Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бару:'.
Found 4 results
-
Митрополит Амфилохије на Бадњи дан у Бару: Призвани смо да постанемо храмови Духа Светога!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протосинђел Андреј Дечанац у Бару: Насилним мијењањем језика губимо основу нашег идентитета!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архимандрит Иларион у Бару: Највећи и најзначајнији подвиг је очување заједнице
александар живаљев је објавио/ла a Странице у Поучни
У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be-
- 3
-
-
-
- архимандрит
- заједнице
- (и још 6 )
-
Архимандрит Иларион у Бару: Највећи и најзначајнији подвиг је очување заједнице
александар живаљев је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be View full Странице