Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'био'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље
  2. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  3. Владика Будмљанско – никшићки Јоаникије, заједно са владиком Полошко – кумановским – Охридске архиепископије, Јоакимом био је гост епископа Рашко – призренског на ктиторској слави манастира Грачаница, поводом празника Светог краља Милутина. У пригодној беседи, после свечане литургије, владика Јоаникије је рекао да за Косово и Метохију није везан само народ православни српски који живи на Косову и Метохији, него и цео српски народ, као и остали православни народи који Косово и Метохију поштују као свету земљу и сав културни свет зна шта представља Косово и Метохија и за православне Србе и за светску културну баштину. Беседу владике Будимљанско – никшићког Јоаникија пеносимо у целости: …Овај свијет да није духовности, да није светости, да није културе, претворио би се у пакао, претворио би се у грабеж и отимање, а тога видимо свуда има. И цио свијет је у некој напетости, нарочито последњих тридесетак година, у скукобима или стално на ивици сукоба. Ми желимо мир и треба да се молимо Богу за мир, али наравно треба и да брнимо своју кућу и своје светиње, јер ни један народ неће своје корене и своје светиње препустити тако лако другима. Ми, наравно, не тражимо ничије туђе, нити желимо да отимамо, томе су нас учили наши свети преци. Туђе да поштујемо и друге народе да поштујемо и колико до нас стоји, да чинимо све да живимо у миру и у љубави са њима, а ако неко хоће да разори наш дом и наше светиње дужни смо да се бранимо. Данас славимо једнога од највећег из рода нашег, највећег ктитора. Свети Симеон Немања, познат је као велики ктитор, али је ипак Милутин, у бољим временима, имајући јачу и већу државу, подигао je много већи број светиња ти Србине, угледај се на свог светога претка, претка светога Немање у свему, а прије свега по побожности. У његово вријеме, док је он владао почела је да се шири Унијуа. Било је оних који су говорили да само требамо да признамо папу за поглавара, па ћемо све проблеме овога свијета решити. Као што наиђе нека пошаст, па вас потом убеђују: само направи тај потез и све ћеш проблеме у животу ријешити! Имамо тога и данас. А шта бива после тога? Бива само још горе и ко је тај који се супротставио византијском цару Михаилу Палеологу, који је ширио такву причу. Замислите, велики цар моћне Византије, просуо је био такву причу. Ко му се супроставио, ко није дозволио да та лажн прича захвати његов народ? То је управо Краљ Милутин, који је ратовао са царем Михаилом и побеђивао и потискивао и потискивао га и није само заслужан што Унија није доспела у Србију, него је спречио да се прошири и на Балкан. Стога ни Грчци нијесу прихватили ту Унију и одмах су је одбацили после смрти цара Миахила. Он је бранио свој народ и вјером јачао своју државу. Био је краљ истинске побожности и истинских врлина, један он највећжих наших краљева и најзнаменитијих личности. Да није ништа друго урадио него што је подигао ову светињу Грачаницу, па би било доста, а он је подигао многе светиње и у Србији, у његовој држави, а то значи и у данашњој Македонији и по Грчкој и по Светој Гори Атонској, и по Софији, па од Цариграда и до Јерусалима, где и данас имамо очуван манастир Светих Архангела, непосредно до храма Васкрења Христовога, који је подигао краљ Милутин. Велике задужбине и велико завештање, колко су нам наши преци оставили, а и ми смо дужни нешто градити, али најважније је да сачувамо оно и да украсимо и унапредимо оно што су нам они оставили. И ево хвала Богу, ово је живот, живује пуним током, пуним снагом. Ево данас дјеца из школе Краља Милутина, има их хвала Богу и биће их хиљаду, велики број од њих се данас овде причестио. Више негу у дргуим крајевима, више него у великим градовима. Овде смо данас имали и обнављање сесринства, три монахиња се замонашиле, рукоположење новог свештеника и пуно народа из разних крајева је дошло данас у Грачаницу, да узме удела у овом великом слављу и да се сетимо заслуга светога краља Милутина. Захваљујемо се владики Теодосију што нас је позвао, ево и наш владика Јааким из Македоније, његовој цркви нимало није лако, надамо се у Бога да ће убрзо доћи до мира и да ћемо и ми имати прилике да идему у Македонију лијепу и да служимо у светињама. Не само онима које је подигао Краљ Милутин, има их доста по Македонији, него што су подигли и други народи, Грци и Бугару, да будемо једно заједно, немамо разлога дубље гледано да то не превазиђемо ако смо људи и ако хоћемо као људи, како је говорио наш свети Патријарх Павле. Поред толико блискости ми смо нажалост дозволили да се појави тај раскол, надамо се да ћемо то превазићи. Нећемо помињати ко је крив а ко је прав. Кад Браћа хоће да се помире они то лако превазиђу и праштају за све. И да се молим и за то браћо и сестре и да се молимо, јер смо дужни за цио свијет да се молимо и за свој народ и за светиње и да се зацари мир у целом свијету. Много се крви пролива и нажалост, видимо да многи раде на томе да се народи што више завађају и да се што више крви пролива, а пролва се крв највише недужног народа. И зато треба да се Богу молимо и да гледамо да у миру и љубави са свима живимо, колко то до нас стоји. Свима срећна слава и нака вас Бог благослови, овој свијетој обитељи нека да напретка и цијелој Епархији рашко – призренској, нека Бог укрепи нашег Владику Теодосија његово свештенство и народ. Извор: Телевизија Храм
