Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'баш'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. У Србији ће се 17. јануара одржати државна посета председника Русије Владимира Путина. Та посета је требало да се догоди још у октобру прошле године, на још једну годишњицу ослобођења Београда 1944. године заједничким снагама југословенских партизана и совјетске армије. Међутим, јесења посета Путина Србији је отказана, без званичног образложења разлога. Стручна јавност, како у Србији, тако и у Русији, повезивала је одлагање посете са кризом на Косову, која се у том тренутку налазила на тачки опасно блиској почетку грађанског рата. У таквој ситуацији долазак Путина у Београд и сусрет са српским руководством могао је испровоцирати неповратне последице. Током претходна три месеца ситуација у Србији, благо говорећи, није се ни најмање поједноставила. Српско-албански сукоб прешао је из фазе звецкања оружјем у фазу пасивне агресије — власти самопроглашене „Републике Косово“ увели су додатну стопроцентну царинску таксу на све производе које се у покрајину увозе из Србије, укључујући и лекове. А то је, фактички, увођење ембарга против српског становништва Косова, и ако са прехрамбеним производима за Србе још постоји какав-такав маневарски простор, лекови који се увозе из Србије једноставно немају чиме да се замене. Албанци или одбијају да испоручују лекове српским болницама и апотекама (које нису интегрисане у „косовски“ здравствени систем), или траже за њих цену која је три пута већа од тржишне. Представници међународног Црвеног крста издају инсулин за дијабетичаре, за којим влада велика несташица. При свему томе, Београд на ове потезе Албанаца нема чиме да одговори, јер се давно одрекао полуга којима би могао да утиче на ситуацију на Косову… О ширењу протеста у Србији већ смо писали. Констатујемо да народни протести против физичког насиља, корупције, и одсуства слободе говора који су почели у децембру не показују тенденцију осипања. За свих ових месец и по дана, сваке суботе на улице Београда излази најмање 50 хиљада људи (сами демонстранти тврде да их има 70-80 хиљада, а српска полиција, са упорношћу достојном сваке хвале, износи цифру од 10-12 хиљада — иако је довољно само једном погледати снимак протеста да би се видело да је реч о десетинама хиљада људи). Имајући у виду то да у српској престоници живи свега 1,2 милиона људи, то значи да је на улицу, фактички, изашао сваки двадесети Београђанин. При томе се пароле демонстраната све више радикализују, што је, у принципи, и логична ствар код сваке протестне делатности — потребно је стално појачавати степен негодовања, како се протести не би почели осипати. Али тема протеста, међутим, полако али сигурно прелази са „општељудске“ (слобода говора, права мањина и сл.) на чисто патриотску раван (територијални интегритет Србије, непризнавање Косова). Индикативно је како Александар Вучић реагује на народне немире. Његове дословне речи су: „мене не занима колико је људи изашло на улице. Нека их је десет хиљада, нека их је сто хиљада. И пет милиона да се скупи, ниједан захтев нећу испунити“. Након те изјаве, званични слоган протеста је са „Стоп крвавим кошуљама“ промењен на „Ти си један од пет милиона“. И управо у овом крајње компликованом тренутку на Балкан долази Владимир Путин. Патриотске организације које сарађују са владајућом Српском напредном странком (СНС) већ су најавиле да ће пред Храмом Светог Саве, који ће посетити руски председник, да га дочека „70 хиљада људи“. Бројка није случајна, и непосредно се односи на број демонстраната на улицама. При томе ће присталице Путина (и, подразумева се — српске владајуће партије) такође да прошетају