Претражи Живе Речи Утехе

Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Ranković: Irineja bačkog za akademika SANU U „Glasu Crkve“, izdavačkoj ustanovi Eparhije Šabačke u Šapcu, predstavljena je nova knjiga protođakona dr Ljubomira Rankovića – „Šabačka crkva“. Reč je o reprezentativnoj i luksuznoj monografiji o crkvi mučenici, koja je tokom svoje dvovekovne istorije više puta rušena i obnavljana, deleći tako sudbinu svoga naroda i grada Šapca. Ponedjeljak, 04.11.2019. „Šabačka crkva kroz svoju istoriju bila je pijemont duhovnosti i kulture, akademije i univerzitet, „Grad na gori“, istakao je dr Ranković i dodao: „U šabačkoj crkvi je tron najuglednijih srpskih episkopa, među kojima je sedam akademika i na desetine književnih stvaralaca koji pronose slavu šabačkog hrama širom otadžbine i sveta. Trojica šabačkih episkopa postali su poglavari Srpske pravoslavne crkve: mitropoliti Mihailo i Inokentije i patrijarh Dimitrije, prvi poglavar obnovljene Srpske patrijaršije 1920. godine. Mnogi među njima bili su najučeniji ljudi svog vremena, veliki besednici, teolozi i pisci značajnih dela, zbog čega su kao ugledni stvaraoci primani u najvišu naučnu ustanovu Srpsku kraljevsku akademiju naučnika i umetnika“. Upitan da za kaže za RTV BN da li je duhovno stvaralaštvo posustalo među višom i nižom srpskom jerarhijom danas, i da li je to razlog što među članovima SANU danas nema ni jednog episkopa ni sveštenika, protođakon Ranković je odgovorio: -Želim da istaknem da Srpska crkva danas ima veliki broj vrlo obrazovanih teologa svih generacija. Neki od njih spadaju u najuglednije teologe pravoslavlja i celog hrišćanskog sveta. Zbilja, deluje zbunjujuće da SANU nije obratila pažnju na tu činjenicu. Kao da se zaboravlja da se termin teologija pojavljuje u dubokoj starini kod filosofa Platona koji u svom znamenitom delu „Država“, teologiju određuje „kao produbljivanje onoga u šta se veruje“, dok Aristotel u filosofskom spisu „Metafizika“ teologiju naziva „prvom filosofijom“, naukom o apsolutnom biću, „prvom pokretaču“, neprouzrokovanom. Odsustvo teologije u SANU obostrani je hendikep“. Na naše pitanje ko bi, po njegovom mišljenju, od teologa iz Pravoslavne crkve u Republici Srbiji bio najzaslužniji da bude primljen u „hram besmrtnika“, Ranković je bez dvoumljenja odgovorio: „Na prvom mestu Irinej Bulović, episkop bački. Ovih dana izašlo je kapitalno delo ovog vladike: Tajna razlikovanja Božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po svetom Marku Efeskom Evgeniku. Na promociji na Sajmu knjiga ove godine u Beogradu o knjizi su govorili najugledniji episkopi i teolozi Srpske crkve, mitropoliti Amfilohije i Porfirije i episkop David, jednodušno ističući da je ovo najdublja i najbolja studija o svetitelju i teologu o kome je, za proteklih pet vekova, širom pravoslavnoga i hrišćanskog sveta, na Istoku i Zapadu, napisano na desetine studija i teoloških rasprava. Značajan osmovekovni jubilej srpske crkvene samostalnosti, po Rankovićevim rečima, „ prilika je da se ovaj višedecenijski propust ispravi, vladika Irinej, manje-više poznat je našoj najširoj kulturnoj i crkvenoj javnosti kao vrlo obrazovan teolog, erudita i poliglota, pisac i prevodilac“. Vladičinim prijemom u Akademiju bile bio na dobitku dve najveće i najznačajnije nacionalne kulturne i duhovne ustanove srpskog naroda, SANU i Srpska pravoslavna crkva. Tim činom odalo bi se priznanje brojnim duhovnim i kulturnim pregaocima među srpskim sveštenstvom, koji su bili požrtvovani čuvari i nosioci pismenosti, kulture i prosvete kroz tamu vekova, od Svetog Save do danas -istakao protođakon dr Ranković. (BN)https://www.rtvbn.com/3970852/rankovic-irineja-backog-za-akademika-sanu?fbclid=IwAR2gGXKsa9D0BlW753b_KXEcF5d0rn4iaArSbMS2VCdgyukA5BJYx3CJLqs

САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”. Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи: Представка Светом архијерејском сабору Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора. Светом архијерејском сабору у Христу одан, Епископ западноамерички Максим Београд, 14. маја 2019. г. Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган најавио је да постоји могућност да црква Свете Софије у Цариграду, која је тренутно музеј, буде преименована у џамију. Господин Олег Иванов, стални дописник Руске државне новинске агенције Новости у Београду, обратио се Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју да изнесе свој став по питању претварања храма Свете Софије у Цариграду у џамију. Ваше Преосвештенство, који је Ваш став о будућем статусу храма Свете Софије у Цариграду? Одговарам Вам у своје лично име јер о питању које постављате - а за које знамо из медија - не постоји било каква званична позиција Српске Православне Цркве, а ни ја сам нисам ни с ким разговарао на ту тему. Сматрам да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Тај јединствени, величанствени храм је више од хиљаду година био православни хришћански храм, а цамија бар упола краће време. Статус музеја представља, чини ми се, средње или неутрално решење јер не фаворизује ни муслимане ни хришћане. Ако се пак храму жели вратити његова прва и права намена, да буде место богослужења и молитве, могло би се размишљати и овако: Света Софија остаје музеј, али се дозвољава да се у једном делу храма, недељом и празником, врши православно богослужење, а у другом делу да се, петком и на исламске празнике, врши муслиманско богослужење. Мислим да би такво решење било задовољавајуће како за вернике, било муслимане било хришћане, тако и за обичне туристе који нису заинтересовани ни за које богослужење, али јесу заинтересовани да виде лепоту ретког споменика уметности и културе. Није, дакле, реално да Света Софија данас буде само и искључиво хришћански храм, а не би било праведно да буде само и искључиво цамија. Ако овакво размишљање не би било прихватљиво за надлежне институције у Истамбулу, најбоље би било да остане status quo. Извор: Епархија бачка View full Странице

О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. др Иринеја (Буловића) на тему “Црква и нација” које је одржао у четвртак 24. новембра 2011. године у свечаној дворани Српског културног центра Свети Сава у Суботици у оквиру циклуса предавања на тему Социолошки и етички изазови пред хришћанском свијешћу данас. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице