Претражи Живе Речи Утехе

GOVOR MLADOG SVEŠTENIKA IZ BEČMENA ODJEKUJE SRBIJOM: Žalite se da vam je loše, a nemate vremena za Boga, nego kod muslimanskih hodža idete po zapis! Još dugo će se pričati kako je jedan mladi sveštenik u naselju Bečmen, u opštini Surčin (nekada poznatoj po kriminalu) na Božić kudio svoje parohijane, a oni nemo i postiđeno gledali u zemlju. Nije to bila služba na kakvu smo navikli, ali je bila otrežnjujuća i bolna. Taman kakva i treba da bude kako bi se zalutale ovčice vratile u svoje stado. Zašto video ovog govora nije bio aktuelan samo tri dana, kao što biva sa svim ostalim viralnim klipovima? Prosto je: zato što nas boli. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Koliko ste puta u poslednjih godinu dana otišli u crkvu? Koliko se puta pričestili i ispovedili? I ne vadite se na paljenje sveća i slavljenje krsne slave. To ne donosi mir u duši, ni u kući. Koliko puta ste kritikovali drugog, posvađali se s bratom i okrenuli leđa svom bližnjem, koliko puta opsovali Boga ili detetu rekli: “Ubiću Boga u tebi”? Koliko vas je sramota na skali od 1 do 10 dok čitate ova pitanja? Kada je 6. januara ove godine jerej Nemanja Bošković započeo svoju poslanicu, nekako je sve ispred crkve utihnulo. A dok gledam snimak toga, čini mi se da se u okupljenima podigla bura osećanja. Srama i pokajanja. Ne očekujući da će službu započeti tako što će reći da je nezadovoljan svojom službom, samo su ga ćutljivo posmatrali. – Pitam se braćo i sestre, da li toliko volite svoju porodicu, svoju decu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a samim tim vaše dece radi. Čujem da se narod žali kako im je loše, a mnoštvo naroda se ispoveda kako ide kod muslimanskih hodža na blagoslov i to Srbi pravoslavci koji slave slavu. A hodže se hvale kako Srbi dolaze na njihov zapis za molitvu – rekao je jerej Nemanja Bošković. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Potom je dodao da želi da se ispovedi. – Vi ste, braćo i sestre, moji parohijani i hoću da vam kažem da sam vrlo nezadovoljan svojom službom ovde u vašem mestu. Pre svega, preko cele godine crkva je prazna, braćo i sestre. Godina ima 365 dana, oko 50 nedelja, plus praznici, a to je 70 službi godišnje, a sat vremena traje služba. Pitam se onda, braćo i sestre, da li volite toliko vašu decu, porodicu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a smim tim vaše dece radi. Mnoštvo naroda se žali kako mu je loše, a mnogi idu kod muslimanskih hodža na blagoslov – rekao je. – Srbi, pravoslavci, koji slave svoju slavu, a hodža na Starom Sajmištu Alija i hodža na Ledinama se hvale kako im Surčinci pravoslavci dolaze po hodžin zapis za molitvu. Oni se bave spiritualizmom, a mi se bavimo duhovnošću i kroz taj spiritualizam čovek može da dobije iseljenje, ali verujte mi: bez krsta mira u vašim kućama biti neće. Bez svete službe, bez ispovesti, bez pričešća. Kilo sveća da palite bez ispovesti, bez pričešća bez svete službe neće biti spasenja i nećete imati mira u vašim kućama – dodao je. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Osvrnuo se i na psovke koje izgovaramo svakodnevno. – Srbin psuje od Gospoda Boga do svih stvari na zemlji, do one najstrašnije psovke: “Ubiću Boga u tebi”. Srbin to radi, a ne pita se zašto mu je tako loše. Na kraju je kritikovao sve okupljene zbog svađa koje imaju sa bližnjima, zbog toga što slave krsne slave, a rođenom bratu neće da pruže ruku. – Dok se ne izmirimo jedni sa drugima, neće nam pomoći krsna slava, ni gospod Bog – zaključio je. Sve dok vas ove reči budu bolele, to vam je znak da i dalje grešite i da je spas daleko od vas. Sami odlučite da li vam treba takav život. Извор:https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3204891/govor-mladog-svestenika-iz-becmena-odjekuje-srbijom-zalite-se-da-vam-je-lose-a-nemate-vremena-za-boga-nego-kod-muslimanskih-hodza-idete-po-zapis

На програму Радија Беседа, Православне Епархије бачке, од данас се емитује нова емисија "Светотајинско богословље", аутор емисије је катихета Бранислав Илић. Преносимо прилог са званичне интернет странице Радија Беседа о новој емисији која се емитује на програму: О значају Светотајинског богословља и Светотајинског живота у Цркви Христовој, као и о циљу и садржају новог циклуса емисија "Светотајинско богословље", са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем разговарала је Мирјана Бановић. ТЕРМИНИ ЕМИТОВАЊА ЕМИСИЈЕ СУ: СРЕДОМ ОД 16 ЧАСОВА СУБОТОМ ОД 15:30 ЧАСОВА (РЕПРИЗА) View full Странице

(из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице

Прекључе је, 3.октобра 2018. године, на Криту, где је допутовао у званичну посету, Цариградски Патријарх Вартоломеј изнова штитио и потенцрао координацијску улогу Васељенске Патријаршије, која се као Патријаршија, по његовим речима, али не и по учењу Православне Цркве, јавља „Мајком и почетком свих Цркава“ у породици свих хришћанских народа. Наравно, нико у православном свету не спори Његовој Свесветости Васељенском Патријарху и Васељенској Патријаршији да буду „први међу једнакима“ и да имају иницијаторску, посредничку и председавајућу улогу, приликом саборног и свеправославног решавања било којег актуелног и за Православну Цркву важног црквеног питања. Проблем је само у томе кад се те основне духовне координате прекрше, и када Ваљељенска Патријаршија, која је Мајка Црква и нашој и многим другим словенским Црквама, почне своју улогу „прве међу једнакима“ претварати у улогу „прве међу неједнакима“. Иначе, Патријарх Вартоломеј је на Крит допутовао на јубилеј педесетогодишњице Православне Критске Академије, а своје обраћање је изнео у присуству Патријарха Јерусалимског, Кипарског Архиепископа, Архиепископа Албаније, представника Румунске и Пољске Православне Цркве, као и председника Грчке државе. У свом излагању он је, посматрано са тачке гледишта Православне Цркве, изнео много тога поучног али и неколико историјски и канонски неутемељених погледа на улогу Васељенске Патријаршије, истакавши између осталог и следеће: „ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/ View full Странице

У oсамнаесту недјељу, недјељу по Воздвижењу Часнога Крста, 30. септембра, у cаборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Драган Митровић, а саслуживали су му протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Обраћање Епископа франкфуртског и све Немачке Григорија на дан устоличења новоизабраног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија. View full Странице

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији! Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима. Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена. Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година. Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања. Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода. Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо. Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни за живот достојан човјека. Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија. Ваша Светости и браћо архијереји, Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону. Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18). У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45). Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950). Драга браћо и сестре, Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15). Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних. Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви. Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27). Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа. Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство. Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима. Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји. Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости. Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу: Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11). Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости. Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци. Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак. Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу. Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”. Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити. Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље. Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи. Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља. Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша. Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом. У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо. Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал. Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа. Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија. Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике… Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу. Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно. Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој. Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну. Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање. Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе. Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима. Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу. Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист. Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо. Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице. На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве. Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Ова моја беседа упућена вашој љубави изазвана је и љубављу и потребом. Не говорим само због своје љубави према вама, желим да спасоносна беседа допре до вашег богољубивог слуха и да тако напоји ваше душе; говорим и стога што ми је веома потребно да заједно с похвалама у цркви излажем величину Приснодјеве и Богомајке. И као што ме жеља двоструко већа у односу на уобичајену подстиче и наводи на то, тако ме и неизбежна потреба приморава, премда реч не може достићи оно што је изнад сваких речи, као што око не може упорно да гледа у сунце. А пошто човеку није својствено да говори о ономе што је изнад речи, љубав према Богомајци пре свега треба да буде освећена песмама. Ако је „часна смрт преподобних“ (Пс. 115, 