Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'аутокефалије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Доносимо звучни запис предавања јеромонаха Петра (Драгојловића), игумана свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, на тему: Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Отац Петар је ово предавање одржао у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у свечаној дворани Дома културе у Сопоту. Уредништво портала Поуке.орг благодари оцу Петру на достављеном звучном запису. Petar Dragojlović.mp3
  3. Преспанско-пелагонијски митрополит у расколу Петар, рекао је за македонске медије и јелинску romfea.gr да за сада нема официјелних контаката између Васељенске патријаршије и Македонске православне цркве, али да постоје незванични контакти преко којих се македонска страна уверава да ће на некој од наредних седница Светог Синода Цариградске патријаршије бити размотрено питање македонске аутокефалије. Митрополит Петар је подвукао да је Фанар позитивно настројен према давању аутокефалије цркви у Македонији, "вероватно не под садашњим именом, патријарх Вартоломеј, као Грк то неће прихватити, али ако се дође до решења путем преговора, ми ћемо то уважити." Митрополит у расколу Петар рекао је и да су односи са Српском црквом напети и да не очекује никакав напредак и договор са Београдом. Ова изјава долази неколико дана после посете државног секретара САД, Мајкла Помпеа, Охриду у коме се срео са архиепископом Стефаном. Занимљиво је да је romfea.gr која дуго није преносила украјинске расколнике, све до кампање да им Цариград да аутокефалију, сада на сличан начин преноси изјаве које долазе из Северне Македоније, истина уз напомену да се ради о шизматичком митрополиту. Извор: Σχισματικός Μητροπολίτης Πρεσπών: ''Στο Φανάρι υπάρχει διάθεση για επίσημες συνομιλίες'' WWW.ROMFEA.GR View full Странице
  4. Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Повезана вест: Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org) Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019. Од Бога дарована, од народа љубљена Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије! Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5). У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја. Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства. Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора. Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије. Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе. Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави. Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона. Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту. Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“. На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће: „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..." У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави: Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани! Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Извор: Епархија источноамеричка
  5. SKANDAL U SRPSKOJ CRKVI Grupa vladika svađa SPC sa Carigradom, posledice bi mogle da budu DRASTIČNE 11.10.2019. 16:08 FOTO: SPC / RAS SRBIJA Srpska crkva nalazi se na korak od skandala i ozbiljne konfrontacije sa glavnom pravoslavnom patrijaršijom, Vaseljenskom, što bi moglo za posledicu da ima da se upravo u godini kada se proslavlja autokefalnost, ona i dovede u pitanje. Prema saznanjima “Blica”, carigradski patrijarh Vartolomej organizovaće, počev od sutra, 12. oktobra, dvodnevnu proslavu autokefalnosti SPC, i to u Nikeji, gde je pre 800 godina hirotonisan Sveti Sava u prvog srpskog arhiepiskopa. Međutim, iako je patrijarh Vartolomej poslao u dva navrata pozivna pisma Srpskoj crkvi - patrijarhu da dođe sa svim episkopima, Sinod SPC nije ni obavestio vladike. Prema nezvaničnim navodima, ni carigradskom patrijarhu nije odgovoreno kako dolikuje. Jednostavno rečeno, Sinod je od vladika doslovce sakrio poziv carigradskog patrijarha. Juče nije bilo moguće dobiti preciznu informaciju da li je i srpski patrijarh Irinej obavešten blagovremeno i na pravi način o proslavi u čast Srpskoj crkvi. Iako i u javnosti i među vladikama postoji podela na one koji su bliži moskovskoj ili carigradskoj patrijaršiji, ovaj događaj ne bi smeo da se svede na te grube podele niti da se posmatra u tom svetlu. Problem koji može koštati SPC, a već sada je skandal, u vezi je isključivo sa unutrašnjim odnosima SPC i pokušajem vladika iz Sinoda da preuzmu moć i vlast po bilo koju cenu. FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA Vaseljenski i srpski patrijarsi Vartolomej i Irinej Proslavu autokefalnosti SPC pratilo je nekoliko apsurda i skandala. Prema saznanjima „Blica“, Srpska crkva, iako je planirano da svoju autokefalnost proslavi u prisustvu patrijarha drugih pravoslavnih crkava, u jednom trenutku je jednostavno povukla pozive i nikog nije na kraju pozvala. “Blic” poseduje pozivno pismo na kome je potpis patrijarha Irineja, ali i pismo iz marta, kada se na stranici sa potpisom patrijarha Irineja otkazuje prethodno pozivno pismo. Pojedini patrijarsi su već bili najavili dolazak, među njima i carigradski. Iako mu je otkazan poziv, carigradski patrijarh je, želeći da učini čast SPC, organizovao proslavu autokefalnosti, poslao dva pozivna pisma za proslavu u Nikeji. Bitno je napomenuti da je proslava autokefalnosti neke od pomesnih crkvi presedan u vaseljenskoj patrijaršiji jer nikada nisu ukazali takvu čast bilo kojoj pomesnoj crkvi kojoj su dali autokefalnost. Prvo pismo carigradskog patrijarha najavilo je proslavu za datume koji su se poklapali sa proslavom u Srbiji. Sudeći po ponovnom, drugom pismu patrijarha Vartolomeja kojim zakazuje proslavu za 12. i 13, moglo bi se zaključiti da carigradskom patrijarhu Sinod nije odgovorio zvanično, već neformalno, na primer: “ne možemo zbog naše proslave koja je 6, 7. i 8. oktobra”. Patrijarh Vartolomej, uprkos takvom odnosu prema njemu, a koji je prvi među patrijarsima i onaj koji odlučuje i o autokefalnosti, najavljuje da će se proslava održati. Na grčkim crkvenim sajtovima najavljeno je i ko će govoriti, služiti u čast autokefalnosti SPC. „Blic“ poseduje sva pisma koja je slao patrijarh Vartolomej srpskom patrijarhu i Sinodu, a koja nisu prosleđena nijednom vladiki. Kako saznajemo, većina episkopa saznala je doslovce nezvanično za pozivna pisma. Većina bi išla na proslavu, ali je iz Sinoda izokola, kada su shvatili da se “ipak saznalo za pisma carigradskog”, poslata poruka vladikama “da nije poželjno da idu”. Šta zapravo znači poziv carigradskog patrijarha i koje su posledice ponašanja Sinoda SPC? Vaseljenska patrijaršija ovim pozivom zapravo potvrđuje autokefalnost SPC, koja je po mišljenju mnogih dovedena na tanak led zato što je promenjena politička situacija na kanonskoj teritoriji SPC. Neprestani su pokušaji vlasti u Makedoniji i Crnoj Gori da izdejstvuju svoje samostalne crkve. Podrška vaseljenskog patrijarha Srpskoj crkvi je od ključnog značaja - jer bi eventualna podrška patrijarha Vartolomeja separatističkim crkvenim pokretima bila težak udarac za SPC. Ovakav skandal Sinoda SPC otvara mogućnost recipročnog odgovora vaseljenskog patrijarha posebno oko pitanja u Makedoniji i na drugim prostorima nekadašnje kraljevine, gde je priznata 1922. Pećka patrijaršija. Nije reč samo o tim prostorima - Bugari i Rumuni već otvaraju svoje crkve u Hrvatskoj, a ako se sve teritorije osim Srbije budu smatrale misijskim prostorom, za SPC nastaju teška vremena na više teritorija. Imajući u vidu kako je vaseljenska patrijaršija prelomila pitanje Ukrajine, nije nimalo isključeno da revidiraju stav oko značenja srpske autokefalije. I ono što je bitno - to ne bi bilo prvi put u istoriji. Imamo dva primera u istoriji kada je autokefalija bila revidirana, a da vaseljenskom patrijarhu, simbolično rečeno, nije bačena rukavica u lice. Između Moskve i Carigrada Kada je reč o Ruskoj crkvi, Moskovska patrijaršija priželjkuje zategnute odnose SPC i Carigrada jer bi posle Ukrajine imala dodatni argument da udari na Fanar i traži smenu Vartolomeja. SPC se neodazivanjem na poziv carigradskog patrijarha dovodi u situaciju da postane moneta za potkusurivanje u sukobu dva patrijaršijska trona koja su u borbi za prvo mesto - Carigrad da ga sačuva, a Moskva da ga de fakto potvrdi svojim brojem vladika i vernika. Ko su članovi Sinoda Predsedavajući Sinoda je patrijarh Irinej, a članovi su mitropolit dabrobosanski Hrizostom i vladike - bački Irinej, šumadijski Jovan i kruševački David. Kako „Blic“ saznaje, Sinod će pokušati da zataška skandal tako što će poslati delegaciju nižeg ranga. SKANDAL U SRPSKOJ CRKVI Grupa vladika svađa SPC sa Carigradom, posledice bi mogle da budu DRASTIČNE WWW.BLIC.RS Srpska crkva nalazi se na korak od skandala i ozbiljne konfrontacije sa glavnom pravoslavnom patrijaršijom...
  6. Преспанско-пелагонијски митрополит у расколу Петар, рекао је за македонске медије и јелинску romfea.gr да за сада нема официјелних контаката између Васељенске патријаршије и Македонске православне цркве, али да постоје незванични контакти преко којих се македонска страна уверава да ће на некој од наредних седница Светог Синода Цариградске патријаршије бити размотрено питање македонске аутокефалије. Митрополит Петар је подвукао да је Фанар позитивно настројен према давању аутокефалије цркви у Македонији, "вероватно не под садашњим именом, патријарх Вартоломеј, као Грк то неће прихватити, али ако се дође до решења путем преговора, ми ћемо то уважити." Митрополит у расколу Петар рекао је и да су односи са Српском црквом напети и да не очекује никакав напредак и договор са Београдом. Ова изјава долази неколико дана после посете државног секретара САД, Мајкла Помпеа, Охриду у коме се срео са архиепископом Стефаном. Занимљиво је да је romfea.gr која дуго није преносила украјинске расколнике, све до кампање да им Цариград да аутокефалију, сада на сличан начин преноси изјаве које долазе из Северне Македоније, истина уз напомену да се ради о шизматичком митрополиту. Извор: Σχισματικός Μητροπολίτης Πρεσπών: ''Στο Φανάρι υπάρχει διάθεση για επίσημες συνομιλίες'' WWW.ROMFEA.GR
  7. Историја Светосавске Цркве, историја и житије Светога Саве је примењена историја за наш народ и нашу Цркву. O осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве у емисији „Ристрето у пола девет“ говорили су протонамесник Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8.октобра, трећег дана централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ, са више архијереја служио је, уз молитвено учешће више епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Митрополит Амфилохије: Историја свијета је у знаку Христовог распећа и васкрсења! Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу У литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни сљедећи свога првога учитеља, наставника и првопрестолника Светога Саву, путем који је вјечни пут, који је Христов пут. „Ходимо за оним који је пут истина и живот, за Христом Господом и не одступамо са тога пута кроз вјекове и зато нијесмо смоква коју је Господ проклео јер није доносила плодова. Ходећи тим путем, овај светосавски народ непрекидно је рађао плодове. Само Господ знаде колико је тих плодова унијето у Царство небеско, колико светиња од Жиче, Пећке патријаршије до других безбројних светиња подигнутих у славу Божију.“ Подсјетио је да су Свети Сава и отац његов Свети Симеон, који су утемељили нашу историју, опредјеливши се, један као владар, а други као епископ, за вјечно и непролазно Царство Божије, показали којим путем треба да ходе и они који владају и они који их слушају. „Тајна вечера, Христова вечера, је она вечера око које се сабирамо и ми као народ кроз вјекове слушајући ријечи Христове, када је узео хљеб у Своје руке и рекао: Примите, једите ово је Тијело Моје које се за вас ломи на отпуштање гријехова, и узео чашу рекавши: Пијте из ње сви ово је Крв моја Новога завјета, која се пролива за вас и за многе на спасење и на отпуштање гријехова.“ Нагласио је да је сва историја Цркве Божије, историја оних који се сабирају око Чаше живота и да тај сабор, који се темељи на крајеугаоном камену – Христу Богу нашем, траје 2.000 година. Сви земаљски народи су призвани да ходе тим путем који води у вјечно и непролазно Царство Божије, рекао је владика Амфилохије и додао: „Тај призив и тај позив хођења тим Светим Божјим путем никада није био тако снажан и јак, и никада се није толико широко чуо у свијету као данас и ова Црква Христова данас проповиједа Свету благу вијест Христову на свим земаљским језицима. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не проповиједа Свето јеванђеље и гдје се не служи Света литургија, гдје се не сабирају душе око Тајне вечере Христове. И наша Црква светосавска данас се раширила по читавом свијету:“ Подсјетивши да су данас у Пећкој патријаршији епископи и из Аустралије, Америке – Сјеверне и Јужне. Канаде, Европе, Митрополит је рекао да је то значајно, али да је значајно и да се та Света ријеч Божја и проповијед наставља на светом косово-метохијском простору, гдје се и проповиједала непрекидно. Истакао је да је све што се догађало са Црквом Божијом у знаку Христовог распећа и васкрсења, као и сва историја овога простора, нашег народа и свијета. „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели, тако и оне који су Његови гоне и прогоне и разапињу свуда у свијету, а посебно овдје на овом светом мјесту, али остаје то живо свједочанство овдје и остаће до краја свијета и вијека. И ова Црква Божја, Црква светосавска наставиће да свједочи Христа Бога нашега и спасење свему свијету, да свједочи Царство небеско свуда, а нарочито на овом косово-метохијском простору гдје је од овога народа склопљен Завјет косовски, завјет са Христом Богом.“ Митрополит је истакао да Косовски завјет није митологија, већ изданак Новога завјета, и као што је Нови завјет свједочанство Христа распетог а и васкрслога, тако и Косово-метохијски завјет свједочанство распетог Христа и силе Његовог васкрсења у бићу овога народа, кроз његово опредјељење да ходи тим путем који је Христов пут, пут распећа и васкрсења. „Наставља се то свједочанство живо и живоносно. Није снага у броју, него у Господу, давно је Свети пророк рекао. И није снага колико има оних који су овдје на овим просторима, него је снага у онима, нека их је и мало, који су живи свједоци те истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима. Бог их и призвао и оставио да буду свједоци и другима који се нијесу опредјелили за тај пут или су га се одрекли у своје вријеме, да се и они врате Светоме путу и тиме себи, и вјечном и непролазном људском и народном достојанству.“ Најдивнији свједоци тог свједочанства је велики број данас сабране дјеце, сестара монахиња, свештеника, сабор епископа, којих данас у нашој помјесној Цркви има више него икада што је било у нашој историји, бесједио је владика Амфилохије: „И Црква Божја је живи свједок истине Божије на сваком мјесту а посебно овдје на овом мјесту. И то свједочанство Цркве Божије ће наставити да буде живо и живоносно, не само за оне који су биолошки нашега поријекла, него за све људе и народе који живе овдје.“ Високопреосвећни Митрополит се посебно осврнуо на то колико је спасоносна и значајна ова светиња не само за овдје сабране, него и за друге, за нашу браћу Шиптаре, Албанце: „Нема ништа значајније за њих и за њихов живот од ових светиња које су сачуване: Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… То су светиње које припадају свима, које Бог дарује свима и преко њих призива све који овдје живе и долазе на ове просторе, да проходају и крену путем Божијим, тим јединим правим и истинским путем којим је ходио учитељ наш Свети Сава, као насљедник Светих апостола и сви други Свети проповједници Христа Бога и оних који нас воде и руководе на том Светом божанском путу.“ Истичући да је жив Господ и да ће жива бити душа наша, Архиепископ цетињски г. Амфилохије је казао да је Господ жив свуда, на сваком мјесту, али да је посебно жив на КиМ кроз дивне и велике свједоке, Његове мученике и страдалнике и да је за ових 800 година било много оних који су се опредјелили за Царство небеско. Подсјетио је да је у најновије вријеме наша Црква тим живим свједоциима прибројала: Василија Пекара Пећкога, Григорија Пећкога, монаха ове свете обитељи и Свету дјевојку Босиљку. Казао је да су у наше вријеме прибројани и многи други који су себе жртвовали сараспевши се Христу: Стефан јеромонах и Харитон монах, затим Марица Мирић, над којом је извршено насиље четворице безбожника и несрећника у Белом Пољу, а која је, по благослов мати Февроније сахрањена у Пећкој патријаршији, затим Милева Вујошевић, заклана и убијена у Пећи. „То свједочанство Цркве Божје се наставља, а ево свједока и вас овдје сабраних, и наших архијереја, и наставиће се у сва будућа времена ,ако Господ даде. Велика је наша одговорност, а посебно вас који сте остали на овом Светом косовском пољу и метохијском, за све оне који овдје живе, долазе и пролазе. Да будемо и будете свједоци тога пута, и преко вас да и други, без обзира коме земаљском народу припадали, ходе тим путем и да се уче како треба ходити путем који води у живот вјечни. Господу нашем који је пут истина и живот, посвједоченом безбројним свједоцима од времена апостолских до наших времена, посвједочином и овим Косовским завјетом, нека је слава и хвала у вијекове, вјекова, амин“, Казао је на крају своје литургијске проповједи Митрополит Амфилохије. На крају Литургије освештан је и пререзан колач у част Светог Сергија Радоњешког, имендана Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. Честитајући празник и имендан, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски г. Амфилохије је још једном указао на значај 8. вјековног сабора наше Светосавске цркве: „Осам вјекова она сија сјеме Божије, сјеме Христово на овим просторима, али и у свим земаљским народима, заједно са осталим наследницима Светих апостола и пророка. Велики је то догађај, велики је то сабор на челу са нашим Патријархом, Његовом светошћу Патријархом г. Иринејем, велики и благословени сабор наших архијереја, и овдје присутних, и оних који су у Београду и на другим мјестима. И нека би Господ благословио да се овакви сабори настављају, сабори око Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега и Исуса Христа, ова Тајна вечера, која траје 2 000 година, која ће се наставити, ако Бог да, и овдје и широм васељене до краја свијета и вијека“, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  9. Обавјештава се, да ће поводом 800 година од хиротоније Светог Саве, Архиепископа Пећког, од стране Васељенског Патријарха Манојла у Никеји, Његова Светост Патријарх Вартоломеј, у недељу 13. октобра, началствовати Светом Литургијом у којој ће учешће узети сви чланови Светог Синода Васељенаске Патријаршије, да се прослави, након одлуке Светог Синода, и од стране Мајке Цркве оваj благословени јубиле ј- историјски дан у односима са својом кћерком Светом Српском Црквом. Свечано слово ће произнијети Високопреосвећени Митрополит Силивријски г. Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У емисији "Храм" на радију Београд 2, у недељу 5. маја, о осам векова аутокефалне Српске православне цркве говорио је протопрезвитер-ставрофор др Александар Средојевић, писац књиге "Београдска митрополија и Српска патријаршија". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У осам векова дугој историји, аутокефална Српска православна црква, имала је периоде великих и тешких борби за опстанак. Падом српске државе под турску власт, 1459. године укида се Пећка патријаршија, да би се обновила 1557. године. Од 1766. године Српска црква, поново, губи самосталност и потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Након устаничких победа, у Кнежевини Србији, 1831. године, у Београду, проглашена је аутономна митрополија, под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године митрополија добија аутокефалност. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму Светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије имали су титулу-Архиепископ београдски и митрополит Србије. У току Балканских ратова (1912-1913) у састав Београдске митрополије улазе епархије-Скопска, Велешко-дебарска и Призренска. Достојанство патријаршије Српска православна црква, поново добија, 1920. године. Извор: РТС
  11. Максимова сепаратна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ у Америци под окриљем Цариграда 14. августа 2019. У Америци ће бити одржана сепаратна прослава 800 година од аутокефалије СПЦ у организацији епископа Максима Васиљевића. Петак, субота и недеља од 30. августа до 1. септембра у оквиру Епархијских дана при храму Св. Саве у Сан Габријелу, Калифорнија. На ову Америчку прославу патријарх СПЦ Иринеј неће доћи. На списку гостију наћиће се: Митрополит Амфилохије, владика Григорије, владика Игњатије Мидић, владика Лонгин, владика Иринеј Добријевић, као и игуман манастира Хиландара Методије. Поред епископа СПЦ биће присутни и епископи Цариградске патријаршије а спекулише се да ће бити и представници расколничке украјинске цркве. https://vidovdan.org/info/maksimova-separatna-proslava-jubileja-autokefalije-spc-u-americi-pod-okriljem-carigrada/
  12. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изјавио је за програм радија „Радар“ следеће: „Овај томос који је Цариградски патријарх доставио тзв. Православној Цркви Украјине није томос аутокефалије, него је томос робовања. Једноставно, под називом „томос“ изложени су такви услови који сав украјински народ поробљују под Цариградског патријарха.“ „Сви схватају да је Цариград прекорачио своје опуномоћење и права које он може имати. Он нема право да се меша у послове друге Цркве. У питању су канони који су свима познати. О њима се не расправља, сви сматрају да је то безакоње,“ истакао је митрополит Онуфрије. Извор: Српска Православна Црква
  13. Излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019. У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. http://www.pravoslavie.ru/srpska/122305.htm?fbclid=IwAR3kEnw8S59ZYUAKLIrj8wEcGTquIQDg1o9rrxz__52ixNxvkj1qNNlBY_I
  14. (излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019.) У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква
  15. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  16. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  17. У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.
  18. Предавање Архиепископа цетињског Митрополита црногорско – приморског г. Амфилохија у Културном центру Србије у Паризу на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“: „Дакле говорићемо о устројству Цркве кроз вјекове, до наших дана, нарочито устројству Православне цркве. Срце Цркве је Света евхаристија, Тајна вечера Христова када је Господ за вријеме празновања Јеврејске Пасхе сабрао Своје прве ученике, када им је опрао ноге и узео хљеб у Своје руке и рекао ученицима Узмите, једите, ово је тијело Моје, а послије тога је по вечери чашу узео и рекао Узмите , пијте ово је крв Моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива на спасење свијета. Та Тајна вечера је срце хришћанства. Бог је постао човјек, да би човјек постао Бог. На тој Светој евхаристији је утемељена Црква Христова, на Његовом распећу, Његовом васкрсењу, и силаску Духа Светога на прве ученике, на прву Цркву