Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'била'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  2. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  3. У холу зграде међународног Црвеног крста у Женеви постојала је табла са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885.“ Постављена је у знак сећања на признање које је ова организација доделила српској Влади и народу. Ова необична прича почела је ширењем Бугарске на Балкану последњих деценија пред улазак у 20. век. Ово је било директно кршење одлука Берлинског конгреса и за тадашњу краљевину Србију представљало директну опасност и провокацију. После неуспеле дипломатске активности краљ Милан је Бугарској објавио рат. Србија је у то време већ имала уређене болнице, а већ је основан и Црвени крст. Бугарска, са друге стране, није имала ни војне санитете. Због овога, бугарске рањенике није имао ко да однесе са бојишта ни да им пружи медицинску негу. Међународни Црвени крст прикупио је помоћ из свих крајева Европе која је требало да се допреми овој држави. Иронично, једини пут до Бугарске водио је преко Србије. И тада се догодило нешто што свет никада није видео . Војна команда Србије прекинула је рат на један дан, отворила линију фронта и пропустила медицински транспорт преко своје територије. Србија је учинила и више: транспорту међународног Црвеног крста додала је лекове, ћебад и кревете из својих залиха и бугарским војницима предала све што је неопходно за отварање једне болнице. Сличан догађај ни пре ни после 1885. године нигде није забележен. Србија је помогла држави са којом је у том тренутку била у ратном стању. У знак сећања на ово несебично дело, Међународни Црвени крст је Србији доделио посебно признање за хуманост, а плоча са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија“ до пре неколико година стајала је у згради ове институције у Женеви. Табле више нема, нити се зна разлог њеног уклањања. ЗАБОРАВЉАМО ЛЕПУ СТРАНУ НАШЕ ЗЕМЉЕ И НАШЕГ НАРОДА. Нису оно Срби у Лидлу, Фарми и Великом брату. Немојте блатити наш народ на основу шачице људи који се гласно чују.
  4. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. На дан успомене Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у мајевичком селу Тобут, свечано је прослављена крсна слава храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ Фотије уз саслужење свештеника, архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Стеве Јовића, протојереја-ставрофора Драгомира Лазаревића, Сретена Митровића, Миленка Стевановића, Љубе Ђокића и јереја Милорада Зарића и протођакона Богдана Стјепановића. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  6. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Дана 23. септембра 2018. године, на дан Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, свечано је прослављена преслава храма Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, као и успомена на осамдесет година од освећења овог светог храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  8. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка
  9. Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице
  10. 18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.
  11. Замолио бих теологе и оне који знају одговор на ово питање да и одговоре: Дакле, ко је била жена Каинова? Да ли му је то била сестра? Или је Господ створио још људи? Или нешто треће?
  12. Руско-амерички односи нису увек били горки и затегнути као што су данас. За време Америчког грађанског рата Петербург је подржао Унију, пре свега зато што је главни геополитички противник Русије у то време била Велика Британија, а она је била на страни Конфедерације. Поред тога, САД и Русија су у првој половини 19. века биле у добрим односима без обзира на врло различите политичке системе. Руски морнари – један део војно-поморске експедиције послате у САД средином 1863. Извор: Getty Images Грађански рат у Америци је завршен пре више од 150 година, али је та тема још увек извор несугласица. Најновији пример су недавни догађаји у Шарлотсвилу (Вирџинија) где су неслагања по питању уклањања споменика подигнутог у част Конфедерације имала велики одјек у јавности и довела 13. августа до насиља и смрти. Нема сумње да је грађански рат био