6) и „сећање на праведника с похвалама“ (Прич. 10, 7), колико је то више сећање на Најсветију међу светима, кроз Коју се даје свако освећење светима, - сећање на Приснодјеву и Богомајку, које (сећање) нам доликује да чинимо с највећим и најлепшим похвалама? Данас празнично славимо свето Успење или престављење, кроз које је Она Која је накратко била умањена у односу на Анђеле, али је превазишла неупоредиво Анђеле и Арханђеле и премирне Силе по Својој блискости Богу и чудесним делима која су одувек предсказивана и која су се испунила над Њом. Јер ради Ње су била предсказања Богом надахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на велико чудо васељене – Ову Приснодјеву и Богомајку; установе Духа, које су на разноврсне начине биле праобраз будуће стварности; обећања о рођењу Оне Која ће без семена родити Онога Који се предвечно рађа од Оца... Цар свега је пожелео тајанствену лепоту Приснодјеве као што је Давид предсказао и у Њу се уселила оваплоћена Сила Вишњег, није показала Своје присуство кроз мрак и огањ, као богонадахнутом Мојсију и посредством ветра и облака, као пророку Илији, већ је Сила Вишњег, непосредно, без икаквог покрова, осенила свепречисту и девствену утробу. Тако се неизрециво уселио у Њу и из Ње је произашао Логос Божји, заоденут плоћу и „на земљу је дошао и с људима је живео“ (Вар. 3, 38) обоживши нашу природу и даровавши нам, како каже божански апостол, оно „што Анђели желе да разумеју“ (1 Петр. 1, 12) и у томе је дивно прослављање и пречасна слава Ове Приснодјеве. А која је реч у стању да објасни оно што се десило после неизрецивог рођења? Јер, Она Која је помогла и која је састрадавала умањењу Логоса Божијег Који је из ње рођен, и слави се заједно с Њим, узноси се достојно додајући величанственост дивној величанствености. Али и по узласку на Небо Онога Који је од Ње оваплоћен, Она по величанствености која превазилази ум и реч, као да се такмичила с Њим разноврсним подвизима и молитвама, као и бригом за цео свет, охрабрењем проповедника на свим крајевима земље; и уопште, Она је свима била једини ослонац и утеха, на све начине помажући у доношењу јеванђељске радосне вести и јасно показујући Саму Себе и живот пун борбе и владавину над умом и речју. Зато је, наравно, живоносна Њена смрт, која је води у Небески и бесмртни живот; и сећање на Њу је радостан празник и светковина целог света. Богоносни дух Приснодјеве у Своје руке је примио Њен Син; Он је, мало касније, и ово рођено тело преселио у вечну и Небеску обитељ. Све је то праведно и сасвим долично. Заиста, многи су се од искона удоствојили Божије благонаклоности, славе и моћи, као што и Давид каже: „како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број. Да их бројим, више их је него песка“ (Пс. 139, 17-18). „Многе су жене, - по Соломону, - биле врсне, али ти их надвисујеш све“ (Прич. 31, 30). Ова – Пречиста Дјева се и узнела над свима и изнад свега. Она је једина, ставши између Бога и људског рода, Бога учинила Сином човека, а људе је учинила синовима Божјим; Она је учинила земљу небом и обоготворила људски род; Она је једина од свих превазилазећи сваку природу била Мајка Бога по природи, а кроз неизрециво рођење је постала царица сваке твари на свету и изнад света и узносећи се тако над Онима који су јој потчињени кроз Њу Саму и постајала је и Сама учесница у највишем избрању кроз Божански Дух, Она је највиша од преузнесених и најблаженија Царица блаженог рода. А данас, Она Којој доликује да живи на небесима, као у палати која јој приличи, у коју се данас преселила са земље и стала с десне стране Сведржитеља „сва је украшена изнутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 44, 13), како је о Њој рекао Псалмопојац и пророк. Под позлаћеном одећом подразумевај Њено боголепно тело искићено различитим врлинама: јер, Она данас једина заједно са Сином у богопрослављеном телу има небеско обитавалиште, јер земља, гроб и смрт нису имали власти да задрже до краја живоначално и богопријемно тело, боље обитавалиште од неба и од небеса над небесима. И заиста, ако се душа која има благодат Божију која у њој обитава, остављајући земаљско, узноси ка небу, као што је то постало јасно из мноштва примера и ми у то верујемо, како је могло да не буде узнесено са земље на небо тело, које не само да је примило у себе Јединородног и Предвечног Сина Божијег, неизрециви извор благодати, већ и које Га је родило и показало? Како би постала прах подвргнут трулежности Она Која је још као трогодишњакиња и још немајући у Себи Наднебесног Који Се у Њу уселио, Која још није родила Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама? Зато се и природно тело које је родило прославља богодоличном славом (заједно) с Рођеним и саваскрсава се, по пророчанској песми, заједно с Христом Који је раније васкрсао после три дана, „кивот светиње“ Његове (Пс. 132, 8). Постојао је и доказ Њеног васкрсења из мртвих за апостоле – плаштаница и погребне одежде, које су једине остављене у гробу и које су једино нашли у њему дошавши да га обиђу: исто као што је раније било с Њеним Сином и Господом. Али, није било потребе да Она још неко време буде у земљи као Њен Син и Бог и зато је она право из ковчега била узнета у наднебесно обитавалиште одакле сија светозарним и Божанским блеском освећујући одатле свако земаљско наслеђе и због тога Јој се сви верни клањају, хвале Је и опевају. Чак и оно што је речено на почетку, да је накратко била понижена у односу на Анђеле (под тим подразумевамо окушање смрти) – и то треба да служи за умножавање у свему величанствености Богомајке. Зато се и праведно све сједињује и помаже у данашњој светковини. Дакле, требало је да Она Која је примила у Себе Онога Ко све испуњава и Који је изнад свега, и Сама достигне све и постане изнад свега по Својим врлинама и узвишености достојанства. И зато је оно што је свим одувек најбољим лицима помагало да постану бољи и што имају само Богом облагодаћени (свако понаособ) Анђели и људи – све то Она сједињује у Себи и Једина је у свему неизрециво богата: у стицању бесмртности после смрти и обитавању на небу у телу заједно са Сином и Богом, и од овог времена обилно излива отуда пребогате благодати свима онима који Је поштују. Она чак дарује смелост да се прибегава Њој, Која је сасуд толиких доброчинстава: штедро дели благо и никад не престаје да нам даје ове корисне дарове и богату помоћ. Гледајући на Овај извор и ризницу сваког блага неко ће рећи да Дјева ради добродетељи и ради оних који живе врлински представља оно што за видљиву светлост и онима који у њој живе – чини сунце. Али ако управи мисаони поглед ка Сунцу, Које је натприродно заблистало људима од Ове Дјеве, према Сунцу, Које по природи и изобилно има све што је Њој даровано по благодати, Дјева му истог часа изгледа као небо: јер, Она је по доброј вољи Божијој, кроз сва доброчинства стекла наслеђе толико драгоценије од облагодаћених под небом и изнад неба – колико је небо више од сунца, а сунце блиставије од неба. Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија). О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17). Видите ли да сва твар прославља Ову Мајку Дјеву и не у току одређеног времена, већ у векове векова? На основу тога се може разумети да ни Она неће престати у току целог века да чини добро свој твари, не говорим само о нашој твари, већ и о самим бестелесним и натприродним чиноначалијима, јер то да се она заједно с нама само кроз Њу постају заједничари и дотичу се Бога, Неприкосновеног Бића, јасно је показао пророк Исаија: он је видео да Серафин није непосредно са жртвеника узео угаљ, већ је узео уз помоћ клешта, којима се и дотакао пророчанских усана дајући очишћење (Ис. 6, 6). Ово виђење клешта било је истоветно с оним великим призором који је созерцавао Мојсије – с купином, обузетом пламеном, која није сагоревала (2 Мојс. 3, 2). Ко не зна да су ова купина и ова клешта Мајка Дјева, Која није изгорела примивши Огањ Божанства, а тако и да је и овде зачећу прислуживао Арханђео који је кроз Њу учинио заједничарем људског рода Онога Ко је узео грех света и очистио нас на тај начин кроз ово неизрециво заједничарење? И зато је Она једина посредница између створене и нестворене природе; и нико неће доћи Богу осим ако се не озари кроз Њу као заиста боголепну светиљку, пошто је „Бог усред Ње и неће се померити“ Пс. 46, 6). Ако уздарје бива сразмерно с љубављу према Богу и онога ко воли Сина заволеће Он и Сам Отац, и постаће место боравка Обојице, јер се тајанствено усељавају у њега и бораве у њему по обећању Господњем (Јн. 14, 21), ко ће га заволети више од Мајке Која не само да је родила Овог Јединородног, већ је то учинила без брака како би постала двоструки предмет љубави Онога Ко се (с Њом) сјединио и постао заједничар? Кога би више од Мајке волео Јединородни Који се притом родио од Ње Једине неизрециво у последња времена и предвечно од Јединог Оца, ма колико да је повећана, у складу с положајем који Јој доликује и по закону, част од Онога Ко је дошао да испуни закон? Дакле, као што је Онај Који нас је посетио само кроз Њу, „дошао на земљу и живео с људима“ (Вар. 3, 38), Који је био невидљив пре Ње, тако је и касније сваки извор божанског просвећења и потпуно откровење Божанских тајни и потпуно оваплоћење духовних дарова, али Га нико осим Ње не може примити у себе. А Сама Она, Која је прва од свих примила превасходну пуноту Онога Који испуњава све у свему, даје свима Онога Кога је примила, делећи свакоме по могућности у складу и сразмерно чистоти сваког, тако да је и ризница и поседница богатства Божанства. Ако је такав вечни закон на Небу да кроз мање међу већима улазе у општење с онима који имају већу силу, наравно, неупоредиво највећи утицај има Мати Дјева кроз коју сви постају заједничари с Богом, који год да су постали заједничари; и Њу спознају као обитавалиште Несместивог сви који знају Бога и опеваће Је с Богом сви они који опевају Бога. А Она сама је виновница свега што је било пре Ње и заступница за све који су после Ње и посредница вечног блага. Она је предмет пророчких предсказања, начелница апостола, утврђење мученика, основа учитеља. Она је слава земнородних, радост Небеских и похвала све твари. Она је почетак, извор и корен неизрецивог блага, Она је почетак и усавршавање сваке светиње. О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице