остварење глумца и продуцента Александра Ковтунца. То је дирљива прича о правим вредностима живота и неочекиваним преокретима судбине. На улици уочи Божића доктора Петра Алексејевича зауставља неки младић да би га подсетио на један млади брачни пар који је пре више од 20 година дошао код њега са причом да и поред све љубави и слоге за дете једноставно тренутно не постоје могућности па су се одлучили за абортус. А дете ће, кажу они, доћи кад се све среди, утресе, кад се заврше факултети и нађу нормални послови. Петар Алексејевич је пажљиво саслушао млади брачни пар па рекао: „Треба живети оним што имамо. Бог је дао дете, Бог ће дати и за дете“, а затим даје будућим родитељима новац који је скупљао за нови ауто. Елем, године су прошле и дете које се тада родило сада захваљује добром Петру Алексејевичу на животу који му је поклонио. И то није све... Погледајте и сами: https://rs.rbth.com/zivot/84621-dirljivi-ruski-film-doktor-spasava-decu-od-abortusa?fbclid=IwAR1poqS-wM7KAy8dby_McM5f3BXWXw-brV5eryAB9zTOgCR01suOgMOpaSE
  3. ризница богословља

    Ромило Кнежевић: Шта значи бити монах?

    „Бити монах“, писао је Џејмс Џојс, „тек је половина онога што значи бити уметник.“ Под појмом уметника Џојс је имао на уму не само бављење уметношћу, већ ренесансно схватање човека као стваралачког бића. Свети Оци дефинишу икону Божију у човеку као моћ апсолутног самоодређења – као моћ стварања радикално новог света. Моћ да се ствара нови свет можда је најочигледнија у уметности. Стога, у било ком пољу да се појављује, стваралачка моћ се обично назива уметничком. Икона Божија у човеку је уметничка икона. Премда сваки човек нема дар за посебну грану уметности, сваки човек је уметник. Хришћанство никада није оправдало уметност – а тиме ни уметничко, ни човека као икону Божију – као онтолошку, сотириолошку и есхатолошку делатност. То значи да када човек живи у складу са иконом, као уметник у ширем и ужем смислу, то суштински не мења ни њега ни свет око њега, за чије је спасење одговоран. Вечност-Есхатон је крајње мерило онога што је истинито. Ако чак ни највећа уметничка дела неће постојати у Вечности-Есхатону, онда је стварање човека као уметника и иконе Божије било потпуно сувишно. Џојс је исправно видео да, упркос учењу о икони Божијој, монаштво и хришћанство не изражавају пуноћу тајне људског бића. Зато, уместо да постане језуитски свештеник, Џојс одлучује да буде уметник. Верујем да Џојс не би одбацивао монаштво када би оно подразумевало појам стваралаштва. Заправо, за Џојса уметник је у суштини свештеник. „Уметник“, пише Џојс, „претвара хлеб свакодневнице у тело вечне лепоте“. Очигледно да Џојс види свештенство као пасивни принцип који не изражава суштину иконе Божије. Оци дефинишу човека као свештеника творевине, као биће одговорно за спасење света. „Спасење“ подразумева истовремено заједницу са Богом и очување разлике у односу на Бога. Разлика не значи раскол. Не постоји заједница без разлике. Ако човек, као свештеник одговоран за спасење света, не може да створи стварност нову чак и за Бога, онда он не може да спасе ни себе ни творевину. Чувене су Џојсове речи: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да је то моја домовина или моја Црква.“ Можда Џојс не би изговорио ово „non serviam“ да је пред собом имао не само пасивни појам монаха, изједначен са покајањем, скрушеношћу и молитвом, већ симбиозу монаха и уметника? Можда Џојс не би одбацио хришћанство да је пред собом имао слику Бога који је Богочовек? Не заборавимо да је хришћанство суштински другачије од осталих религија због учења о Христу који није само Бог већ и Човек. Чини се да често превиђамо да вера у Христа подразумева не само веру у Бога, већ и веру у човека. Предлажем зато да не осудимо олако Џојсову одлуку, већ да размотримо шта је овог надареног човека, једног од најумнијих људи свог времена, подстакло да је донесе. И не само Џојса, већ и толике друге људе