Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'без'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Православци причају с католицима и протестантима без екуменизма/икуменизма Значи буду то разговори о љепоти и смислу хришћанства. красама литургије и духовног живота! Екуменизам/икуменизам у овој теми не будемо спомињати нити се њим како бавити. Ни у афирмативном ни у негативном смислу! Тко то ипак жели на Форуму је велики број већ отворених тема о екумнизму/икуменизму који могу задовољити све укусе и интересе. Постављат можете апсолутно све, текстове, слике, фотографије, видеа с проповиједима или музиком. Дакле све што се тиче хришћанства у православљу, католичанству или протестантизму. А без дебатовања о екуменизму! На то имамо дуге теме, на примјер ове: Ekumenizam da/ne https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,5835.msg161354.html#msg161354 Шта мислите о богословском дијалогу Православне Цркве са римокатолицима? https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1007.msg13062.html#msg13062 0442_feel На почетак овај прекрасни видео с хришћанском музиком из Бугарске православне Цркве који ми се врло свидио. Anonymous - Ancient chant for the entry of the Bishop http://www.youtube.com/watch?v=mzE5dx5vw-M Anonymous - Ancient chant for the entry of the Bishop The Great Voices of Bulgaria
  2. Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика
  3. ИВАН KARINGTON

    Време без савести

    Време без савести Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо! % Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, ,,бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам. Христос нас учи о постојању љубави, где се човек остварује у љубави само у заједници, када је окренут ка другом, када је окренут ка другима, када не живи за себе него за друге, јер особина љубави и јесте окренутост ка другом, ближњем. Ми увек бирамо, увек се одлучујемо у свакој секунди свог живота, за Барабу или Христа, оног себичног ..Ја” у нама или Христа који је апсолутна љубав у коме је увек ,,Ти”, други. Шта ћемо изабрати и шта изабирамо данас?! & Живимо у времену егоманијаштва, времену “бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у ,,свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна) када сам ,,цар”, ,,царица?!" Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости . % Безосећајна егоманија, превртљивост, охолост, себичност, оговарања, клеветања, подсмевања, а нигде извини, нигде опрости, нигде савест, она не постоји, јер смо постали ,,цареви”, а у ствари ништа мање него ,,барабе”, јер да би се био ,,цар”, мора се бити Христос, као Христос, особа љубави, милосрђа и праштања, особа која живи за друге, другог, на шта смо и позвани јер је Он у нама, Христос, а ми смо иконе Његове! ,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету"! IC-XC NI-KA Миладиновић Иван, Теолог.
  4. Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“. Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике. Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића. Извор: Српска Православна Црква
  5. Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 24. марта, са свештенством Свету архијерејску литургију и помен жртавама НАТО бомбардовања 1999. и принцу Михаилу Петровићу у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У бесједи након Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је подсјетио на Велики Критски сабор из 2016. године, истичући да се ради о изузетном догађају у животу Цркве православне и читавога свијета у новије вријеме, који је између осталих одлука потрдио и одлуке Сабора из 14. вијека за вријеме Светога Григорија Паламе чијем молитвеном спомену је посвећена друга недеља свете Четрдесетнице. „Свети Григорије Палама био је велики учитељ, истински и прави пастир Цркве Божије, Светогорац, као и наш отац Свети Сава, који се молио чудесном молитвом Господе просвети таму моју“, казао је владика и додао да је Свети Григорије говорио да нема веће потребе за човјека на земљи него да Бог просвети ум његов, срце и душу, његову таму. Појаснио је да је и сва његова наука била у знаку тог учења о вјечној божанској свјетлости која је засијала са лица Христовога приликом Преображења на Таворској гори, која просвјећује сваког човјека који долази у овај свијет. „На тим Саборима је посвједочена и потврђена велика истина да је Бог свјетлост, да почива у неизрецивој свјетлости и њоме обасјава и прожима овај свијет, и да је човјек биће рођено да постане причасник и заједничар те божанске свјетлости.“ Подсјетивши да је прошле недеље прослављена побједа Православља над бројним јересима, нарочито побједа над иконоборством, када је Црква вратила поштовање икона и моштију светих, владика је казао да је Свети Григорије Палама наставио то свето дјело Великог сабора. „Бранећи вјеру православну и учење да је Бог неизрецив по својој суштини невидљив, недоступан, и да је тајна божанске суштине само присутна у Оцу и Сину и Духу Светоме, али да Бог и свијет и творевину Своју, посебно човјека, не лишава те божанске силе, него му даје могућност да буде причасник божанске свјетлости – живога Бога. То је суштина црквеног учења и до тада, а то је потврдио и Свети Григорије Палама“, казао је владика и додао да је због тога Свети Григорије страдао од ондашњих моћника у Византијском царству. Митрополит је је казао да данас треба да се сјетимо и књаза Михаила Петровића, значајне личности у нашој новијој историји, који се прије 33 године на данаши дан упокојио, а који је, 1921. године када је умро краљ Никола, проглашен за посљедњег престолонасљедника Краљевине Црне Горе: „Михаило Петровић, књаз Рашке, како га је именовао краљ Никола, упокојио се у Паризу гдје је и сахрањен. Наша влада припрема повратак потомства краља Николе у Црну Гору и то је добра, велика и мудра идеја. Само да Бог даде разума да их сахране на дворско гробље код Цетињског манастира, гдје је и предвидио краљ Никола.“ Митрополит је подијелио и сјећање на сусрете са књазом у Паризу, истичући његово залагање као насљедника Петровића, да се не руши Црква на Ловћену, са посебним освртом на разговор који су водили 1974. године. Подсјетио је на реченицу краљице Милене, коју му је њен унук, књаз Михаило, тада рекао а владика записао у предговору његових мемаора, који су штампани прије 15 година, да он није и неће бити краљ Црне Горе. Поштујући то, када су наши сепаратисти са фашистичком Италијом тражили обнову краљевине, књаз Михаило је одбио то због чега читаво вријем рата провео у заточеништву. Говорећи о НАТО бомбардовању СРЈ, Митрополит је подсјетио да су прве бомбе пале на Црну Гору када је убијен војник Саша Стајић у Даниловгрду а послије њега око 2000 људи. Од посљедица бомбардовања и данас умиру људи а међу њима је и један дио италијанских војника који су били при Кфору на КиМ. По његовим ријечима злочиначки НАТО пакт је наставио безбожно дјело крсташа, освајачког покрета из древних времена који су ратовали наводно за ослобађање Гроба Христовога, као и дјела других освајача: „Оно што су радили крсташи, Наполеон, Мусолини, Хитлер, у наше вријеме НАТО пакт наставља. То безбожно освајачко и отимачко дјело које се пројавило први пут послије Другог свјетског рата бомбардовањем БиХ, Републике Српске, КиМ, Србије и Црне Горе данас се наставља и у Азији и у Украјини.“ Митрополит је позвао да се помолимо Богу да врати разум онима који управљају Европом и Америком да се отријезне и ослободе духа тирјанства и врате поштовању својих часних народа, у којима има доста и оних који знају да је НАТО извршио велики злочин и то свједоче: „Нека би Бог молитвама Светога Григорија Паламе све земаљске народе просветио светлошћу истине и мудрости Божије, свјетлошћу Богољубља и братољубља, и данас, и сјутра, и у вјекове вјекова, амин!“ Након Светога причешћа, Високопреосвећени Митрополит је служио помен књазу Михаилу Петровићу, породици Петровић, владарима Црне Горе и свима који су пострадали од злочиначког НАТО бомбардовања које је започето на данашњи дан 1999. Митрополит је казао да је НАТО пакт и то бомбардовање срамота часних европских народа. Изразио је наду да ће они да схвате да се не може на злочину градити будућност људскога рода и човјечанства, као што се не може ни на нацифашизму, бољшевизму, титоизму.. Пожеливши свима пострадалима и дивном књазу Михаилу покој душе, а присутнима здравље и спасење, владика Амфилохије је изразио задовољство због напредовања живописа у Храму Светог Јована Владимира, једног од најљепших храмова у Еворпи: „Црква Божија се против демонске силе и зла бори са светињама, светим моштима, молитвама, љубављу и са бригом о свом људскоме роду. Тако је и овај хиљадугодишњи спомен великога Христовога страдалника Јована Владимира засијао овдје, као што се обнављају и други храмови широм православне васељене.“ Помолио се за љубав, мир међу Украјинцима, и да не скрнаве светиње због интереса међународних и домаћих моћника који покушавају да разоре јединство благословеног народа Светога Владимира Кијевскога, Светог Антонија и Теодосија Печерских. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да без јединства Цркве православне нема будућности, не само православља и православних народа, него Европе и свијета. „У јединству једне свете саборне и апостолске Цркве Божије православне је будућност Европе, Америке и свијета.“ На крају службе протојереј-стеврофор Слободан Зековић, старјешина Саборног Храма Светог Јована Владимира заблагодарио је Митрополиту на благословима које је донио у Бар и у овај свети храм, а заједничарење је на његов позив настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70. Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете… Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет… Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована… Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега! Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“. Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира… Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“... "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону… Драја ми опет, не знам зашто пред очима… Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија… Прочиташе имена… После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су: Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...
  8. Пет минута пре емитовања емисије “Живот прича” о случају Марије Лукић дошло “до квара” на кабловској мрежи БРУС-НЕШТО пре 22 сата, у Брусу је нестала кабловска телевизија, чиме је онемогућено гледање емисије “Живот прича” посвећеној случају Марије Лукић, оштећеној у случају против Милутина Јеличића, председника општине Брус, коме се суди због оптужби за полно узнемиравање и недозвољене полне радње. Прочитајте још: СКАНДАЛ У БРУСУ: Председник општине нудио кревет уместо огласа за посао? - Пет минута пре емитовања “Живот прича”, у Брусу је дошло “до квара” на кабловској мрежи и суграђани не могу да прате Прва ТВ. Надам се да је мало јасније све - написала је у објави на фејсбуку Марија Лукић. Прочитајте још: Седам жена криви Јутку Корисници друштвених мрежа из ове општине оглашавају се са различитим информацијама у вези са нестанком сигнала, па се спомиње и то да је проблем настао када је нестала струја код Дома културе, где се налази репетитор, али званичних потврда још увек нема. Према незваничним сазнањима “Новости” група од 20-ах Брусјана вечерас је протестовала, незадовољна због проблема са кабловском телевизијом. http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:779975-Brus-bez-kablovske-pred-ispovest-Marije-Lukic-o-Jutki
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  10. Отац Сергије је, на почетку емисије, тумачио јеванђелску причу о малом растом али великом духом, царинику Закхеју, која је прва припремна недјеља пред почетак Часног поста, а потом говорио о три велика примјера и свјетила наше Цркве, Света три Јерарха. Међу питањима наших слушалаца, између осталих, нашла су се и питања шта се подразумева под термином “праведни гњев“ или “благословени гњев“? , да ли је осјећај кривице у складу са православним учењем и слична, на која можете добити одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију са острошким сабратом оцем Сергијем (Рекићем). Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  11. "Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
  12. Божићни интервју Епископа бихаћко-петровачког Сергија за “Независне”. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе, рекао је у божићном интервјуу епископ бихаћко-петровачки Сергије. “Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију”, истакао је он. НН: Божић је празник мира и љубави. Какву божићну поруку Српска православна црква ове године шаље својим вјерницима? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Не само да је празник рождества Христовог – Божић нама познат као празник мира и љубави, с тим још више се открива као божански празник, али и празник богочовјечански. Зашто богочовјечански? Зато јер се кроз Божић нама вјернима даје један нови смисао и однос Бога и човјека, нови смисао постојања и новог рађања у Господу Исусу дјетету, богомладенцу Христу, у чијем рођењу ми сви видимо наше рођење, нови почетак, ново рађање за царство небеско. Као и сваке године, Српска православна црква поручује своме народу јединствену поруку божанске љубави, оне љубави која нам се дарује првенствено кроз свету литургију коју служимо на Божић, а из које извире љубав према свима, без обзира на националност и вјероисповијест. Тако нас је учио Господ својим јеванђељем. На тај начин, послије литургијског славља и причешћа тијелом и крвљу новомладенца, свако од нас зрачи неизрецивом свјетлошћу и благодаћу оне звијезде која показа пут мудрацима те дође на мјесто и стаде “тамо гдје бјеше дијете”. НН: Божић је дан када се буде оптимизам и нада у боље сутра. Међутим, поставља се питање како бити оптимистичан у друштву у којем се из дана у дан народ обесхрабрује? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Заиста смо свједоци да у данашњем свијету и савременом добу све праве људске вриједности бивају пољуљане. Међутим, нас православне хришћане не треба да овакве ствари, нити њима сличне, обесхрабрују. Вјера у цркву Божју и у православље јесте прави гарант охрабрења свакога њенога члана и појединца. Проблем у савременом добу настаје онога тренутка када заборављамо своју традицију, ону традицију која се назива Црквом и хришћанством. Тада ћемо бити у великом проблему, не само проблему обесхрабрења и губљења самопоуздања, већ у проблему много горих и тежих искушења. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе. А праве смјернице за овакво дјело даће нам се у цркви Божјој која нам вијековима свједочи да је било тешких ситуација и прије нас, оних које су човјека довеле до питања сопствене егзистенције, али милошћу и љубављу Божјом то је све било превазиђено. НН: Данас, нажалост, живимо у свијету у којем превладавају материјалистичке вриједности и гдје се духовност потискује на маргине друштва. Како унаприједити стање свијести и духа човјека и овај свијет учинити бољим? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Трагедија нашег друштва, конкретно српског, јесте управо то што смо заборавили вјеру светих, онако како је назвао свети Николај Велимировић. Чињеница јесте да је материјално превладало, али и кључ повратка истини која јесте традиција српског народа је и само рјешење овога проблема. Управо онако како смо већ и поменули, преиспитивање себе и свога ума и наше лично преумљење бива један велики и значајан корак за читаво друштво. Истина је да ми никада нећемо моћи да некога у нешто убиједимо ако он не жели да чини тако. Али својим личним примјером можемо и те како да свједочимо литургију која није ништа друго него предукус царства небеског на земљи, и с таквим свједочењем озарићемо свакога човјека који са нама буде општио. Ако пођемо од себе и учинимо тај први корак и пошаљемо свима ту поруку љубави, толеранције и мира, онда ћемо и овај свијет учинити бољим за живот. НН: Божић је празник који прати низ обичаја, који се прославља скромно и у кругу породице. Међутим, у посљедње вријеме као да се жели промијенити сама суштина празниковања Божића. Колико Црква може да утиче да се то промијени? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Ако се осврнемо на историјске околности које су пратиле наш народ вијековима, примијетићемо и то да се он неријетко окретао додјељивању атрибута хришћанским празницима који се тичу првенствено неких магијских дејстава и ритуала. Уколико помно пратимо медијска извјештавања и чланке по извјесним часописима, увјерићемо се да се ту ради о покушају насилног наметања оваквих ставова. Када ово говоримо, мислимо првенствено на наслове типа: данас је тај празник, или тај и тај свети и ви треба да чините то, или пак ако не учините, он ће да се наљути па ће вам се десити нешто лоше. Има ли веће пропаганде од те? То је јавно, насилно и погрешно заступање неистинитих ставова преко интернета, разних друштвених мрежа, али и штампе. Па се онда запитајмо послије како су нам искривљени обичаји? Црква сваке године позива свој народ на правилно прослављање божићних празника. А то правилно прослављање огледа се нарочито у прослављању литургије, али и причешћем, које нас на најбољи начин спаја са богомладенцем Христом. Вјерујте, наши народни обичаји који се огледају у вожењу бадњег дрвета, паљењу истог, цјелокупна напета ситуација која се ствара око додјељивања пакетића најмлађим члановима црквених заједница, мишљења смо да нам некако бацају сјенку на ону праву истину Божића, која се огледа у литургијском прослављању. Сви ти наши обичаји су и те како лијепи и корисни за душу човјека, и запамтимо, сви имају свој прави смисао и никако их се не треба одрицати, само треба да се промијени приступ према њима и начин њиховог обиљежавања, да бисмо тако на достојанствен начин могли да дочекамо један од најрадоснијих празника Свете цркве – Божић, и што је најбитније, у могућности да у њему учествујемо причешћем и заједничарењем са живим Богом. НН: Људи свих вјера и националности на овим су просторима стољећима живјели једни са другима, али данас је све више оних који сматрају да суживот у БиХ није могућ. Какву поруку Божић доноси у том контексту? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Божјом вољом и Божјим промислом све бива, самим тим и чињеница заједничког живота три конститутивна народа БиХ. Црква Божја живи јеванђеље и у свему се води јеванђељем. Тако нам јеванђељем бива заповијеђено да љубимо ближњег свога као саме себе. А ко је наш ближњи? Наш ближњи сваки је човјек који живи на Земљи. Тако у јеванђељу постоји једна поучна животна прича која говори о једном човјеку Јеврејину који је путовао у оно вријеме из Јерусалима у Јерихон и на том путу нападоше га разбојници и претукоше га. Поред њега пролазише ондашњи службеници јерусалимског храма и окреташе главу од њега, дакле његови сународници. Међутим, тим путем наилазио је један Самарјанин и он узе овог полумртвог човјека и зави му ране и одведе га у гостионицу и нахрани га и напоји и предаде га гостионичару да се брине о њему. Шта нас је јеванђеље научило овом причом? Да је милост човјеку у невољи учинио човјек који није његовог рода јудејског, већ Самарјанин. Познато је да је између ова два народа постојала нетрпељивост. Поучени овом причом и заповијешћу Господњом, и ми се тако односимо према свим својим сународницима и свим људима. Поготово имајући у виду Божић, који је празник мира, љубави и међусобне слоге, који нам о томе посебно говори. Ако ли нас је Бог поставио да живимо заједно, значи да је и могуће да живимо заједно. Да је то којим случајем немогуће, засигурно је да не би било тако. Његов промисао је свемогућ. Онај који испитује људска срца и органе и који зна број власи на глави свакоме од нас неће ли се и утолико бринути о нама? Потребно је само да имамо љубави, оне божанске љубави о којој нам говори и сам празник рођења Христова, тек тада ће се видјети помак у нашим међусобним односима. НН: Како данас оцјењујете стање и живот православних вјерника на подручју Бихаћко-петровачке епархије, која је много страдала током протеклог рата? Како данас православни вјерници на том простору дочекују Божић? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Вјерници на овим напаћеним и намученим просторима свој Божић дочекују веома скромно, наша епархија се труди да онима који нису у могућности обезбиједи да осјете ту божићну радост и љубав. Иако ратом намучени простори, дугогодишње храњени отровом безбожних идеологија, овдашњи житељи се ипак враћају својој традицији, својој вјери православној и Богу живом. Сви лажни богови помријеше и њихове ријечи и дјела изблиједјеше, а шта остаје? Остаје Црква која прати овај народ од најранијих периода његове историје. Иако се стално потенцира да је Божић празник породице, празник љубави према ближњима, утолико је он најприје празник литургије која је Црква, а која се послије преноси и на домаћинства, на све наше укућане, ближње, али и на све људе. НН: Која би била Ваша порука вјерницима поводом Божића? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Порука Цркве, а самим тим и наша лична порука, јесте на првом мјесту љубав, и то не било каква љубав, већ она божанска која озарује сваког вјерујућег човјека, на коју смо сви позвани. Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију. Тек тада можемо да се надамо узвраћеној љубави. Љубав не може бити егоизам, већ кретање према другоме. Ако испуњавамо ову највећу заповијест Цркве Божје, тек тада можемо да кажемо да смо испунили онај чувени благослов који је и својеврсна заповијест нама који каже: “Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља.” Мир Божји, Христос се роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  13. Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, парох у пензији Вазнесењске цркве у центру Београда, сада духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице и Специјалној болници „Свети Сава“ у Београду, украсио нам је данас емисију најпре тумачењем јеванђељског зачала прочитаног на недељној Литургији. „Ако нема љубави, узалуд је све што смо поштовали закон у животу, зарадили или завршили школе, постигли нешто“, каже прота. А како да неко препозна да ли има односно да нема довољно љубави у себи? Илуструјући одговор кроз две приче из живота, наш гост је потом и говорио о слободи – највећем и најопаснијем дару који је човек од Господа добио. „Господ Бог је учитељ благ и строг“ цитирао је о. Милосав једну песму и подвукао да „не смемо бити прељубници у односу на Бога“ односно – бити зависни од материјалног. Звучни запис емисије