прекретница у америчкој историји. Руски владари су живели далеко од попришта овог рата, али су помно пратили догађаје и на крају одиграли малу, али важну улогу која је у знатној мери допринела победи Севера. Царска Русија подржава Унију Од почетка рата Русија је изразила пуну подршку влади Абрахама Линколна, тврдећи да је то једина легитимна власт на америчком тлу. „Русија жели пре свега да подржи Америчку унију као једну недељиву земљу“, написао је министар спољних послова Александар Горчаков 1862. године Бајарду Тејлору, секретару америчке амбасаде у Санкт Петербургу. Од осталих европских земаља само је Швајцарска тако снажно подржала Унију. Што се тиче двеју водећих сила у Европи – Велике Британије и Француске – њихови лидери су разматрали могућност интервенисања на страни Конфедерације, али су касније одустали од те идеје и остали неутрални. У горепоменутом писму Тејлору Горчаков је поменуо да је његова земља добила позив да се придружи коалицији која ће вероватно подржати Конфедерацију, али је тај предлог без двоумљења одбила. Руски бродови у Њујорку и Сан Франциску Руски ратни бродови у Њујорку. Цртеж је објавио амерички политички журнал „Harper's Weekly“ у октобру 1863. Извор: Архив Улога Русије у Америчком грађанском рату се није сводила само на изражавање дипломатске подршке. У септембру 1863. године руска флота од 6 ратних бродова отпловила је на источну обалу Северне Америке и тамо остала седам месеци. Бродови су били базирани у Њујорку и патролирали су у околини. Слично је било и на западној обали где је руска флотила од шест ратних бродова допловила у Сан Франциско. Тако је Русија помогла да се спрече изненадни напади јужњака на ове луке које су биле изузетно важне за Унију. И грађани и власти Уније су приредили топао пријем руској флотили. Савременици сведоче да су Американци тежили да виде руске морнаре и официре, и да их позову на банкете и прославе. „Русија је послала флоту у америчке воде како би изразила своју наклоност Унији“, написао је са ентузијазмом амерички историчар Џејмс Калахан 1908. године. Касније су, међутим, историчари сазнали да није све било баш тако једноставно. Зашто је руски цар био наклоњен Вашингтону? Русија није била претерано забринута због конфликта у Америци, мада је Александар II био познат по укидању кметства 1861. године, тј. две године пре него што је Линколн укинуо ропство. Како је у своме чланку објаснио Николај Болховитинов, Русија је подржала Север из прагматичних побуда. Друга половина 19. века била је тешко време за Русију са гледишта међународних односа. Пар година након пораза у Кримском рату (1853-1856) од Велике Британије, Француске и Османлијског царства Русија се суочила са новим искушењима. Наиме, 1863. године је избио устанак на подручју бивше Пољско-литванске државне заједнице која је била под руском влашћу. Инспирисани недавним војним поразом Русије, Пољаци су покушали да поврате своју независност, а Велика Британија и Француска су разматрале могућност интервенције на страни Пољске. Болховитинов наглашава да је пребацивање дела руске флоте у Америку могло бити од користи у случају рата са европским силама. Базирани у неутралним лукама, руски војни бродови би лакше могли напасти британске и француске бродове и у Атлантском и Тихом океану. Испоставило се, међутим, да то није било неопходно јер Велика Британија и Француска нису подржале Пољаке. Русија је угушила пољски устанак. Различити циљеви и заједнички интереси Посада руске фрегате „Ослабља“ у Александрији (Вирџинија) 1863. године за време Америчког грађанског рата. Извор: Getty Images Истраживање руских државних архива потврђује Болховитиновљево гледиште да је Русија подржала САД из прагматичних, а не идеолошких побуда. Та чињеница не умањује велику важност коју је поменута сарадња имала за Унију. Унија није морала бринути за безбедност обалских вода, и та околност је помогла Северу да победи у грађанском рату. Није тешко претпоставити да би стратешке луке Њујорка и Сан Франциска без руских ратних бродова биле нападнуте и озбиљно оштећене, што би био сувише јак ударац за војну економију Уније и морал њених војника. Олег ЈЕГОРОВ