великих дарова. Обично сматрамо да је нека врста моралне слабости основни разлог одбацивања вере. Ово објашњење подразумева једва приметно осећање моралне супериорности у односу на атеисте. Свакако да има и оних који одбацују Цркву једноставно зато што она од нас тражи строжи духовни живот. Али, хтео бих да се запитамо да ли постоји оправдано одбацивање вере? Да ли заиста верујемо да све оне младе, интелигентне и даровите људе хришћанство не занима само зато што су морално слаби и зато што не познају хришћанско учење? Можда бисмо вечерас могли да се запитамо да ли међу атеистима, поготово међу младима, има и оних који оправдано одбацују веру? Џојсово одбацивање хришћанства представља озбиљно промишљен филозофски став. У којој мери је његова одлука била озбиљна говори и то што мајци на самрти није хтео да испуни последњу жељу и да обећа да ће се вратити Цркви. Сви знамо да је због изражене секуларизације савременог друштва монаштво у озбиљној кризи. Када говоримо о кризи монаштва, православни ће вероватно одмах помислити на стање монаштва на Западу. На истоку Европе, после пада комунизма, већина православних верује, монаштво не само да није у кризи већ доживљава процват. И одиста, ко је путовао по Источној Европи могао је видети обновљене манастире, велики број младих монаха и монахиња, и осетити опипљиву благодат. Света Гора, примера ради, средином прошлог века по броју монаха налазила се можда у најтежем стању током своје историје. Монаха је било толико мало да се размишљало да би их све требало сместити у један или два манастира, а преостатак Свете Горе претворити у музеј. Ко год је био на Светој Гори у последњих тридесетак година зна да су сада манастирска здања обновљена и да су братства састављена од великог броја младих. Упркос томе, ја не говорим о кризи Западног, већ о кризи монаштва у целини. Говорим о кризи појма монаштва. И не говорим само о кризи појма монаштва, већ о кризи хришћанства у целини, које је и условило кризу монаштва. Тачније, говорим о кризи хришћанског појма Бога, о кризи хришћанске теологије која је условила кризу појма људског бића и самим тим кризу појма монаштва. Говорим о ономе што је Николај Берђајев сагледао као „немоћ хришћанства пред савременом трагедијом човека“. Каква је веза између Џојсових речи о монаху и уметнику и „немоћи хришћанства“ о којој говори Берђајев? 1. Немоћ хришћанства Немоћ хришћанства произлази из теистичког појма Бога уз кога је немогуће оправдати човека као икону Божију. Теистички Бог није Богочовек. Теизам се заснива на традиционалном схватању Божије свемоћи. Из овог учења неумитно следи доктрина о стварању према којој човек није потребан Богу. У том случају, међутим, није било никаквог разлога да Христос постане човек. Учење о Божијој свемоћи је у очигледном сукобу са учењем о икони Божијој у човеку као моћи да се створи радикално ново. У традиционалном учењу о свемоћи Божијој крије се корен немоћи хришћанства. Теизам је основни узрок атеизма. Теизам не може да оправда човека будући да га види као непотребно биће. Непотребан је онај ко нема нешто што само њему припада и што нико други нема. Основни циљ хришћанства, међутим, био је покушај да се оправда човека, да се покаже да човек није сувишно биће. Задатак хришћанске теологије није у томе да одбаци Божију свемоћ већ да покаже да је могуће њено другачије тумачење. Суштина Божијег чуда стварања ни из чега – ex nihilo – требало би да буде управо у томе да Бог ствара биће које није само његова пука копија, већ биће које има оно што Творац нема. Суштина стварања ни из чега је у томе да Бог ствара апсолутно ново, увећавајући, обогаћујући већ постојеће. Бог није стваралац – Бог понавља себе – ако човек као оно што је створено као апсолутно ново нема моћ да и сам увећа и обогати биће. Зато је исправно закључити да Бог изражава љубав према човеку тако што ограничава своју свемоћ и оставља простор слободе за човека. Овакву