Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бака'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. Богдан Илић, на Ју Тјубу познат као Бака Прасе је један од најпопуларнијих јутјубера у Србији, омиљен је код млађе публике и има преко 360,000 пратилаца. Објављује садржаје занимљиве млађој публици и сваким даном добије нових 2000-3000 пратилаца (некад и више). Свакако, реч је о веома интелигентом младом човеку. Скоро је на једном видеу објавио ко му је прабака (отац) и прадека (мајка)... Погледајте и сами о коме се ради Иначе, све похвале за Богдана, ништа мање нисам очекивао
  2. Ромејац

    Последња ђаковичка бака

    Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију. „Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”. Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу. Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане. „Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође. „Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.” У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!” Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад. Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу. http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka
  3. Бака (92) побегла са дечком (87) из старачког дома! Радници старачког дома „Вилберг“ у Ејсволду у Норвешкој препали су се када су на паркингу те установе пронашли ходалицу своје штићенице (92) Одмах су позвали полицију и подигли узбуну, пошто је установљено да старице нема у дому. Прва помисао је била да се баки нешто догодило, али убрзо се испоставило да је прича кудикамо романтичнија. Наиме, открили су да је бака отишла у Стокхолм са својим дечком (87), на романтичан одмор. Управница старачког дома Јанка Холстад изјавила је да је у питању дирљива љубавна прича. – Замислите да не можете на романтични одмор само због тога што сте старији од 90 година. Госпођа није урадила ништа незаконито, али нас је уплашила јер није најавила да ће отпутовати – рекла је управница дома. Времешни заљубљени пар тренутно ужива у кући бакиног дечка у близини Стокхолма. Kако су најавили, вратиће се у старачки дом за викенд. Aло
  4. Guest

    Бака Даница, од свих остављена

    Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему.  Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име.  И она рече:  ”ДАНИЦА...  ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи.  И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје.  ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници.  Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину.  Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји.   А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S.  Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином.  А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?      
  5. Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице. Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу. Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је. И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању). Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био). И тада је упитах за име. И она рече: ”ДАНИЦА... ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..." Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти... ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије... Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника. Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)... Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку... Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме. Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања. Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању). Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће. Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО. Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању. То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић. Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима. Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти. Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)? P. S. Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)... Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила. Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт? View full Странице
×