центром града, од Трга републике до Храма Св. Саве, који се налази на ободу центра града. Очигледно је да је реч о Вучићевом „утуку“ на протесте, у коме главну улогу не игра толико сам Вучић, колико високи руски гост. Демонстрацијом блискости са Путином српски председник потпуно очигледно покушава да превазиђе кризу поверења у односу са бирачима, и да за себе тако обезбеди што већу легитимност. Узгред, кад већ говоримо о легитимности: у октобру прошле године Александар Вучић је изјавио да су Србији неопходни нови ванредни парламентарни избори. То ће бити најбољи одговор злим језицима који тврде да су он и његова Напредна странка изгубили подршку народа. Од тог тренутка су за ванредне изборе стигле да се изјасне многобројне утицајне личности — чланови политичког савета владајуће странке, градоначелници и др. Буквално пре неколико дана министар спољних послова Србије и лидер српских социјалиста (СПС) Ивица Дачић изјавио је да ванредни избори не доносе ништа добро јер „ремете редовне изборне циклусе“ и дезоријентишу бираче, али „постоје ситуације када се они не могу избећи“. Другим речима, и Вучићев савладар је на тај начин подржао идеју ванредних избора. У таквој ситуацији, 70 хиљада људи пред Храмом Св. Саве који кличу Путину и Вучићу могу и морају се тумачити, не толико као испољавање руско-српске блискости и узајамних симпатија, колико као почетак предизборне кампање Александра Вучића. Са Путином у главној улози. За крај — један куриозитет. Аутор ових редова је ове јесени учествовао у једној међународној конференцији у Београду, коју је отворио свеже изабрани градоначелник Београда Зоран Радојичић. У свом обраћању присутнима, градоначелник (разуме се, представник владајуће партије) изнео је мноштво високопарних речи о блискости Руса и Срба, да би два пута — на нескривено весеље присутних — руског лидера назвао „Александар Александрович Путин“. Лично мислим да градоначелника Београда том приликом речи нису издале, већ су га управо — одале. Да би добио већину гласова на изборима, и да би оправдао своју политику према Косову грађанима, Вучић у свом изворном облику више није довољан, потребан је неки хибридни „Александар Александрович Путин“ или „Владимир Владимирович Вучић“. Питање је само — да ли је то потребно Русији? Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године“. Оригинал текста на руском објављен на порталу Balkanist.ru. Превео са руског Никола Танасић.
  2. Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде.
  3. Данас је председник Србије, у директном ТВ преносу из Војно-техничког института у Жаркову, изјавио и следеће: "А ко од вас хоће у Ђаковици да живи.... јел' има икога од вас..... ја нећу, а јел' има икога од вас. А нема никог, нема никог, ал' је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5000 година, ал' нема ниједног Србина и ко ће да оде тамо" Аудио снимак: http://www.eparhija-prizren.com/…/use…/4/vucic_djakovica.mp3 Као човек и монах, који са својом братијом живи у манастиру Дечани, који је 5 пута оружано нападан након рата од стране албанских екстремиста (иако ме злонамерници називају борцем за независно Косово) дубоко сам повређен, али не лажним оптужбама против себе, јер Бог зна и народ зна ко су Дечански монаси, већ дубоком неправдом која је нанесена нашим храбрим Српкињама у Ђаковици и свим оним прогнаним Ђаковчанима, који би се радо вратили у Ђаковицу, да им у тој намери не одузимате и последњу наду ви, који би са албанским вођама да деле Косово и Метохију и натерају преостале Србе у прогонство, и отпишу их као сувишак. Ако нисте знали, знајте, господине Председниче, у храму, а сада манастиру Пресвете Богородице, у Ђаковици већ годинама живе четири старице, храбре Српкиње (игуманија Теоктиста Кастратовић, монахиња Јоаникија Спаић, Васиљка Перић и Нада Исаиловић) о којима брине наш Владика Теодосије и монаси манастира Дечани. Оне су преживеле и паљење своје цркве и куће у погрому 2004. год., а сада живе у обновљеној кући и моле се у цркви коју редовно посећују десетине и стотине верника, посебно о већим празницима. Ђаковчани не заборављају свој родни град и своју цркву Успења Пресвете Богородице и често долазе у посету као и многи други и Срби и странци, који за разлику од оних који их отписују, брину о овим старицама и диве се њиховој устрајности. Те старице су јунакиње нашег времена, које својим храбрим постојањем у свом родном граду изобичавају бестидне неистине оних који не маре за своје грађане и отписују их као статистичку грешку и који упорно покушавају да убеде народ Србије да треба да се одрекне и највећег дела Косова и Метохије и нас који овде живимо. Убеђујете Србе да их се одрекну, не само земље која нам је свима одузета великим доприносом режима, коме сте верно служили као министар (дез)информисања, већ да се одрекне живих људи и грађана, који за вас и оне који деле ваше мишљење, очигледно не постоје. Господине Председниче, ако ви и ваши слепи послушници нисте спремни да одете да живите у Ђаковицу, разумем, лепше вам је у Београду. Али, пустите оне који хоће тамо и овде у Дечанима, и у Призрену и у Пасјану, Новом Брду и у Грачаници, и у метохијским селима и широм КиМ, посебно јужно од Ибра где нас је већина, да живе. Пустите их да живе јер су то изабрали суочавајући се са свим невољама посебно последњих 20 година, као и вековима њихови преци. Не играјте се са нашим животима. Тешко је, али то што смо одлучили да овде живимо не значи да смо страни плаћеници и издајници. Не ширите недржавнички дефетизам јер је Србија боље заслужила, што су показали њени највећи синови. Немојте да вређате свој народ, ниједног грађанина, без обзира где био, јер вас за то засигурно нико није ни изабрао нити овластио. Нека Србија види и зна. Они на власти могу да ураде шта хоће, али историја ће забележити, а Бог ће на крају свима судити. "Опрости им Господе не знају шта раде", рекао је Христос и дао нам пример како да се молимо за оне који заиста не знају шта раде. View full Странице
  4. Кад се душе селе, плаче се данима, годинама, деценијама. Кад се људи селе, плаће се вијековима, генерацијама. То знају Војвођани са коријенима у Лици и Херцеговини, Србијанци и Крајишници рођени у Франкфурту, знају то сви рођени и живствујући тамо гдје им нису коријени. Када Херцеговину саму оставе људи попут преосвештеног владике Григорија, народу се нешто стисне од губитка, као од зиме, као од неизвјесности или најаве рата. Није опраштање посао за свакога. Неспремнима попут мене, поготово. Нађе се понеко и да ликује над болом заједнице. Рекао би владика, оним старим језиком, његошевским: „Ма пусти их, немој се препуцават’ ш њима, праштај им и моли за њих“. Тако то буде, лав устане и крене некуда а миш изађе из рупе, почне ликовати и викати како га је он лично, главом и мусавом њушкицом, отјерао. Литургија тог јутра је била попут узнесења. Скупило се свијета, не само православног већ и католичког, муслиманског, чак и атеистичког. Нису хтјели пропустити тих неколико ријечи владикиних пред одлазак. Свијетло, сунчево, божанствено, обасјавало је у незавршеном храму преосвештеног владику Григорија, по мени скоро па светог владику Атанасија, новог владику и присутно свештенство. Ноге најстаријих су стајале два сата као и ноге најмлађих, уморних и слабих као да није било. Знало је то свијета да то није обичан одлазак ни опроштај, да не одлази ни обичан човјек ни обичан владика.
  5. Патрологија аве Миње садржи у свом прилогу делима самог Јована много дела „псеудо Јована“. Тематски и стилски су врло слични, али то није оригинал. Очигледно је да нису само један или двојица, већ више црквених делатеља мислили: Исто то могу и ја. Ништа посебно он (Златоусти) не ради. Сада ћу се сам позабавити тумачењима и „превазићи“ га. И у тој такмичарској делатности било је нечег доброг. По крајњој мери, апостол Павле налази у себи снаге да хвали делатност сличних зависника. Ево, он пише у посланици Филипљанима: „Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану Јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа.“ (Фил. 1:15-19) Просто и генијално! Успеси Павла у проповеди разбудили су и побудили многе. И неки су, са добрим намерама, постали настављачи Павловог дела, а други из зависти. Али је апостол био рад и једнима и другима. Лажно или искрено, али име Христово је било на устима многих и „благоуханије познања Господа“ ширило се на све стране света. Похвалићемо Павлову великодушност. Оценићемо висину мисли. Дивићемо се несебичности и умећу да се из ништавног извуче нешто велико. Велики је човек који завистнике побуђује на такмичење; који их наводи да оставе лењост, да се упашу и изађу да раде, уз речи: Зар сам ја гори? Тако се умножавају праведници и шири се сфера црквеног живота. Што се тиче тајних и трулих мотива, то (сматра Павле) није наша ствар. На крају крајева, и поезија зна за тајну да цвеће може ницати из блата: „Када бисте знали из каквог блата ниче цвеће, не познајући стида“. Слично је било и са светим Јованом Кронштатским. Био је окружен искреном љубављу милиона простих људи, а такође и нездравим поштовањем од стране егзалтираних „јованита“. Свештенство му се дивило, односило се према њему са страхопоштовањем и учило је од њега. Али, истини за вољу, подједнако му је завидело и сумњало у њега. Једни су говорили: можеш мислити. По чему је тако посебан? Он као и ми служи, проповеда, врши молебне и требе. Једноставно свештеник као и сви. На неки начин су били у праву. У арсеналу оца Јована није било ништа што други свештеници нису имали. Требник и служебник, кропило и крст, Јеванђеље и Апостол. Разлика је у томе што су ревност и ватреност оца Јована претварали свакодневни изглед његовог духовног оружја у кључ за отварање Небеса, док се код других то није догодило. Други су се, напротив, бодрили да подражавају и...брзо изгарали. Свако може да почне, али да носи крст од краја, не може свако. Појавио се чак и израз „кронштадити“. Овај израз се односио на свештенике, који су озбиљно схватили подражавање сверуском молитвенику, и који су ризиковали да се уморе или повреде од труда који није био према њиховим снагама. Ипак, овако или онако, лик Јована Илича Сергејева променио је климу међу руским свештенством и отворио такве потенцијалне могућности обичног белог свештенства, о којима нико није ни сањао. Све је то пратила скепса једних, критика или подсмех других, слабо и само спољашње подражавање трећих, али, наравно, и успешни подвиг четвртих. Било је свега. Треба да усвојимо Павлову мисао. Треба се трудити тако, да на твоју њиву изађу и други радници. Једни ће изаћи да дају свој допринос општем делу. Други ће изаћи да би теби показали. Али то није важно. „Ма како да проповедају Христа, лажно или искрено, ја се томе радујем и радоваћу се“. Завист, на тај начин, може да одигра помало необичну и свету улогу; да се сублимира у подвиг подражавања. А Бог ће потом сам све ставити на своје место. Тај механизам је потпуно природан. Завидиш слави неког спортисте? – Пролиј исто толико зноја на тренинзима, и још више пролиј. Завидиш слави научника? – Сазнај колико је времена и снаге он дао науци, често на уштрб личног живота и слободног времена. Завидиш туђем породичном животу? – Откриј њихове тајне. У духовном животу су исти принципи, само је предмет труда другачији. На тај начин завист, ову кајинову страст; ово унутрашње жариште, које потиче од самог сатане; ову муку због туђег успеха, могуће је претворити у извор енергије за корисни труд. Није познато, можда се током рада душа исцели, задобије непроцењиво искуство, и ослободи се од првобитних гордих мотива? Узгред, Григорије Богослов, опраштајући се са паством у Константинопољу, питао је наглас: Какав треба да буде мој следбеник? И сам је одговарао: нека буде достојан зависти, пре него осуде. Извор: Православие.ру