свемоћ видимо у Оваплоћењу – када Бог постаје тело, и у страдању на Крсту, када Бог умире за нас. Оваплоћење и Крст су постављање темеља за људску слободу и достижу свој пуни смисао у наредном Божијем самоограничењу – самоограничењу Божијег свезнања. Ниједна хришћанска доктрина која се не заснива на Богочовеку не може оправдати ни Бога ни човека. У идеји Богочовека хришћанска теологија је достигла највиши степен оправдања Бога и оправдања човека. У Богочовеку и Бог и човек стварајући непрекидно шире и обогаћују већ постојеће. Ни Бог ни човек не могу се назвати живим и слободним бићима ако стварајући не проширују и обогаћују већ постојеће. Да би се оправдали како Бог тако и човек требало је прихватити теолошке последице учења о Богочовеку. То је задатак који ни данас није довршен. Доктрина о Богочовеку неизбежно повлачи ново тумачење доктрине о стварању човека. Бог ствара човека јер му је човек потребан као биће које наставља стварање света. Постоји сличност између Очевог рађања Сина и происхођења Светог Духа са стварањем човека. Син и Дух су личности које имају оно што Отац нема. Син и Дух су потребни Оцу. Син је при том Бог и Човек од вечности. Човек је одувек био део бића Божијег. Христос као савршени Човек има оно што Отац нема. Човек је зато потребан Богу. Зато човека треба дефинисати као биће створено да би обогаћивао божански живот. Међутим, општеприхваћени појам људског бића и монаха и даље је теистички. Ако Божије стварање подразумева квалитативни пад у односу на Бога, и ако је човек само сенка Божијег бића, онда је стварање човека неуспех. Христово Оваплоћење, Васкрсење и Вазнесење су дела обожења људске природе. Ако човек ни после обожења своје природе није потребан Богу, онда је човеково стварање неуспех који се не може поправити. Може ли биће чија је природа непоправљиви неуспех имати истински смисао постојања? Хришћанска теологија је себе довела до овог апсурда због недостатка храбрости да се из доктрине о Богочовеку извуку логични закључци. О каквим закључцима је реч? По Св. Максиму Исповеднику обожени човек је бескрајна и беспочетна личност; по Св. Григорију Палами, обожена личност као да нема порекло. Међутим, када ове идеје суочимо са доктрином о свемоћи Божијој, видимо да је ту само реч о лепим метафорама. Бити беспочетан, бескрајан и без порекла може значити само једно: да је човек тајна чак и за самог Творца. Шта је смисао обожене људске природе ако она ни у свом најсавршенијем стању не може ништа да допринесе Богу? Цела историја стварања, страдања и спасења указује се као непотребност, узалудност и неуспех. Важно је разумети да се дефиниција људског бића, а тиме и дефиниција монаштва, темељи на тек делимично решеном теолошком проблему. То значи да је постојећа дефиниција монаштва релативна. Ако је човек неуспело биће, молитва за спасење указује се као једина могућа, а тиме и једина смисаона активност. Отуда и Св. Пахомије дефинише монаха као онога ко се моли за спасење света. Слично чине на пример и Св. Исак Сирин или Св. Силуан Атонски. Но, ако искрено размислимо, у молитви за спасење ми тражимо да наша пролазна непотребност у историји постане непролазна непотребност у вечности. Ако човек ништа не доприноси Богу, шта је онда оно искључиво људско што је спасено? На тај начин теистичко хришћанство створило непремостиви раскол између сакралног и профаног. Између сакралне вечности и профане историје. Сакралну и вечну вредност има само молитва, било да се молимо у цркви или у домовима. Свака друга делатност, укључујући целокупну културу, потпуно је профана и пролазна. Ми хрићшани водимо живот шизоидно подељен на сакрално и профано. Берђајев поставља питање које изражава саму суштину нашег проблема. У деветнаестом веку, пише он, у Русији су живели највећи руски светитељ Св. Серафим Саровски, и највећи руски писац Пушкин. И ја постављам питање, каже Берђајев, да ли би за судбину Русије и за судбину