Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бачки'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 186 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је у недељу, 16. фебруара 2020. године, свечаној седници Матице српске, уприличеној поводом 194-годишњице оснивања ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. Професор др Драган Станић, председник Матице српске, отворио је свечану седницу и поднео извештај о активностима и раду Матице српске током протекле године. Господину Игору Мировићу, председнику Покрајинске владе, уручена је плакета Матице српске у знак захвалности на сарадњи и подршци. Поводом прослављања великих јубилеја Српске Православне Цркве: 800-годишњице аутокефалности и 100-годишњице обновљења Српске Патријаршије, др Виктор Савић говорио је на свечаној седници на тему „Устави Светога Саве”. Говорећи о настанку и значају уставâ Светога Саве, др Виктор Савић је присутнима предочио немерљиви допринос архипастирске делатности првог Архиепископа српског. Приметићемо један образац понашања својствен Светоме Сави, а то је деловање, у првом плану, на општој служби Богу кроз бригу за друге, за монахе из свог рода и за цело отачаство; потом, повлачење у други план, где ће служити Богу лично, тихујући као најпреданији испосник. Свети Сава је био достојан свих чинова, достојан да добије самосталну Цркву за свој род. Савин Номоканон са тумачењима и Синодик Православља представљали су два темеља Српске Цркве и сигуран ослонац српске државе. Захваљујући овим кодексима, учвршћено је канонско јединство Српске Цркве са другима у православној васељени. Нисмо довољно свесни Савиног изузетног утицаја на словенски свет. Својом еклисиологијом, приказаном у Номоканону са тумачењима, Сава надилази све што је до тада стварано у словенском свету, навео је др Виктор Савић. Поводом доделе Змајеве награде Матице српске, о личности и делу овогодишњег лауреата, песника Благоја Баковића, говорио је господин Желидраг Никчевић. Професор Драган Станић уручио је Змајеву награду Матице српске господину Благоју Баковићу за збирке песама Чун: изабране и нове песме и Полен и чар. Обраћајући се присутнима, господин Баковић је одржао пригодну беседу и изразио велику радост због примања Змајеве награде. Стихове из награђених књига казивао је господин Александар Дунић, драмски уметник. Свечаној седници Матице српске присуствовали су: епископ Јован (Пурић), академик Миро Вуксановић, господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, многобројни чланови и сарадници Матице српске, као и житељи Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. У четвртак, 30. јануара 2020. године, у резиденцији амбасадора Грчке у Србији, г. Јоргоса Дјакофотакиса, уприличен је свечани пријем у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У пратњи Његове Светости налазили су се Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, крушевачки Давид, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и викар Патријарха српског, Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј. После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском. Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа. Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије. Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Леденог јануара, пре 78 година, Нови Сад завијен је у црно – од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски окупатори побили су и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2020. године, обележена је 78-годишњица од овог трагичног догађаја. Повезана вест: У Новом Саду откривена прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада, Скупштине Војводине и Војске Србије, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, представници амбасада Израела и Мађарске, други политички и културни делатници, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Градоначелник је рекао да прошлост има много тога да нам поручи и да је не смемо препустити забораву. Јануар 1942. године: снежна зима беснела је у Бачкој исто као што је беснео Други светски рат. Мраз је пустошио све пред собом исто као што су фашисти остављали пустош где год да су газили. Тог леденог јутра, 21. јануара, Нови Сад се пробудио облепљен прогласом хонведског командира са упозорењима и претњама како се, наводно, траже сумњива лица. Био је то наговештај ужаса и масовних зверстава над Србима, Јеврејима и Ромима. Кренули су фашисти у свој крвави пир, подсетио је градоначелник Новог Сада. Звучни запис обраћања градоначелника г. Милоша Вучевића Програм је настављен молитвеним поменом, који је, у име Српске Православне Цркве, служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење епископâ банатског Никанора, мохачког Исихија и умировљеног Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да нам је света дужност да учинимо све да се злочини никада не понове. Ми немамо право на заборав. Ми, као хришћани, овим сећањима не призивамо никакву освету нити распирујемо било какву мржњу. Не дозволити себи да због већег или мањег броја зликоваца са њима поистоветимо било који народ. Ово што се овде десило извршили су окупатори из Мађарске, у време нацистичке епохе, уз подршку једног броја наших суседа, домаћих Мађара. У истом том времену, у истом том народу, постојали су и ликови као Телеки и Бајчи Жилински. Ми, вршећи ова свети и светли помен, негујемо истинску човечност, која није могућна без истинске вере у Бога, у правду и љубав Божју, која ће на крају увек тријумфовати. Јачи је Бог него сатана, Христос него антихрист, светлост него тама, живот него смрт, правда него неправда, љубав је јача него мржња, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Епископ бачки је казао да је данас, непосредно пре свечаног обележавања годишњице Рације на Кеју, откривена у центру Новог Сада прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији. У име Јеврејске заједнице Србије помен је одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је