Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'биговић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Латинска реч cultura, која означава узгајање, обликовање, образовање, васпитање, развој потиче од речи cultus, која значи богопоштовање, богослужење, култ. Култура има, дакле, несумњиво, религијске корене. Бог ствара човека као биће културе. Бог је заповедио човеку да чува и обликује свет који га окружује. Зато су многи учитељи и оци Цркве указивали на божанско порекло културе (Климент Александријски, Григорије Богослов и др.). Током историје Цркваје усвајала много тога што је човек створио на плану уметности. Често је користила културу као средство да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. Она је људску културу усмеравала према надкултурним циљевима и вредностима. Вера се најбоље примала кроз различите форме културе. Иконопис, поезију, музику, архитектуру итд. Људска култура означава културна настојања, али и укупност подухата или резултата тих настојања. Многозначна је и испољава се као духовна и материјална, лична и друштвена, општељудска и национална. Обухвата свеукупност материјалних добара и духовних вредности које је постигао човек на свом историјском путу очовечења и обожења. Култура је специфично људски феномен, дело и продукт човека као рационалног и моралног бића. У смислу латинског термина cultura значи усавршавање, неговање, обликовање, духовно организирање и оплемењивање природе, у сагласју с људским сврхама и потребама. Као творевина људског духа, која се објективизује у културним добрима и вредностима, она је трајни задатак и идеал којему непрекидно тежи homo sapiens и homo moralis. Налазећи се у вредносној сфери и царству сврха, култура је нераздвојиво везана за човека биће са развијеним смислом за вредности који је управо том својом наданималном димензијом живота омогућује и ствара. Култура се остварује у следу нараштаја преношењем културних тековина с човека на човека, с генерација на генерације. Тако повезује људе и народе. На националном нивоу обухвата историјску традицију, морал, обичаје, науку, уметност и укупно стваралаштво одређеног народа. Језик је битна ознака сваке националне културе. Као што је култура специфично људски феномен, тако је и човек у самој својој бити културно биће. И он је део природе, и њега треба култивисати, очовечити, усмеравати према општим културним и духовним сврхама, оспособити га за стварање културних добара. Култура је у том значењу усавршавање и обликовање не само природе него и човека, развијање свих његових људских могућности. Тиме се повезује с процесом васпитања и образовања развијања и обликовања човека као уљуђеног бића. Данас сви говоре о „кризи културе“. Зато се намећу многа питања: Шта је култура? Какав је однос традиционалне и модерне културе? Шта је популарна а шта висока култура? Има ли култура вредност по себи и за себе? Није ли култура луксуз, игра, сујета, гордост, раскош, замка за душу? Да ли је савремена масовна и потрошачка култура постала роба? Да ли је „културни“ и „цивилизовани“ човек бољи и племенитији од некултурног? Какав је став хришћана према култури? Какву вредност има традиционална хришћанска култура за савременог човека: егзистенцијалну или музејску и археолошку? Каква је природа хришћанског културног стваралаштва данас? Како хришћани виде савремени идеал мултикултуралности? Како разликовати кич од културе? Постоји ли однос својеврсне идолатризације и митологизације културе која је опијум за метафизички отупљене масе? Ово су само нека питања која траже одговор. Уместо одговора на ова питања задовољићу се изношењем неколико начелних ставова који се односе на постављена питања. Човек је стваралачко биће, у неку руку вице-творац универзума. Човек је биће култа и културе. Културом се реализује као личност. Њоме обједињава прошлост, садашњост и будућност. Као боголико биће припада двама световима: тварном (створеном, материјалном) и нетварном (нествореном, божанском). Својим стваралачким потенцијалима и енергијама надилази тварни свет, ослобађа се окова природних стихија. Културом човек вапије за новим светом, новим животом, „новом земљом и новим небом“. Стваралштвом човек гради свој сопствени свет. Кроз културу материја се одуховљује и преображава, а дух се опредмећује и материјализује. Културни ствараоци су се упоређивали са свештеницима. Култура је средство општења међу људима. Култура је дар, богатство. Хришћанска култура је у својој суштини рам у ком је икона Христос, упркос чињеници што она није монолитна, што постоји више типова хришћанске културе: романска (латинска), германска (готска) и византијска (православана). Православна култура је теургијска, то је култура есхатолошког реализма, својеврсна просопографија. У свим својим формама она уприсутњује и опредмећује будуће Царство Божије овде и сада, у времену и простору, у историји. Та култура је иконијска јер иконизује Архетип, Личност Богочовека Христа, истинитог Бога и истинитог човека. Хришћанска култура извире из култа. Она нема разлог свог постојања у себи и по себи. Узрок и циљ културе је изван ње саме. Култура је у функцији Литургије. Архитектура, иконопис, фреске, музика, примењенауметност, све је у функцији Литургије. Храм је „слика неба на земљи“. Икона је „прозор ка небу“, односно „поклоњење“ које узводи прототипу. Хришћанска култура је онај спољашњи амбијент који треба да човека подстиче и усмерава на егзистенцијални сусрет са Богом. Култура је средство општења са другим, начин да се оплемени карактер и припитоми грехом подивљала људска природа. Смисао културе је првенствено превазилажење самољубља, гордости и човековог највећег неприј атеља: смрти. Када се култура одвоји од култа, аскезе, онда она уместо да ослобађа човека од робовања стварима, и сама се потчињава стварима. Тада она постаје мит и фетиш. Отуђеност од Бога за последицу има стварање идолатријског става према култури. Тад се културна добра сакрализују и постају нова божанства. На иконобожачки и идолатријски став према култури током историје нису били имуни ни хришћани. Савремено хришћанско културно стваралаштво (мислим и на православно) угрожено је споља и изнутра. Оправдано је поставити питање: Да ли заиста савремени хришћани