света у целини боље било да су постојала два света Серафима, а не Серафим и Пушкин? И Берђајев закључује да би се већина хришћана без премишљања определила за два света Серафима. Хришћанство се као потпуно сувишним никада није ни бавило питањем онтологије, сотириологије и есхатологије људског стваралаштва и уметности. То у преводу значи да хришћанство верује да људско стваралаштво не мења и не освештава суштину ствараоца и света. Као такво, људско стваралаштво не може имати места у Есхатону-Вечности, која је крајње мерило истине. Управо у овом уверењу крије се узрок „савремене трагедије човека“. 2. Савремена трагедија човека Трагедија савременог човека је у томе што је током два миленијума хришћанске историје човечанство достигло нови степен зрелости. Савремени човек се разликује од човека претходне хришћанске епохе. Њега никада више не може задовољити само прича о искупљењу. Берђајев примећује да ни најбољи данашњи старци не могу да помогну савременом човеку, управо зато што човека схватају само кроз призму искупљења. Савремени човек сада тражи истински разлог за своје постојање. Али само оно биће које је јединствено и непоновљиво има разлог постојања. Бити непоновљив значи бити тајна чак и за свог Творца, бити потребан Творцу. Дела непоновљивог бића су драгоцена за Бога и као таква она су већ овде и сада део вечности. Савремени човек је уморан од културе која је само илузија немоћна да промени и освешта свет. Он интуитивно осећа да је истинска култура култна, сакрална и религијска делатност. Он осећа да Бог жели човека као партнера у размени дарова. Да је размена дарова оно што Бог, традиционално речено, „заповеда“ човеку. Истинска култура је одговор на ову Божију заповест. Тако долазимо до новог појма људског бића, а тиме и до новог појма монаштва. Нови појам је изведен из доследног тумачења иконе Божије као уметничке моћи да се створи нови свет. Човек је Homo Theurgos, икона, уметничко биће створено да ствара радикалну и трајну новост у бићу, да обогаћује божански живот, управо као што Бог обогаћује наш живот. Ако уметник, дакле, није посебна врста човека, већ је сваки човек посебна врста уметника – икона Божија – онда свака наша активност, ма колико „профана“ била, представља стварање новог света. Све може бити уметност. Све може бити стварање новог света. Чак и то како припремамо чај за посетиоца може бити уметност, проширивање већ постојећег. Све може бити – и јесте – сакрално, онтолошко, есхатолошко. Непремостива подела на сакрално и профано, на Вечност и историју, плод је теистички схваћеног Бога. Ако полазимо од Богочовека, онда можемо говорити само о богочовечанској вечности-времену. Није само Бог тај који је Вечност, који ствара вечност. И човек, када дела као уметник, икона Божија, ствара вечност. Од молбе за спасење, молитва постаје све што чинимо као уметничка бића. Живот не треба да постане молитва, већ молитва треба да постане живот, и то свака појединост живота. Човек као уметничко биће ствара радикално нови свет. Одлика новог света нису само добро и истина. Добро и истину често изједначавамо са поштовањем правила. Могуће је бити добар и истинит а да се то не дотиче нашег срца. Поштовање правила је обично копирање које се не дотиче срца. Да би се истински било добар и истинит потребно је нешто више од копирања. Потребно је у срцу створити нови свет. Молитва је не само молба за искупљење, већ и стварање новог света. Када се из срца створи нови свет, добро и истина постају лепота. Молитва је стварање новог света као лепоте. Човек, монах, јесте биће која ствара нови свет лепоте. Џојс је био у праву тврдећи да је појам монаштва потребно надопунити појмом уметника. Зар се то онда не односи и на појам светости? Зар се светост не достиже стварањем лепоте? Била би велика грешка ако бисмо поверовали да појам уметника као иконе Божије не подразумева и дар за појединачну уметност. Ако је човек икона Божија као уметник у ширем смислу, онда је он икона Божија и као генијални уметник у ужем смислу. Све што чини човек као уметник у ширем смислу јесте молитва која спасава свет тако што ствара нови свет лепоте. Зар онда генијално уметничко дело није изузетна молитва која спасава свет стварајући нови свет изузетне лепоте? 