рекао да је данашње окупљање подсетник на лекције живота. Сећање може да улије животну снагу, истакао је врховни рабин Србије. Звучни запис обраћања рабина Исака Асиела Цвеће на споменик Породица положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, представници Покрајинске владе, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници амбасада Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном код споменика Породица су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју уручено је, 22. јануара 2020. године, признање Удружења књижевника Србије, које се додељује заслужнима за допринос бољитку ове књижевничке организације у земљи. Звучни запис обраћања владике Иринеја Благодарје – посебан вид признања Удружења књижевника Србије, бива уручен појединцима и институцијама које су допринеле бољитку Удружења. Међу овогодишњим добитницима су: Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, као и Прво београдско певачко друштво. Имамо пред собом много разлога који нас позивају на одговорност и труд, и изнад свега на слогу и заједништво, што нам је, нажалост, Ахилова пета у историји, па и у садашњости. Свети Сава би требало да нам је надахнуће и за књижевни напор, и за напор у служби Богу и Цркви, и за напор у одржању народа и државе, и на сваком другом пољу. Ми већег надахнитеља, учитеља и просветитеља немамо, а мени се чини да нећемо ни имати докле год нас има на земљи, навео је владика Иринеј у свом обраћању, заблагодаривши на додељеном признању. Светосавска академија, коју организује Удружење књижевника Србије, биће уприличена 24. јануара, са почетком у 12 часова, у дворани наведене организације културе. Удружење књижевника Србије основано је 1905. године, и првобитно се звало Српско књижевничко друштво. Чланови ове организације су стручњаци српских, иностраних и међународних академија уметности, као и добитници највишег националног признања за допринос развоју културе у Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у понедељак, 13. јануара 2020. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Владо Поповић. Звучни запис беседе Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу узели су епископи бачки г. Иринеј и мохачки г. Исихије. На дан празника, 1/14. јануара, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да је, у предхришћанско време, обрезивање детињега тела у осми дан по рођењу требало да подсећа људе на верност завету Божјем. Црквени песник је о данашњем богослужењу богонадахнуто клицао бескрајном Домостроју спасења и бескрајном снисхођењу Божјем према нама, пре свега у самој чињеници очовечења вечнога Сина Божјега, а затим у чињеници да Он пристаје и на обрезање по старозаветном пролазном закону и, најзад – што је врхунац тога смирења и те љубави – пристаје на распеће на Крсту за живот света, на силазак у адску невиделицу да би на светлост Божјега Дана извео одатле све од Адама до Њега Самога. То је огромна Тајна љубави и смирења, коју Сâм Господ поставља пред нас, позивајући и призивајући и нас да то буде, по нашој вери и нашој моћи, садржај и програм наших живота на земљи, истакао је Епископ бачки. Епископ је такође указао на значај личности светога Василија Великог, напоменувши његов немерљив допринос у многим аспектима живота и богословља Цркве Христове. Свети Василије Велики је један од највећих, најмудријих, најоблагодаћенијих учитеља Цркве, који показује пуноћу вере у Свету Тројицу као Једнога Бога, навео је владика Иринеј. Владика бачки г. Иринеј је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, заједно са Епископом мохачким г. Исихијем и свештенством Епархије бачке, присуствовао је 30. децембра 2019. године, на Тргу Републике у Новом Саду, протесту организованом против усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори, и тиме је пружио пуну подршку одбрани правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори. Мирном шетњом од Трга Републике до Градске куће, грађани Новога Сада, предвођени својим Епископом, исказали су одлучно противљење насилном одузимању цркава и манастира, и упутили молитве Господу да уразуми представнике власти у Црној Гори да прекину са насиљем и отимањем имовине Српске Православне Цркве у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије бачке 0-02-05-e5be6cd7329848910dc5df46c1422fec4dfd49c0af5b21b09bbfb6fa96d33145_6a8664eb.mp4 0-02-0a-579891e73b89b7a6532ff7284bdd703b523454dde27eeec42f046b01eec8b952_bbbffa1a.mp4
  9. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  10. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Епископ бачки Иринеј: Светски моћници циљају православље и блага иза Урала 29. децембар 2019. У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола, каже епископ бачки НИСАМ сигуран да ли силе које владају светом - или бар верују да владају светом - више нишане православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет, или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, изјављује, искрено, без камуфлаже: "Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо." Ради се о похлепи гигантских размера. Овако, у традиционалном божићном интервјуу за недељник "Печат", чије изводе "Новости" преносе, говори Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј Буловић. У разговору са Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић, промишља и коментарише актуелне догађаје, али и многа питања важна за будућност српског народа. На констатацију да аналитичари кажу како религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије, Његово преосвештенство каже: - Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али, у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. * Минула година била је пуна искушења не само за СПЦ, него и за свеукупно православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак. - О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали, јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка православне цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска патријаршија и Грчка црква су признале лажну цркву Украјине. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне цркве чешких земаља и Словачке, оснивају тобожње удружење грађана које, вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ, него тек успутна станица. Али то да једна помесна црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска патријаршија или чак Мајка свих цркава, угрожава организам неке од помесних цркава за које тврди да им је Мајка црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. * Траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. - У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола - никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију расколничким групама, и то против воље Украјинске и Руске православне цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила - и даље упозорава - да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. Пред свима је избор. Наша светосавска црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке цркве, Цариградске патријаршије, а за Московску патријаршију из разлога словенске солидарности, или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују), него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог "источног папизма". Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! * Колико је прихватљива иницијатива Јерусалимске патријаршије за свеправославно саветовања око украјинског питања? - Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке цркве грчког језика - Јеладска и Кипарска, на пример - не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао васељенски патријарх као први по рангу међу предстојатељима православних цркава. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као Мајке свих цркава, једине цркве чији је непосредни оснивач сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све православне цркве на саветовање. * Да ли су у праву они који закључују да Америка покушава да ослаби супарничке цивилизације како би са савезницима успоставила "хиљадугодишњу хегемонију Запада"? - Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је "крај историје" већ наступио и да ће њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија трајати док је света и века. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни "пут свиле" у друштву и култури, али и на свет православља, нарочито на руски свет. * Чини нам се да су верници СПЦ више него икада раније узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Има ли повода за озбиљну зебњу? - Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте - а јесте богочовечански организам - него као пирамидално устројена, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве "генералне линије" или "директиве са врха". Живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и невладиних организација. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника - па и опонената - у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. * Јавност је пратила ваше полемике са епископом западноамеричким Максимом. Да ли је на проби јединство наше Цркве у Америци? - Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети архијерејски сабор и донети коначне одлуке. * У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и критичких коментара. - Једни говоре о "пресудном и наметнутом" утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква - држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на КиМ, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. * Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Шта недостаје, откуда та слабост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? - Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана - и готово уништена - за време балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: Ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на Универзитету и слично? Наследили су и борбу против "српског национализма", заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква православна, поготову зато што је српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. УЈДУРМА МИЛА ЂУКАНОВИЋА * Колико је угрожена СПЦ, посебно Митрополија црногорско-приморска? - Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он "створити" неку нову "црногорску" цркву. Најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле јесте намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта - ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом. БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ * Богословски факултет нашао се, због смене декана, у центру пажње јавности. - Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:838707-Епископ-бачки-Иринеј-Светски-моћници-циљају-православље-и-блага-иза-Урала
  12. Поводом предстојећих Божићних празника, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј угостио је у среду, 25. децембра 2019. године, у Владичанском двору у Новом Саду, бригадног генерала г. Зорана Насковића, команданта Прве бригаде Копнене војске Србије. Састанку је присуствовао и војни свештеник, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, капетан Прве бригаде Копнене војске Србије и сабрат Светосавског храма на Новом насељу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки. На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића. После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник. Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира. Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru View full Странице