Христову. Тако је Христос био и остао глава Цркве, једина истинска глава Цркве, а Дух Свети је душа Цркве. И Црква су они који се сабирају око те главе и који примају Духа Светога кроз вјекове. И тако се онда из града Јерусалима Црква почела ширити по Палестини, до Дамаска… и тако редом широм свијета. Данас нема мјеста на земаљском шару гдје се та Света литургија, Тајна вечера Христова, не служи и не врши. Христос је рекао Својим ученицима Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, и учите их да држе све што сам вам заповједио. Тако да данас Цркви Христовој припадају сви земаљски народи, без обзира којим језицима говорили. Дакле, у свим земаљским народима има оних који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, и који постају чланови Цркве Божије. У Цркви се открива тајна Бога, као Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Бог у кога ми вјерујемо није неки усамљени на небесима, него је Отац који вјечно воли Свога Сина, и Дух Свети који је веза између Оца и Сина, као вјечна љубав.Тако да они који постају чланови Цркве, они припадају тој Божанској, Светотројичној заједници. Бог је љубав, и човјек је биће створено да буде љубав – вјечна љубав. Дакле, љубав није просто нека земаљска емоција, него је то својство вјечнога Бога, које постаје и својство човјека, рођеног као пролазно биће, али рођеног са том љубављу за вјечност. Управо та љубав Божанска, Бог као љубав, је оно што чини људску заједницу заједницом љубави, не само у времену него у вјечности. То је оно што називамо Царством небеским. Та заједница, заједница Бога и човјека, која је остварена преко Богочовјека је призвање и свеукупне Божије творевине и човјека, и људске заједнице, као такве. То је оно што изворна Црква, како је ми називамо Православна црква, чува као зеницу ока. И епископ, презвитер, ђакон су они који сабирају ту Цркву око Свете евхаристије. Као што је говорио Свети Игњатије Богоносац, онај велики мученик из првих вјекова, „тамо гдје је епископ, са презвитерима и ђаконима, и заједно са народом гдје служе Божанствену литургију тамо је једна Света католичанска и апостолска црква“. Кроз времена, дакле, Црква се ширила прво у Палестини, Малој Азији. Свети апостоли су били први проповједници Цркве Христове, нарочито апостоли Петар и Павле. Свуда гдје су стигли у та времена су проповједали, а послије њихови наследници су наставили то њихово апостолско дјело ширења Цркве Божије. Поједина мјеста су постали главни центри те Цркве, ту гдје су формиране тзв. самосталне Цркве. То је била Црква у Јерусалиму, Црква у Антиохији, Александрији, Риму, онда редом у другим мјестима, па у Новом Риму – Цариграду када је цар Константин пренио своју пријестоницу у градић Визант. Тамо гдје су стигли и проповиједали Јеванђеље апостоли, то су биле тзв. Апостолске цркве – Александрија Апостола Марка , Антиохија Апостола Павла и Петра, Јерусалим гдје су били сви апостоли, и наравно и Рим гдје су били апостоли Петар и Павле, гдје су и мученички пострадали. Све до Кијева који се данас често помиње, тамо је стизао Апостол Андреј. Ти градови који су били централни у једном дијелу Римске империје звали су се Митрополијски градови, па отуда су се и ти епископи у њима звали митрополитима. Од најранијих времена посебно мјесто у Цркви играо је град Рим, као пријестонице Римскога царства, а онда послије Нови Рим. Први Рим је вршио мисију на Западу, црковну мисију, и слао мисионаре до Велике Британије, до данашње Њемачке. Нови Рим је опет организовао црквени живот у границама источног Ромејског царства. Дуго времена је важила такозвана Пентархија, пет Патријашија које су биле најглавније Цркве тога времена. Наравно, Рим као престоница Римског царства до цара Константина је од самог почетка играо посебну улогу. Послије њега то је Нови Рим. Наравно Рим је добио на значају у Цркви јер су ту проповиједали Јеванђеље апостоли Петар и Павле, првоврховни