Претражи Живе Речи Утехе

Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква

(из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице

(из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора

Прекључе је, 3.октобра 2018. године, на Криту, где је допутовао у званичну посету, Цариградски Патријарх Вартоломеј изнова штитио и потенцрао координацијску улогу Васељенске Патријаршије, која се као Патријаршија, по његовим речима, али не и по учењу Православне Цркве, јавља „Мајком и почетком свих Цркава“ у породици свих хришћанских народа. Наравно, нико у православном свету не спори Његовој Свесветости Васељенском Патријарху и Васељенској Патријаршији да буду „први међу једнакима“ и да имају иницијаторску, посредничку и председавајућу улогу, приликом саборног и свеправославног решавања било којег актуелног и за Православну Цркву важног црквеног питања. Проблем је само у томе кад се те основне духовне координате прекрше, и када Ваљељенска Патријаршија, која је Мајка Црква и нашој и многим другим словенским Црквама, почне своју улогу „прве међу једнакима“ претварати у улогу „прве међу неједнакима“. Иначе, Патријарх Вартоломеј је на Крит допутовао на јубилеј педесетогодишњице Православне Критске Академије, а своје обраћање је изнео у присуству Патријарха Јерусалимског, Кипарског Архиепископа, Архиепископа Албаније, представника Румунске и Пољске Православне Цркве, као и председника Грчке државе. У свом излагању он је, посматрано са тачке гледишта Православне Цркве, изнео много тога поучног али и неколико историјски и канонски неутемељених погледа на улогу Васељенске Патријаршије, истакавши између осталог и следеће: „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/ View full Странице

„ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/

Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У oсамнаесту недјељу, недјељу по Воздвижењу Часнога Крста, 30. септембра, у cаборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Обраћање Епископа франкфуртског и све Немачке Григорија на дан устоличења новоизабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија. View full Странице

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

А која је реч у стању да објасни оно што се десило после неизрецивог рођења? Јер, Она Која је помогла и која је састрадавала умањењу Логоса Божијег Који је из ње рођен, и слави се заједно с Њим, узноси се достојно додајући величанственост дивној величанствености. Али и по узласку на Небо Онога Који је од Ње оваплоћен, Она по величанствености која превазилази ум и реч, као да се такмичила с Њим разноврсним подвизима и молитвама, као и бригом за цео свет, охрабрењем проповедника на свим крајевима земље; и уопште, Она је свима била једини ослонац и утеха, на све начине помажући у доношењу јеванђељске радосне вести и јасно показујући Саму Себе и живот пун борбе и владавину над умом и речју. Зато је, наравно, живоносна Њена смрт, која је води у Небески и бесмртни живот; и сећање на Њу је радостан празник и светковина целог света. Богоносни дух Приснодјеве у Своје руке је примио Њен Син; Он је, мало касније, и ово рођено тело преселио у вечну и Небеску обитељ. Све је то праведно и сасвим долично. Заиста, многи су се од искона удоствојили Божије благонаклоности, славе и моћи, као што и Давид каже: „како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број. Да их бројим, више их је него песка“ (Пс. 139, 17-18). „Многе су жене, - по Соломону, - биле врсне, али ти их надвисујеш све“ (Прич. 31, 30). Ова – Пречиста Дјева се и узнела над свима и изнад свега. Она је једина, ставши између Бога и људског рода, Бога учинила Сином човека, а људе је учинила синовима Божјим; Она је учинила земљу небом и обоготворила људски род; Она је једина од свих превазилазећи сваку природу била Мајка Бога по природи, а кроз неизрециво рођење је постала царица сваке твари на свету и изнад света и узносећи се тако над Онима који су јој потчињени кроз Њу Саму и постајала је и Сама учесница у највишем избрању кроз Божански Дух, Она је највиша од преузнесених и најблаженија Царица блаженог рода. А данас, Она Којој доликује да живи на небесима, као у палати која јој приличи, у коју се данас преселила са земље и стала с десне стране Сведржитеља „сва је украшена изнутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 44, 13), како је о Њој рекао Псалмопојац и пророк. Под позлаћеном одећом подразумевај Њено боголепно тело искићено различитим врлинама: јер, Она данас једина заједно са Сином у богопрослављеном телу има небеско обитавалиште, јер земља, гроб и смрт нису имали власти да задрже до краја живоначално и богопријемно тело, боље обитавалиште од неба и од небеса над небесима. И заиста, ако се душа која има благодат Божију која у њој обитава, остављајући земаљско, узноси ка небу, као што је то постало јасно из мноштва примера и ми у то верујемо, како је могло да не буде узнесено са земље на небо тело, које не само да је примило у себе Јединородног и Предвечног Сина Божијег, неизрециви извор благодати, већ и које Га је родило и показало? Како би постала прах подвргнут трулежности Она Која је још као трогодишњакиња и још немајући у Себи Наднебесног Који Се у Њу уселио, Која још није родила Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама? Зато се и природно тело које је родило прославља богодоличном славом (заједно) с Рођеним и саваскрсава се, по пророчанској песми, заједно с Христом Који је раније васкрсао после три дана, „кивот светиње“ Његове (Пс. 132, 8). Постојао је и доказ Њеног васкрсења из мртвих за апостоле – плаштаница и погребне одежде, које су једине остављене у гробу и које су једино нашли у њему дошавши да га обиђу: исто као што је раније било с Њеним Сином и Господом. Али, није било потребе да Она још неко време буде у земљи као Њен Син и Бог и зато је она право из ковчега била узнета у наднебесно обитавалиште одакле сија светозарним и Божанским блеском освећујући одатле свако земаљско наслеђе и због тога Јој се сви верни клањају, хвале Је и опевају. Чак и оно што је речено на почетку, да је накратко била понижена у односу на Анђеле (под тим подразумевамо окушање смрти) – и то треба да служи за умножавање у свему величанствености Богомајке. Зато се и праведно све сједињује и помаже у данашњој светковини. Дакле, требало је да Она Која је примила у Себе Онога Ко све испуњава и Који је изнад свега, и Сама достигне све и постане изнад свега по Својим врлинама и узвишености достојанства. И зато је оно што је свим одувек најбољим лицима помагало да постану бољи и што имају само Богом облагодаћени (свако понаособ) Анђели и људи – све то Она сједињује у Себи и Једина је у свему неизрециво богата: у стицању бесмртности после смрти и обитавању на небу у телу заједно са Сином и Богом, и од овог времена обилно излива отуда пребогате благодати свима онима који Је поштују. Она чак дарује смелост да се прибегава Њој, Која је сасуд толиких доброчинстава: штедро дели благо и никад не престаје да нам даје ове корисне дарове и богату помоћ. Гледајући на Овај извор и ризницу сваког блага неко ће рећи да Дјева ради добродетељи и ради оних који живе врлински представља оно што за видљиву светлост и онима који у њој живе – чини сунце. Али ако управи мисаони поглед ка Сунцу, Које је натприродно заблистало људима од Ове Дјеве, према Сунцу, Које по природи и изобилно има све што је Њој даровано по благодати, Дјева му истог часа изгледа као небо: јер, Она је по доброј вољи Божијој, кроз сва доброчинства стекла наслеђе толико драгоценије од облагодаћених под небом и изнад неба – колико је небо више од сунца, а сунце блиставије од неба. Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија). О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17). Видите ли да сва твар прославља Ову Мајку Дјеву и не у току одређеног времена, већ у векове векова? На основу тога се може разумети да ни Она неће престати у току целог века да чини добро свој твари, не говорим само о нашој твари, већ и о самим бестелесним и натприродним чиноначалијима, јер то да се она заједно с нама само кроз Њу постају заједничари и дотичу се Бога, Неприкосновеног Бића, јасно је показао пророк Исаија: он је видео да Серафин није непосредно са жртвеника узео угаљ, већ је узео уз помоћ клешта, којима се и дотакао пророчанских усана дајући очишћење (Ис. 6, 6). Ово виђење клешта било је истоветно с оним великим призором који је созерцавао Мојсије – с купином, обузетом пламеном, која није сагоревала (2 Мојс. 3, 2). Ко не зна да су ова купина и ова клешта Мајка Дјева, Која није изгорела примивши Огањ Божанства, а тако и да је и овде зачећу прислуживао Арханђео који је кроз Њу учинио заједничарем људског рода Онога Ко је узео грех света и очистио нас на тај начин кроз ово неизрециво заједничарење? И зато је Она једина посредница између створене и нестворене природе; и нико неће доћи Богу осим ако се не озари кроз Њу као заиста боголепну светиљку, пошто је „Бог усред Ње и неће се померити“ Пс. 46, 6). Ако уздарје бива сразмерно с љубављу према Богу и онога ко воли Сина заволеће Он и Сам Отац, и постаће место боравка Обојице, јер се тајанствено усељавају у њега и бораве у њему по обећању Господњем (Јн. 14, 21), ко ће га заволети више од Мајке Која не само да је родила Овог Јединородног, већ је то учинила без брака како би постала двоструки предмет љубави Онога Ко се (с Њом) сјединио и постао заједничар? Кога би више од Мајке волео Јединородни Који се притом родио од Ње Једине неизрециво у последња времена и предвечно од Јединог Оца, ма колико да је повећана, у складу с положајем који Јој доликује и по закону, част од Онога Ко је дошао да испуни закон? Дакле, као што је Онај Који нас је посетио само кроз Њу, „дошао на земљу и живео с људима“ (Вар. 3, 38), Који је био невидљив пре Ње, тако је и касније сваки извор божанског просвећења и потпуно откровење Божанских тајни и потпуно оваплоћење духовних дарова, али Га нико осим Ње не може примити у себе. А Сама Она, Која је прва од свих примила превасходну пуноту Онога Који испуњава све у свему, даје свима Онога Кога је примила, делећи свакоме по могућности у складу и сразмерно чистоти сваког, тако да је и ризница и поседница богатства Божанства. Ако је такав вечни закон на Небу да кроз мање међу већима улазе у општење с онима који имају већу силу, наравно, неупоредиво највећи утицај има Мати Дјева кроз коју сви постају заједничари с Богом, који год да су постали заједничари; и Њу спознају као обитавалиште Несместивог сви који знају Бога и опеваће Је с Богом сви они који опевају Бога. А Она сама је виновница свега што је било пре Ње и заступница за све који су после Ње и посредница вечног блага. Она је предмет пророчких предсказања, начелница апостола, утврђење мученика, основа учитеља. Она је слава земнородних, радост Небеских и похвала све твари. Она је почетак, извор и корен неизрецивог блага, Она је почетак и усавршавање сваке светиње. О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ова моја беседа упућена вашој љубави изазвана је и љубављу и потребом. Не говорим само због своје љубави према вама, желим да спасоносна беседа допре до вашег богољубивог слуха и да тако напоји ваше душе; говорим и стога што ми је веома потребно да заједно с похвалама у цркви излажем величину Приснодјеве и Богомајке. И као што ме жеља двоструко већа у односу на уобичајену подстиче и наводи на то, тако ме и неизбежна потреба приморава, премда реч не може достићи оно што је изнад сваких речи, као што око не може упорно да гледа у сунце. А пошто човеку није својствено да говори о ономе што је изнад речи, љубав према Богомајци пре свега треба да буде освећена песмама. Ако је „часна смрт преподобних“ (Пс. 115, 6) и „сећање на праведника с похвалама“ (Прич. 10, 7), колико је то више сећање на Најсветију међу светима, кроз Коју се даје свако освећење светима, - сећање на Приснодјеву и Богомајку, које (сећање) нам доликује да чинимо с највећим и најлепшим похвалама? Данас празнично славимо свето Успење или престављење, кроз које је Она Која је накратко била умањена у односу на Анђеле, али је превазишла неупоредиво Анђеле и Арханђеле и премирне Силе по Својој блискости Богу и чудесним делима која су одувек предсказивана и која су се испунила над Њом. Јер ради Ње су била предсказања Богом надахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на велико чудо васељене – Ову Приснодјеву и