  14. Претходног викенда Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије био је у првој канонској посети црквеној општини Берлин. У суботу 22. децембра Владика Григорије био је на вечерњој служби у Храму Светог Саве, при коме су пароси протојереј Вељко Гачић и протонамесник Радомир Колунџић, док је у недељу 23. децембра служио свету литургију у Храму Васкрсења Господњег. Епископу су у присуству многобројног верног народа саслуживали старешина ЦО Берлин протојереј-ставрофор Драган Секулић, протонамесник Радомир Колунџић и протођакон Александар Секулић. Светој литургији присуствовали су и дипломатски представници Републике Србије и Грчке. Звучни запис беседе Извор: Епархија деселдорфска и немачка
  15. „ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“. То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.
  16. Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима?“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“ То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља. Христос је циљ. Да бисмо до Христа дошли, једноставно треба да Му изађемо у сусрет. И то не само Причешћем. Не заваравајмо се, Причешће није циљ по себи. Наш цео живот јесте Анафора – Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13) Христос је циљ. Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега, већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, Он ће сведочити Себе кроз нас. Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која позива и пружа руке. Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини. ( 1.Кор.13,5) Наша молитва треба да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је то наш слободни принос Богу, па кад примимо Свете Тајне Господ наш живот у целости чини светињом и тајном. Ако све то учинимо, ми нећемо ни делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском. И сигурно да нам пост неће бити време забране, већ време за још усрднију спознају себе и других. Време кад пред Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се. Кад схватамо колико смо мали, али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме располажемо. Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо другоме. (Авденаго, прати преко фејсбука овде Више текстова овде
  17. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  18. Одлагање инвестирања у Србију једног од највећих произвођача свиња у Европи, немачког „Тениса“ нашим сточарима неће пореметити планове. Главно питање за њих је може ли држава повољним кредитима да им помогне да постану сувласници кланица како не би радили само за примарну производњу од које је слаба вајда. Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели. Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило. Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта. Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо. Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић. Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо. На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације. „На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину. Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић. Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације. Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове. „Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“ А на питање како држава може да помогне, он одговара: „Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић. Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине. Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године. „За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика. А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине. Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас. Мира КАНКАРАШ ТРКЉА
  19. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм
  20. Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  21. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања.
  22. Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице
  23. Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет
  24. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Сви наши напори да спречимо крвави сценарио по угледу на продају Крајине 1995. године усмерени су на то да сачувамо наш верни народ и светиње на КиМ, нагласио је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...