  13. Јанковић за АЈБ: Нисам био на ратишту у БиХ, идем у Сребреницу Од видовдан Вучић се смије док нас гази руском чизмом и пјева европску химну, тврди Саша Јанковић, челник Покрета слободних грађана. Саша Јанковић, предсједник Покрета слободних грађана, потврдио је за Ал Јазееру да 11. српња иде у Сребреницу, како би одао почаст жртвама геноцида почињеног прије 22 године, али да има сазнања о могућим инцидентима. Демантирао је наводе да је у прољеће 1992. године ратовао у Бијељини, али и још једном упозорио на ‘господаре рата и мира који прете ратовима и башкаре се у нашем страху’. За Ану Брнабић не мисли да је нада за Србију, а за Вучића каже да је ‘опијум за омамљени народ’. ‘Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду’, поручује Јанковић. Након што вам је упућен позив да присуствујете обиљежавању годишњице геноцида у Сребреници, у јавности се појавила прича да сте са Шешељем и Арканом ратовали у Бијељини. Како то коментирате, тко и с каквим намјерама пласира те информације у овом тренутку и што му је циљ? – Знам да такве дезинформације пласира преко својих мање или више прикривених сарадника и извршилаца тих прљавих послова садашња власт у Србији и то чине ради дискредитације политичке опозиције. Нема тога чиме се они не служе – од лажи, манипулације, притисака до насиља да униште сваку алтернативу. Српска напредна странка и Александар Вучић нису постали моћни тиме што су у Србији нешто направили, већ што су привремено уништили и угушили сваку опозицију, сваку алтернативу свом неподношљивом начину владања. Гдје сте, заправо, били у прољеће 1992. године кад су се догодили злочини у Бијељини? – Тада сам се вратио из Хрватске, где сам био мобилисан, као резервиста, у редовну јединицу Војске Југославије и наставио започете студије у Београду. Чак сам својевремено и јавно дао потврде са тачним датумима када сам био мобилисан, све заједно нека три месеца. Дакле, никада ниједног јединог дана нисам био на ратишту у Босни и Херцеговини. Идете ли у Сребреницу 11. српња? – Добио сам позив и, упркос овим непријатностима које сасвим сигурно немају везе са организатором, отићи ћу у Сребреницу да изразим поштовање према жртвама и преживелим члановима њихових породица. ‘Брнабић није нада за Србију’ Србија је недавно добила нову/стару владу и нову премијерку. Је ли Ана Брнабић играчица Запада, Вучићева марионета или нада за Србију? – Нада свакако није, јер нико ко учествује у власти Александра Вучића не може бити нада за Србију. Она није премијерка него председница владе и њено председавање владом је још један маркетиншки трик за Запад. И политику ће у Србији, што је супротно уставу, и даље водити Александар Вучић, а права власт ће бити његов брат, кум, Синиша Мали, Горан Весић, тајкуни, батинаши… То су људи које Србија никад није бирала, али они суштински имају власт. Вучић је само некаква врста опијума за омамљени народ, а ови које сам навео владају и богате се неслућено. Постоје сазнања да власти у Србији и сада планирају да искористе мој одлазак у Сребреницу да би направили неки инцидент. Једноставно они не могу да поднесу да то буде све у реду. И не би ме чудило да ће све то искористити да се инсценира било какав инцидент. То ми је најтеже зато што од све муке, уместо барем да на тај дан пажња буде усмерена према жртвама и породицама, неки људи једноставно не могу да побегну од себе и своје ексцентричности. Због чега је суочавање с прошлошћу у државама насталим распадом Југославије толико тешко? Хоће ли доћи тренутак када ће службени Београд престати негирати геноцид у Сребреници? – Службени Београд је 2010. године у Народној скупштини Републике Србије донео декларацију о Сребреници. У њој се осуђује злочин онако како га је окарактерисао Међународни суд правде, а знамо да је тај суд окарактерисао тај злочин као геноцид. Према томе, службени Београд је већ 2010. године јасно рекао и осудио злочин геноцида у Сребреници. Како ће данашњи службени Београд да прихвати одговорност за злочин потпуно је контроверзно, зато што је Александар Вучић у кожуху по босанским брдима млатарао пушком и стајао испред џипа на коме је на мртвачкој глави шлем мировњака Уједињених нација. Србија и српски народ нису криви за геноцид, али појединци имају мању или већу одговорност за њега и међу њима су и они који су хушкали на рат и играли се рата туђим главама. Уверен сам да нема искреног сучељавања и превазилажења последица рата све док наше земље воде они који су нас у тај рат и увели или њихова политичка деца. Дакле, то су људи који једном руком праве тензије и оживљавају ратне духове, а другом као смирују то што сами праве да би се испоставили као господари рата и мира. А ми грађани док причамо ‘ћути, само да рата не буде’, они ће нам тим истим ратовима претити и башкарити се у нашем страху. Преузимање предсједничке дужности Александра Вучића попратило је и ново батинање неистомишљеника власти, али и притисак, овога пута и физички, на новинаре. Тко туче грађане Србије, опозиционаре и споменуте неистомишљенике власти? – Чак смо нашли и објавили фотографије, оне су и на мом Тњиттер профилу, које доказују да су управо они људи, исти они који су давили људе и малтретирали новинаре током полагања заклетве, константно у најближем окружењу и личној пратњи Александра Вучића. Објавио сам фотографије тог човека који је физички савладао новинарку Данаса, односно њега и Вучића заједно у више наврата. То је отворена и незамислива срамота и дрскост и Вучић се тако директно смеје у лице јавности пошто је претходно потчинио и полицију и правосуђе својој партији тако да не може ништа институционално да се уради по том питању. Знате да полиција и тужилаштво још нису наводно утврдили о коме се ради. Ко уствари данас гарантује безбедност грађанима у Србији? Небојша Стефановић као министар полиције, Александар Вулин као министар одбране, Братислав Гашић као директор тајне службе. Јасно је да су то људи који се не баве националном, већ партијском безбедношћу и то преко батинаша као што сам рекао. И то се у Србији више и не доказује јер је то ноторно познато свима. Чак ни они то више не крију. ‘Отели су државу, слободу, правду’ По Србији се руши, а да се никад не открије тко су рушитељи. Зар је баш онаква порука, којој смо свједочили из Земун Поља, кад је срушен месџид у изградњи, морала бити послана муслиманима на почетку њиховог светог мјесеца? – Та порука је суштина Вучићеве власти, а она гласи – ако нисте са нама, ако нам не служите, уништићемо вас. И то се потпуно брутално и отворено ради. Зукорлићев нелегални објект у центру Новог Пазара не руше, а знамо да је Муамер Зукорлић део власти, док се истовремено у једном малом приградском насељу, у којем на ободу Београда живе најсиромашнији грађани, руши верски објект. Тачно је да тај објект нема дозволу, али се ниједном у Београду није омогућило да се та дозвола било када било коме изда. Јасно је да нема правне сигурности, владавине права и да нису сви људи равноправни пред законом у Србији, али је још јасније да се то више не крије. Није више питање шта ради власт и како се понаша Вучић, него шта смо ми способни да урадимо поводом тога јер су нам отели држави, слободу, елементарну правду. Покрет ‘Слободни грађани Србије’, којем сте недавно стали на чело, нова је политичка снага у Србији. Но, чине га људи који су дуго врло ангажирани у различитим подручјима живота. Зашто покрет, а не политичка странка? – Покрети су свугде у свету организовани првенствено на вредносним, а тек онда на политичким принципима. А странке прво иду за политиком, па тек онда за вредностима. Некако осећамо да су у Србији, пре свега, угрожене вредности – поштење, истина, образовање, знање, култура, институције, правна сигурност. И опредељени смо према социјалној правди, а не неограниченом и ничим омеђеном отимању у борби за профит. Проблем у Србији је цивилизацијски, а тек онда политички. Нема неорадикална власт у Србији лошу политику на папиру, него је та политика лоша у својој намери и суштини јер потире цивилизацијске и људске вредности. Ти људи нам се цере у лице док нас газе руском чизмом и певају европску химну. Ако опет ‘изненаде’ неки нови пријевремени парламентарни избори, хоћете ли бити спремни ујединити опозицију? – Свако од нас има своју одговорност и мора да је прихвати. Није то шта ко од нас жели, ако смо одговорни према себи, другима и друштву. Опозиција у Србији сарађује још од председничких избора. После избора још некима је постало јасно шта нам је чинити и где је такође тачка окупљања. Опозициони фронт у Србији се шири и другим демократски настројеним слободним странкама и људима. Управо то