  4. „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру
  5. У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру View full Странице
  6. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У Цетињском манастиру свечано је прослављен празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, чија се десна рука налази овдје. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење цетињског свештенства, свештенства из Русије, као и многобројног вјерног народа са Цетиња и из Русије. Свето Јеванђеље данашњег празника произносили су јерођакон Јаков из Цетињског манастира, на српском језику и протођакон Николаj из Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, на црквенословенском језику. Након прочитаног Јеванђеља, надахнуто је бесједио отац Гојко. Звучни запис беседе Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. ЕКСКЛУЗИВНО! САОПШТЕЊЕ Нове Српске Демократије поводом учешћа официра Војске ЦГ на прослави „Олује“ Нова српска демократија најоштрије осуђује чин велеиздаје официра Машуловића и оних који су га послали на прославу злочина над српским народом. Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић Не могу се наћи ријечи да опишу морално посрнуће режима и свих оних грађана који исти искрено подржавају. Најновији доказ за то је и данашње присуство официра Војске Црне Горе на прослави ,,Олује“, највећег етничког чишћења у Европи, после Другог свјетског рата, у ком је протјерано 250.000 српских цивила са простора Републике Српске Крајине. Читаву манифестацију на којој је присуствовао Иван Машуловић, официр војске Црне Горе, пратила је усташка иконографија и заставе на којима је извезен усташки поздрав ,,За дом спремни“. Толико је далеко отишла црногорска власт, да је одлучила и да наруши вјечни починак страдалих ратника из Црне Горе у хрватском логору Лора у том истом рату. Стравична мучења, вађење очију и кидање ушију и језика који су претходили убиству војника из никшићко-шавничке групе у том логору, данас су добила амин од режима у Црној Гори који је официра војске Црне Горе, Ивана Машуловића, послао да стане уз раме са Готовином и Маркачом и прослави са њима протјеривање Срба и ,,Дан побједе и домовинске захвалности“. Отишао је Иван Машуловић да се захвали данас онима који су кидали уши и вадили очи нашим војницима које је ова иста држава послала у рат против оних којима је данас пољубио скуте. Нисмо чекали дуго да Душко Марковић покаже да је српски Патријарх био у праву када је Црну Гору у којој је он премијер упоредио са НДХ. Када год помислимо да режим не може више понизити Црну Гору и ниже пасти у својој политици, они успију да докажу супротно. Сада је јасно да стихови Секуле Дрљевића нису у химну Црне Горе уметнути случајно, но као путоказ у ком смјеру треба да иде држава Црна Гора. Уколико је ова власт чином слања свог официра Ивана Машуловића, да се нађе уз раме са Готовином и другим зликовцима, славећи српско страдање, жељела да пошаље неку врсту поруке Србима у Црној Гори, морамо да кажемо да нисмо нимало забринути. Напротив, сада знамо са ким имамо посла. Наша једина порука је да Црна Гора неће завршити тамо гдје је желио да је види Секула Дрљевић и гдје желе да је виде садашњи властодршци. Црна Гора Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског однијеће побједу над онима чија ће брука вјечно да живи. Марко Ковачевић, портпарол НСД http://hronograf.net/2018/08/05/saopstenje-nove-srpske-demokratije-povodom-ucesca-oficira-vojske-cg-na-proslavi-oluje/
  11. “На Митрополиту Амфилохију су се испуниле оне пророчке ријечи Светог Симеона Богопримца, када се први пут срео са Христом: “Он ће бити знак препоречни“. Митрополит Амфилохије је препознат у читавом свијету. Бог му је дао много а он ни један свој талант није пропустио. Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље“ – рекао је између осталог отац Момчило Кривокапић у интервјуу који је дао за Радио Светигору поводом пола вијека свештеничке службе Митрополита Амфилохија. Звучни запис разговора View full Странице
  12. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве
  13. У манастиру Хиландару на празник Видовдан 2018. године, после Свете Литургије, за трпезом љубави, беседио је игуман свете српске царске Лавре на Светој Гори, високопреподобни архимандрит Методије. Звучни запис беседе Игуман је подсетио да је Свети кнез Лазар био монахољубив владар јер је примао у својој држави монахе који су прогоњени разним непријатељским војскама и налазили су уточиште у нашој малој, истински православној држави. Игуман Методије је поздравио многобројне госте који су увеличали прославу празника међу којима су били и богослови из манастира Крка. Ове године је у Хиландарском храму поред иконе Богородице Тројеручице стајала и једна српска застава, о којој је посебно испричао игуман Методије. Међу бројним поукама о томе како поступа хришћанин када је искушаван неправдом, а то је да га не хвата страх и очајање већ он зна да "овде немамо постојаног града већ тражимо онај који ће доћи - Небески Јерусалим", игуман Методије је испричао како је један јеромонах из манастира Грегоријата рекао: "Ви Срби сте прави православци - цео свет је против вас!", подсећајући да су следбеници Христови увек гоњени, али да се и радују када их гоне. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. „Стојећи над одром оца нашега Варнаве засигурно видимо да не само пут којим данас иде његова душа него да је и његов овај земаљски живот био блажен јер је био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Његовој цркви, светињама и ближњима. Заиста није ми лако данас да говорим о оцу Варнави кога познајем од своје 20 године. Ријечи нису довољно јаке и способне да искажу оно што срце осјећа. Сусревши њега у дечанској обитељи 1983. године, заједно са оцем Јустином и оцем Доротејем то је био мој први сусрет са светињом и први сусрет са монасима. Увијек усправан, он је стајао пред Господом а молитвом и смирењем сагет земљи да би на тај начин служио и Богу и ближњима. Био је слика монаха. Тада нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот, јесте тај осјећај да су они цијелог себе предали Господу на службу и схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима управо тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи, не само једним дјелом а другим дјелом живјети за себе. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и том мученичком народу који је живио на Косову прво да они опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту светитељи, Свети краљ, Свети патријарси, архиепископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и даље живо присутни и данас у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами а да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој. И заиста тај примјер, та слика, не само мени већ свима нама који смо данас овдје сабрани, више говори него све остало што прочитамо или што чујемо. И наше данашње молитве на Светој литургији, овдје на опијелу су узнете Господу, да Господ прими слугу свога, онога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Многи су започели трку, али је нису довршили. Многи су сјајно започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину и оцу Варнави, оцу Доротеју видјела се једна истрајност и преданост Господу. Знајући да је наш подвиг, наш труд а све остало је од Господа и успјех је од Бога, тако предани Богу живјели су овај земаљски живот са надом у вјечни живот. Исто су знали да овај земаљски живот је пролазан и све што овдје имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази и зато у овоме часу сабрани сви овдје не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живео угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска насеља, рајска насеља, у Царство Христово гдје су свети и гдје се они радују Васкрслом Господу, Творцу и Спаситељу своме. Нека је благословен Господ који је оца нашег Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима, нарочито у манастиру Сопоћанима, одакле је он, гдје се родио. Помагао је тада сестрама да обнављају манастир и да опстану у оно тешко време безбожништва и комунизма. А онда, на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч, њега је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње, несебично је себе давао Богу и Цркви Његовој и зато та његова несебичност биће крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Бесједа Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија након опијела блаженоупокојеном архимандриту Варнави (Гвозденовић), игуману манастира Савина код Херцег Новог: „Стојећи над одром оца нашега Варнаве засигурно видимо да не само пут којим данас иде његова душа него да је и његов овај земаљски живот био блажен јер је био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Његовој цркви, светињама и ближњима. Заиста није ми лако данас да говорим о оцу Варнави кога познајем од своје 20 године. Ријечи нису довољно јаке и способне да искажу оно што срце осјећа. Сусревши њега у дечанској обитељи 1983. године, заједно са оцем Јустином и оцем Доротејем то је био мој први сусрет са светињом и први сусрет са монасима. Увијек усправан, он је стајао пред Господом а молитвом и смирењем сагет земљи да би на тај начин служио и Богу и ближњима. Био је слика монаха. Тада нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот, јесте тај осјећај да су они цијелог себе предали Господу на службу и схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима управо тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи, не само једним дјелом а другим дјелом живјети за себе. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и том мученичком народу који је живио на Косову прво да они опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту светитељи, Свети краљ, Свети патријарси, архиепископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и даље живо присутни и данас у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами а да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој. И заиста тај примјер, та слика, не само мени већ свима нама који смо данас овдје сабрани, више говори него све остало што прочитамо или што чујемо. И наше данашње молитве на Светој литургији, овдје на опијелу су узнете Господу, да Господ прими слугу свога, онога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Многи су започели трку, али је нису довршили. Многи су