3. Требало би се запитати, колико се младих људи у манастирима под притиском теистичке теологије одрекло својих дарова? Колико њих су покушали да постану монаси, али попут Џојса нису могли да се препознају у преуско схваћеном појму монаштва? Колико њих овога часа желе да буду монаси, али не могу да нађу ниједну монашку заједницу која не би од њих захтевала да се одрекну својих дарова. Не могу да пронађу ниједну монашку заједницу у којој би њихови дарови били изједначени са покајањем и молитвом, тј. били схваћени као религијски и сакрални? Богочовек очекује од човека да настави стварање света. Али ако хришћанство данас све ређе изражава пуноћу тајне Богочовека, не постаје ли сувишно како Богу тако и човеку? Колико ће још Бог и човек имати стрпљења? Судбина хришћанства, а тиме и судбина монаштва, данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и вере у човека. Извор: Теологија.нет
  4. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква
  5. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. У недјељу, 16. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он је овом приликом први дио свог пастирског слова посветио суштини прочитане јеванђелске приче, тумачећи и приближавајући свима сабранима њен дубљи смисао. Он је говорио о важности непрестаног преиспитивања гдје се ми налазимо са својим духовним животом, те је подвукао и важност имања благодарности према Богу сваког тренутка у нашем животу. Отац Мирчета је навео да често због наше слабости, након што добијемо оно за чим смо вапили, за шта смо молили и што смо измолили од Господа - заборавимо, не сјетимо се да заблагодаримо Господу, те је упозорио да нас такав приступ животу може довести и у горе стање од оног претходног: "Ето нам поуке из овога примјера, из ове јеванђелске приче. Зар и ми тако не чинимо као ови људи ? Од онога момента када нам буде боље, кад ријешимо наш проблем, када се исцијелимо од наше болести, када често почнемо духовно да живимо, када нас дотакне благодат Божија, кад осјетимо пуноћу живота, често због наших слабости то заборавимо, заборавимо да заблагодаримо, па се вратимо на стање које чак може да буде горе од оног претходног." - подсјетио је отац Мирчета. Он је у даљем свом излагању подсјетио и на шта нас опомињу управо и јеванђелска прича и пост који постимо, наводећи да је неопходно да се човјек труди и стражи над собом, над својом душом, будући да посједовање истинске захвалности осим димензије људског дјела и дивног покрета душе иима по његовим ријечима и васпитни значај: "То нас данашње јеванђеље опомиње и овај пост који постимо. Опомиње нас да човјек непрестано треба да се труди, да непрестано мора да стражи над собом. А један од начина тог труда јесте да заблагодаримо, да захваљујемо Богу. Да не заборавимо да заблагодаримо Богу. А зашто ? Зато што између осталог осим што је то дивни покрет душе, што је људско дјело - да захвалимо Ономе који нас дарује, благодарност посједује, има и васпитни значај. Управо зато што нас подсјећа на оно што је важно и на Онога који нам дарује.'' Он је у последњем дијелу свога обраћања нагласио колико је потребно и колико је важно да сваки дан започињемо и завршавамо са благодарношћу према Богу: ''Дакле, оно што би требали да се поучимо из данашњег јеванђеља јесте да сваки наш дан завршавамо са благодарношћу Богу и да сваки наш дан започињемо са благодарношћу Богу. Јер ако Бог буде на нашим уснама, то је сигурна нада да ће бити и у нашим срцима!" - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  7. Драгана Милошевић

    Да ли је апостол Павле могао бити схваћен као „философ“?

    Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет
  8. Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет View full Странице
  9. У манастиру Стањевићи у суботу, 1. децембра биће одржан сабор вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Сабор ће почети Светом архијерејском литургијом коју ће сјутра, са почетком у 9 часова, служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством. Овај догађај за Радио Светигору најавио је координатор Катихетског одбора наше Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички, који је говорио и о раду катихетског одбора и самом значају вјеронауке. Звучни запис разговора
  10. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру
  11. Мислим да треба да сачекамо објављивање званичних докумената и званичан коментар Богословско-канонске комисије и Светог Синода наше Цркве на ову новину како бисмо могли да донесемо коначне закључке. Црквена правила су прекршена. То може довести до тога да ће се у јурисдикцији Константинопољског патријархата наћи огроман проценат оваквих свешенослужитеља. Да ли ће то бити Цркви на корист? Сумњам! Највероватније је да ће опасти духовни ниво и благодатни имунитет на саблазни и стихије овог века у конкретној Помесној Цркви. Занимљиво је каква ће бити реакција грчког монаштва, Атона, на ову одлуку? Осим тога, оваква одлука може представљати „поклон“ разноразним лажним ревнитељима и расколницима у њиховом сукобу с Патријархатом и општецрквеним јединством. Дај Боже да се ништа слично не деси. Осим тога, после сваког кршења канона, као и после нарушавања воље Божије све људе који их прекрше – који примењују и прихватају ову дозволу – очекују патње као извесне спасоносне епитимије ради уразумљивања и исправљања. На пример, смрт попадије и њен одлазак из породице нису случајни. Увек треба тражити духовне разлоге за то. Човек треба да издржи велико и страшно искушење и да буде духовно поштен пред Богом, Црквом и самим собом. Боље је да смирено оде у пензију, да по благослову обавља било које црквено послушање осим свештенодејства, да не искушава епископа и милостиво дуготрпљење Господа. Бог ће за такво поштовање црквених правила увек дати благодатну духовну утеху. У супротном случају пре или касније последице могу задесити самог свештеника или његову децу и унуке. Мислим да је узрок доношења овакве одлуке брзо уништавање институције породице на Западу које се дотакло и породица свештенослужитеља, посебно оних које се више заснивају на либералним вредностима него на традиционално духовним. Ево мишљења псковопечерског старца архимандрита Јована (Крестјанкина) о рукополагању мирјана који се налазе у другом браку: „Што се тиче Н. могу само да се зачудим, јер каноне нисам писао ја, већ су их писали свети оци. А нама грешнима није дато ни да расправљамо о њима, ни да их мењамо. А ево шта тамо пише о свештенослужитељима: ‘Богу је потребна чиста жртва.’ Други брак се забрањује служитељу олтара. Никакву улогу не игра то кад је био ожењен, пре или после уцрквљења. И да ли је у првом браку био венчан или није такође није од суштинске важности за решавање овог питање. Главно је то што има другу жену, а то значи да он не може постати служитељ престола Божијег. Човек који се налази у другом браку може бити само црквенослужитељ, а нипошто не може бити свештенослужитељ.“ Са сигурношћу се може рећи да би архимандрит Јован био категорично против овакве одлуке Константинопоља и да никога од клирика који су постали удовци или које су жене оставиле не би благословио да ступи у овакав брак, не би га одобрио и не би саветовао такав поступак. Извор: Православие.ру View full Странице
  12. ризница богословља

    Презвитер Слободан Лукић: Добро нам је овдје бити

    Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу. Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата. Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору. Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин). Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе. Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Чланови Одбора представника православних Цркава при Европској унији  (CROCEU), у изјави новинској агенцији Базилика, изразили су „озбиљну забринутост због увођења новог правног појма у текст Конвенције, наиме, појма рода и других израза који се односе на њега“, указујући на „недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који би требало да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља“.     Чланови Одбора су нагласили чињеницу да „Конвенција може бити коришћена као први корак ка будућим покушајима легализације појмова рода и родног идентитета у контексту, што би било у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих“.   На крају изјаве они "позивају све људе добре воље да негују свест о установипородице и њену важност за очување будућности Европе“.   У питању је Изјава Одбора представника православних Цркава при Европској унији о Конвенцији Савета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици (Конвенција у Истанбулу).   Одбор представника православних Цркава у Европској унији (CROCEU) снажно осуђује насиље над женама и насиље у породици.   Православна Црква сматра да су сви мушкарци и жене једнаки у свом достојанству пред Богом и равноправни у својим правима у друштву. Према учењу Православне Цркве, мушкарац и жена треба да поштују и цене једни друге.   Православна црква поштује жене у личности Мајке Господа нашег Исуса Христа, „која је часнија од херувима, и неупоредивно славнија од серафима".   Свесни чињенице да су за заштиту жена од насиља у породици и других облика насиља потребна ефикасна правна средства и мере којима то треба решити, CROCEU поздравља намеру потписника Конвенције да дају правно обавезујући документ који има за циљ стварање заједничког свеобухватногоквира у овој области.   CROCEU узима у обзир да је Истанбулска конвенција ступила на снагу 1. августа 2014. године, а потписале су је готово све државе чланице Савета Европе и Европске уније.   Међутим, CROCEU изражава озбиљну забринутост у погледу увођења новог правног појма у текст Конвенције, односно "род" и других израза који се односе на њега.   Непрестане јавне дискусије о правом значењу овог термина потврђују недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који треба да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља.   Постоји снажан разлог да се верује да би се Конвенција могла користити као први корак ка будућим покушајима легализације појмова "род" и "родниидентитет" у контексту који би био у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих ("slippery slope argument").   CROCEU позива земље које су већ потписале и ратификовале Конвенцију да тумаче своје одредбе, посебно израз "род" и појмове који се односе на њега, уконтексту схватања "двају полова" које је створио Бог, наиме мушког и женског.   Као хришћани подржавамо све напоре на међународном и националном нивоу како бисмо заштитили жене од насиља. Сматрамо да законодавство у овој области мора да садржи законске прописе који имају за циљ да подржепородицу у којој мушкарац и жена воле и поштују једни друге, стварајући хармоничне односе. Да се сетимо учења св. апостола Павла о породици: свето јединиство човека и жене које је Бог створио и благословио.   Стога позивамо европске земље да раде на правном оквиру који ће заштитити породицу као друштвену вредност. Као православни хришћани, позивамо свељуде добре воље да негују светост установе породице и њену важност за очување будућности Европе.   Извор: Српска Православна Црква
  15. Представници православних Цркава при Европској унији изразили су своје мишљење у вези са Истанбулском конвенцијом о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици, притом осуђујући све врсте насиља у породици. Чланови Одбора представника православних Цркава при Европској унији (CROCEU), у изјави новинској агенцији Базилика, изразили су „озбиљну забринутост због увођења новог правног појма у текст Конвенције, наиме, појма рода и других израза који се односе на њега“, указујући на „недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који би требало да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља“. Чланови Одбора су нагласили чињеницу да „Конвенција може бити коришћена као први корак ка будућим покушајима легализације појмова рода и родног идентитета у контексту, што би било у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих“. На крају изјаве они "позивају све људе добре воље да негују свест о установипородице и њену важност за очување будућности Европе“. У питању је Изјава Одбора представника православних Цркава при Европској унији о Конвенцији Савета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици (Конвенција у Истанбулу). Одбор представника православних Цркава у Европској унији (CROCEU) снажно осуђује насиље над женама и насиље у породици. Православна Црква сматра да су сви мушкарци и жене једнаки у свом достојанству пред Богом и равноправни у својим правима у друштву. Према учењу Православне Цркве, мушкарац и жена треба да поштују и цене једни друге. Православна црква поштује жене у личности Мајке