  15. Служењем свете архијерејске Литургије у храму Христа Спаситеља у Москви, у четвртак, 21. новембра 2019. године, на дан празновања Сабора светога архангела Михаила, настављено је обележавање 50-годишњице монашког подвига и свештеномонашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. На светој Литургији началствовао је Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофил, уз саслужење Патријарха московског г. Кирила, неколико стотина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава, међу којима је био и Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Литургијском сабрању молитвено је присуствовао Епископ бачки г. Иринеј. Поздрављајући Предстојатеља древне Јерусалимске Патријаршије, Патријарх московски је казао да је Црква Јерусалима колевка свеколикога Православља и Мајка свих помесних Православних Цркава. На нашим помесним Црквама сада је посебна одговорност не само за нас, не само за нашу паству, него за будућност свеколикога Православља које се суочава са најтежим изазовима. Благодарни смо Вашем Блаженству што сте – у тако тешким околностима за православни свет – дошли да посведочите јединство Православне Цркве и своју љубав према Христу, нагласио је Свјатејши. Одговарајући на речи Предстојатеља Руске Цркве, Патријарх јерусалимски је оценио да Црква Христова сада заиста проживљава многа искушења. Православна Црква је Црква Васкрсења, у којој је нада у Христа. Православна Црква је вековима живела том надом, поручио је Патријарх све Палестине г. Теофил. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Рatriarchia.ru
  16. На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
  17. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 14. новембра 2019. године, на Бајском гробљу у Суботици, сахрани велечасног др Андрије Копиловића. Владика Иринеј је, у име Епархије бачке и у своје лично име, упутио саучешће родбини и пријатељима покојног Андрије Копиловића, благодарећи за сву братску сарадњу, пријатељство и љубав. Звучни запис беседе Епископа Иринеја Велечасни др Андрија Копиловић био је добитник признања „Про урбе“ и почасни грађанин Суботице. Обављао је многе високе црквене функције. Био је проректор Теолошко-катихетског института Суботичке бискупије, председник Католичког института за културу, историју и духовност Иван Антуновић, а био је и жупник у Александрову. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је у недељу, 3. новембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да је Реч Божја увек жива и да увек допире до дубине наших срца. У Речи Господњој – на тајанствени начин, благодатни начин – присутан је и обраћа нам се непосредно Сâм Господ Христос. Сведочење победе живота над смрћу, правде над неправдом, истине над лажју, Господа Христа над сатаном, то је једина блага и радосна вест за сав свет. Ми, када год дођемо у храм Божји, увек поново доживљавамо ту истину и као истину нашега живота, нашега постојања у времену ради вечнога живота у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђаконa Бранислава Нијемчевића из Мошорина у чин презвитера. На светој Литургији певао је хор Свети Јован Крститељ, под диригентским вођством професора Снежане Жујић. Литургији је присуствовао господин Бранислав Шушница, председник Општине Бачка Паланка. У Бачкој Паланци данас је настављен рад научног скупа под називом: „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“. Након свете Литургије владика Иринеј је, у одмаралишту Багремара у Бачкој Паланци, поздравио учесника научног симпосиона и изразио радост због уложеног труда на пољу истраживања мисије Српске Православне Цркве и Епархије бачке. Учесницима симпосиона обратио се Епископ мохачки г. Исихије, нагласивши да све теме које су биле изложене на научном скупу представљају значајан допринос при даљем проучавању историје Епархије бачке и наше помесне Православне Цркве. Симпосион је организован у сарадњи Епархије бачке и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, а поводом обележавања јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  20. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  21. САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.
  22. На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.
  23. ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/
  24. Црква Јеладе признала „Православну Цркву Украјине” 20. Октобар 2019 У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос). Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве. Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још. Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази. Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Епископ бачки Иринеј https://eparhijabacka.info/crkva-jelade-priznala-pravoslavnu-crkvu-ukrajine/15/57/20/10/2019/
  25. У организацији Министарства културе и информисања, Народне библиотеке Србије и издавачке установе Платонеум, фототипско издање Београдског паримејника – српског средњовековног кодекса из прве четвртине 13. века – представљено је у четвртак, 17. октобра 2019. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. О овом значајном делу говорили су: Његово Преосвештенство Eпископ бачки г. Иринеј, г. Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Србије, г. Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије, и г. Владан Тријић, уредник издања. Истакавши да је у питању један од најстаријих али и најлепших паримејника, владика Иринеј је изразио радост због објављивања фототипског издања ове књиге у оквиру прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. У организацији Министарства културе и информисања, Народне библиотеке Србије и издавачке установе Платонеум, фототипско издање Београдског паримејника – српског средњовековног кодекса из прве четвртине 13. века – представљено је у четвртак, 17. октобра 2019. године, у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. О овом значајном делу говорили су: Његово Преосвештенство Eпископ бачки г. Иринеј, г. Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Србије, г. Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије, и г. Владан Тријић, уредник издања. Истакавши да је у питању један од најстаријих али и најлепших паримејника, владика Иринеј је изразио радост због објављивања фототипског издања ове књиге у оквиру прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...