сјајно започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину и оцу Варнави, оцу Доротеју видјела се једна истрајност и преданост Господу. Знајући да је наш подвиг, наш труд а све остало је од Господа и успјех је од Бога, тако предани Богу живјели су овај земаљски живот са надом у вјечни живот. Исто су знали да овај земаљски живот је пролазан и све што овдје имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази и зато у овоме часу сабрани сви овдје не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живео угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска насеља, рајска насеља, у Царство Христово гдје су свети и гдје се они радују Васкрслом Господу, Творцу и Спаситељу своме. Нека је благословен Господ који је оца нашег Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима, нарочито у манастиру Сопоћанима, одакле је он, гдје се родио. Помагао је тада сестрама да обнављају манастир и да опстану у оно тешко време безбожништва и комунизма. А онда, на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч, њега је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње, несебично је себе давао Богу и Цркви Његовој и зато та његова несебичност биће крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. На празник Св. Атанасија Великог Његова Светост Патријарх Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великом Светом Оцу у Земуну са намесницима земунско – новобеоградским Божом Бакајлићем и београдско – посавским Бранком Митровићем. Храм иако је мали окупља бројни народ у насељу Плави Хоризонти. Патријарх Иринеј се након резања славског колача обратио верницима, поучавајући их о житију Св. Атанасија Великог - Светог Оца који је утврдио основе хришћанске науке и који је много пропатио због исправног исповедања вере: „Велики ум хришћански, који је гоњен и протериван и који је говорио благодаћу и силом Духа Светога“. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  17. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести)
  18. Сисачки бискуп Владо Кошић, иначе на срамоту свих нормалних људи било које вјере, прочелник Одјела за екуменизам Хрватске бискупске конференције, ових дана отворено је поново исповједио своју припадност усташком покрету, праћену најсуровијим екстремизмом према Српској православној цркви и остацима њених вјерника у Хрватској. Истини за вољу и до сада је било Хрвата антифашиста, у том смислу и истакнутих католика, који су исказивали незадовољство Кошићевом дјелатношћу. Међутим, коначно је дошао тренутак да Српска црква затражи од папе уклањање овог нацистичког ревизионисте са службених положаја. Било какав контакт Српске цркве са Римокатоличком црквом у Хрвата, па и са Римском црквом уопште, потпуно је немогућ у ситуацији када њени високи званичници, још задужени "за екуменизам", величају најсуровије клање Срба и залажу се за даљи прогон православних вјерника у Хрватској. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести) View full Странице
  19. Да се претње смрћу у коментарима на интеренету схватају веома озбиљно и да због тога може да се оде на робију од 2-10 година + огромне новчане казне говори и то да су Весни Пусић упућени коментари са претњама смрћу, а како је спустила кретена прочитајте у тексту који преносимо са Index.hr I Vesna Pusić dobila prijetnju smrću zbog Praljka: "Zaklat ću te ko prase" PRIJETNJE smrću nakon izjava o presudi hercegovačkoj šestorki dobila je još jedna članica GLAS-a, Vesna Pusić. >> ZASTUPNIKU PRIJETNJA SMRĆU ZBOG PRALJKA "Imam točno 7 metaka, prvo ću ti ubiti ženu"Podsjetimo, saborski zastupnik GLAS-a Goran Beus Richembergh jučer je, komentirajući samoubojstvo Slobodana Praljka, utvrdio kako je za njega neprihvatljivo da se u saboru održi minuta šutnje za osuđenog ratnog zločinca. Vesna Pusić je, pak, jučer ustvrdila kako je presuda hercegovačkoj šestorici, među kojima je i Praljak, rezultat loše i pogrešne hrvatske politike devedesetih godina.Kad mu je rekla da je prijavljen policiji u Njemačkoj, okrenuo je pločuBeus Richembergh je na svom Facebooku objavio sadržaj prijetnji koje je dobio, a potom je GLAS na Fejsu objavio prijetnje smrću koje je dobila Vesna Pusić."Izdajico jedna smrdljiva čekaj dok dodem u zagreb zaklat cu te ko prase", napisao je stanoviti Jerko Bajsic (koji na profilnoj slici ima osuđenog zločinca Praljka) u porukama Vesni Pusić. Ona mu je odgovorila da je prijavljen policiji, na što je Bajsic odgovorio: "ajde tako i tako nisam u hrvatskoj izdajico. i znam da me neces prijaviti jer dobivas svaki dan tako nešto". Pusić mu je odgovorila da "policija radi i u Njemačkoj" i to "još bolje nego u Hrvatskoj", na što je Bajsic krenuo s ispričavanjem: "oprostite bio sam ljut, neće više doći do toga molim vas oprostite".
  20. 14 субота окт 2017 Posted by Стање ствари Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење, научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе. Детекција гравитационих таласа је и још једна потврда теорије релативитета (Њујорк тајмс, 25. 9. 2017) Године 1921. Алберт Ајнштајн је одржао низ предавања на Принстону, која су обележила његов последњи покушај да дâ опсежан преглед специјалне и опште теорије релативитета. Он је представио ове теорије 1905. и 1915, и до 1921. оне су на много начина побољшане захваљујући темељном изучавању његовог изворног рада, који су извели он и други физичари. У књизи THE FORMATIVE YEARS OF RELATIVITY: The History and Meaning of Einstein’s Princeton Lectures [Године стварања релативитета: Историја и значење Ајнштајнових предавања на Принстону] физичар Ханох Гутфројнд (Hanoch Gutfreund) и историчар Јирген Рен (Jürgen Renn) прогласили су ова предавања за „утемељујући текст“ из овог кључног периода у развоју теорије релативитета. Међутим, они су запазили једну очигледну празнину. У Ајнштајновим предавањима нема трага онога што се данас сматра кључном темом у теорији релативитета: гравитационим таласима. Гравитациони таласи су слабе вибрације у простор-времену који настају услед катаклизмичних догађаја у Универзуму, као што је судар две црне рупе. Гравитациони таласи су први пут директно детектовани пре две године, 14. 9. 2015, и тај догађај се прославља као изузетно важан научно достигнуће. То што се Ајнштајн 1921. суздржао да помене гравитационе таласе, упркос томе што је размишљао о њиховом постојању још 1915, говори о томе колико су они незгодан проблем. По теорији релативитета, гравитација није сабласна веза између објеката, већ искривљење простора између њих. Масивно тело, као што је планета, прави удубљење у простор-времену око себе, као када се кугла за куглање стави на трамболину. Привлачење које се јавља између ове планете, и рецимо Месеца, у ствари је последица тога што Месец следи закривљену путању у простор-времену, као што би кликер који се креће по трамболини кружио око удубљења насталог од кугле за куглање. Физичар Џон Арчибал Вилер је то објаснио да „материја условљава савијање простор-времена, а простор-време условљава кретање материје“. Формуле које је Ајнштајн користио да би формулисао ову теорију подсећају на формуле електродинамике. Ако имамо наелектрисање и убрзавамо га, ми ћемо створити неку врсту електромагнетних таласа: радио таласе, микроталасе, видљиву светлост. А ако би узели масивни објекат и убрзали га добили би гравитационе таласе, таласе у простор-времену? Звучи убедљиво. Ово би били специјални таласи: не таласи који се кроз простор-време, налик таласима који се јављају у океану, већ таласи у самом простор-времену – сам свет (и све у њему) би се наизменично истезао и сабијао, док се области веће и мање густине крећу кроз њега, како када продрмамо чинију желеа. Ајнштајн се двоумио око тога да ли су у његовој теорији неопходни гравитациони таласи. Гутфројнд и Рен дају исцрпан историјски приказ његове преписке са разним колегама о овој теми. Ајнштајн је почетком 1916. написао да „не постоје гравитациони таласи аналогни светлосним таласима“. Да би касније те године променио мишљење и објавио први рад о њима. Колега му је 1917. скренуо пажњу на извесне грешке у том раду и ситуација опет постаје неизвесна. Године 1917. Ајнштан објављује побољшан чланак под називом „О гравитационим таласима“, након кога није говорио о овој теми (укључујући и предавања на Принстону), све до 1936. када је почео да се поново премишља. Ни 1955. године, када је преминуо, није у потпуности био уверен у њихово постојање. Како новинар Говерт Шилинг (Govert Schilling) објашњава у RIPPLES IN SPACETIME: Einstein, Gravitational Waves, and the Future of Astronomy [Таласи у простор-времену: Ајнштајн, Гравитациони таласи, и будућност астрономије, Harvard University Press, 2017] један од разлога занемаривања ове теме двадесетих и тридесетих јесте да чак и да ови таласи постоје „били би превише слаби да би се детектовали“. Он бележи да је простор-време „невероватно круто“ и да су потребне невероватне количине енергије да би се у њима произвело и најслабије подрхтавање. Чак и са данашњом напредном технологијом не можемо да детектујемо гравитационе таласе који се емитују током орбитирања звезда. Потребни су нам већи догађаји, као неутронска звезда (остаци супернових) или црне рупе. Који је значај расправе о томе да ли релативност имплицира постојање ових таласа ако се они не могу посматрати? Шелинговој књизи, детаљном приказу трагања за гравитационим таласима, треба придружити сличну књигу научног писца Марсије Бартусијак (Marcia Bartusiak): EINSTEIN’S UNFINISHED SYMPHONY: The Story of a Gamble, Two Black Holes, and a New Age of Astronomy [Ајнштајнова недовршена симфонија, прича о ризику, Две црне рупе, и ново доба астрономије, Yale University Press, 2017]. Док је Шилингов приступ узбудљив и „штреберски“, Бартусијак је више сањалачкi расположена и мирнијег тона. Обе имају вишедимензионалну научну причу о којој говоре – делом теоријска физика, делом астрономија, делом експериментална физика, делом инжењерство. Шилинг бележи како је он очекивао да ће завршити своју књигу пре детектовања гравитационих таласа, али је – као и већина људи – био изненађен њиховим открићем 2015, тако да је на крају већину свог истраживања/писања обавио након самог открића. Књига Марсије Бартусијак је првобитно објављена 2000, након чега је значајно допуњена. У обема књигама озбиљна потрага почиње 1957. – те године, теоријски физичари постају уверени да гравитациони таласи морају бити стваран физички феномен а не неугодност математике теорије релативности. Изненада, изградња детектора за гравитационе таласе више није деловала као губљење времена. До раних 1960-их