Богомајку; установе Духа, које су на разноврсне начине биле праобраз будуће стварности; обећања о рођењу Оне Која ће без семена родити Онога Који се предвечно рађа од Оца... Цар свега је пожелео тајанствену лепоту Приснодјеве као што је Давид предсказао и у Њу се уселила оваплоћена Сила Вишњег, није показала Своје присуство кроз мрак и огањ, као богонадахнутом Мојсију и посредством ветра и облака, као пророку Илији, већ је Сила Вишњег, непосредно, без икаквог покрова, осенила свепречисту и девствену утробу. Тако се неизрециво уселио у Њу и из Ње је произашао Логос Божји, заоденут плоћу и „на земљу је дошао и с људима је живео“ (Вар. 3, 38) обоживши нашу природу и даровавши нам, како каже божански апостол, оно „што Анђели желе да разумеју“ (1 Петр. 1, 12) и у томе је дивно прослављање и пречасна слава Ове Приснодјеве. А која је реч у стању да објасни оно што се десило после неизрецивог рођења? Јер, Она Која је помогла и која је састрадавала умањењу Логоса Божијег Који је из ње рођен, и слави се заједно с Њим, узноси се достојно додајући величанственост дивној величанствености. Али и по узласку на Небо Онога Који је од Ње оваплоћен, Она по величанствености која превазилази ум и реч, као да се такмичила с Њим разноврсним подвизима и молитвама, као и бригом за цео свет, охрабрењем проповедника на свим крајевима земље; и уопште, Она је свима била једини ослонац и утеха, на све начине помажући у доношењу јеванђељске радосне вести и јасно показујући Саму Себе и живот пун борбе и владавину над умом и речју. Зато је, наравно, живоносна Њена смрт, која је води у Небески и бесмртни живот; и сећање на Њу је радостан празник и светковина целог света. Богоносни дух Приснодјеве у Своје руке је примио Њен Син; Он је, мало касније, и ово рођено тело преселио у вечну и Небеску обитељ. Све је то праведно и сасвим долично. Заиста, многи су се од искона удоствојили Божије благонаклоности, славе и моћи, као што и Давид каже: „како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број. Да их бројим, више их је него песка“ (Пс. 139, 17-18). „Многе су жене, - по Соломону, - биле врсне, али ти их надвисујеш све“ (Прич. 31, 30). Ова – Пречиста Дјева се и узнела над свима и изнад свега. Она је једина, ставши између Бога и људског рода, Бога учинила Сином човека, а људе је учинила синовима Божјим; Она је учинила земљу небом и обоготворила људски род; Она је једина од свих превазилазећи сваку природу била Мајка Бога по природи, а кроз неизрециво рођење је постала царица сваке твари на свету и изнад света и узносећи се тако над Онима који су јој потчињени кроз Њу Саму и постајала је и Сама учесница у највишем избрању кроз Божански Дух, Она је највиша од преузнесених и најблаженија Царица блаженог рода. А данас, Она Којој доликује да живи на небесима, као у палати која јој приличи, у коју се данас преселила са земље и стала с десне стране Сведржитеља „сва је украшена изнутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 44, 13), како је о Њој рекао Псалмопојац и пророк. Под позлаћеном одећом подразумевај Њено боголепно тело искићено различитим врлинама: јер, Она данас једина заједно са Сином у богопрослављеном телу има небеско обитавалиште, јер земља, гроб и смрт нису имали власти да задрже до краја живоначално и богопријемно тело, боље обитавалиште од неба и од небеса над небесима. И заиста, ако се душа која има благодат Божију која у њој обитава, остављајући земаљско, узноси ка небу, као што је то постало јасно из мноштва примера и ми у то верујемо, како је могло да не буде узнесено са земље на небо тело, које не само да је примило у себе Јединородног и Предвечног Сина Божијег, неизрециви извор благодати, већ и које Га је родило и показало? Како би постала прах подвргнут трулежности Она Која је још као трогодишњакиња и још немајући у Себи Наднебесног Који Се у Њу уселио, Која још није родила Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама? Зато се и природно тело које је родило прославља богодоличном славом (заједно) с Рођеним и саваскрсава се, по пророчанској песми, заједно с Христом Који је раније васкрсао после три дана, „кивот светиње“ Његове (Пс. 132, 8). Постојао је и доказ Њеног васкрсења из мртвих за апостоле – плаштаница и погребне одежде, које су једине остављене у гробу и које су једино нашли у њему дошавши да га обиђу: исто као што је раније било с Њеним Сином и Господом. Али, није било потребе да Она још неко време буде у земљи као Њен Син и Бог и зато је она право из ковчега била узнета у наднебесно обитавалиште одакле сија светозарним и Божанским блеском освећујући одатле свако земаљско наслеђе и због тога Јој се сви верни клањају, хвале Је и опевају. Чак и оно што је речено на почетку, да је накратко била понижена у односу на Анђеле (под тим подразумевамо окушање смрти) – и то треба да служи за умножавање у свему величанствености Богомајке. Зато се и праведно све сједињује и помаже у данашњој светковини. Дакле, требало је да Она Која је примила у Себе Онога Ко све испуњава и Који је изнад свега, и Сама достигне све и постане изнад свега по Својим врлинама и узвишености достојанства. И зато је оно