ширење опозиционог фронта, моји разговори са Вуком Јеремићем и Борисом Тадићем, који су на председничким изборима били на другој страни, неорадикална власт која се зове напредна јако добро препознаје и због тога толико нападају. Али не може да се промени историјска законитост. Њихова власт убрзава према свом крају и то је јасно. Истовремено, опозиција консолидује своје редове и настојаће на најефикаснији начин вратити грађанима Србије достојанство. Иако се чини да Вучићева власт јача, јер има све њене полуге у својим рукама, тврдите да је на силазној путањи. Што се, доиста, мора догодити да дође до смјене власти? И како ће Србија изгледати тог ‘дана послије’? – То је доста тешко питање. Не знам никога у Србији ко може да замисли Вучића како каже, као што је то урадио много пута критиковани Борис Тадић: ‘изгубио сам изборе, видимо се у неком другом филму’. И због тога морамо да градимо систем већ сада који ће у одсудном моменту после победе, као на некој железничкој скретници да промени правац државној композицији са све људима и стварима које носи и да кренемо у другом правцу са овог историјског ћорсокака у који нас је Вучић повео. Он не сме Србију, приликом промене власти, да поново гурне у унутрашњи и спољашни отворени конфликт и то му нећемо дозволити. Након тога ћемо спровести лустрацију, ту нема говора. Не може бити као да се све ово што се данас дешава, није дешавало. Из институција морамо уклонити и уклонићемо људе који су газили права грађана, који су газили законе и правду. Да је то учињено после 2000. године, вероватно данас не би били у овој ситуацији, живели исте муке и пратили децу у иностранство још више него што смо их пратили за време Слободана Милошевића. Зашто су избори у Београду важни? Предстоје и избори у Београду. Због чега су они толико важни? Из најмање два битна разлога су важни. Пре свега, Београд је главни град, један од симбола, у њему живи готово трећина становника Србије, и страшно је битно ко је на власти у главном граду. С друге стране, није садашња власт у Београду лоша зато што је Синиша Мали нестручан, већ због тога што постоји пирамида корумпиране политички и криминалне власти. Промена власти у Београду ће бити победа у срцу корумпиране и криминалне, неподношљиве власти неорадикалне странке. И хоћете ли прихватити кандидатуру за градоначелника? – Одмах сам после председничких избора рекао да има других кандидата из опозиције који треба да преузму дужност градоначелника Београда. Нисам човек који сматра да му све припада и да нема других способних људи са интегритетом. Управо мислим да је супротно. У опозицији су сада часни људи који не тргују својим уверењима због власти. Оно лоше што је било у садашњој опозицији док је била власт, нашло је већ врло брзо ухлебљење код напредњака. Спомињали сте с ким сте сурађивали и с ким намјеравате сурађивати. Но ту нема имена Чедомира Јовановића и Ненада Чанка. Због чега? – Не сарађујем са Српском напредном странком и Александром Вучићем, па због чега бих сарађивао са њиховим реповима? У Србији је тема Јовановића и Чанка испричана давно и озбиљни људи само слегну раменима и окрену главу на другу страну. Не бих коментарисао то што они раде. Штета је што њихове странке сносе последице активности њихових лидера који нису остали достојни идеја које су некада високо носили. Србијанске власти, а поготово изабрани предсједник, хвале се како је Србија фактор стабилности. Но, мало је потребно да та стабилност буде уздрмана и прерасте у своју негацију. Може ли Србија, између НАТО-а и ЕУ с једне стране те Русије с друге стране, доиста бити фактор стабилности или су то приче прихватљиве једнако и Западу, и Истоку? – Теза да су Вучић и њему слични гарант стабилности је чиста супротност нашој стварности. Та стабилократија, како су је назвали, испоставља се као супротност слободи и демократији. Одржавање на власти неких људи да би земља била наводно стабилна, а при чему нестабилношћу прете управо ти људи ако их са власти макнемо, то је држање и Србије, и БиХ, и целог региона као таоца. Када се уништава владавина права и институција, поштовање људских права, социјална и елементарна људска правда и достојанство, тада се ствара дубока системска нестабилност која ће пре или касније да избије на површину. Таоци смо тих људи који су себе прогласили факторима стабилности, а у ствари изазивају конфликте и тензије, па их, као, смирују. Онда су они господари. Нема ту никаквог лавирања између Истока и Запада. Ти људи учиниће и за Исток и за Запад потпуно све да би остали на власти. Ако се, на крају, поиграм ријечима из назива покрета којег сте основали и којег водите… Вјерујете ли доиста у слободну, грађанску Србију, државу и друштво из које се и од које се више неће бјежати него остајати? – Верујем да нисмо проклети народи. Да не верујем и ја бих отишао одавде и то не за ‘трбухом за крухом’, него за слободом. Грађани и народи много су бољи него што власти у региону чине да изгледају и другима, и самима себи. Сигуран сам да нам ништа не фали, само имамо власти које на површину износе и подстичу оно најгоре у нама. То може и мора да се промени, али не само од себе и не под палицом неке стране силе. Готово је извесно да све више људи схвата да даљег узмицања пред овом неправдом и простотом не сме да буде и да су спремни да узму ствари у своје руке, иако се никад раније бавили политиком нису, како обично кажу. Нисам ни ја, али немамо где даље. Ово је наша последња линија одбране.
  14. Света равноапостолна Марија Магдалина је била пореклом из галилејског града Магдале (племе Исахарово), који се налазио на западној обали Генезаретског језера, у близини Капернаума. Њу спомињу сва четири јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (Лк. 8: 2), она се придружила оним благочестивим женама, које су свуда пратиле Господа за време Његовог овоземаљског живота и служиле Му својим имањем. Она је била сведок крсног страдања Спаситеља и присуствовала је погребенију Господњем. У цик зоре после суботе, она је с осталим благочестивим женама пошла на гроб Исуса Христа, како би помазала Његово тело миром. Стога их Црква назива женама мироносицама. Прво је њима анђео открио да је Господ васкрсао (Мк. 16: 1–8). Због велике преданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу, она се удостојила да прва угледа васкрслог Спаситеља. Он јој је поручио да извести апостоле о Свом васкрсењу. Света Марија Магдалина је за апостоле била благовесница. О томе се пева у стихири Пасхе (које је сачинио Преподобни Јован Дамаскин): «Приђите благовеснице, и Сиону реците: Прими од нас радост благовешћа, Васкрсења Христовог, весели се, ликуј и радуј се Јерусалиме, видевши Цара Христа где излази из гроба као женик.»
  15. Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе. “Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј. Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа. “Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј. РТ
  16. Поглавар Српске православне цркве Патријарх Иринеј говорио је екслузивно за “Раша Тудеј” о односима Србије и Русије. Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе. “Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј. Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа. “Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј. РТ View full Странице
  17. Ефраим Зуроф (архивска фотографија) Директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да би канонизовање загребачког надбискупа из времена Независне Државе Хрватске у Другом светском рату, кардинала Римокатоличке цркве Алојзија Степинца, била "права религиозна трагедија". "Потпуно је јасно и сто одсто тачно да је католички бискуп Алојзије Степинац био близак са усташким режимом Независне Државе Хрватске. Он никада није говорио против тог система и није осуђивао њихова злодела, а уколико буде канонизован, биће то религиозна трагедија", рекао је Зуроф за Радио-телевизију Војводине. Према његовим речима, недопустиво је да хрватске власти благонаклоно гледају на дела Алојзија Степинца и да улице добијају имена по њему, те да му дижу споменик, како је то било недавно у Осијеку. "Покушао сам да скренем пажњу властима у Загребу да то не чине, али нема ту ни правде ни истине", казао је Зуроф. Додао је да циљ треба да буде да сви ратни злочинци одговарају и за холокауст или друге ратне злочине, јер њихове жртве то заслужују. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2632859/zurof-kanonizacija-stepinca-bila-bi-religiozna-tragedija.html
×
×
  • Create New...