Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бесједа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Света литургија служена је јутрос, на празник Обрезања Господњег, Светог Василија великог и Нову годину, у манастиру Савина у Херцег Новом. Ријечима литургијске бесједе сабране вјернике поздравио је, овом приликом, игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  2. Бесједа протојереја-ставрофора Гојка Перовића изговорена на Светој литургији на недјељу Богоотаца у недјељу 13. јануара 2019. године у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  3. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. 02.12.-2018_-MITROPOLIT_-PODGORICKA_SKUPSTINA.m4a светигора
  4. „Сви злочини двадесетог вијека и прије и послије до данашњега дана, врхуне у страшном злочину и убиству царске породице Романов. Њиме се завршава историја човјечанства која је трајала од времена Цара Константина па до царске руске породице заклане као јагањци. И не само заклане и убијене, него послије и сасечене на комаде и спаљене у Ганинској јами“, казао је у литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Благодарећи Острог ТВ студију доносимо у целости видео запис беседе. View full Странице
  5. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора
  6. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора View full Странице
  7. Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка
  8. Ваше Величанство, Праунуче бесмртнога Владике Његоша! Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном. Прилог радија Светигоре Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка View full Странице
  9. На славу Свештене Лавре Пећке Патријаршије - Покров Пресвете Богородице, с благословом Његове Светости патријарха српског г. Иринеја, Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени митрополит г. Амфилохије - по традиционалном звању цетињских митрополита од Блаженог спомена Владике Василија Петровића Његуша - Егзарх Свештеног Трона Пећкога. Камере Острошког ТВ студија забиљежиле су величанственост свесрпског Првопрестолног Храма над којим се надвио Лик Господа и Спаса свечовјечанског Христа Панкратора. Бесједу митрополита Амфилохија преносимо са Телевизије Храм.
×
×
  • Create New...