стварају нова културна добра или је реч о копирању, репродукцији, рестаурацији, фотографисању и конзервацији прошлости. Пре да је ово друго, а све под изговором да се остане веран „вери отаца“. Данас сви хришћански народи пате од романтичарских представа прошлости, када је било све идеално и савршено а сада изопачено и дефектно. Нека икона, или храм, јесте православнија уколико је боља копија неке старије. Та тенденција прети да Цркву претвори у обичан музеј уметничких и културних старина и обичаја, несумњиво прекрасних, али трагично беживотних. Снага овог културног ултра-конзерватизма није мала и безначајна. Њу не умањује ни чињеница да постоје и они култирни ствараоци који своје надахнуће црпе из есхатона. Данас нам не треба нека „егзотична“ хришћанска (православна) култура, већ култура која је у стању да склопи брак са савременом епохом и да је надахњује, култура која је у стању да изрази оно радикално ново, што је Христос даровао свету, а које ће се у својој свеукупности остварити у будућности. Слобода је неопходна претпоставка сваке истинске и аутентичне хришћанске културе. Православна Црква се никада није залагала за културну унификацију света. Она је јуче, данас и сутра за сапостојање и прожимање различитих народних култура. Сваки народ, сваки појединац има право да манифестује своју веру у категоријама своје културе. Јеванђеље траба да инкултурира у свакој локалној култури. Зато она данас види Европу као мозаик у лего коцкицама различитих култура. Живимо у ери глобализације културе, невероватне интеграције света. Ствара се универзална, масовна и интегрална култура. Захваљујући информатичком и технолошко-техничком развоју човек може да партиципира у свим културама света, и то је нова реалност са којом смо суочени. Културна глобализација света данас изазива осећај да се свака национална култура (мања или већа) осећа угрожено. Па ипак, данашњи свет не припада ниједној нацији посебно, ни једној култури посебно. Данашњи свет припада свим културама ако су способне да изграде своје место у њему. Хришћанство има изразито персоналистичку и отворену антропологију и онтологију, отворену и комунитарну културу. Зато оно никада не може да прихвати културни гето и изолацију. Извор: Теологија.нет
  2. „Економизам“ све више постаје доминантни поглед на свет. Логика новца и логика тржишта одређују суштински живот човека… Што више произвести и што више потрошити постаје циљ живота. Таква потрошачка идеологија може да егзистира само на утилитаристичко-хедонистичкој етици и хипер антропоцентричној и индивидуалистичкој антропологији. Имати постаје важније од бити. Човек постаје роб ствари и психолошко-духовно завистан од њих. Рад постаје нехуман и мука. Уобличава се стил живота без радости и тржишни карактер (Е. Фром). На еколошком плану то има за последицу застрашујуће израбљивање природе не водећи рачуна да она треба да служи за живот и другима а не само нама. На социјално-економском плану значи, код једне похлепне мањине која има необуздану страст за поседовањем, све веће богатство, а код друге, већине, све веће сиромаштво. Луксуз на једној, а застрашујућа беда на другој страни. На једној страни се не зна шта ће се од богатства, а на другој умиру милиони деце због недостатка елементарне хране за живот. Идолатризација економије, поистовећење човековог прогреса са економским прогресом умањује значај сваке моралне, духовне и културне вредности. Људска личност се жртвује ради економске добити. Тржиште не сме да одређује вредност људске личности. Законитост и пословна етика, добровољно самоограничење, љубав и солидарност нису више само моралне категорије, већ и предуслови опстанка света. Неопходна је једна нова визија и перспектива живота која би имала у виду следеће: Бог је једини апсолутни власник света (свих материјалних добара). Човеку је свет дат као дар и средство за употребу. Дат му је на бригу и чување. Материјални свет улази у структуру човека, али се он не може поистоветити са тим светом. Човек припада и другом: божанском, духовном свету. Човек је у свету, али није од света. Поред приватног власништва треба да постоји и нека врста заједничког власништва како би се човек равномерно развијао и као индивидуално и као друштвено биће. И што је важно, то омогућава живот достојан човека онима који не могу да брину о себи (нпр. хендикепирани). Човек је зачетник, средиште и сврха целокупног природно-друштвеног живота. Рад и економска добра треба да служе остварењу пуноће људске личности, а не обратно – да човек робује материјалним добрима (стварима). Човек има право на рад, али и дужност да савесно ради. У економско-социјалном процесу треба да учествују, на овај или онај начин, сви радници. Веома је опасно и нехумано када у економском одлучивању доминирају малобројни центри моћи. Радикални економски либерализам рањава основна права личности. Смисао рада није само рад за себе, није само примање (добит, профит), већ и рад за другог, несебично давање (даривање). Давање је најбоље примање. Радом човек не сме да постане роб властитог рада. Човеку мора да остане времена за културни, породични, социјални и верски живот, за одмор, јер су то предуслови да човек има радосно осећање живота. Богатство (а и сиромаштво) нису сами по себи добри, нити лоши. Све зависи од човекове употребе. Богати треба да помажу сиромашне, а сиромашни да не завиде богатима. Развијени треба да помажу неразвијенима, али и неразвијени да се развијају властитим снагама. Економска добра се не смеју стицати неморалним средствима. Неморал у бизнису има несагледиве трагичне последице. Уклањање привредно-друштвене неједнакости и неравноправности, успостављање социјалне правде и обезбеђивање средстава за живот и људско достојанство сваког човека треба да буде циљ сваког друштва које претендује да буде иоле хумано. Од имућних људи се очекује да буду покровитељи (мецене) културе и задужбинари, људи племенита срца и карактера, да својим богатством богате друге. С друге стране, не сме да постоји у друштву таква атмосфера која успешне и богате људе ставља на стуб срама. Поред овог, важно је да држава спречава све облике мита и корупције и да доноси законе који стварају предуслове да се једно друштво економски (а и на сваки други начин) нормално развија. Извор: Теологија.нет