што је свим одувек најбољим лицима помагало да постану бољи и што имају само Богом облагодаћени (свако понаособ) Анђели и људи – све то Она сједињује у Себи и Једина је у свему неизрециво богата: у стицању бесмртности после смрти и обитавању на небу у телу заједно са Сином и Богом, и од овог времена обилно излива отуда пребогате благодати свима онима који Је поштују. Она чак дарује смелост да се прибегава Њој, Која је сасуд толиких доброчинстава: штедро дели благо и никад не престаје да нам даје ове корисне дарове и богату помоћ. Гледајући на Овај извор и ризницу сваког блага неко ће рећи да Дјева ради добродетељи и ради оних који живе врлински представља оно што за видљиву светлост и онима који у њој живе – чини сунце. Али ако управи мисаони поглед ка Сунцу, Које је натприродно заблистало људима од Ове Дјеве, према Сунцу, Које по природи и изобилно има све што је Њој даровано по благодати, Дјева му истог часа изгледа као небо: јер, Она је по доброј вољи Божијој, кроз сва доброчинства стекла наслеђе толико драгоценије од облагодаћених под небом и изнад неба – колико је небо више од сунца, а сунце блиставије од неба. Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија). О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17). Видите ли да сва твар прославља Ову Мајку Дјеву и не у току одређеног времена, већ у векове векова? На основу тога се може разумети да ни Она неће престати у току целог века да чини добро свој твари, не говорим само о нашој твари, већ и о самим бестелесним и натприродним чиноначалијима, јер то да се она заједно с нама само кроз Њу постају заједничари и дотичу се Бога, Неприкосновеног Бића, јасно је показао пророк Исаија: он је видео да Серафин није непосредно са жртвеника узео угаљ, већ је узео уз помоћ клешта, којима се и дотакао пророчанских усана дајући очишћење (Ис. 6, 6). Ово виђење клешта било је истоветно с оним великим призором који је созерцавао Мојсије – с купином, обузетом пламеном, која није сагоревала (2 Мојс. 3, 2). Ко не зна да су ова купина и ова клешта Мајка Дјева, Која није изгорела примивши Огањ Божанства, а тако и да је и овде зачећу прислуживао Арханђео који је кроз Њу учинио заједничарем људског рода Онога Ко је узео грех света и очистио нас на тај начин кроз ово неизрециво заједничарење? И зато је Она једина посредница између створене и нестворене природе; и нико неће доћи Богу осим ако се не озари кроз Њу као заиста боголепну светиљку, пошто је „Бог усред Ње и неће се померити“ Пс. 46, 6). Ако уздарје бива сразмерно с љубављу према Богу и онога ко воли Сина заволеће Он и Сам Отац, и постаће место боравка Обојице, јер се тајанствено усељавају у њега и бораве у њему по обећању Господњем (Јн. 14, 21), ко ће га заволети више од Мајке Која не само да је родила Овог Јединородног, већ је то учинила без брака како би постала двоструки предмет љубави Онога Ко се (с Њом) сјединио и постао заједничар? Кога би више од Мајке волео Јединородни Који се притом родио од Ње Једине неизрециво у последња времена и предвечно од Јединог Оца, ма колико да је повећана, у складу с положајем који Јој доликује и по закону, част од Онога Ко је дошао да испуни закон? Дакле, као што је Онај Који нас је посетио само кроз Њу, „дошао на земљу и живео с људима“ (Вар. 3, 38), Који је био невидљив пре Ње, тако је и касније сваки извор божанског просвећења и потпуно откровење Божанских тајни и потпуно оваплоћење духовних дарова, али Га нико осим Ње не може примити у себе. А Сама Она, Која је прва од свих примила превасходну пуноту Онога Који испуњава све у свему, даје свима Онога Кога је примила, делећи свакоме по могућности у складу и сразмерно чистоти сваког, тако да је и ризница и поседница богатства Божанства. Ако је такав вечни закон на Небу да кроз мање међу већима улазе у општење с онима који имају већу силу, наравно, неупоредиво највећи утицај има Мати Дјева кроз коју сви постају заједничари с Богом, који год да су постали заједничари; и Њу спознају као обитавалиште Несместивог сви који знају Бога и опеваће Је с Богом сви они који опевају Бога. А Она сама је виновница свега што је било пре Ње и заступница за све који су после Ње и посредница вечног блага. Она је предмет пророчких предсказања, начелница апостола, утврђење мученика, основа учитеља. Она је слава земнородних, радост Небеских и похвала све твари. Она је почетак, извор и корен неизрецивог блага, Она је почетак и усавршавање сваке светиње. О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм

Беседа Светог Владике Николаја у недељу десету по Педесетници Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова. И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм View full Странице

Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

View full Странице

Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин.

Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то? Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин. View full Странице

Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква

Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу? Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице