Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бисмо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Сутра у Подгорици да бисмо довека били у Призрену! Posted on 14/06/2019 by dvaujedan Зашто ћу сутра бити у Подгорици? Зато што је на Црквинама, малом братственичком гробљу крај Цркве Архангела Михаила, тек неколико гробова наше куће. Прађед Мијаило, дични јунак мојковачких крвавих бадњака и нико до њега од старијих мушких глава из камене приземљуше у Морачи! Пострадали су за српство, свету Српску православну цркву и веру светосавску- где су пали тамо су их и копали… Због тог знаног гроба и свих незнаних не знам где бих сутра ваљо више него на Тројичинданском сабору за одбрану праотачких крвавих распећа, јер исте звери данас кидишу на наше цркве и манастире као и у та времена кад се није марило хоће ли се огњиште угасити док год кандила и воштанице горе… Не само наше већ свако у та славна брда, у тој Црној Гори немањићкој- више је костију по вртачама и омарима него под земљом, ал баш због тога где год свећу да запалим ту ми је гроб ђеду, ту ми је црква, ту ми је олтар, ту су ми звоници на крошњи сваке букве и крушке дивљаке… Сутра нам, можда као никад до сад, ваља стати пред ђавола и показати да још довољно, више него довољно, мушких глава има Црна Гора вољних да пострадају за оно због чега се довека живи- веру у васкрслога Бога- Христа и божија коначишта! Сутра, у Подгорици, на Тројичинданском сабору, бранимо једнако Морачу и Острог колико и Дечане, Грачаницу… Исто је то поган, ђавољи накот, што бије о Румију и Девич! Што сутра одбранимо у Подгорици, одбранили смо и на заветној светињи, јер кости које не знам где су- знам где су, ено их где год застанем на Проклетијама или Ловћену, Великој Хочи или Горњем Липову, Ћириловцу или Богородици Љевишкој… Савардак ми је једнако на Вучију колико и у Призрену! Та ружа ветрова што бије поврх малог братственичког и кумовског гробља Цкрвинама јесте распеће ветрова са Шаре, Бајгоре, Дурмитора и Комова! Свуд су ми кости куд ми је вера светосавска- свуд ми је светосавље куд прађедови нису узмицали пред ђаволом! Кости које тражим су кости које ме носе! Кости које ме носи целивам пред олтарима! Шта каменој приземљуши да кажем ако сутра не будем у Подгорици?! Како да јој назовем: „Помаже Бог, доме и роде“, ако нисам имао куражи да помогнем Богу кад су му некрсти ударили на коначишта?! Сутра је у Подгорици место свакоме од нас, јер што сутра не одбранимо под Горицом прекосутра нећемо имати права да дозивамо својим! Без разлике дал верујемо у Господа или не, сутра бранимо Господа који вазда верује у нас! Прећутимо ли Морачу- немамо се права питати зашто нас пећка светиња неће помињати… Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/
  2. Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра. Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа. У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда. „Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света. Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“ Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером. Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“ На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива. Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу. Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко је клеветао и плео мреже, био злурад и понашао се као змија на путу. И у овом случају ће морати да чује: „То сте Ми ви урадили.“ Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо. Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена. Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако! На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи... Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима. Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени. Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе. И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих. Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити. Извор: Православие.ру
  3. У недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светоархангелско-куманичкој обитељи. Манастирска црква била је мала да би примила све вернике из Бијелог Поља, Бродарева, Пријепоља и околних куманичких села. Епископу су саслуживали настојатељ манастира архимандрит Николај и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелску перикопу, Преосвећени је рекао да се својим поступком фарисеј изјаснио да у његовом срцу други људи не значе ништа што је скроз супротно од Божијег односа према људима: – По Божијем односу према нама сваки човек има вредност, и велики и мали, познати и непознати, јер је речено: Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у њега, не погине него да има живот вечни. Господ је за оног малога, презреног цариника кога фарисеј презире живот свој дао. – Ми се Богу обраћамо да бисмо успоставили прави однос и заједницу са Њим. И видите, тај незнатни човек који је стајао позади храма, онај цариник, није мислио о томе какви су други људи, да ли су бољи или слабији од њега, њему није сметало што се други гурају испред њега, што се надмећу, што се показују од њега важнији. Он је дошао да разговара са Богом, и разговарао је директно, лицем к лицу, срцем к срцу, и молио се овако: Боже, милостив буди мени грешноме. А то је све што нам треба, да Бог буде милостив према нама, да нас види, да нас примећује, да нас поново прихвати и овакве какви смо, да нас прихвати за своју децу и да нам опрости јер Он то може и хоће, да прихватимо опроштај, да осетимо да нам треба опроштај. Овај цариник је показао да му је стало до Бога и да му Бог треба, и његова молитва је постигла циљ, беседио је Владика. Након Божанске Литургије, отац Николај је уприличио трпезу љубави за све који се сабраше тога дана у Куманици да једним срцем и једнима устима прoславе пречасно и величанствено Име Бога Тројичнога, Оца, Сина и Духа Светога. Извор: Епархија милешевска
  4. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  5. Литургијску бесједу произнио је отац Гојко након читања Светог Јеванђеља који је подсјетио на значај ванредног петодневног поста за спас народа на Косову и Метохији, које су Богом надахнуте, владике црногорско-приморски г. Амфилохије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије препоручили као наши архипастири: „Ми не постимо да бисмо се бавили политиком, нити нас занима кад постимо ђе ће бити која граница, ђе ће бити који војник, како ће реаговати Европска унија, како ће реаговати Уједињене нације, то је друга прича. Ми постимо да народ не би настрадао. Молимо се Богу и постимо да не дође до пуцњаве, рата и да не дође до новога страдања, зато се молимо Богу. А, Бог је велики, Бог је љубав. Он све види и зна. Говорећи о овоземаљским царствима, границама, политици, свјетским господарима, отац Гојко Перовић је све упутио на Библију: „Отворите само Библију и прочитајте колико се царстава смјенило. Свако од тих царстава када је било на врхунцу моћи, мислимо да оно влада свијетом и да послије њега ниједно више неће доћи. Таквих је безброј царстава који су мислили и други народи су за њих мислили, да ће они владати свијетом до краја свијета и вијека. А онда, у Светом писму пише за једно од тих царстава: Сад је то легло за сове и за дивље звијери – престо гдје су некада владали ти цареви. Тако бива са свим земаљским царствима. Поучио је ректор Цетињске Богословије, отац Гојко вјерни народ да све то буде, па прође, а народ остаје да се душе спасу, да и ми душа спасимо и светиње на Косову и Метохији које су наше и нашега народа, али светиње цијелога свијета хришћанскога у Бога вјерујућега: „Чак су биле светиње вјековима и за оне људе који нијесу хришћани, али се осјећали Божију силу и у Дечанима и у Пећкој патријаршији, у Призрену у Архангелима.“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио на људске склоности да не вјерујемо ништа више од онога што очи наше виде и истакао да човјеку стално треба вјере. „Око може пуно, али не може све. Не види све. Врло често смо ограничени, погледајте одавде, са овога мјеста, чак не видим ниједан дурмиторски врх. Не видим га, а то не значи да не постоји, то само значи да сам ја ограничен. И зато човјеку који хоће да има посла са Богом, џабе је сво знање, сва памет, техника, не знам како да си смирен, лијепо васпитан, да си из добре куће, ништа не помаже. Нијеси Бог. Само је један Бог и кад све знаш и кад имаш највећу могућу вјеру и побожност, опет ти треба увијек, још више вјере. Човјек је ограничен и зато никад доста вјере у оно што један, једини Бог може, увијек зна и види а не људи“, закључио је у својој надахнутој бесједи отац Гојко Перовић у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку. Отац Миливој Јововић парох жабљачки на крају Свете службе позвао је вјерни народ да ове седмице додају још три дана поста и да након Вечерње учествују у молитви за спас српског народа на Косову и Метохији. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Литургијом у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку која је служена у недјељу, 5. августа началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су оци Маријан Вујовић, из Трстеника, Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, и Миливоје Јововић, парох жабљачки. Литургијску бесједу произнио је отац Гојко након читања Светог Јеванђеља који је подсјетио на значај ванредног петодневног поста за спас народа на Косову и Метохији, које су Богом надахнуте, владике црногорско-приморски г. Амфилохије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије препоручили као наши архипастири: „Ми не постимо да бисмо се бавили политиком, нити нас занима кад постимо ђе ће бити која граница, ђе ће бити који војник, како ће реаговати Европска унија, како ће реаговати Уједињене нације, то је друга прича. Ми постимо да народ не би настрадао. Молимо се Богу и постимо да не дође до пуцњаве, рата и да не дође до новога страдања, зато се молимо Богу. А, Бог је велики, Бог је љубав. Он све види и зна. Говорећи о овоземаљским царствима, границама, политици, свјетским господарима, отац Гојко Перовић је све упутио на Библију: „Отворите само Библију и прочитајте колико се царстава смјенило. Свако од тих царстава када је било на врхунцу моћи, мислимо да оно влада свијетом и да послије њега ниједно више неће доћи. Таквих је безброј царстава који су мислили и други народи су за њих мислили, да ће они владати свијетом до краја свијета и вијека. А онда, у Светом писму пише за једно од тих царстава: Сад је то легло за сове и за дивље звијери – престо гдје су некада владали ти цареви. Тако бива са свим земаљским царствима. Поучио је ректор Цетињске Богословије, отац Гојко вјерни народ да све то буде, па прође, а народ остаје да се душе спасу, да и ми душа спасимо и светиње на Косову и Метохији које су наше и нашега народа, али светиње цијелога свијета хришћанскога у Бога вјерујућега: „Чак су биле светиње вјековима и за оне људе који нијесу хришћани, али се осјећали Божију силу и у Дечанима и у Пећкој патријаршији, у Призрену у Архангелима.“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио на људске склоности да не вјерујемо ништа више од онога што очи наше виде и истакао да човјеку стално треба вјере. „Око може пуно, али не може све. Не види све. Врло често смо ограничени, погледајте одавде, са овога мјеста, чак не видим ниједан дурмиторски врх. Не видим га, а то не значи да не постоји, то само значи да сам ја ограничен. И зато човјеку који хоће да има посла са Богом, џабе је сво знање, сва памет, техника, не знам како да си смирен, лијепо васпитан, да си из добре куће, ништа не помаже. Нијеси Бог. Само је један Бог и кад све знаш и кад имаш највећу могућу вјеру и побожност, опет ти треба увијек, још више вјере. Човјек је ограничен и зато никад доста вјере у оно што један, једини Бог може, увијек зна и види а не људи“, закључио је у својој надахнутој бесједи отац Гојко Перовић у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку. Отац Миливој Јововић парох жабљачки на крају Свете службе позвао је вјерни народ да ове седмице додају још три дана поста и да након Вечерње учествују у молитви за спас српског народа на Косову и Метохији. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. НЕДЕЉА, 07. ЈАН 2018, 14:46 -> 15:51 ИЗВОР:ТАНЈУГ Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да Мешовита комисија, чији је и он био члан, није могла да се сложи о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, те да то питање, које у СПЦ-у никада нису доводили под сумњу, припада римском епископу, папи. Митрополит Амфилохије је подсетио да се комисија састала шест пута и да је један од састанака био у Подгорици. Митрополит Амфилохије "Граница која се прави на злочину нема будућност" Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Анадолију рекао да би било најсветије да се помере границе између човечности и нечовечности у нама. "Морамо их померити. Не смемо на нечовечности, на злочину градити и правити било какве границе. Патријарх Павле је и сам говорио против и велике Србије и мале Србије, ако се гради и на једном злочину. Граница која се прави на злочину она нема будућност. Уосталом ми овде на Балкану колико смо пута мењали и мењамо те границе. Тако, границе овде нису никада биле нека света прича, али битно је да искуство ове трагедије и јучерашње и данашње, да нас упути да имају неке вредности које су важније од граница", навео је митрополит. Треба, истиче, да нас упути на божје границе међу нама. "То су границе међу браћом и да браћа без обзира на то коју веру исповедају и како богослуже и у којим границама се налазе да схватимо да смо ми призвани да будемо један народ, божији народ", поручио је митрополит Амфилохије. "Ми смо, у исто време, благодарили садашњем папи Фрањи што је смогао снаге, иако је по веровању Римске цркве незаблудив, непогрешив у одлукама, да је он сматрао за потребно да о томе води дискусију. То му служи на част и ми смо то њему и рекли када смо предали писмо нашега патријарха Иринеја њему као одговор на предлог да Српска православна црква учествује у тим разговорима о канонизацији Степинца", рекао је митрополит у интервјуу за Анадолију. Истиче да је папа Фрања први од 11. века који је тако нешто учинио. "И сада му благодаримо, не само ја, него сва наша Црква", наводи митрополит Амфилохије. Каже да због чињеница нису могли да се сагласе у вези са канонизацијом. "Нисмо ми могли да је прихватимо, пре свега, јер та канонизација како је она замишљена од оних који су је планирали, у суштини је немогућа. Није у питању личност самога Степинца, него је у питању време у којем је он живео, које је он подржао", каже митрополит, којег Анадолијапредставља као првог до патријарха Иринеја. Јасно је, истиче, да је он на неки начин подржао Анту Павелића, једног од главних европских фашиста и нациста. "Он (Степинац) је подржао и њега (Павелића) и ту државу, ту његову творевину. Ми знамо какви су плодови те државе били. Није Степинац учествовао сам по себи, али је био викар те војске и то је веома значајно да се подвуче. Он је постављао и душебрижнике тој таквој војсци који су се исповедали код њега и којима је давао опрост за оно што су радили или што су сами благословили", упозорава митрополит Амфилохије. Наводи да је чињеница да је Степинац "једна сложена личност" и да су то и говорили. Нема, истиче, никакве сумње да је Степинац из једне честите породице из Крашића, од осморо деце колико их је било из другог брака, да је мајка његова изузетно честита и он по свом животу. Имао је, вели митрополит Амфилохије, човекољубља као личност. "Међутим, његова канонизација је нека врста сакрализације тог најтрагичнијег периода у историји хрватског народа. Сакрализује се све то. Разумем један број потомака тих усташа код Хрвата, да је то њима веома битно. Само ми смо то њима и говорили – зар је могуће да у том времену између 1941. и 1945. једина личност која заслужује у хрватском народу, католичком је Степинац", навео је. Истакао је да има толико дивних и честитих људи. "Ми смо помињали посебно Диану Будисављевић која је спасила 12.000 деце из Млаке и Јасеновца у то време. Она је заслужила. Ми бисмо за њу потписали без даљега да буде канонизована. А за Степинца не можемо. Не што се тиче просто његове личности, него што се тиче тог његовог учешћа и у тим збивањима, најтрагичнијим у историји хрватског народа, који су оставили страшне трагове. Томе сведочи Јадовно и Јасеновац. Мислим да не треба сведока већих и страшнијих од тога", наводи митрополит Амфилохије. "СПЦ не може да се одрекне Косова" Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Српска православна црква не може да промени своје ставове и одрекне се Косова, јер би се тиме морала одрећи сама себе. Истакао је да је Пећка патријаршија вековно средиште српске Цркве. "Ја сам иначе егзарх трона Пећког. Још 1750. та титула је дата црногорском митрополиту Василију Петровићу који је сахрањен у Петрограду. На његовом гробу и сада пише да је митрополит црногорски и егзарх трона Пећког. Тако да Црква, што се тога тиче, не може апсолутно променити став о Косову и нема говора да ће тога бити", наводи митрополит Амфилохије. Оно што се догодило на Косову, што се догађа и сада, а као што је било и са осталим деловима бивше Југославије, је, каже, једна трагедија. "Та несрећа је започела поодавно, а нарочито је кренула да се манифестује током италијанске окупације 1941. године, када је било протерано више од 100.000 православних Срба с Косова. Па онда редом то протеривање је ишло", рекао је митрополит. Каже да се патријарх Павле, који је тамо 34 године био епископ и сваке године је подносио извештај Сабору, с мудрошћу и поштовањем односио према свима и власти која је тада била, али говорио је реално шта се догађа. "Тамо 700 села, која су била насељена православним, српским живљем, сада нема нити једног уха православног. Не може то имати божијег благослова за било кога. Да не говоримо и о нашој браћи Албанцима који су тамо. Није то ни за њих срећа", тврди митрополит Амфилохије. Не може се, истиче, на насиљу градити будућност: "Та група људи који су створили ово садашње Косово нису то, нека ми опросте и они и сви други, прави и честити Албанци Косова. Ја знам њих на десетине таквих који су и убијени зато што нису прихватали тај и такав метод и пут стварања своје државе. И сами су угрожени и морално и духовно, као народ, а у исто време то је рађено на злочину с људима, с народом с којима живе вековима, са којима су упућени једни на друге. На тим злочинима градити будућност своје деце није то добро".
  8. НЕДЕЉА, 07. ЈАН 2018, 14:46 -> 15:51 ИЗВОР:ТАНЈУГ Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да Мешовита комисија, чији је и он био члан, није могла да се сложи о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, те да то питање, које у СПЦ-у никада нису доводили под сумњу, припада римском епископу, папи. Митрополит Амфилохије је подсетио да се комисија састала шест пута и да је један од састанака био у Подгорици. Митрополит Амфилохије "Граница која се прави на злочину нема будућност" Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Анадолију рекао да би било најсветије да се помере границе између човечности и нечовечности у нама. "Морамо их померити. Не смемо на нечовечности, на злочину градити и правити било какве границе. Патријарх Павле је и сам говорио против и велике Србије и мале Србије, ако се гради и на једном злочину. Граница која се прави на злочину она нема будућност. Уосталом ми овде на Балкану колико смо пута мењали и мењамо те границе. Тако, границе овде нису никада биле нека света прича, али битно је да искуство ове трагедије и јучерашње и данашње, да нас упути да имају неке вредности које су важније од граница", навео је митрополит. Треба, истиче, да нас упути на божје границе међу нама. "То су границе међу браћом и да браћа без обзира на то коју веру исповедају и како богослуже и у којим границама се налазе да схватимо да смо ми призвани да будемо један народ, божији народ", поручио је митрополит Амфилохије. "Ми смо, у исто време, благодарили садашњем папи Фрањи што је смогао снаге, иако је по веровању Римске цркве незаблудив, непогрешив у одлукама, да је он сматрао за потребно да о томе води дискусију. То му служи на част и ми смо то њему и рекли када смо предали писмо нашега патријарха Иринеја њему као одговор на предлог да Српска православна црква учествује у тим разговорима о канонизацији Степинца", рекао је митрополит у интервјуу за Анадолију. Истиче да је папа Фрања први од 11. века који је тако нешто учинио. "И сада му благодаримо, не само ја, него сва наша Црква", наводи митрополит Амфилохије. Каже да због чињеница нису могли да се сагласе у вези са канонизацијом. "Нисмо ми могли да је прихватимо, пре свега, јер та канонизација како је она замишљена од оних који су је планирали, у суштини је немогућа. Није у питању личност самога Степинца, него је у питању време у којем је он живео, које је он подржао", каже митрополит, којег Анадолијапредставља као првог до патријарха Иринеја. Јасно је, истиче, да је он на неки начин подржао Анту Павелића, једног од главних европских фашиста и нациста. "Он (Степинац) је подржао и њега (Павелића) и ту државу, ту његову творевину. Ми знамо какви су плодови те државе били. Није Степинац учествовао сам по себи, али је био викар те војске и то је веома значајно да се подвуче. Он је постављао и душебрижнике тој таквој војсци који су се исповедали код њега и којима је давао опрост за оно што су радили или што су сами благословили", упозорава митрополит Амфилохије. Наводи да је чињеница да је Степинац "једна сложена личност" и да су то и говорили. Нема, истиче, никакве сумње да је Степинац из једне честите породице из Крашића, од осморо деце колико их је било из другог брака, да је мајка његова изузетно честита и он по свом животу. Имао је, вели митрополит Амфилохије, човекољубља као личност. "Међутим, његова канонизација је нека врста сакрализације тог најтрагичнијег периода у историји хрватског народа. Сакрализује се све то. Разумем један број потомака тих усташа код Хрвата, да је то њима веома битно. Само ми смо то њима и говорили – зар је могуће да у том времену између 1941. и 1945. једина личност која заслужује у хрватском народу, католичком је Степинац", навео је. Истакао је да има толико дивних и честитих људи. "Ми смо помињали посебно Диану Будисављевић која је спасила 12.000 деце из Млаке и Јасеновца у то време. Она је заслужила. Ми бисмо за њу потписали без даљега да буде канонизована. А за Степинца не можемо. Не што се тиче просто његове личности, него што се тиче тог његовог учешћа и у тим збивањима, најтрагичнијим у историји хрватског народа, који су оставили страшне трагове. Томе сведочи Јадовно и Јасеновац. Мислим да не треба сведока већих и страшнијих од тога", наводи митрополит Амфилохије. "СПЦ не може да се одрекне Косова" Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Српска православна црква не може да промени своје ставове и одрекне се Косова, јер би се тиме морала одрећи сама себе. Истакао је да је Пећка патријаршија вековно средиште српске Цркве. "Ја сам иначе егзарх трона Пећког. Још 1750. та титула је дата црногорском митрополиту Василију Петровићу који је сахрањен у Петрограду. На његовом гробу и сада пише да је митрополит црногорски и егзарх трона Пећког. Тако да Црква, што се тога тиче, не може апсолутно променити став о Косову и нема говора да ће тога бити", наводи митрополит Амфилохије. Оно што се догодило на Косову, што се догађа и сада, а као што је било и са осталим деловима бивше Југославије, је, каже, једна трагедија. "Та несрећа је започела поодавно, а нарочито је кренула да се манифестује током италијанске окупације 1941. године, када је било протерано више од 100.000 православних Срба с Косова. Па онда редом то протеривање је ишло", рекао је митрополит. Каже да се патријарх Павле, који је тамо 34 године био епископ и сваке године је подносио извештај Сабору, с мудрошћу и поштовањем односио према свима и власти која је тада била, али говорио је реално шта се догађа. "Тамо 700 села, која су била насељена православним, српским живљем, сада нема нити једног уха православног. Не може то имати божијег благослова за било кога. Да не говоримо и о нашој браћи Албанцима који су тамо. Није то ни за њих срећа", тврди митрополит Амфилохије. Не може се, истиче, на насиљу градити будућност: "Та група људи који су створили ово садашње Косово нису то, нека ми опросте и они и сви други, прави и честити Албанци Косова. Ја знам њих на десетине таквих који су и убијени зато што нису прихватали тај и такав метод и пут стварања своје државе. И сами су угрожени и морално и духовно, као народ, а у исто време то је рађено на злочину с људима, с народом с којима живе вековима, са којима су упућени једни на друге. На тим злочинима градити будућност своје деце није то добро". View full Странице
  9. Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. Један младић није ишао у цркву. Пробао сам да поразговарам са њим баш на том нивоу – нивоу «зашто». Питао сам га: – Зашто не долазиш у цркву? Нећеш да ми кажеш? Он ме је упитао: – А ти ме нећеш грдити? – Не, нећу те грдити, просто хоћу да попричамо, како бих схватио шта се теби тачно не свиђа. Он ми је одговорио: – Истини за вољу, оче, мене свештеници асоцирају само на једно – на реч «не». Хтео сам да купим мотор – «не», да одем на стадион – «не», да смувам девојку – «не», да одем у кафић – «не», на концерт – «не». Тај момак није био лош, он је једноставно осећао страх преда мном. И зар није требало тако да приступим њему? Зар то није православни дух – пробати са кроткошћу да разумемо кроз шта други човек пролази? Приближити се души младића? И увидети зашто он то ради, зашто се боји и колеба, дубоко у души чезне за Богом, али неће да има ништа са мном? Али због тога што смо увелико изједначили себе с Богом и решили да смо ми Његови представници – и ви, мајке и очеви, и ми, свештеници, – тако да већ мислимо да је Бог увек на нашој страни, ма шта други говорили. Али Бог нас учи: – Сада нема другог начина, зато те Ја користим, а не због тога што си ти Мој представник, ту нема никакве везе. И заиста зар је наша природа, Божија природа? Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. И момак такође може бити у праву. Начин размишљања код људи се мења. Понекад покушавам да пренесем Бога у наше доба и мислим: А како би Христос говорио са овим момком? Шта би му Он рекао? Да ли би рекао: «Прво, треба средом и петком да једеш сочиво и ништа више?» Или би се дотакао онога што га највише боли, његове самоће, незадовољства, туге, осећаја да никоме није потребан, мисли да је ужасан, његовог комплекса ниже вредности? Да ли би Бог обратио пажњу на оно што је површно? А можда је младић заиста и у праву? Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Једанпут сам ишао на једно место да беседим. Уследио је ручак, и ту се одједном појавио свештеник и рекао: – Негде сам прочитао да је неки свештеник веровао да је јако духовно када седи са својом женом на тераси, пије кафу и ужива у погледу на језеро. Какав је то начин! Зар је то духовно?! Тог тренутка као да ме је ударио гром. Рекао сам себи: Пресвета Богородице! Али оче, то је баш Божанско, то је изванредно добро! Довољно је присетити се Благовести, које је Богородица примила када је ишла у Назарет да узме воду са извора. И док Она иде за најобичнијим послом, Марији се јавља архангел Гаврило и говори да ће Она постати Мајка Божија… Апостоли су то постали, док су ловили рибу, сакупљали своје мреже, у тренутку сасвим баналном, без било какве духовности. У том тренутку, тешко да су се молили. Они су радили. А сетите се Давида, који је био са овцама – и код Мојсија иста ствар. Божанско се крије у многим једноставним свакодневним тренуцима. А ми то заборављамо. Наш дом се отцепљује од Цркве, као да је нешто сасвим друго. Само у недељу, када идемо у цркву, притискамо дугме – и постајемо духовни људи на један час. А када се враћамо кући, притискамо друго дугме – преоблачимо се, почињемо да се свађамо и враћамо се у свакодневицу. Ако ми волимо Бога, који није испреплетан с нашим животом и који се не налази међу нама, тада то није Бог који је прихватио целог човека. Јер Христос је преобразио сав мој живот, заједно са мојом реалношћу. Када идеш некуда, Бог је у теби, и када си са својим дететом и када се бавиш простим стварима. Ти не говориш о Богу, као што не говориш о дисању. Ти живиш у Њему. Ето, ми сви дишемо, али ипак не говоримо о томе, а чак то ни не примећујемо. А уколико неко други осети да те Бог, кроз Кога живиш, испуњава, украшава и оживљава, тако да све твоје ћелије живе и дишу, испуњене светлошћу, тада ће те упитати: – Друже мој, реци ми у чему је твоја тајна? Ја хоћу да будем као ти. А нама говоре супротно: – Друже мој, остави ме на миру! Депримираш ме, досађујеш, мучиш ме. То већ није Божанско. Желим да из свих вас зрачи таква светла добра вест. Знамо много компликованих ствари, али смо просте изгубили. Губимо и своју децу, јер су она једноставна, а ми смо сложени и збуњени људи. Један човек је пошао старцу Порфирију, али се вратио од њега разочаран, јер му овај није нешто рекао. Старац му је казао: – Опрости ми, чедо моје, што ти нисам причао о Богу, али ја говорим о Њему само када осетим да људска душа жели Њега и осећа потребу за Њим. А другом приликом се старац некуда запутио и није рекао «Христос воскресе», јер други човек није то хтео да чује. Пошто га је Бог просветлио, старац је рекао да ће увек говорити – када, где и како треба. Хајде да се и ми помолимо за то да нас Бог просветли, како би наш живот био леп. С руског Александар Ђокић Архимандрит Андреј (Конанос) http://www.pravoslavie.ru/srpska/105931.htm
  10. -Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист. Разговор водио Драго Пилсел. Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије? Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве. Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата. Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?). 2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор? Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо. 3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији? У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље. У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства. 4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''? Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу. Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима: „Кажу нам: будите потпуно спокојни! Чуде нам се: зашто се забога плашите? Кажу нам да то ни по коју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.” Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста? На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности. 5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи. Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави. 6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство? Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници. 7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''. Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу. Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”. Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо. 8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље? Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда. 9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца? Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати. Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи? 10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог? Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица. Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили. 11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана? Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни. 12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији? Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа. 13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава? Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета. 14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске? Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери. Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ. 15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године? Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку. И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо. 16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби. У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата. 17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви? Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови. Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему. 18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва? Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви? Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна. 19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став? Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос. Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу. 20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите? Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема. 21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља? Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело. Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог! Хвала! Интервјуи
  11. -Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави, поручује Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за Јутарњи лист. Разговор водио Драго Пилсел. Најприје Вам желим честитати надолазећи Божић и Нову 2017. годину, али бих се вратио на Вашу поруку за Васкрс 2016. и похвалити Ваше писмо које се читало у православним храмовима. Особито бих истакнуо дио писма у којем кажете да ''ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господин. Без праштања и сагледавања властитих сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи у своја срца да примимо свјетлост ускрснућа нити да постанемо баштиници наде на вјечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге''. Како проматрате процес помирења на простору бивше Југославије? Благодарим Вам на честиткама. Препознајући у Вама брата хришћанина, верника Римокатоличке Цркве, нама православнима по вери најближе, узвраћам најсрдачнијим честиткама и добрим жељама у новом лету милости Божје, Вама и Вашим најближима. Похвале које сте ми упутили заправо се односе на начин мишљења који је битан део православног етоса и традиције. Похвала припада Православној Цркви као целини. Захваљујем Вам и на прилици да се обратим широком кругу читалаца, који надилази духовне границе Српске Православне Цркве. Праштање је императив нашег хришћанског живота. Али да би праштање било могуће, потребно је да, као најдрагоценији аманет који нам је Христос оставио, у својим срцима негујемо љубав. Љубав је божанска особина коју Бог дарује и нама људима по Својој благодати и милости. Уствари, „Бог је Љубав” (И Јов. 4, 16), а „љубав је од Бога” (И Јов. 4, 7). Њу треба да негујемо и делимо са ближњима, али и са онима који у нама не препознају пријатеље. Што се праштања и помирења на подручју бивше Југославије тиче, мислим да свако треба да брине о томе колико му сâм доприноси. Настојао сам, колико сам имао прилике, да шаљем поруке хришћанске љубави. На пример, прошлог лета, приликом прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве - четири века од оснивања најстарије српске богословске школе, Богословије у древном манастиру Крки - срео сам се са далматинским бискупима, преузвишеном господом Пуљићем, Баришићем и другима. Трудио сам се тада, због оба народа - пречесто трагичне прошлости, поготову недавне - да упутим речи братске љубави, заједничког живота, међусобног препознавања и прихватања заједничких хришћанских вредности. Намерно нисам имао никакве припремљене говоре. Хтео сам да говорим из срца, из душе, и да то саговорници и верници обе Цркве препознају. Не знам да ли сам у томе успео. Када кажемо: „Рат је велика несрећа”, то се не односи само на страдале и на уништену имовину као непосредну последицу. Економије у три наше државе - мислим и на Босну и Херцеговину, јер и она је наша - нису се још увек опоравиле. Млади људи, духовни, интелектуални и биолошки потенцијал код свих нас одлази у бели свет. Срећу траже у Немачкој, Канади, Аустралији... Уграђују се у туђе државе, подижу далеке градове, ору туђе њиве... То је такође последица рата. Разумемо се добро. Језици нам се другачије зову, али се разумемо. Навике, многи обичаји, свакодневне бриге, разликују ли се битно? Рекао бих: не! По нашем медјусобном праштању и љубави и небо и земља ће нас препознати као ученике Христове. То је најбољи начин служења Господу свакога ко носи Христа у срцу. Ово се не односи само на појединце него и на народе, у најмању руку на оне који су стасавали на традицији негдашње Европе, макар донекле хришћанске, за разлику од данашње, постхришћанске (или можда претхришћанске?). 2. Поглавар Исламске заједнице у Босни и Херцеговини реису-л-улема Хусеин Кавазовић је љетос оптужио Српску Православну Цркву ''да својим дјеловањем потиче национализам и штити доказане ратне злочинце, што отежава могућност суживота и изградње стабилних односа у БиХ''. Рекао је да ваша Црква охрабрује српски национализам и искључивост, и доприноси величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумијевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ. Тешке су то оптужбе. Јесте ли вољни то коментирати? Јесте ли се у међувремену чули с реисом Кавазовићем и јесте ли изгладили тај спор? Господина Кавазовића лично не познајем. Он нема никакав службени контакт са Светим Синодом Српске Православне Цркве, али претпостављам да има, бар повремено, службене сусрете са неким тамошњим нашим епископима, вероватно у оквиру Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. Зачудио сам се жестини и неодмерености његових ставова, нарочито његовој оптерећености постојањем Републике Српске. Очигледно, погрешно сам сматрао да епоха Мустафе Церића представља прошлост. Зато нисам желео да на његове крајње нетрпељиве и неправичне изјаве реагујем - ни лично, ни синодски, ни у равни наше Информативне службе. И овде ћу, одговарајући на Ваше питање, дати само најкраћи могући коментар. Речи које оптужују, упирање прста према суседу, не доноси никоме ништа добро. Треба их се чувати. Не дао Бог да речи верских лидера буду изговор за нова насиља и нове несреће! Видимо до чега доводи злоупотреба ислама. Страдају невини, не само у Сирији и Ираку него и у Европи. Нису бољи ни лицемерни „хришћани” када стављају знак једнакости између тероризма и ислама као религије. У Бога верујемо, суседи смо, наши верници су суседи, негде врата до врата. Не гледамо односе са муслиманима у Босни кроз господина Кавазовића. Пространа је Босна: различитих људи има међу муфтијама, имамима, хоџама... Нико се није надао бесмисленим оптужбама. Живели смо вековима заједно. Тако треба и да наставимо. 3. Какви су заиста односи Српске Православне Цркве са Исламском заједницом у БиХ, а какви они у Србији? У Србији имамо добре односе са свима. Скоро је овај свет напустио наш пријатељ Хамдија Јусуфспахић, али имамо пријатеље и у његовим синовима. Донедавно је реис био Адем Зилкић, племенит човек; његов наследник, млади реис Сафет, образован, духован младић, пријатељ је са нашим млађим свештеницима. Сарађујемо, веома лепо, и са рабином Исаком Асиелом. Са свима смо као са својима. Надбискуп Хочевар је такође наш пријатељ. Дође понекад и до тога да се у нечему не слажемо. Али брзо све решавамо и идемо даље. У Србији сви имамо потпуно иста права. За то се и ми залажемо; сматрамо да је то у духу Јеванђеља и Православља. Сва деца уче веронауку у школи, сви имамо војне свештенике и на телевизији заједничке емисије, своје радио станице; од комунистâ одузета имовина свима се враћа, мада би процес реституције могао да буде и бржи и доследнији. Митрополит Порфирије ми је причао да и он у Хрватској лепо сарађује са муфтијом у Загребу, са рабином такође. Он међу бискупима има и пријатеље из студентских дана. Надам се да може и даље да негује та пријатељства. 4. Као што знате, нисте доживјели прозивања само од стране Исламске заједнице. Предсједник Бискупске конференције Босне и Херцеговине, кардинал Винко Пуљић, надбискуп и метрополит врхбосански, упутио вам је у име свих чланова БК БиХ 8. фебруара 2016. писмо у којем реагира на изјаве тијеком прославе ''Дана Републике Српске“ у Бањој Луци, 9. јануара 2016. Што сте мислили када сте рекли да је Република Српска ''утемељена на истини Божјој, на правди Божјој''? Реакцијом господина кардинала Пуљића, надбискупа сарајевског, био сам изненађен - да не кажем запањен - више него и реакцијом реиса Кавазовића. Из истих начелних разлога као и у случају г. Кавазовића, сматрао сам да ни Пуљићева изјава не заслужује одговор или коментар Српске Православне Цркве, посебно због тога што он веома добро зна шта смо све претходно заједнички савлађивали и савладали, захваљујући узајамном поверењу. Ипак, Вама ћу одговорити, премда са што мање речи јер ране треба лечити, а не продубљивати. Република Српска је створена да осигура опстанак српског народа и Православља на простору западно од Дрине и да, као што је Дејтонским споразумом и предвиђено, буде чинилац мира. Без Републике Српске, уверен сам, на том простору не би ни било Срба. Знате, данашњу ситуацију описује наш савремени песник стиховима: „Кажу нам: будите потпуно спокојни! Чуде нам се: зашто се забога плашите? Кажу нам да то ни по коју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.” Нисмо ми Срби дошљаци у Босни, као што нису ни Хрвати, а, наравно, ни данашњи Бошњаци муслиманске вере. Али видите шта је са хришћанима у колевци хришћанства, на Блиском Истоку! То што се данас дешава онде, сликање са одсеченим главама хришћана, најпре се десило овде, у нашој кући, у Босни и Херцеговини. Исти људи, боље рећи нељуди, који то чине тамо, прво су чинили овде, у Европи. Колико је наших светих храмова и манастира у Републици Српској порушено, обесвећено, оштећено? Колико је знаних и незнаних светих мученика, пострадалих само зато што су хришћани, што су православни, што се крсте са три прста? На овај начин схватам да је стварање, постојање и напредак Републике Српске дело правде. А за нас хришћане праведно је оно што је утемељено на истини, а једина истина је Онај који је за Себе рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”. Уосталом, Република Спска је и гарант опстанка Хрватâ у Босни. Ја се молим Богу за политичке власти Републике Српске да раде и поступају хришћански, како према својим сународницима тако и према њеним житељима који нису ни православне вероисповести ни српске народности. 5. Кардинал Пуљић особито реагира на изјаву да је ''Република Српска постављена на крви светих мученика, на костима светих мученика, а све што је постављено на правди, на истини, на крви за правдом и за име Божије, то је вечно и непролазно'', па вам поручује: ''Политички ентитет Република Српска у Босни и Херцеговини јест људска, а не Божја творевина. То је зацијело јасно и Вашој Светости. Ми кршћани, поучени објављеном Божјом истином, добро знамо: Све што је човјек створио пролазно је и има рок трајања; није вјечно нити је непролазно. То више зачуђују и збуњују овакве изјаве Ваше Светости, као врховног ауторитета Српске Православне Цркве. Само је Бог вјечан и непролазан!'' Цијенио бих да ми кажете јесте ли на било који начин, приватно или јавно, одговорили овом кардиналовом писму и како коментирате његове критичке ријечи. Као што сте вероватно и Ви приметили, немам обичај да јавно одговарам на преке речи. Мислим да то не може никоме да донесе ништа добро. Неки пријатељи ме због тога приватно критикују. Али, сматрам, Бог све види и о свему суди. То је више него довољно. Од једне беседе, која упућује вернике и народне предводнике да буду достојни својих предака, светих мученика који су дали живот за веру и отаџбину, да буду хришћани, прави се афера. Рекоше ми да код Хрвата постоји израз „света нам земља Хрватска“, као и филм Света Хрватска. То је, по мени, и својеврсна педагогија. За Јерусалим и Палестину се каже Свети Град и Света Земља. Не мисли се на камење и опеке. Тако је и са Републиком Српском. То је и питање вере: ко заиста верује у светост невино пострадалих људи? Ко заиста верује да је вечно оно што је постављено на њиховој добровољној жртви, на њиховим светим моштима? Тачно је да државе буду и прођу. Србија за време ропства под Османлијама није постојала, па ипак, ево је насред Балкана. Древни Израел је васпостављен после Другог светског рата, после више од две хиљаде година непостојања. Хрватска је веома млада демократија. Трајање није само у времену. Кроз љубав покољењâ, кроз молитву за претке, кроз уметност, траје се и у вечности. Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача. Коме смета Архиђакон Стефан, први мученик Христов? Он је образац, узор покољењима. Када бисмо издали Архиђакона Стефана, издали бисмо и себе. Ми не присиљавамо никога да га прославља. Свако нека слави своје узоре, своје светитеље, своје праведнике! Са своје стране, молим се Господу Исусу Христу да нас позна и препозна као своје, као људе праштања и љубави. 6. У духу поруке о миру о којем говорите у реченом писму за Васкрс, кардинал Пуљић вас братски позива и искрено моли ''да им помогнете изградити истински и трајан мир међу свим овдашњим људима и народима, те нашим Црквама и вјерским заједницама, који неће бити утемељен на безакоњу и сили јачега, на искорјењивању других и другачијих него 'на истини Божјој, на правди Божјој', јер само такав мир јест у Богу утемељен и може имати здраву и зајамчену будућност какву сви ми прижељкујемо''. Што можете учинити како би узнапредовало миротворство? Српски народ је, као мало који народ, искусио шта значи безакоње и сила јачега. То понајбоље знају стотине хиљада избеглица који су остали без својих најмилијих и без имовине. Из тог разлога потписујем речи кардинала Пуљића и позивам га да заједно помогнемо да се изгради мир заснован на правди Божјој. Јер ако ми, хришћани, не дамо свој лични допринос, не гледајући само трун у оку свога брата, шта можемо очекивати од других, који у Христа, Кнеза мира, не верују или ни у каквог Бога не верују? Да будем праведнији: има примерâ да они који за себе говоре да су атеисти или агностици, хришћанскије поступају од неких који кажу да су верници. 7. Када већ имам прилику вас молити за нека појашњења, допустите да вас упитам што сте точно жељели казати када сте лани приликом посјете манастиру Крки у поводу 400 година тамошње богословије рекли, цитирам, да ''зло су чинили сусједи нама и ми њима, али ми (Срби) у много мањој мјери''. Погледајмо истини у очи! Да поново не помињем страдале у несрећном рату који, по мом дубоком уверењу, ниједној страни није ништа добро донео. То је, у сваком случају, моје мишљење. Страдања ни у миру нису престала. Колико је наших храмова обесвећено последњих година? Пре неки дан читам извештај: у цркви Светог Прокопија у Рајевом Селу, која је иначе сва ишарана речима које је срамота понављати, поред осталог стоји и следеће: „Истријебит ћемо вас, стоко српска!” и потпис аутора: „Усташе”. Недавно се догодио и физички напад, и то не први, на Душана Дедоевића у Смртићима код Окучана. Раније су му полупали аутомобил, на различите начине претили му смрћу. Током прошле године Српском народном вијећу у Загребу пријављено је стотину осамдесет напада на Србе, а извештаје о њима има и Свети Синод у Београду. Кажу да невољници, наши верници и сународници, пријављују тек сваки трећи или четврти такав случај. Да ли таква ситуација у Хрватској посебно узбуђује неког званичника? У Јасеновцу су биле исписане речи усташког поздрава. На све то сам мислио. Јер, зла има и даље. Не могу да замислим да се у неком српском граду, пред институцијом хрватске мањине, окупи руља да урла, прети смрћу, вређа. Демократија, ваљда. Да ли је демократија када на државној телевизији кажу да је случај убиства српског детета – за које, наравно, нико није осуђен, а убице су познате свима – медијски „пренапухан”? Овим речима ја не поричем, а још мање оправдавам, зла за која су криви неки Срби. У истој мери и на исти начин се молим Богу за све невине жртве и страдалнике, било да су то Срби, Хрвати, муслимани или неки други. Искључиво желим мир, молим се за мир. Нисам, нажалост, приметио да је, у последњих двадесетак година откако је рат, Богу хвала, завршен, неко од верских предводника Хрватске јасно осудио неки напад на Српску Цркву, на неког православца, да је рекао: не сме се претити другоме само зато што је хришћанин који се крсти са три прста, не сме некажњен остати убица православног детета, не сме се уништавати ни обесвећивати хришћански храм. Наш песник, велики Његош, каже: „Да је иђе брата - да пожали, кâʹ да би помогâʹ”. Недавно сам чуо - дај Боже да то није истина! - да чак и старе дрвене куће на Кордуну и у Банији, у којима су до пре две деценије живеле српске породице, размонтирају, даску по даску, нумеришу и, лепо сложене, односе некуда даље, где Срба није никада ни било, и поново их постављају да се у њима поново живи. Углавном нестаје српска материјална баштина. У тим условима некоме пада на памет да тражи да се иконе и друга ремек-дела српске православне уметности врате у крајеве из којих су спасена, а не од беса однета. Погледајте фотографије цркве у Рајевом Селу, па ми Ви кажите: колико је то реално? Зар ми први не желимо да свака икона, књига, рукопис, буде онде где је била вековима, и то у временима када ни Хрватска ни Србија нису постојале као самосталне државе? Али зато су потребни предуслови – најпре безбедност тих светиња, а затим технички услови њиховог чувања и одржавања. Зар треба по ко зна који пут подсећати на уништавање српског сакралног и културног блага на простору од Срема до Далмације (време НДХ) и од Пакраца до Барање (време НДХ и деведесете године 20. века)? Напомињем да је Српска Православна Црква свим часним Хрватима – а било их је, хвала Богу, не мало – јавно одала признање, а неке од њих, и сада живе, одликовала својим највишим одликовањима. Понављам још једном и хиљаду пута: следимо Спаситеља, молимо се за мир, делатно радимо за мир! Браћа смо и само браћа. Ако неко мисли да Срби и Хрвати нису словенска браћа, а има и таквих, ваљда смо браћа по Христу и учењу које нам је оставио и које морамо да следимо. 8. Мислите ли да је потребно вагати тко је коме учинио веће зло? А и када се већ то каже, сматрате ли да је масовни одлазак Срба из Хрватске 1995. могуће проматрати изван контекста свих ратних страхота од 1991. на даље? Слажем се са Вама. Ништа није могуће посматрати ван историјског контекста, на пример ван покушајâ да се оствари план о решавању српског и јеврејског питања у Хрватској, који је формулисао Павелићев нећак, Миле Будак, по формули „три трећине” (побити, покатоличити, протерати). Додуше, Будакова пропорција није остварена идеално. Већина није хтела да промени веру, па су завршили у Јасеновцу, Јадовну, разним Голубњачама... И „војно-редарствену акцију” Олуја посматрамо у историјском контексту; њене последице такође. То није Будаков план и програм, али нипошто није ни добровољни одлазак Срба из Хрватске, тобоже на наговор Београда. 9. Апостолски нунциј у Хрватској у више је наврата поновио како је за папу Фрању неупитна светост кардинала Степинца. Упозорио је и да хрватски католици "требају имати још мало стрпљивости'', причекати да би могли протумачити ''нашој браћи православнима посао који смо направили у процесу канонизације, да на тај начин велики кардинал Алојзије Степинац може бити не само светац за Хрватску, већ велики светац за универзалну Цркву''. Што очекујете од Комисије коју је Папа предложио а за коју су и православна и католичка страна поприлично фокусирани па се сада прелази на разговор о најспорнијем дијелу Степинчева живота, онај за доба Другога свјетског рата и трајања НДХ? Да ли прихваћате овај дискурс папина дипломата у Загребу али и хрватских бискупа који говоре како, ето, ви православци не схваћате величину Алојзија Степинца? Браћа епископи који су чланови те комисије рекли су ми да је договор да, док комисија ради, неће подробније обавештавати јавност. Тога се треба држати. Нунције је дипломата. Дипломатија има своје законе и обичаје. Разумем га као дипломату, али га не разумем у контексту договора о начину обавештавања јавности. Ипак је одлуку о оснивању комисије, њеном формату и начину рада, донео папа. Ми смо је са задовољством прихватили. Приче појединих хрватских бискупа да процес Степинчеве канонизације тече нормално, без обзира на рад Комисије, коју проглашавају минорном и академском, а не црквеном и међуцрквеном, једноставно су неозбиљне, најблаже речено. Јасно ми је да за ту моју браћу по служби ни ја ни моја Црква нисмо ауторитет, али сматрам да би папа Фрања И требало да им јесте ауторитет, и то коначни. Зар није чудо да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског епископа неголи поједини хрватски католички бискупи? 10. У Српској Православној Цркви су, ако сам добро схватио, увјерени да ће се радом Комисије ''истовремено доћи и до нових увида у хисторијски контекст у коме је деловао кардинал Степинац, као и у комплекс односа наших двеју Цркава и односа српског и хрватског народа у време Другог светског рата''. С којих полазишта крећу ваши представници? Што може бити заједничка полазишна точка за те преговоре, односно за тај дијалог? Истина не може бити тема преговорâ. Истина нема два лица. Једина полазна тачка мора бити истина, односно спремност на прихватање чињеницâ. Само у том духу рад Комисије може бити плодотворан и користан. Ако прихватамо истину, нема победника и поражених. Сви смо победили. 11. Степинчева канонизација би, сматрате ви, ''православно-католичке односе, као и односе Срба и Хрвата, суседних и географски измешаних хришћанских народа, без сумње вратила дубоко у трагичну и нашега хришћанскога призвања недостојну прошлост''. Због чега сматрате да је Степинац препрека тим односима? Што би за вас значила, како се понавља у Хрватској, па и у наступима апостолског нунција, готово сигурна канонизација која је сада само пролонгирана? Није корисно, по ономе шта би било кад би било, нагађати о тако озбиљним стварима. По окончању рада комисије, коначну одлуку ће донети папа Фрања. Она, каква год да буде, католике ће обавезивати, а православни ће њоме бити или задовољни или незадовољни. 12. У једном недавном разговору с владиком пакрачко-славонским господином Јованом Ћулибрком спомињали смо паралелизам са случајем папе Пија XII. Наиме, Пољаци и Жидови гаје доста тешке успомене на Пија XИИ. јер сматрају да је прешутио њихово страдање зарад мира с Трећим рајхом, као и да око Пија XИИ. уопће узевши постоји велика контроверза и око његовог односа према холокаусту - до те мјере да он до сада није канонизиран нити то пада на памет папи Фрањи да проведе. Руководите ли се и ви тим опрезом када се супротстављате Степинчевој канонизацији? Нацисти у Европи нису били пријатељи Католичке Цркве. Било је примера страдања, правог мучеништва: кармелићанка Едита Штајн у Холандији, затим отац Максимилијан Колбе, други пољски свештеници побијени у Дахау, Матхаузену... Као у време Диоклецијанових гоњења. Нисам, нажалост, чуо за много примера протеста и отпора у НДХ, чак ни када су убијани словеначки католички свештеници и хрватски старокатолици. Наравно, и тада је међу Хрватима било и искрених верника и добрих људи. Али они нису могли да учине готово ништа. 13. Докле ће се наставити лицитација с бројем жртава усташког геноцида у Јасеновцу? Ово је пак важно, констатира Владика Јован: и београдски Музеј жртава геноцида и Спомен-подручје Јасеновац у овом тренутку имају приближно исти број имена жртава Јасеновца. Па каже да је то ''свакако најдрагоцјеније што имамо и добар основ за сваку будућу сурадњу''. Какав је ваш став по питању броја жртава? Ове године сам, заједно са Васељенским Патријархом Вартоломејем и браћом архијерејима из наше Цркве и других помесних Цркава, био на том страшном и светом месту. Када помислите шта се тамо дешавало, у тој лепоти и славонској питомини, можете само да занемите. Само молитва остаје. Страдале су хиљаде, стотине хиљада, знани и незнани, побројани и само Богу знани и од Бога прослављени. Мислим да свако треба да оде на то свето место. Мој претходник, велики Патријарх Павле, имао је обичај да каже да се треба молити и за непријатеље, јер не знају шта раде. Треба смоћи снаге и за то. Молити се и за њих јер нису знали шта раде. На жалост, комунистичке власти нису дозвољавале систематско бављење пострадалима у Другом светском рату. То је дужност овог покољења, према самима себи, према цивилизацији, а највише према тим светим новомученицима. Не треба лицитирати. Свако треба да ради свој посао: историчари, свештеници, патолози, палеонтолози. Важно је да имају средстава за рад и да их нико не омета. 14. Како иначе процјењујете квалитету односа између Србије и Хрватске? Миру, верујем, упркос искушењима и оптерећењима, историјским и савременим, теже и наше две државе. Сви им морамо помоћи. На епископима обеју Цркава је велика одговорност. Неки је можда не схватају у довољној мери. Када сам пре две године у Загребу устоличио митрополита Порфирија, поручио сам му да је позван да Христовом љубављу надилази све проблеме који постоје међу људима и народима, да као човек дијалога чини све што до њега стоји на путу мира и помирења; да свесрдно, јеванђелским начином, ради на миру, да проповеда љубав Христову. Он је то и прихватио, заиста тако и чини. Слично сам поручио и епископу Јовану. Кажем, одговорност политичарâ је велика, али треба им наша помоћ, помоћ бискупâ и епископâ, чија реч о миру остаје дубоко у срцима верникâ. 15. Што још могу учинити прваци Цркава у Србији и у Хрватској да дође до побољшања односа за које бивши предсједник Хрватске проф. Иво Јосиповић управо каже да су пали на најнижу разину од 2000. године? Радујем се иницијативи премијера Вучића за решавање проблемâ и даљи напредак местâ у Србији у којима живи хрватска мањина. Радујем се и томе што ће ученици хрватске народности ускоро имати на матерњем језику и оне, преостале, уџбенике који су до сада недостајали. Подржавам такво деловање и радујем се сваком напретку наших суграђана Хрвата у Србији. Све њихове проблеме, у границама расположивих могућности, држава треба да решава. Она јесте држава српског народа, али је у истој мери и њихова држава - штавише отаџбина. За то имају нашу пуну подршку. И овом приликом подсећам наше свештенство да, без обзира на то да ли су Срби и да ли су православне или неке друге вере, сви наши суграђани и суседи су наша браћа. О томе треба да говоре верницима, тако да их уче. Све нас је један Бог створио, свима нам је Он Отац. У Србији нема грађана првог и другог реда. Надам се да ће ускоро тако бити и у Хрватској: да ће бити решени проблеми избеглих и прогнаних, да неће бити разбијања ћириличних табли, да ће престати претње, шиканирања и обесвећивање православних храмова погрдним натписима и срамним словом У на зидовима храмова. Очекујемо и гласно залагање наше у Христу браће, хрватских бискупа, за све ово. Тада ће свима бити лакше, а односи ће бити бољи. Политичари ће само надграђивати на јеванђелским начелима које смо ми хришћани дужни да поставимо. 