изграђена је и постављена прва верзија детектора, али без успеха. Године 1978. физичари су индиректно потврдили постојање гравитационих таласа: открили су двојни пулсар (две ротирајуће неутронске звезде које ротирају једна око друге невероватним брзинама) чије се орбите смењују због губитка енергије. Износ тог губитка одговара оној енергији која би се по предвиђањима теорије релативитета ослободила при емитовању гравитационих таласа. Али чак и такву жестоку пометњу у простор-времену није било могуће детектовати на Земљи. До 2001. научници су конструисали и отпочели са радом у Опсерваторији за гравитационе таласе са ласерским интерферометром или ЛИГО, који се састоји од пара изузетно осетљивих детектора, једног у држави Вашингтон и другог у Луизијани. Зашто су потребна два детектора на растојању од скоро 2000 миља? Да би се избегле лажно позитивне детекције: ЛИГО трага за толико малим вибрацијама у простор времену да би неки други извори, као на пример удар грома на великом растојању, могли да проузрокују проблем. Али ако се иста вибрација детектује на оба детектора истовремено (или боље речено у приближно исто време, пошто је гравитационом таласу потребно време да пређе одређено растојање) онда можемо бити сигурнији да је гравитациони талас прошао кроз Земљу. ЛИГО је био активан скоро деценију и није успео да детектује гравитационе таласе. Затворен је како би десетоструко била повећана његова осетљивост. До септембра 2015. био је спреман да поново почне са потрагом. Пошто је поново почео са радом, 14. септембра 2015. ЛИГО је детектовао кључан сигнал, прво у Луизијани а 7 милисекунди касније у Вашингтону. Оба детектора су измерила једнако истезање и сабијање у простор-времену. Научници су прегледали базу података у којој је било стотине хиљада раније израчунатих таласних сигнала да би установили којој појави у космосу одговара овај талас. Одговор је био: две црне рупе, маса 29 и 36 маса Сунца које су се судариле (сигнал је био по речима Шилинга била њихова „лабудова песма“) 1,3 светлосне године далеко. Колико су били слаби таласи који су дошли до нас? Врло слаби, за једну петину секунде, ЛИГО је измерио талас у простор-времену који је имао амплитуду 0, 0000000000001 цм, што је неколико милиона пута мање од атома. Али за стандарде гравитационих таласа овај је био велики. Шилинг пише да је судар црних рупа најмоћнији догађај икада посматран у универзуму. Детекција гравитационих таласа је обезбедила нову еру у астрономији. После неколико стотина година ослањања једино на електромагнетно зрачење (као што је светлост који видимо кроз телескоп), научници сад могу да, користећи гравитационе таласе, директно посматрају црне рупе (што је иначе немогуће, пошто не емитују светлост у било каквом облику), или можемо – како Бартусијак одушевљено бележи – „да завиримо у само срце звезде док експлодира“ (гравитациони таласи се, за разлику од електромагнетних, не расипају и не апсорбују у материју док путују кроз Универзум). Додајмо, детекција гравитационих таласа је још једна потврда теорије релативитета, не само зато што их теорија предвиђа већ зато што, како Бартусијак наводи, „њихово постојање демонстрира, на непоколебљив и јасан начин, да је простор-време заиста физички ентитет“. Након свега, можда Ајнштајн није требао да буде толико суздржан 1921. Џејмс Рајерсон (Извор: Јутјуб) Џејмс Рајерсон је старији уредник рубрике коментара Њујорк тајмса (Op-Ed page). Његова колумна објављује на сваких осам недеља у овом листу Са енглеског посрбила: Милица Милојевић
  21. Сириjа Можемо ове приче повезивати са Богом, можемо да грчимо усне у иронични осмех, али чињеница је попут метка: ако није погодио, макар је закачио. Познати војни репортер више пута се опраштао од живота, и свугде су га спашавали крст и молитва. Много пута је био рањаван, био је заробљеник у арапским републикама. Био је у епицентру терористичких напада у Грозном, износио је рањену децу под ватром бандитских аутомата из школа у Беслану – где све није био у полуделом 21. веку! Све упаљене тачке света је забележио својим апаратом и свеском, и све се то слило у једну црну предапокалиптичку слику („кадар“ како кажу репортери). У паузама између путовања, Александар ми је испричао о крштењу, чудесним спасењима и раду војног новинара на линији ватре. Сириjа –Саша, једном си ми испричао да си се крстио у Морском саборном храму у Петербургу, када си имао десет година, значи 1988. године. Да ли је то имало некакве везе са оним великим религиозним таласом који се тада примећивао у совјетском друштву? – Рећи ћу искрено: у том тренутку, за мене је то била нека врста данка моди. Више су ме бринули спољашњи атрибути – крстић, ланче, –пре него унутрашњи садржај. Моја породица тада није била претерано религиозна. Тако се поклопило. Прешли смо током распуста, код рођака из Владивостока у Лењинград. Не могу ни да се сетим како сам донео ту одлуку. Верника у себи сам открио много касније. –Ка твојој спознаји ћемо се вратити мало касније. За сада, да се не бисмо удаљавали од теме, питаћу: шта ти, као новинар са великим стажом, мислиш – зашто данас у друштву нема таквог одушевљења пред црквом, као што је било 1980-их, или 1990-их? Храмови у Москви и у великим градовима су препуни, али са друге стране велика је количина оних који су врло непријатељски настројени према РПЦ. Шта је преломило руско друштво двехиљадитих? –Опет, почетком 1990-их је било, чини ми се, некако кампањски. Дуге деценије се црква налазила у положају, ако не угњетаване, онда сигурно не пуноправне друштвене институције. Често се порицала, подвргавала руглу и вређању. При томе, у својој души руски човек је увек знао да је то нешто свето. Генетику не можеш обрисати, културни код не можеш истребити. Зато, када су забране укинуте, народ је полетео у храмове. Неко по призиву душе, неко из осећаја солидарности. Заправо, није важно како човек прилази Богу. Главно је да прилази. Донбасс Не мислим да је данас више људи који се непријатељски односе према РПЦ, него што је то било у совјетским временима. Они су само постали гласнији, појавиле су се нове могућности за изражавање – Интернет, телевизија и тако даље. Чини ми се да је то неки мали проценат наших грађана. Зато не треба од тога правити трагедију. Током историје увек су постојали блажени, бесни и само глупи људи. Можемо, наравно, кривитим нагли прелаз од патријархалног друштва ка потрошачком друштву, али то је врло скраћено објашњење. Хајде да будемо искрени: данас се и глас РПЦ не чује увек. Посебно када мишљење Цркве, њених пастира треба да звуче уверено, јако, и мирољубиво. –У једном интервјуу сам прочитао да си се први пут истински обратио Богу у Грузији, када си по ко зна који пут био регрутован у наредну ватрену тачку... –У рововима под ватром нема атеиста. Ма колико био убеђени агностик или атеиста, у тренутку смртне опасности ипак се запиташ о томе, шта даље, и очекујеш неко чудесно спасење. У томе, ма како чудно било, постоји доказ постојања виших сила. Зато што су тај страх пред непознатим и нада у чудо такође исписани у генима. Августа 2008. године сам се нашао у ситуацији у којој је било немогуће преживети. Око мене, право пред мојим очима, гинули су људи, а ја сам био озбиљно рањен. Тада сам се вероватно, први пут, искрено молио. Шта да кажем, за мене се тешко може рећи да сам ревносни верник. Био је осећај страха, али осећај љутње да ће се све завршити овде и сада, био је много већи. Ту љутњу сам говорио Богу, цењкајући се са Творце. Он је попустио. После сам чак о предмету цењкања заборавио. У истом том боју (а то сам сазнао после годину дана) је погинуо возач тенка Олег Ридељ. Све у свему, када су га пронашли наредног дана, мислили су да је погинуо. Међутим, када су покушали да му узму аутомат, Олег је чврсто стегао цев. Каже да су му се у полунесвести јавили неки старци са белим брадама и са тенковској опреми. Разговарали су са њим, да се не би искључио. Шта се то десило? –Знам да је у твом новинарском послу било примера чуда, момената када си схватао шта је Бог и да се без Њега не може. На пример, у Малули... –У Малули, хришћанском граду-светињи, где и дан-данас постоје људи који говоре на језику Христа, на арамејском, први пут сам био 2013. године. Доспели смо у тешку ситуацију. Остали смо међу војском која се повлачила и заузетим градом Нусрој. Извукли смо се од те јаке ватре на неки чудан начин. Можда је то искуство, а можда јер смо помогли древним храмовима, које су касније разрушили и оскврнили терористи. После две године, дошао сам у ослобођену Малалу са обновљеним крстовима, тек рестаурираним манастиром Свете Текле... Доњецки аеропорт Наравно, није све тако једноставно – помолио се и спасио се. Биле су разне ситуације у Либији, где су нас заиста заробили. И на Донбасу, док смо ноћу покушавали да дођемо из Новоазовска у Доњецк, али смо се у неком тренутку предомислили. Као да нас је неко зауставио и окренуо нас на другу страну. Бог, безусловно, помаже, али слепо се надати само на Њега је неразумно. Како се каже, у Бога се уздај, а сам не греши. – Да ли имаш икону, крстић или неки други религиозни симбол са одређеном историјом? –2004. године сам изгубио свој сребрни крстић, обични, прости. Требало је да идем у Чеченију. Тада је мој пријатељ Дмитриј Стешин без размишљања, скину свој плетени крстић од црвеног конца, из једног српског манастира на Косову. 9. маја сам стајао на ВИП трибини стадиону „Динамо“ у Грозном, и гледао празничну параду. Одједном је нешто одјекнуло тако јако, као да се са неба свалио огроман трактор. У небо су полетеле цигле, даске, дим, прашина... Мене је ударило на трибини, а поред је лежао фотограф Рејтер Адлан Хасанов. Пола главе му је било разнесено, а ја нисам имао ни огреботину, само јака контузија. У том терористичком нападу је погинуо председник Чеченије Ахмат Кадиров... Крстић на крају нисам ни вратио пријатељу. Није се бунио. –Сада ћу изазвати језу! Данас када гледаш вести, појављује се осећај да је крај света близу, да је Бог за нешто проклео земљу, да смо, како се каже, на прагу Апокалипсе. Какве су твоје мисли и осећај по томе питању, као човека који се налази непосредно у самој сржи свих дешавања? Доњецки аеропорт –Не бих био толико песимистичан. Преко телевизије све изгледа много страшније него што је то у стварности. Са једне стране, сликом је практично немогуће пренети атмосферу, емоције, осећања, које доживиш у рату. На речима је немогуће то објаснити, пробао сам, људи не разумеју. При томе, када се дешавају тако страшни догађаји, илуструју се одговарајућим кадровима. Премда око њих куља живот, у