  6. Плодотворан труд рађа завист. Завист или ставља човеку у руку камен (као Кајину), или присиљава на писање клевети, или... Или покреће човека на такмичарски дух. Ја, вели човек, сам то могу. Познато је да је мисионарска делатност Златоуста рађала, поред народног одушевљења, и љуту завист код неколицине високих клирика. И, док су једни желели да спале Јована, други су настојали да му подражавају. Не из љубави према проповеди као таквој, већ из зависти. Али ипак... Патрологија аве Миње садржи у свом прилогу делима самог Јована много дела „псеудо Јована“. Тематски и стилски су врло слични, али то није оригинал. Очигледно је да нису само један или двојица, већ више црквених делатеља мислили: Исто то могу и ја. Ништа посебно он (Златоусти) не ради. Сада ћу се сам позабавити тумачењима и „превазићи“ га. И у тој такмичарској делатности било је нечег доброг. По крајњој мери, апостол Павле налази у себи снаге да хвали делатност сличних зависника. Ево, он пише у посланици Филипљанима: „Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану Јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа.“ (Фил. 1:15-19) Просто и генијално! Успеси Павла у проповеди разбудили су и побудили многе. И неки су, са добрим намерама, постали настављачи Павловог дела, а други из зависти. Али је апостол био рад и једнима и другима. Лажно или искрено, али име Христово је било на устима многих и „благоуханије познања Господа“ ширило се на све стране света. Похвалићемо Павлову великодушност. Оценићемо висину мисли. Дивићемо се несебичности и умећу да се из ништавног извуче нешто велико. Велики је човек који завистнике побуђује на такмичење; који их наводи да оставе лењост, да се упашу и изађу да раде, уз речи: Зар сам ја гори? Тако се умножавају праведници и шири се сфера црквеног живота. Што се тиче тајних и трулих мотива, то (сматра Павле) није наша ствар. На крају крајева, и поезија зна за тајну да цвеће може ницати из блата: „Када бисте знали из каквог блата ниче цвеће, не познајући стида“. Слично је било и са светим Јованом Кронштатским. Био је окружен искреном љубављу милиона простих људи, а такође и нездравим поштовањем од стране егзалтираних „јованита“. Свештенство му се дивило, односило се према њему са страхопоштовањем и учило је од њега. Али, истини за вољу, подједнако му је завидело и сумњало у њега. Једни су говорили: можеш мислити. По чему је тако посебан? Он као и ми служи, проповеда, врши молебне и требе. Једноставно свештеник као и сви. На неки начин су били у праву. У арсеналу оца Јована није било ништа што други свештеници нису имали. Требник и служебник, кропило и крст, Јеванђеље и Апостол. Разлика је у томе што су ревност и ватреност оца Јована претварали свакодневни изглед његовог духовног оружја у кључ за отварање Небеса, док се код других то није догодило. Други су се, напротив, бодрили да подражавају и...брзо изгарали. Свако може да почне, али да носи крст од краја, не може свако. Појавио се чак и израз „кронштадити“. Овај израз се односио на свештенике, који су озбиљно схватили подражавање сверуском молитвенику, и који су ризиковали да се уморе или повреде од труда који није био према њиховим снагама. Ипак, овако или онако, лик Јована Илича Сергејева променио је климу међу руским свештенством и отворио такве потенцијалне могућности обичног белог свештенства, о којима нико није ни сањао. Све је то пратила скепса једних, критика или подсмех других, слабо и само спољашње подражавање трећих, али, наравно, и успешни подвиг четвртих. Било је свега. Треба да усвојимо Павлову мисао. Треба се трудити тако, да на твоју њиву изађу и други радници. Једни ће изаћи да дају свој допринос општем делу. Други ће изаћи да би теби показали. Али то није важно. „Ма како да проповедају Христа, лажно или искрено, ја се томе радујем и радоваћу се“. Завист, на тај начин, може да одигра помало необичну и свету улогу; да се сублимира у подвиг подражавања. А Бог ће потом сам све ставити на своје место. Тај механизам је потпуно природан. Завидиш слави неког спортисте? – Пролиј исто толико зноја на тренинзима, и још више пролиј. Завидиш слави научника? – Сазнај колико је времена и снаге он дао науци, често на уштрб личног живота и слободног времена. Завидиш туђем породичном животу? – Откриј њихове тајне. У духовном животу су исти принципи, само је предмет труда другачији. На тај начин завист, ову кајинову страст; ово унутрашње жариште, које потиче од самог сатане; ову муку због туђег успеха, могуће је претворити у извор енергије за корисни труд. Није познато, можда се током рада душа исцели, задобије непроцењиво искуство, и ослободи се од првобитних гордих мотива? Узгред, Григорије Богослов, опраштајући се са паством у Константинопољу, питао је наглас: Какав треба да буде мој следбеник? И сам је одговарао: нека буде достојан зависти, пре него осуде. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Create New...