16. Занима ме како сте доживјели сусрет папе Фрање и московског патријарха Кирила у Хавани? Много више од формалног екуменизма, од свих његових декларација и конференција, многи сматрају важним елементарну људскост, елементарну комшијску љубав и поштовање, пружену руку у помоћ и истинско занимање за добробит другога, тко год он био. А то је, чини се дух који је био присутан тијеком тога сусрета на Куби. У праву сте. Дух тог сусрета, изговорене речи браћа смо и сличне, не одражавају формални дух него суштинско разумевање и жељу да сами буду пример хришћанима широм света, а посебно на подручјима где су православни и католици измешани. Ни њихову Поруку нисам доживео као формалност, као производ међусобних компромиса ка постизању некаквог жељеног циља. Наравно да је компромис нужан, али декларација је суштинска, животна, најбоља анализа места Цркве у данашњем свету у односу на заједничку историју првог миленијума и у односу на векове сукобâ и раздељености. Декларација даје одговор на позив Божји да заједнички сведочимо јеванђелске вредности и да заједнички одговарамо на изазове савременог света. У духу и смислу ове њихове поруке, могу се наћи и одговори на нека Ваша питања, поготову она која се тичу односа између два суседна хришћанска народа, Срба и Хрвата. 17. Вратио бих се још мало на ваше писмо у поводу Васкрса. Кажете овако: ''Будимо супатници онима који страдају, плачимо с онима који плачу и тјешимо их надом у Господина! Нека наше служење Богу не буде ново издање фаризејске вањске побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе тко нема! Смирено славимо Бога ријечима покајаног цариника који тако нађе оправдање!'' Како гледате на кршћанску карту свијета и на тренутак вјере у вашој цркви? Слика света у овом историјском тренутку је ипак суморна, заправо трагична. Главна карактеристика те слике је да, после двадесет векова постојања, са историјске сцене полако нестају народи који су први примили хришћанство. Било је, нажалост, потребно да привредно најразвијенији део Европе дође до таквог степена отуђености од својих вредности, од вредности које су га створиле, да постане могуће да се догоди таква миленијумска катастрофа на Блиском Истоку. То су спојени судови. Са друге стране, у земљама Источне Европе, у народима који су били иза гвоздене завесе, у Русији више него било где, на делу је снажна обнова вере, градња хиљада и хиљада храмова (у просеку три нова храма дневно), духовних школа, манастира... Таква духовна кретања постоје, у извесној мери, и у Српској Православној Цркви. После деценија у којима је Црква била потпуно истиснута из јавног живота, сада, посебно у Србији и Републици Српској, имамо видан напредак: веронаука се предаје у јавним школама; Богословски факултет је поново део Универзитета; упркос економској кризи на све стране се граде нови храмови; ради десетак црквених радио-станица... Наравно, све то је далеко од идеалног, али морамо бити благодарни Господу на свему. 18. Зашто мислите да се виђенији српски политичари често долазе конзултирати с вама, рецимо, међу инима и предсједник Томислав Николић? Можете ли увјерити читатеље да то не нарушава принцип одвојености Цркве и државе, што стоји у Уставу Србије, и да није угрожена секуларност друштва? Наша Црква не учествује у доношењу политичких одлука. Ми захтевамо поштовање правâ градјана који су верници, и то било да су православци или да су католици, протестанти, муслимани, Јевреји, свеједно. Ми од државе тражимо да поштује верска права свих. У дневнополитичким и страначким одлукама не пада нам на памет да учествујемо. То припада политичарима. Сви политичари, макар од 2000. године, уважавали су чињеницу да се преко деведесет процената грађана изјашњава да су верници, а око осамдесет пет процената да су православни верници. Стога, али и из личног пријатељства, посећују патријарха – раније патријарха Павла, сада мене. Природно је да разговарамо о друштвеним проблемима и размењујемо мишљења, али без страначког опредељивања. Знам да понегде тога има, чак и отворено. Али у Србији тога нема: Црква и владике јавно се не опредељују за неку странку нити лобирају за неког министра. Не дај Боже! Такве ствари дугорочно би збуњивале народ, а нису ни у духу светог Јеванђеља. Али, ако мишљења дају невладине организације које имају пар десетина чланова, како то ускратити Цркви? Одвојеност пак Цркве и државе не значи, као у комунизму, изгон Цркве из јавног живота, често силом и гоњењима, него одвојеност компетенцијâ, у слободи и у духу сарадње онде где је потребна и свестрано корисна. 19. Чуо сам, припремајући се за овај разговор, критике на рачун СПВ-а, али и градова и подузећа, јер се, кажу, злоупотребљава прелијеп и свет обичај обитељске крсне славе како би се обиљежавале славе јавних подузећа или опћина и градова, да је то непримјерено јер нарушава углед Цркве, односно да би се друштво, али и јавност, требала евангелизирати на другачији начин, а не преклапањем црквених и јавних, односно државних благдана. Који је, молим вас, ваш став? Слава је веома леп обичај. Први пут чујем да некоме смета ако неко предузеће слави своју славу. Слава је уткана у културу нашег народа. То је њен нераскидиви део. Знате, од краја другог рата па све до осамдесетих година прошлог века, није било сата да неки православни свештеник није био у затвору. Па као што су многобројни ти свештеници страдалници, многобројни су и они који су их прогањали. Њима и њиховим духовним потомцима смета слава. Смета онима који су истеривали Цркву из јавног живота, хапсили свештенике и слично. Не треба поново евангелизирати некога ко с колена на колено слави салву. Све је јасно ономе ко целива славски колач, са својом децом и породицом, пријатељима или колегама на послу, и један другоме говори: „Христос је међу нама!” Верујте ми: не смета њима слава него им смета Христос. Слави пре свега породица, а онда и свака шира заједница као проширена породица, док сав народ има своју свеопшту славу. 20. Имате дуг живот и невјеројатно сте јак и здрав у вашим годинама. Имате силну енергију и заиста вам се дивим. Када се осврћете на пријеђени пут тијеком вашега живота, што видите? Колико сам јак, то само Господ и ја знамо. Ја знам да нисам. Ако и постоји нека снага у мени, то ми је дато од Господа Бога из само Њему знаних разлога. Хвала Вам на лепим жељама. Свакодневно се преиспитујем да ли сам достојан поверења и воље Божје којој сам се у потпуности предао. Када се осврнем, видим вољу Божју која је свеприсутна и у тренуцима када је моја сасвим друкчија или је нема. 21. Захваљујем вам на овоме разговору и морам вас питати која је ваша највећа жеља? Жеља ми је да у светлости празника Рождества Господа нашег Исуса Христа поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ! исповедимо и објавимо свима да се у Витлејему роди ХРИСТОС – Помазаник Божји, Који је по Божјој вољи и Који је ЕМАНУИЛ, што значи - С нама је Бог! Да би био са нама, желим да сви отворимо своја срца да она буду Витлејем у коме ће се родити Љубав Божја. Примимо Христа у своја срца и у своје домове, примајући ближњега свога као Њега Самог, не гледајући ко је ко. Желим да сви смогнемо снаге да међусобно опростимо једни другима, чему нас и учи Господ Исус Христос и да и Срби и Хрвати граде мир и љубав јер зло никоме добра није донело. Слава на висини Богу, а на земљи мир и медју људима добра воља! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Срећан вам празник Рођења Спаситељевог! Хвала! Интервјуи View full Странице
×
×
  • Create New...