  3. Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет
  4. Свима добро позната народна пословица која каже да „пара врти где бургија неће“ јесте, по свој прилици, нажалост, истинита и тачна. То потврђује животно искуство у свим епохама. Корупција није само економска патолошка појава која умањује и онемогућава привредни развој. Она је иманентна и укорењена у самој људској природи, у човековом самољубљу, гордости, егоизму, похлепи и страсти за поседовањем. Ни једно друштво, ни један сталеж или професија, нити један крај на земљи није имун на њу. Зато неки говоре о „култури корупције“, о њеној традицији и њој као нормалној појави, посебно ако то подразумева и такозвани ВИП (Very Important Person) систем, систем веза и познанстава, поклона и уступака. У извесној мери сваки човек је склон да корумпира и да буде корумпиран, макар то било само у једном тренутку живота, било свесно или несвесно. Корупција уништава и разара не само морално, правно и економско ткиво друштва; она атакује на равноправност људи, и на саме темеље људског достојанства. Путеви њеног деловања су разноврсни, савршено повезани и умрежени, софистицирани, маскирани привидним добром, невидљиви и најчешће немерљиви и недоказиви. Па ипак, корупција није нужна појава. Она је у бити увек израз „човекове слободне одлуке“. И у најгорем друштву и држави, добар и племенит човек може да чини добро (тј. неће да корумпира и да буде корумпиран). С друге стране, и у најбољем, лош човек може да чини зло (тј. да корумпира и да буде корумпиран). Иако корупција зависи првенствено од нас самих, од нашег стила живота и антрополошког усмерења према себи и другима, ипак њен ниво и брзина раста у многоме зависе и од спољашњег, културног, духовног и друштвеног амбијента где се одвија живот појединаца. Савремена диктатура моралног релативизма, потрошачка идеологија прогреса, наука без вредности, друштво без вредности, ничим необуздана похлепа за материјалним добрима и згртачки карактер погодују ширењу ове опаке болести широм планете. Корупција се вероватно никада не може потпуно искоренити. Њен потпуни недостатак подразумевао би промену саме људске природе. Али то не значи да не треба чинити све да се она сведе на најмању могућу меру. Корупција се не може обуздати само институционално и законима, ма колико они били добри и ефикасни. Зато излаз треба тражити у формирању здравог антикорупцијског јавног мњења и у једном перманентном образовању и васпитању за вредности, јер само интегралне моралне личности, израсле у свету вредности и на темељу вредности, могу успешно да се боре против корупције. Антикорупцијској борби мора да претходи, или да са њом сапостоји, борба за екологију људског срца и једно непрестано кретање појединаца и друштава према цивилизацији љубави, за којом свет вапије. Тамо где је достојанство људске личности највећа вредност, где постоји свест о општем добру, где егзистира узајамна солидарност, одговорност и љубав, тамо је корупција осуђена на неуспех. Без промене и прочишћења, без катарзе нашег ума и срца, без борбе за екологију душе, борба против корупције не може да да жељене резултате. Што је горе, тада антикорупција може да буде гора од корупције. Тада борба против корупције личи на оно када лопови вичу: „Држите лопова!“; или када се прогонитељи људи залажу за поштовање и заштиту људских права. Извор: Теологија.нет View full Странице
  5. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Извор: Теологија.нет
  6. Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Извор: Теологија.нет View full Странице
  7. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источно-хришћанских народа. Исти је случај и са Латинском црквом када су у питању западно-европски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик) иако је вера увек чин слободног избора. Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божију на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудо-црква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У Цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал 3, 28). Он је „све у свему“ (Кол 3, 11). У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка Јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална Православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национлно већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божији“, „ново друштво“ састављена од припадника различитих историјских народа. Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију. Не минимизирајући црквено-доктринарне узроке, национални сукоби унутар Цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. год. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуализује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних Православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине. Црква се обраћа увек конкретним људима а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установаили музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија Цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма. Извор: Теологија.нет
  8. Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) Православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (Римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источно-хришћанских народа. Исти је случај и са Латинском црквом када су у питању западно-европски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик) иако је вера увек чин слободног избора. Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божију на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, „мистични темељ ауторитета сваке власти“. Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да „еманципују“ свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудо-црква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). „Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић. У Цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал 3, 28). Он је „све у свему“ (Кол 3, 11). У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква „национална“, „анационална“, „васељенска“ (интернационална), „наднационална“ и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка Јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, „терала је да изађе из себе“ и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална Православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национлно већ изграђује јединство у различитости („помирену различитост“) многих нација. Црква је сама „нови Израиљ“, „народ Божији“, „ново друштво“ састављена од припадника различитих историјских народа. Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију. Не минимизирајући црквено-доктринарне узроке, национални сукоби унутар Цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. год. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже „грчка“, „руска“, „бугарска“, „македонска“ црква не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуализује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци… Аутокефалност помесних Православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине. Црква се обраћа увек конкретним људима а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установаили музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија Цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Са званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис предавања часног ђакона Душана Биговића, професора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, на тему "Човек испод наслага културе", које је одржао 29. јула 2018. лета Господњег. View full Странице
  10. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. Извор: Теологија.нет
  11. Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. Извор: Теологија.нет View full Странице
  12. У рату, по неписаном правилу, свака страна за себе мисли да је невина жртва, а она друга злочинац, да она води одбрамбени а други агресивни рат. Трећа страна, она неутрална, најчешће гледа на једну страну у рату као добру, а другу као злу. Друга страна (противник, непријатељ) се апсолутно дехуманизује, са њим се поистовећује апсолутно зло. Отуда је њено истребљење пожељан циљ или прихватљиво средство. Ако се не може уништити, онда је нужно да се потчини или асимилује. На почетку рата релативно је лако одредити шта је агресивно а шта одбрамбено, ко су зликовци, а ко жртве. Касније то разликовање постаје магловито јер се жртва и злочинац испреплићу кроз сам чин насиља. Тако, јучерашње жртве постају данашњи злочинци, а данашњи злочинци сутрашње жртве. Пројекција кривице у другоме и рационализација (самооправдање) властитог злочина својствена је палој људској природи. Само мали број појединаца је у стању да призна грех и кривицу. Пројекцију кривице и рационализацију злочина психоанализа тумачи као осећај кривице. Сваљивање кривице на друге нема много смисла ако не осећамо кривицу и грижу савести. Након сваког рата стране у сукобу теже или порицању, или поравнању кривице. Неки „ситни“ преступи се још некако и признају, док се они тежи прикривају. Што се код другог осуђује код себе се толерише. На једној се умањује а на другој страни увећава број жртава. Многи говоре да нису знали за злочине, да против тога ништа нису могли, да су они чињени из осећања дужности и обавезе. Чињени су злочини јер су их и други чинили. То није саосећање са свим жртвама рата, него управо пребијање дугова, компензација кривице. Порицање или признање кривице замењује се њеним потискивањем. У таквом духовном стању оно што се догодило (одговорност, кривица, злочини, чињенице, историја) суштински се нити прихватају нити одбацују. Рационализација злочина, пројекција кривице, одбијање признања кривице је у неку руку чин инфантилне самозаштите, страх од казне. Зло и патња који се подносе у рату тумаче се као незаслужени. У овом тренутку је непотребно говорити о пореклу зла у свету и суштини рата. Суштински проблем и питање гласи: како људи (жртве рата) да уклоне бол и патњу које су проузроковали рат и ратни злочини? Рат као највећи злочин тражи одговор. Први одговор, или прва реакција јесте наношење зла извору мога зла (освета). Зло се нуди као решење зла. Жртви се тако намеће зло као излаз из бола и патње, односно зла. У томе она види једини лек и излаз. Ово и јесте трагично јер овако зло увлачи и саму жртву у своју уништавајућу стихију. Освета, макар била „заслужена“ и реципрочна увек представља увећани злочин. Нанесено зло код жртве зауставља време. Одредница времена постаје тренутак када се зло догодило. Жртва је принуђена да се стално враћа у доба догођеног злочина (злочини се морају памтити, „не сме се заборавити“). Она је тако осуђена да све посматра кроз зло које јој је нанесено. Она стално изнова проживљава зло. Савремено спектакуларно приказивање злочина, ако не по намерама а оно по последицама, држи управо саме жртве у једном трагичном стању. Отуда зло и злочин није само поднесено насиље у рату већ је зло и принуда на непрестани повратак (духом и мислима) на оно што се догодило (непрестано поновно проживљавање рата). Није зло само пасивност и немоћ у тренутку догађања злочина. Зло је и немогућност, неспособност мисаоног, психолошког и духовног одвајања од догођеног зла, немоћ да се то стање промени. Тако зло наставља да претрајава. Прикованост за прошлост (време догађања зла) чак се сматра дужношћу, нормалним стањем. Ослобађање од трагичне прошлости тумачи се као чин издаје. Током последње деценије 20. века, на просторима бивше Југославије одиграо се један сурови, трагични, бесмислени грађански рат, па и један мини светски рат. Што би рекао Иво Андрић – у том рату је свако чинио и трпео насиље. Толика ерупција мржње и насиља, толика рушилачка стихија и помама, тешко се може схватити људским умом. О том рату свако има своју истину. Те су истине дијаметрално супротне. Нажалост, не верујем да ће икада у потпуности бити реконструисана тзв. објективна истина. Ово из најмање два разлога: први што људи по својој природи (а из егоистичних интереса) исте ствари и догађаје различито виде и памте. Други, што постмодерна епоха не тражи да се истина открије (нити је битно што се и како догодило) већ да се истина произведе и наметне. Није важно како је било већ како и зашто се нешто проглашава истином. О овом, а и сваком другом, рату постоји „режим истине“ (М. Фуко). Да би сте истину произвели, неопходне су многоструке присиле. Истина није оно што се догодило већ оно што хоће победник и најмоћнији