Дамаску гужве, у Доњецку сви кафићи пуни омладине, у Кабулу млада група „Кабул Дримз“ одржава моћне рок концерте. Свет није црно-бели, у њему је пуно јаких и светлих боја. –У Сирији си чест гост. Како би описао савремену слику са места догађања, у вези са животом хришћана, са хришћанским светињама? Одмах још једно питање: према твом мишљењу, да ли је ИДИЛ заиста један од пројеката Запада, и да ли је уништавање хришћанског света један од циљева? –Констатације око пројеката Запада нећу образлагати, за то постоје људи друге професије и другог склопа. Сирија је пре рата била земља у којој су савршено мирно живели и муслимани и хришћани. Идеологија Исламског царства не подразумева равноправни заједнички живот људи различитих веровања. Узгред, хришћани на том плану нису у најгорем положају. У крајњој линију они су „људи књиге“. А исти ти језиди сматрају се секташима и једнозначно подлежу уништењу. Као и алавити. Сириjа. Палмира Хришћани живе на територијама које контролише ИДИЛ, на правима нељуди. Постоји, на пример, један многострадални народ у граду Карјатејн. Народ су ослободили прошле године, а пре неколико дана су опет доспели у плен терориста. То је првенствено хришћански народ. У време власти Исламске државе, све хришћане су шишали на ћелаво, како би их разликовали од правоверних. Ни на шта не подсећа? Тако су јевреје гету некада терали да носе на одећи Давидову звезду. Забранили су им да обављају религиозне обреде, забрањивали да раде, да седе поред муслимана, морали су да плаћају порезе-џизије. Понашали су се као према стоци. Да би шериатски суд могао да казни хришћанина, довољни су били усмени докази двојице сведока. Разговарали смо са свештеником у Хомсу, који је ризиковао сопствени живот када је неколико месеци извлачио из Карјатејна, различитим досеткама своје парохијане, пресвлачећи их, подметајући документа... То је био врло ризичан посао, но, он га је ипак радио. Православни припадник специјалних јединица. –Према твојим запажањима, да ли је Сирија хришћанска земља? Питам то јер је један од разлога што је Русија ушла у рат, било спашавање хришћанског света (тако, у крајњој линији, говоре у средствима масовног информисања)? Но, можда су носиоци вере тамо само древни храмови, а савремени сиријски хришћани ни не мисле о Богу? –Не, Сирија пре рата и ова сада, је безусловно муслиманска земља. Хришћана је тамо према попису из 2010. године, било свега 5-6 процената. Узгед, 2012. године је усвојена нова конституција, по којој у Сирији нема званичне религије. Тиме је Асад, после почетка потреса желео да стави акценат на либерализацију, међутим, било је касно. Ипак, савремена Сирија је изграђена, између осталог и на хришћанским вредностима, на хришћанској историји. У централној џамији у Дамаску, у џамији Омејадов, стоји ковчег са честицама моштију светог Јована Крститеља. По главној улици старог града виа Ректа, је по предању, пролазио Јован Крститељ. У храмовима смо виђали свадбе и крштења, а за Васкрс смо ишли у Сајднајски манастир. Било је препуно људи. И што је најпријатније – много омладине. –Последње питање. Јуче сам разговарао са деканом журналистичког факултета. Он је испричао да се последњих година, као никада пре, појавило много заинтересованих за новинарство. При томе, јако пуно младића, што није био случај пре. Уверен сам, из неког разлога, да они желе да раде као војни новинари. Шта мислиш чиме је изазван толики интерес према овој професији? Да ли ти често пишу момци који желе да постану војни репортери? Шта им обично говориш? Донбасс –Када гледаш преко телевизора на мужевно лице мог пријатеља, и кума моје ћерке, Јевгенија Подубног, у панциру, са пуцњавом и тенком у позадини, тешко је суздржати се од жеље да се томе не подражава. Ако ћемо озбиљно, рат који је почео 2014. године, на Донбасу, показао је озбиљну кадровску глад у руском новинарском корпусу. Припремљене војне репортере си могао да набројиш на прсте. За прве две године тог конфликта израсло је ново покољење ратних репортера, способних да квалитетно обављају свој посао. А Сирије је за њих постала попут испита, који су они са почастима положили, и настављају да полажу. Појавила су се нова лица, нова имена. То је приметно. На крају крајева, у калеидоскопу вриштећих шоу програма, и бесмислених серијала, ово је једино острвце озбиљности, мужевности, одлучности, ако изволите. Зато ми је пријатна та жеља младих. Заиста, често ми се обраћају студенти, и ја наступам пред њима на разним трибинама. Тада обично завршавам разговор саветом: немојте ићи у војне репортере. Па шта ће нама, старијим мушкарцима, млади конкуренти? (смеје се). Са Александром Коцем разговарао Максим Васјунов Са руског Ива Бендеља 12 / 10 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/107120.htm
  22. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
  23. Ауторка: Љубица Гојковић 29.09.2017. године Гост: Митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије Радовић говори за нашу телевизију о вишевјековном и непрекинутом трајању СПЦ у Црној Гори, о односима између Исламске заједнице и СПЦ у Црној Гори, о тзв. ЦПЦ али и Косову и жељи да оставри аманет краља Николе и светог Петра Ловћенског Тајновидца. Снимљено у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. View full Странице
×
×
  • Create New...