Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'аутокефалност'.
Found 6 results
-
Устав „јединствене помесне цркве“ који је написао Цариград не предвиђа стварање аутокефалне цркве коју очекује Кијев, пише украјински портал „Вести“. Позивајући се на податке неименованих извора, украјински портал наводи главне тачке устава, из којих се види да нема говора о независности (аутокефалности) нове структуре. Највероватније се ради о потпуном преласку под јурисдикцију Васељенске патријаршије. „Самосталност нове структуре коју Цариградска патријаршија намерава да створи у Украјини биће за степен нижа од постојеће самосталности канонске Украјинске цркве“, написао је тим поводом шеф Одељења РПЦ за сарадњу са друштвом и медијима Владимир Легојда на свом каналу на Телеграму. Према писању „Вести“, уставом је прописано да је украјинска црква „нераскидиво везана“ за Цариградску патријаршију, а преко ње са свим осталим црквама, што је једнако положају канонске УПЦ, која је повезана са православним светом преко РПЦ. Такође, поглавар православне цркве у Украјини може бити само митрополит, а не патријарх. Архијерејски сабор украјинске цркве ће се за став о свим глобалним питањима обраћати Цариградској патријаршији, а она ће своје одлуке преносити сабору. Према подацима листа, Цариград неће морати да објашњава своју одлуку. Осим тога, будућа украјинска Црква добијаће свето миро од Цариграда, што је један од главних знакова непостојања права аутокефалности. „Једина помесна црква“ неће моћи самостално да врши канонизације, већ ће Цариграду предлагати особе за канонизацију. И на самом крају, Цариградска патријаршија ће према уставу постати виша апелациона структура. То значи да ће архијереји којима је забрањено да служе у црквама и да предају у верским школама или против којих су уведене неке друге санкције, имати право да се жале Цариграду. Тако украјинска Црква неће бити самостална чак ни по питању унутрашњих дисциплинских одлука. Како је саопштено, Синод Цариградске патријаршије је усвојио устав „уједињене украјинске цркве“ на седници која је трајала од 27. до 29. новембра. тв храм тв храм View full Странице
-
Украјинска црква не добија аутокефалност
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Устав „јединствене помесне цркве“ који је написао Цариград не предвиђа стварање аутокефалне цркве коју очекује Кијев, пише украјински портал „Вести“. Позивајући се на податке неименованих извора, украјински портал наводи главне тачке устава, из којих се види да нема говора о независности (аутокефалности) нове структуре. Највероватније се ради о потпуном преласку под јурисдикцију Васељенске патријаршије. „Самосталност нове структуре коју Цариградска патријаршија намерава да створи у Украјини биће за степен нижа од постојеће самосталности канонске Украјинске цркве“, написао је тим поводом шеф Одељења РПЦ за сарадњу са друштвом и медијима Владимир Легојда на свом каналу на Телеграму. Према писању „Вести“, уставом је прописано да је украјинска црква „нераскидиво везана“ за Цариградску патријаршију, а преко ње са свим осталим црквама, што је једнако положају канонске УПЦ, која је повезана са православним светом преко РПЦ. Такође, поглавар православне цркве у Украјини може бити само митрополит, а не патријарх. Архијерејски сабор украјинске цркве ће се за став о свим глобалним питањима обраћати Цариградској патријаршији, а она ће своје одлуке преносити сабору. Према подацима листа, Цариград неће морати да објашњава своју одлуку. Осим тога, будућа украјинска Црква добијаће свето миро од Цариграда, што је један од главних знакова непостојања права аутокефалности. „Једина помесна црква“ неће моћи самостално да врши канонизације, већ ће Цариграду предлагати особе за канонизацију. И на самом крају, Цариградска патријаршија ће према уставу постати виша апелациона структура. То значи да ће архијереји којима је забрањено да служе у црквама и да предају у верским школама или против којих су уведене неке друге санкције, имати право да се жале Цариграду. Тако украјинска Црква неће бити самостална чак ни по питању унутрашњих дисциплинских одлука. Како је саопштено, Синод Цариградске патријаршије је усвојио устав „уједињене украјинске цркве“ на седници која је трајала од 27. до 29. новембра. тв храм тв храм -
ПОЛИТИКА: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Вести из Цркве
Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка -
ПОЛИТИКА: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице- 2 нових одговора
-
- 1
-
-
- политика:
- „украјинске”
- (и још 6 )
-
Предавање Епископа Иринеја у Суботици на тему "Црквена аутокефалност и аутономија"
Guest је објавио/ла a Странице у Теолошки
На трибини је поред мноштва верног народа, присуствовао и Епископ крушевачки господин Давид, настојатељ манастира Ковиља архимандрит Исихије, свештенство Епархије бачке, као и почасни вицеконзул Италије у Суботици Кармано Тарало. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА -
Предавање Епископа Иринеја у Суботици на тему "Црквена аутокефалност и аутономија"
Guest је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У недељу 22. јануара 2017. године, у оквиру програма Светосавске недеље у Задужбини Душана Радића одржана је духовна трибина. На тему Црквена аутокефалност и аутономија, надахнуто је беседио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. На трибини је поред мноштва верног народа, присуствовао и Епископ крушевачки господин Давид, настојатељ манастира Ковиља архимандрит Исихије, свештенство Епархије бачке, као и почасни вицеконзул Италије у Суботици Кармано Тарало. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА View full Странице