друштвени ауторитет. Помоћу ратне пропаганде, користећи чак и методе испирања мозга, центри моћи, у свест људи„програмирају“ истину. Истина о рату (зашто не рећи и о Сребреници, Рачку, Меркалама итд.) производи се да би се спроводила и правдала одређена политика. Колико до јуче балкански народи, поготово Срби, оптуживани су да су оптерећени историјом (прошлошћу). Данас се од њих ултимативно захтева да се суоче са прошлошћу (и то искривотвореном). Изнуђује се признање кривице чак и за геноцид, иако то још ниједан суд није утврдио. У циљу наметања истине ратни злочини се медијски промовишу на један бестидан начин, што само подстиче на нова насиља и освете. Убијање и насиље, рушење и разарање на једној страни је пожељан и „хуман чин“, а на другој „ратни злочин“. Кад једни приказују и говоре о злочинима онда је то „ратно хушкање“, кад то други раде то је „откривање истине“ која треба да произведе катарзу. Кад једни говоре о својим жртвама онда је то кривично дело, смртни грех. Кад то други чине то је „света дужност“, „дуг према жртвама“, „пијетет према жртви“. Све то не доприноси помирењу и преображају. Напротив то подстиче на притајене жеље за осветом, пригушење мржње, или, деструктивно, патолошко, самоосуђивање. С једне стране, оправдано се указује да постоји индивидуална а не колективна кривица. С друге стране, ти исти траже колективно признање одговорности чак и за она (не)дела која нису учињена. Ако су сви одговорни, нико није одговоран. Ако су сви криви, нико није крив. „Тамо где су сви криви нико не може бити осуђен“ (Хана Арент). Више не суде само судови. Сада се ствара атмосфера да свако свакоме суди. Свако нормално људско биће осуђује ратне злочине. Код нас ако то не чините свакодневно преко медија импутирају вам да се саглашавате са злочинима, чак да сте њихов инспиратор. Неправедна правда Како после рата и наметнутог мира на овим просторима обновити покидане везе, васпоставити нарушено поверење, заједнички живот или мирољубиву коегзистенцију (сапостојање, суживот)? Како људе ослободити бола и патње које је рат проузроковао? Нема лаких и једноставних одговора и решења. За то је потребно много добре воље, истинољубивости и стрпљивости. Преко ноћи се не може обновити све што је рат разорио. То је мукотрпан процес. Велика опасност прети да се не дође до жељеног циља ако останемо на позицијама правног и моралног идеализма, ако реалне и конкретне људе прилагођавамо апстрактним нормама, тим пре што је за наше време избегавање одговорности постало начин живота и што норме, закони (правни и морални) нису ништа друго до озакоњење воље најмоћнијег друштвеног ауторитета. Не живимо у свету апсолутне правде већ у свету мање или веће неправде. Ништа осим љубави не може бити савршена правда, али у свету који у злу лежи не можемо без несавршене и зато углавном неправедне правде. Треба и морамо прихватити судове против насиља и ратних злочина (ово се односи на домаће, међународне судове, укључујући и Хашки суд) без обзира што се некада и њихове пресуде могу претворити у насиље суда. И несавршени судови су бољи од безвлашћа (анархије). Најтежи злочини се дешавају тамо где је безвлашће, где држава толерише насиље и злочине. Иако казне и судови не укидају насиље, злочине и само зло, они су неопходни у овом палом свету. Покајање, праштање, помирење Најпоузданији пут да се заустави зло, да се људи и народи исцеле од ратних траума и страхота јесте лично покајање, опраштање и помирење. Мржњу укида љубав. Зло се побеђује добрим. Ненасиљем се истински искорењује насиље. То сведочи вековно хришћанско искуство. Ове егзистенцијалне категорије (не само морални постулати) имају универзално значење и важење. Покајање, праштање и помирење је слободни, унутрашњи индивидуални чин. Они се не могу наметати споља. Они нису нужност. Не може се неко (народ) претворити у машину за опраштање и помирење. Само жртва може да опрости. Опраштање је увек усмерено на починиоца а не на почињено зло. Опростити не значи аутоматски некога амнестирати од одговорности и кривице. Опраштање није могуће ако починитељ зла не признаје кривицу и не тражи опроштај, ако се не каје. Опростити значи одвојити злочинца (грешника) од злочиначког дела (греха). Треба осуђивати грех (злодело) а не грешника. Зато је праштање дар жртве извршиоцу зла. Етимологија речи у романским језицима – con-dono, per-dono, par-don и германским Ver-gebung, for-giveness у својој основи има дар. У српском језику реч опростити је ушла из прасловенске речи прост, што значи слободан, ослобођен. У том контексту опростити значи ослободити се зла, болне прошлости. Опраштањем жртва се ослобађа зла које јој је нанесено и почиње нови живот. Кад жртва прашта то је често најтежа казна за злочинца. И обратно: злочинца најбоље штити жртва која узвраћа истом мером. Опраштањем жртва не само што дарује свог мучитеља већ себе ослобађа гнева, мржње, бола и патње, мучног сећања на прошлост и тако ствара предуслове за поновно успостављање радосног осећања живота. Покајање, праштање и помирење не спадају у природна својства људског бића (људске природе). Човек је по природи далеко више осветник. Опростити може само онај ко је у стању да победи своју властиту природу. Праштање је дар Божији, који се даје онима који имају поверења у Христа, који воле Бога, који у сваком човеку, ма ко и какав био, гледају икону Божију, брата, друго Ја. Да не би остали на позицијама апстрактног хришћанског идеализма и морализма, треба нагласити да љубав, покајање, праштање и помирење не искључују постојање судова и поштовање правних норми, и изрицање казне за починиоце ратних злочина. Црква указује стално на неопходност постојања реститутивне правде, правде која успоставља односе, обнавља живот и поверење које је прекинуто и нарушено. Казна као лек да. Казна као одмазда и освета не, јер се тиме не решава проблем. Сви људски судови, сви закони не укидају зло и злочине у свет, они их само у мањој или већој мери смањују и ублажују. Прикривање, толерисање злочина, из ових или оних разлога, јесте нови злочин. Нажалост, и говор о злочинима може да подстиче нове злочине. Ништа тако није болно и бестидно као када се жртве, бол и патња људи инструментализују за остварење ове или оне политике.
  13. Људска историја је својеврсни океан бола и патње. На овој планети је готово свакодневно присутно насиље човека над човеком, народа над народом. Постоје зла и патње које није проузроковао човек, али се оне некако лакше подносе од оних које наноси човек човеку. Ове патње у зло увлаче, готово увек, и саму жртву зла. Зато је историја драматична борба добра и зла, сукоб мирнодопске и ратне психологије и логике живота које се искључују. Историја је „трагедија греха“ и „мистерија спасења“ (Г. Флоровски). У ратовима се преокрене свест, менталитет, карактер, „превреднују се све вредности“. Зато се мирнодопском логиком не може оцењивати и вредновати рат. У рату, по неписаном правилу, свака страна за себе мисли да је невина жртва, а она друга злочинац, да она води одбрамбени а други агресивни рат. Трећа страна, она неутрална, најчешће гледа на једну страну у рату као добру, а другу као злу. Друга страна (противник, непријатељ) се апсолутно дехуманизује, са њим се поистовећује апсолутно зло. Отуда је њено истребљење пожељан циљ или прихватљиво средство. Ако се не може уништити, онда је нужно да се потчини или асимилује. На почетку рата релативно је лако одредити шта је агресивно а шта одбрамбено, ко су зликовци, а ко жртве. Касније то разликовање постаје магловито јер се жртва и злочинац испреплићу кроз сам чин насиља. Тако, јучерашње жртве постају данашњи злочинци, а данашњи злочинци сутрашње жртве. Пројекција кривице у другоме и рационализација (самооправдање) властитог злочина својствена је палој људској природи. Само мали број појединаца је у стању да призна грех и кривицу. Пројекцију кривице и рационализацију злочина психоанализа тумачи као осећај кривице. Сваљивање кривице на друге нема много смисла ако не осећамо кривицу и грижу савести. Након сваког рата стране у сукобу теже или порицању, или поравнању кривице. Неки „ситни“ преступи се још некако и признају, док се они тежи прикривају. Што се код другог осуђује код себе се толерише. На једној се умањује а на другој страни увећава број жртава. Многи говоре да нису знали за злочине, да против тога ништа нису могли, да су они чињени из осећања дужности и обавезе. Чињени су злочини јер су их и други чинили. То није саосећање са свим жртвама рата, него управо пребијање дугова, компензација кривице. Порицање или признање кривице замењује се њеним потискивањем. У таквом духовном стању оно што се догодило (одговорност, кривица, злочини, чињенице, историја) суштински се нити прихватају нити одбацују. Рационализација злочина, пројекција кривице, одбијање признања кривице је у неку руку чин инфантилне самозаштите, страх од казне. Зло и патња који се подносе у рату тумаче се као незаслужени. У овом тренутку је непотребно говорити о пореклу зла у свету и суштини рата. Суштински проблем и питање гласи: како људи (жртве рата) да уклоне бол и патњу које су проузроковали рат и ратни злочини? Рат као највећи злочин тражи одговор. Први одговор, или прва реакција јесте наношење зла извору мога зла (освета). Зло се нуди као решење зла. Жртви се тако намеће зло као излаз из бола и патње, односно зла. У томе она види једини лек и излаз. Ово и јесте трагично јер овако зло увлачи и саму жртву у своју уништавајућу стихију. Освета, макар била „заслужена“ и реципрочна увек представља увећани злочин. Нанесено зло код жртве зауставља време. Одредница времена постаје тренутак када се зло догодило. Жртва је принуђена да се стално враћа у доба догођеног злочина (злочини се морају памтити, „не сме се заборавити“). Она је тако осуђена да све посматра кроз зло које јој је нанесено. Она стално изнова проживљава зло. Савремено спектакуларно приказивање злочина, ако не по намерама а оно по последицама, држи управо саме жртве у једном трагичном стању. Отуда зло и злочин није само поднесено насиље у рату већ је зло и принуда на непрестани повратак (духом и мислима) на оно што се догодило (непрестано поновно проживљавање рата). Није зло само пасивност и немоћ у тренутку догађања злочина. Зло је и немогућност, неспособност мисаоног, психолошког и духовног одвајања од догођеног зла, немоћ да се то стање промени. Тако зло наставља да претрајава. Прикованост за прошлост (време догађања зла) чак се сматра дужношћу, нормалним стањем. Ослобађање од трагичне прошлости тумачи се као чин издаје. Током последње деценије 20. века, на просторима бивше Југославије одиграо се један сурови, трагични, бесмислени грађански рат, па и један мини светски рат. Што би рекао Иво Андрић – у том рату је свако чинио и трпео насиље. Толика ерупција мржње и насиља, толика рушилачка стихија и помама, тешко се може схватити људским умом. О том рату свако има своју истину. Те су истине дијаметрално супротне. Нажалост, не верујем да ће икада у потпуности бити реконструисана тзв. објективна истина. Ово из најмање два разлога: први што људи по својој природи (а из егоистичних интереса) исте ствари и догађаје различито виде и памте. Други, што постмодерна епоха не тражи да се истина открије (нити је битно што се и како догодило) већ да се истина произведе и наметне. Није важно како је било већ како и зашто се нешто проглашава истином. О овом, а и сваком другом, рату постоји „режим истине“ (М. Фуко). Да би сте истину произвели, неопходне су многоструке присиле. Истина није оно што се догодило већ оно што хоће победник и најмоћнији друштвени ауторитет. Помоћу ратне пропаганде, користећи чак и методе испирања мозга, центри моћи, у свест људи„програмирају“ истину. Истина о рату (зашто не рећи и о Сребреници, Рачку, Меркалама итд.) производи се да би се спроводила и правдала одређена политика. Колико до јуче балкански народи, поготово Срби, оптуживани су да су оптерећени историјом (прошлошћу). Данас се од њих ултимативно захтева да се суоче са прошлошћу (и то искривотвореном). Изнуђује се признање кривице чак и за геноцид, иако то још ниједан суд није утврдио. У циљу наметања истине ратни злочини се медијски промовишу на један бестидан начин, што само подстиче на нова насиља и освете. Убијање и насиље, рушење и разарање на једној страни је пожељан и „хуман чин“, а на другој „ратни злочин“. Кад једни приказују и говоре о злочинима онда је то „ратно хушкање“, кад то други раде то је „откривање истине“ која треба да произведе катарзу. Кад једни говоре о својим жртвама онда је то кривично дело, смртни грех. Кад то други чине то је „света дужност“, „дуг према жртвама“, „пијетет према жртви“. Све то не доприноси помирењу и преображају. Напротив то подстиче на притајене жеље за осветом, пригушење мржње, или, деструктивно, патолошко, самоосуђивање. С једне стране, оправдано се указује да постоји индивидуална а не колективна кривица. С друге стране, ти исти траже колективно признање одговорности чак и за она (не)дела која нису учињена. Ако су сви одговорни, нико није одговоран. Ако су сви криви, нико није крив. „Тамо где су сви криви нико не може бити осуђен“ (Хана Арент). Више не суде само судови. Сада се ствара атмосфера да свако свакоме суди. Свако нормално људско биће осуђује ратне злочине. Код нас ако то не чините свакодневно преко медија импутирају вам да се саглашавате са злочинима, чак да сте њихов инспиратор. Неправедна правда Како после рата и наметнутог мира на овим просторима обновити покидане везе, васпоставити нарушено поверење, заједнички живот или мирољубиву коегзистенцију (сапостојање, суживот)? Како људе ослободити бола и патње које је рат проузроковао? Нема лаких и једноставних одговора и решења. За то је потребно много добре воље, истинољубивости и стрпљивости. Преко ноћи се не може обновити све што је рат разорио. То је мукотрпан процес. Велика опасност прети да се не дође до жељеног циља ако останемо на позицијама правног и моралног идеализма, ако реалне и конкретне људе прилагођавамо апстрактним нормама, тим пре што је за наше време избегавање одговорности постало начин живота и што норме, закони (правни и морални) нису ништа друго до озакоњење воље најмоћнијег друштвеног ауторитета. Не живимо у свету апсолутне правде већ у свету мање или веће неправде. Ништа осим љубави не може бити савршена правда, али у свету који у злу лежи не можемо без несавршене и зато углавном неправедне правде. Треба и морамо прихватити судове против насиља и ратних злочина (ово се односи на домаће, међународне судове, укључујући и Хашки суд) без обзира што се некада и њихове пресуде могу претворити у насиље суда. И несавршени судови су бољи од безвлашћа (анархије). Најтежи злочини се дешавају тамо где је безвлашће, где држава толерише насиље и злочине. Иако казне и судови не укидају насиље, злочине и само зло, они су неопходни у овом палом свету. Покајање, праштање, помирење Најпоузданији пут да се заустави зло, да се људи и народи исцеле од ратних траума и страхота јесте лично покајање, опраштање и помирење. Мржњу укида љубав. Зло се побеђује добрим. Ненасиљем се истински искорењује насиље. То сведочи вековно хришћанско искуство. Ове егзистенцијалне категорије (не само морални постулати) имају универзално значење и важење. Покајање, праштање и помирење је слободни, унутрашњи индивидуални чин. Они се не могу наметати споља. Они нису нужност. Не може се неко (народ) претворити у машину за опраштање и помирење. Само жртва може да опрости. Опраштање је увек усмерено на починиоца а не на почињено зло. Опростити не значи аутоматски некога амнестирати од одговорности и кривице. Опраштање није могуће ако починитељ зла не признаје кривицу и не тражи опроштај, ако се не каје. Опростити значи одвојити злочинца (грешника) од злочиначког дела (греха). Треба осуђивати грех (злодело) а не грешника. Зато је праштање дар жртве извршиоцу зла. Етимологија речи у романским језицима – con-dono, per-dono, par-don и германским Ver-gebung, for-giveness у својој основи има дар. У српском језику реч опростити је ушла из прасловенске речи прост, што значи слободан, ослобођен. У том контексту опростити значи ослободити се зла, болне прошлости. Опраштањем жртва се ослобађа зла које јој је нанесено и почиње нови живот. Кад жртва прашта то је често најтежа казна за злочинца. И обратно: злочинца најбоље штити жртва која узвраћа истом мером. Опраштањем жртва не само што дарује свог мучитеља већ себе ослобађа гнева, мржње, бола и патње, мучног сећања на прошлост и тако ствара предуслове за поновно успостављање радосног осећања живота. Покајање, праштање и помирење не спадају у природна својства људског бића (људске природе). Човек је по природи далеко више осветник. Опростити може само онај ко је у стању да победи своју властиту природу. Праштање је дар Божији, који се даје онима који имају поверења у Христа, који воле Бога, који у сваком човеку, ма ко и какав био, гледају икону Божију, брата, друго Ја. Да не би остали на позицијама апстрактног хришћанског идеализма и морализма, треба нагласити да љубав, покајање, праштање и помирење не искључују постојање судова и поштовање правних норми, и изрицање казне за починиоце ратних злочина. Црква указује стално на неопходност постојања реститутивне правде, правде која успоставља односе, обнавља живот и поверење које је прекинуто и нарушено. Казна као лек да. Казна као одмазда и освета не, јер се тиме не решава проблем. Сви људски судови, сви закони не укидају зло и злочине у свет, они их само у мањој или већој мери смањују и ублажују. Прикривање, толерисање злочина, из ових или оних разлога, јесте нови злочин. Нажалост, и говор о злочинима може да подстиче нове злочине. Ништа тако није болно и бестидно као када се жртве, бол и патња људи инструментализују за остварење ове или оне политике. View full Странице
  14. У Европи је првобитни однос Цркве и демоктарије стајао у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за „демократизацију друштва и државе“ и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за „демократизацијом Цркве“ истичући како је она „јерархијска“ а не „демократска“. Спољашњи захтеви за демократизацијом Цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у „кодове“ демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да Црква имитира световни поредак. Та „демократизација“ подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу Цркве што је последица поремећеног односа на релацији свештенство-верници. Сукоб клирократског и демократског начела у Цркви има несагледиве негативне последице. Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике: 1. Црква није само људска заједница, већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково друга ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на „умском праву“ (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од „већине гласова“, премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није „власништво“ народа или свештенства већ самог Бога. 2. За Цркву је темељ сваке власти Бог, а за демоктарију „воља народа“. 3. У Цркви, условно речено, власт се простире „одозго“ на доле, а у демократији „одоздо“ на горе. Зато црквено уређење има извеасну пирамидалну структуру и подсећа споља на полу- апсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. „синодалне структуре“ и „одбори“. Ако би се и допустило да верници сами бирају свештенике и епископе, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). 4. Црквена власт је „власт љубави“ и „служења“, а демократска „јурисдикцијска“, тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. 5. Црква остаје верна начелу „јединства власти“ (власт Цркве), а демократија је незамислива без начела „поделе власти“ (законодавна, извршна и судска). 6. Црква себе саморазумева као благодатни организам а никада као правну институцију. Право се у Цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу. Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или-или већ и-и. Иако Црква није ,,демократска“, она нема ниједан разлог а да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемењену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демоктарски поредак омогућава Цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке од Цркве се очекује и да „демистификује“ демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација Цркве не, али реформа у Цркви и „христијанизација“ црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један-многи данас је за Цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени-потчињени неће тријумфовати над личним, благодатним односима отац-син. Свим чалановима Цркве потребна је слобода у Цркви а не слобода од Цркве, партиципација у „власти Цркве“ а не тражење власти над Црквом. Јерархијски поредак не траба тумачити, као што то многи чине, као субординацију, подређивање и потчињавање јер то Цркву претвара у „касарну“ и тоталитарни колектив. Извор: Теологија.нет
  15. Црква не може да се поистовети ни са једним политичким поретком, па ни са демократским, који је постао „мит“ и идеал света. Она је своје институције, у свим епохама, мање или више, прилагођавала световним, истовремено стално наглашавајући своју различитост и посебност у односу на њих. Бити у свету, а не бити од света је антиномија која се стално манифестује у животу Цркве. Црквени живот је на известан начин драматичан и пун напетости између закона и љубави, „старог“ и „новог“, институционалног и харизматског. За разлику од световних, црквене институције немају разлог свог постојања у себи и по себи. Њене институције су еластичне и флексибилне, „иконичне“ и увек у сталном настајању и нестајању. Свака Литургија ослобађа људе крутог институционализма и конституционализма – робовања закону. У Европи је првобитни однос Цркве и демоктарије стајао у знаку обостраног одбијања и одбацивања. Данас се пак све хришћанске цркве залажу за „демократизацију друштва и државе“ и противе се свим облицима тоталитаризма. Православна и Римокатоличка црква се истовремено опиру свим захтевима (споља и изнутра) за „демократизацијом Цркве“ истичући како је она „јерархијска“ а не „демократска“. Спољашњи захтеви за демократизацијом Цркве од стране политичких центара моћи мотивисани су настојањем да се и она укључи и функционализује у „кодове“ демократске идеологије. Унутарцрквени захтеви мотивисани су тежњом да Црква имитира световни поредак. Та „демократизација“ подразумева и активно учешће лаика у црквеној управи и свеукупном животу Цркве што је последица поремећеног односа на релацији свештенство-верници. Сукоб клирократског и демократског начела у Цркви има несагледиве негативне последице. Између црквеног и демократског поретка постоје неке суштинске разлике: 1. Црква није само људска заједница, већ богочовечанска. Она разуме човека као релационо биће и Бога као човеково друга ја, који је активни субјекат у историјском процесу. Демократски поредак је утемељен на изразито антропоцентричној метафизици и антропологији, и на „умском праву“ (Хабермас). Црквом не управља народ већ Бог. У њој живот не зависи од „већине гласова“, премда се понекад неке одлуке и тако доносе. Све што је црквено није „власништво“ народа или свештенства већ самог Бога. 2. За Цркву је темељ сваке власти Бог, а за демоктарију „воља народа“. 3. У Цркви, условно речено, власт се простире „одозго“ на доле, а у демократији „одоздо“ на горе. Зато црквено уређење има извеасну пирамидалну структуру и подсећа споља на полу- апсолутистичку монархију. То не уклањају ни тзв. „синодалне структуре“ и „одбори“. Ако би се и допустило да верници сами бирају свештенике и епископе, сам избор их не би чинио свештеницима и епископима. Црквена власт свој легалитет и легитимитет задобија искључиво хиротонијом (рукоположењем). 4. Црквена власт је „власт љубави“ и „служења“, а демократска „јурисдикцијска“, тј. власт као моћ владања над другима у складу са законом. 5. Црква остаје верна начелу „јединства власти“ (власт Цркве), а демократија је незамислива без начела „поделе власти“ (законодавна, извршна и судска). 6. Црква себе саморазумева као благодатни организам а никада као правну институцију. Право се у Цркви користи као у медицини хирургија (као последње средство да се спасе живот и реши проблем). Демократски поредак нужно пак подразумева правну државу. Црквена и демократска власт су по својој природи две различите власти, непримењиве једна на другу. Њихов однос не треба да буде или-или већ и-и. Иако Црква није ,,демократска“, она нема ниједан разлог а да на политичком плану не подржи све друштвене субјекте који се залажу за државу утемењену на правди, праву, која штити људска права и слободе, унапређује културна добра, технички и технолошки развој, спречава све облике насиља и дискриминације, смањује јаз између богатих и сиромашних. Демоктарски поредак омогућава Цркви да слободно врши своју мисију у свету и истовремено јој не допушта да подлегне искушењу политичке моћи. Поред подршке од Цркве се очекује и да „демистификује“ демократију, тј. да јој одриче апсолутно важење и значење. Реформа и демократизација Цркве не, али реформа у Цркви и „христијанизација“ црквених институција и васпостављање међузависности свих црквених служби и равнотеже на релацији један-многи данас је за Цркву императив. Једино тако безлични однос претпостављени-потчињени неће тријумфовати над личним, благодатним односима отац-син. Свим чалановима Цркве потребна је слобода у Цркви а не слобода од Цркве, партиципација у „власти Цркве“ а не тражење власти над Црквом. Јерархијски поредак не траба тумачити, као што то многи чине, као субординацију, подређивање и потчињавање јер то Цркву претвара у „касарну“ и тоталитарни колектив. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Create New...