Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'био'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 74 results

  1. Уочи славе, у порти храма је одржана ђачка радионица ученика Православног катихизиса бачкопаланачких основних школа у плетењу ивањских венаца. Изабрани су најбоље исплетени венци. Празнично бденије је служио протонамесник Милан Узуров, уз саслужење тројице свештеника, а на Ивањдан светом Литургијом је началствовао протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, којем су саслуживала четворица свештеника Епархије бачке, јеромонах Павле (Пајић) и ђакон Никола Дувњак. У продужетку свете Литургије извршен је трократни опход око храма и служен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и парохијанима храма. Вечерње богослужење, у оквиру кога је пререзан славски колач и освећено славско кољиво, служио је протојереј Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона. Црквени хор Свети Јован Крститељ, којим диригује професор Снежана Жујић, учествовао је у празничним богослужењима, доприневши на тај начин прослави патрона храма у Бачкој Паланци. Овогодишњи кумови славе били су породица Николић из Бачке Паланке, а за следећу годину за кумовање се јавио господин Недељко Мићић са својом породицом. После вечерњег богослужења, у порти храма је одржан получасовни вокално-инструментални наступ Војвођанског народног оркестра Гајде из Бачке Паланке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
  3. У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила. Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао: "Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу. Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни. Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана. Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије... Богу службу служи и помало ред заводи." Извор: Храм Светог Саве
  4. У Недељу отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године, служена је Архијерејска Божанствена Литургија у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Литургију је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића. Ова Литургија била је прво богослужење у храму у коме су, након што је пострадао од земљотреса, постављене заштитне скеле. Верни народ је учествовао у Литургији уз придржавање познатих епидемиолошких прописа. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи (Јн. 17, 1-13), Митрополит је рекао да нас је, поред епидемије која је паралисала читав живот и онемогућила нормално кретање људи, од храма одвојио и земљотрес. По његовим речима, заштитна скела је омогућила вршење богослужења, али су и даље у току испитивања која треба да установе тачна оштећења на храму и захвате које је потребно извршити. Митрополит је земљотрес назвао једним од искушења која су иза нас: Верујемо да је и оно, као и свако искушење, са својим дубоким смислом, омогућило да откријемо понешто о себи, о смислу живота, али и о љубави Божијој. Тумачећи прочитани одломак Јеванђеља – Христову првосвештеничку молитву, рекао је да нам у том, својеврсном богословском трактату, Христос говори шта је Царство Божије: Вечни живот је исповедање Бога Оца, као јединог истинитог Бога и, Онога кога је Он послао, Исуса Христа. Говорећи о односу вере и живота, Митрополит је рекао да од тога како и на који начин верујемо, зависи и како ћемо и на који начин живети. Са друге стране, тај начин нашег живота исповедамо, артикулишемо и преображавамо у исказе наше вере. Вера и Живот су нераскидиво повезани. Митрополит је саможртвену љубав, на коју смо позвани по јеванђељу, упоредио са Крстом Христовим. Хришћанска љубав је љубав према свима.Она не прави границе и разлике међу људима, али истовремено нас позива на прецизност и верност вери Отаца. Љубав не значи релативизовање наше вере, напротив. Љубав значи њено оснаживање и јасније формулисање, да бисмо ту веру, као чисту изворску воду сведочили у љубави пред свима. Нагласио је да не треба никада помислити да се на било који начин вера може релативизовати. Наше вере се ни по коју цену нећемо одрећи, додао је. Прву беседу, изговорену након више од два месеца са амвона загребачког катедралног храма, Митрополит Порфирије је закључио говорећи о томе да не треба да будемо судије другима, већ својим поступцима. Рекао је да хришћани треба да буду немилосрдне судије својим страстима и сопственом греху, али истовремено да имају неописиву, безграничну наду у Господа, кога су позвани да славе својом вером и својим животом. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. У Бањој Луци је свечано прослављен празник Вазнесења Господњег – Спасовдан. Поводом славе града Бање Луке и Саборног храма Христа Спаситеља Епископ бањалучки Г. Јефрем је, уз саслужење више свештеника и ђакона, служио Свету архијерејску Литургију. Присутним вјерницима пригодном бесједом обратио се Преосвећени Владика, честитајући Спасовдан свим грађанима Бање Луке и Београда. Епископ Јефрем истакао је да Вазнесење Господње, као и сви дани у Христове 33 године земаљског живота, био велики, натприродан дан, који се не може ријечима описати. Потом је обављен чин благосиљања и резања славског колача и свечана литија улицама које окружују Саборни храм. Учешћа у литији узели су и градоначелник Бање Луке Игор Радојичић, предсједник Скупштине града Зоран Талић и благочестиви народ. Извор: Саборни храм Христа Спаситеља у Бања Луци
  6. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије. На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци. Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај. Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи. На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија. Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом. Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага. Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким. Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен. (Борба.ме)
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу. Звучни запис беседе У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју. Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда. “Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.” Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети. Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост: “Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.” Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном. Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана: “А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења. “Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика. Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима: Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио: “Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу. Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца литургијски је прослављен у Храму Покрова Пресвете Богородице. Молитвеним сабрањем је началствовао протонамесник Душан Алексић, а Ђурђевданску беседу је изговорио протонамесник Бранко Чолић. „Мноштво је оних који су свој живот везали за Бога. Међу њима је Свети Георгије који је претрпео страшна страдања. Толика да су се многи питали како је издржао“, рекао је отац Бранко, додавши да само Бог може дати човеку силу да издржи оно што се издржати не може. „Када сам слаб, онда сам јак“, подсетио је отац Бранко на речи Светог Апостола Павла, указавши притом да није свачији крст исти. „А крст Светог Георгија био је да буде великомученик“, нагласио је беседник, закључивши да нам је радост данас најпотребнија, а Свети Георгије да нам буде путеводитељ на путу благодати Божје. Извор: Радио Источник
  9. Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ. Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу. Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу. Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога. Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо. Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”. Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ. Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе. И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће. Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”. ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО! Архимандрит Данило (Љуботина) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.
  11. Од свих „лудих“ Руса, овај је дефинитивно најлуђи. Човек за „све“ који је померио границе онога што се зове таленат, жеља и мотивација. За њега сам знао али ми је постао препознатљив тек кад сам погледао филм „Слуга“. Нови руски хит Милоша Биковића. У биоскопској сали један Рус је прокоментарисао када је видео глумца Ивана Охлобистина, речима „ево га поп“. Нисам био сигуран да сам добро чуо, а кроз главу ми је прошла мисао да се ради можда о неком протестантском руском свештенику. Површном претрагом по интернету се за мене отворио поглед у свет човека у којем би желео да боравим неко време. Не због онога што је тај човек у животу урадио, већ због тога, да што год да је желео, он је урадио. И ничега се није кајао. Иван Охлобистин је познати руски глумац. По томе је вероватно најпознатији. Али овај човек је и још много другог. Родио се 1966. у браку 60-годишњех хирурга, хероја из многих ратова (Шпански грађански, Други Светски, Фински, Корејски) и 19-годишње студенткиње. Рођен је у санаторијуму где је његов отац радио и као да је већ то слутило да ће му живот бити веома непредвидив и интересантан. Његова младост је била проткана моторима, алкохолом и тучама. То је било пролазно, а женидба са руском глумицом Оксаном Арбузовом га је потпуно преобратила. До тада је успео да заврши школу за режију и да се наметне као један од младих лидера руске кинематографије. И то углавном као вишеструко награђивани сценариста и глумац. И ако му је свет филма и позоришта основно опредељење и професија, Иван Охлобистин је оставио трага и у политици али и у Цркви, а лична интересовања само додају на комплексности његове личности. Упоредо са филмском каријером, Охлобистин је успео да се бави и водитељским послом, пева, пише књиге, буде политичар, рангирани шахиста, гаји руже, постане мајистор аикидоа и још неких других борилачких вештина… али и да буде православни свештеник и да га прогласе опасним и забрањују улазак у неке земље као и да забране приказивање његових филмова. Интересантан је његов сусрет са патријархом српским Павлом. Охлобистин је снимао филм за серијал „Канон“ о НАТО-рату 1999. Тада се срео и са патријархом Павлом који му је у једном тренутку ставио свештенички орар око главе. Иван се тргао и рекао да он није свештеник, на шта му је патријарх рекао „Знам ја ко јесте а ко није свештеник“. И заиста веома брзо након тога, Иван Охлобистин је рукоположен за свештеника Руске Православне Цркве. У чину јереја је био око десет година, паралелно пишући сценарија и настављајући да глуми, само много мање, а у то време је објавио и књигу из области научне фантастике. Свету филма се вратио у потпуности 2010. године, када је на сопствени захтев из личних разлога тражио отпуст из свештеничке службе, што му је патријарх руски Кирил и одобрио. И сама његова свештеничка служба је била трн у оку многима, јер је био позната личност. Прави разлог лежи по његовим речима у немогућности да се прехрани од свештеничке плате, обзиром да је стекао велику породицу. У браку је добио шесторо деце. Два сина и четири ћерке. Убрзо након напуштања свештеничке службе постао је веома активан у политичком животу. Убеђени је монархиста, а био је и председнички кандидат, када је представио свој програм који је изазвао много полемика. Учествовао је и у раду еколошког покрета, а његове изјаве (још као свештеника) како „гејеве треба спалити у пећи“ или подршка отцепљеном региону Донбас, направила је од њега државног непријатеља у неким балтичким републикама, а у Украјини и лице које се терети за тероризам. Охлобистин је на сопствени захтев добио од председника републике Донбас лично, и држављанство. Активни је члан удружења ловаца и риболоваца, а и велики заговорник и лидер званичне групе која се залаже за слободу ношења малог оружја (револвери и пиштољи). Од председника Путина, добио је 2001. званично признање због заслуга за отаџбину. Сам је признао да није сигуран због чега је конкретно добио то признање, јер је у том тренутку био актуелан са више ауторских пројеката, од којих је најважнији био о житијима Светих као и о рату у Србији. Тренутно се у Русији приказује ријалити програм о његовој породици. Нама су познати његови филмови Цар, Јереј-Сан, и Слуга. Углавном је као глумац оживотворавао ликове негативаца. Да је урадио само половину од овога што сам набројао, а нисам све ни навео, било би довољно за цео живот просечног човека, а од Охлобистина верујем да ћемо још толико новог доживети. Необични људи су по правили контраверзни али и веома интересантни. Храбри и вредни. Они који показују да је рад нешто што доноси резултат и да без обзира на предиспозиције или не, све је могуће. Владан Ракановић за Чудо Иван Охлобистин руски глумац и свештеник за којег је сусрет са патријархом српским Павлом био пресудан | Čudo WWW.CUDO.RS
  12. Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
  13. Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј. После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском. Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа. Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије. Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка
  15. Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је у четвртак, 19. децембра 2019. године – на празник Светога Николаја Мирликијског, на светој Литургији у Николајевском храму у Новом Саду, а саслуживали су Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Миодраг Андрић, настојатељ храма, као и ђакони Мирослав Николић, Александар Билић и Огњен Верић. После прочитане јеванђелске перикопе владика Иринеј је казао да је данас слава свих православних Срба и Српкиња. Свети Николај је веома познат и омиљен свуда: у Грчкој, Русији и широм хришћанскога света, али само ми имамо обичај и традицију Крсног имена или славе. Треба од срца да прослављамо угоднике Божје и да Господу благодаримо за тај дар што нам показује истину откривену у Светоме Писму да Бог не оставља себе непосведоченим ни у једноме нараштају. У сваком хришћанском нараштају има мноштво светих, праведних, Божјих људи, људи који заиста представљају сетву Господњу. Пример за све те богооткривене истине наше вере и нашега живота је и живот и делање светитеља којега данас прослављамо. Он је био не само ревнитељ чистоте вере него и човек огромне љубави и милосрђа, поручио је Преосвећени честитајући славу настојатељу и парохијанима Николајевског храма, као и свим свечарима, онима који светитеља Николаја прослављају као небеског покровитеља. Током свете Литургије Епископ бачки г. Иринеј у чин протопрезвитера произвео је протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља Светониколајевског храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Током духовног разговора одржаног 26. новембра 2019, митрополит Морфуа Неофит из Кипарске Православне Цркве одговорио је на више питања присутних. Између осталог, архијереј се осврнуо на духовни догађај в езан за Старца Јефрема Аризонског, а који се тиче садашње украјинске кризе. Старац Јефрем се мирно упокојио у Господу само две недеље након што је разговор одржан. Видео снимак дела разговора доступан је на страници Јутјуба Talks of the Metropolitan of Morphou. Одговарајући одломак почиње око 8:36 минута. Говорећи о украјинској кризи и признању украјинских расколника од стране архиепископа атинског Јеронима, митрополит Неофит се осврнуо на брачни пар у Грчкој који су помишљали да се више не исповедају у Грчкој Цркви, него да присуствовују службама само у представништвима Јерусалимске Патријаршије или Синајске Горе. Међутим, као побожни људи, прво су одлучили да посте и моле се поводом тога. После три дана, старац Јефрем се јавио брачном пару и рекао им да наставе да се исповедају у Грчкој Цркви, али их је утешио додајући да ће се појавити различити проблеми због којих ће архијереји схватити озбиљност своје грешке у препознавању антиканонских дела Цариградске Патријаршије, и да ће бити сазван Сабор који би се бавио украјинском кризом и другим проблемима. Брачни пар је живео у Америци и лично је познавао Старца Јефрема. Помишљајући да би визија могла бити заблуда, брачни пар је одлучио да посети другог светог старца ради савета, али пре него што су још могли да затраже његов савет, он им је одмах рекао да ураде све што им је старац Јефрем био рекао. Током истог духовног разговора, митрополит Неофит је потврдио да Кипарска Црква признаје само Његово Блаженство митрополита кијевског и све Украјинске Онуфрија као канонског предстојатеља Цркве у Украјини. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња. Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини. „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије. Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори. „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић. Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе. „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“, мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић. „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко. Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици. „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота. Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став о томе. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
  20. За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  21. "Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради
  23. Tema posvecena ovom oktobarskom sajmu, posto - kako vidim - nemamo takvu. Uopste utisci, sta ste kupovali i zasto, ako ste uopste bili, itd, itd...
  24. Ко је био Димитрије Љотић? Његова кратка биографија Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарађивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава. Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера. И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује. КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА Ко је био Димитрије Љотић. Кратка биографија Димитрија В. ЉотићаДимитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године. У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу. По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом. Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву. Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник. После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар I Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године. После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године. После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта VI Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине. Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу. Боривоје М. Карапанџић http://www.bastabalkana.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...