Господа нашег Исуса Христа, „која је часнија од херувима, и неупоредивно славнија од серафима". Свесни чињенице да су за заштиту жена од насиља у породици и других облика насиља потребна ефикасна правна средства и мере којима то треба решити, CROCEU поздравља намеру потписника Конвенције да дају правно обавезујући документ који има за циљ стварање заједничког свеобухватногоквира у овој области. CROCEU узима у обзир да је Истанбулска конвенција ступила на снагу 1. августа 2014. године, а потписале су је готово све државе чланице Савета Европе и Европске уније. Међутим, CROCEU изражава озбиљну забринутост у погледу увођења новог правног појма у текст Конвенције, односно "род" и других израза који се односе на њега. Непрестане јавне дискусије о правом значењу овог термина потврђују недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који треба да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља. Постоји снажан разлог да се верује да би се Конвенција могла користити као први корак ка будућим покушајима легализације појмова "род" и "родниидентитет" у контексту који би био у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих ("slippery slope argument"). CROCEU позива земље које су већ потписале и ратификовале Конвенцију да тумаче своје одредбе, посебно израз "род" и појмове који се односе на њега, уконтексту схватања "двају полова" које је створио Бог, наиме мушког и женског. Као хришћани подржавамо све напоре на међународном и националном нивоу како бисмо заштитили жене од насиља. Сматрамо да законодавство у овој области мора да садржи законске прописе који имају за циљ да подржепородицу у којој мушкарац и жена воле и поштују једни друге, стварајући хармоничне односе. Да се сетимо учења св. апостола Павла о породици: свето јединиство човека и жене које је Бог створио и благословио. Стога позивамо европске земље да раде на правном оквиру који ће заштитити породицу као друштвену вредност. Као православни хришћани, позивамо свељуде добре воље да негују светост установе породице и њену важност за очување будућности Европе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Малешевић је на конференцији за новинаре у Бањалуци подсјетио да је недавном одлуком Владе Српске у средње школе уведена вјеронаука као обавезан предмет, те да су све средње школе обавијештене да се од септембра сукцесивно уводи вјеронаука од првог разреда. Он је рекао да ученици имају могућност избора у прве двије године средње школе да изучавају културу религије као алтернативу вјеронауци, а у трећем и четвртом разреду етику. Малешевић је нагласио да ученици у средњим школама имају више практичне наставе него раније, као и да се у свим основним и средњим школама изучава информатика.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Министар просвјете и културе Републике Српске Дане Малешевић поручио је да увођење вјеронауке у средње школе у Српској од наредне школске године неће бити науштрб ниједног школског предмета. Малешевић је на конференцији за новинаре у Бањалуци подсјетио да је недавном одлуком Владе Српске у средње школе уведена вјеронаука као обавезан предмет, те да су све средње школе обавијештене да се од септембра сукцесивно уводи вјеронаука од првог разреда. Он је рекао да ученици имају могућност избора у прве двије године средње школе да изучавају културу религије као алтернативу вјеронауци, а у трећем и четвртом разреду етику. Малешевић је нагласио да ученици у средњим школама имају више практичне наставе него раније, као и да се у свим основним и средњим школама изучава информатика. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије.    
  19. По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице
  20. Поводом конкурса за упис 27. генерације ђака обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу у ову црквено-просветну установу са некадашњим цетињским богословцем а сада професором теологом Александром Вујовићем, разговарали смо о животу и раду у Богословији. Он каже да је велика част али и велика одговорност бити цетињски богословац и наводи које све предности и одрицања овај позив носи. Звучни запис разговора View full Странице
  21. Из манастира Ћелије за Радио Светигору јавио се уредник катихетског програма овог црквеног медија теолог Александар Вујовић професор Цетињске Богословије који преноси радост празника и сусрета са Авом Јустином и доноси тонске записе бесједа наших Епископа. Звучни запис разговора View full Странице
  22. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  23. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
×