апостоли, што су они ту и мученички пострадали. Али није то и једини разлог због кога је Рим добио то своје мјесто. То се види и по Новом Риму, по Цариграду. Од времена цара Константина, који преноси престоницу у Нови Рим долази до такозване симфоније између државе и власти и Цркве. Занимљиво је да је неки од римокатоличких теолога, и с правом, тврдио да се тек од од четвртог вијека потенцира улога Апостола Петра у Риму и његов значај, њега као главе Цркве. До тада је присуство цара било веома битно, као што је сада Нови Рим управо добио значај јер је тамо сад био цар. Имамо од времена Цара Константина до пада Цариграда, 453. године, а ја бих рекао и до мученичке смрти царске руске породице прије 100 година, тзв. Константиновски перод историје Цркве. Већ је један руски монах у XV вијеку послије пада Цариграда, мислим да се звао Филотеј, када је дошло до јачања Руског царства, рекао како је „први Рим отпао, други Рим је пао, трећи Рим је Москва, четвртог неће бити“. Међутим, по мом схватању, убиством царске породице прије 100 година, нестало је и трећег Рима, и четвртог заиста бити неће. Вашингтон би хтио да игра улогу четвртог Рима, али бојим се без Цркве Божије и без цара, иако амерички предсједник преузима улоге царског не може. Имамо један развој хришћанства у оквирима Западне цркве и у оквирима Источне цркве, нарочито од XI вијека. Први Рим је покушао, и на Западу је то успио, да преузме првенство у своје руке. Покушао је да то наметне и Православном истоку који то није прихватио. Од III вијека, од времена цара Константина, и послије њега, и послије Другог Васељенског сабора, с обзиром да се тамо нашао цар, онда је епископ Новога Рима, како се назвао, добио исту част и почаст, као што је имао и епископ Првог Рима. На основу тих одлука неких Васељенских сабора, кад је дошло до одвајања Западне цркве од Источне, Цариградски патријарх до данас има ту претензију, част да буде првопрестолна Црква на Православном истоку. Једно је сигурно: и првом Риму и другом Риму су историјски разлози дали то мјесто у историји Цркве. То није утемељено на Новом завјету, на Христовој науци, на Јеванђељу, иако се тврди да је Апостол Петар био онај којег је Христос посебно изабрао за свог наследника. У сваком случају једно је јасно да су сви апостоли имали иста пуномоћја, исту власт. Ја сам упознао садашњег Папу, Франчиска, кад сам био у Буенос Аиресу, Аргентини. Он је веома једноставан човјек, личи на нашег Патријарха Павла својом једноставношћу. Био сам на његовом устоличењу 2013. године у Риму. Сједели смо за вечером прије његовог устоличења, па ја њему кажем: Познавао сам и Павла Vi, и Јована Павла II и Бенедикта XVI, познавао сам и био код њих као представник наше Цркве. Сваки од њих је оставио нешто за дијалог са осталим хришћанима, па очекујемо и од Вас, да и Ви нешто оставите. Па шта бих ја то требало да оставим? Ја њему кажем: Ових дана сте дали једну изјаву, да је Христос глава Цркве. Да знате да сте обрадовали све православне хришћане у свијету том својом изјавом. А то што би Ви могли да помогнете је то да одлуке Првог Ватиканског концила 1870. године промијените. Док сам студирао у Риму говорио ми је један Енглез Џемс, англиканац па је примио римокатолицизам, са којим сам заједно студирао: Ристо, имам једну идеју! А коју идеју имаш Џемсе? Хоћу да се кандидујем за Римског папу. Дивна идеја, само ко ће да те гласа? А он каже: Ја ћу да се презентирам као кандидат, и кад ме изаберу, пошто ћу постати папа, а пошто је папа непогрешив, онда ћу донијети непогрешиву одлуку да папа није непогрешив. Кажем ја њему: Џемсе имаш један глас! То сам рекао и Његовој светости Папи Франческу, да се промијени та Одлука првог Ватиканског концила, гдје се каже да је епископ Рима сам по себи, а не по сагласности Цркве: Дакле, ако то промијените Ваша Светости онда ће брзо да се обједини Црква Христова.и да постане једна. Имајте у виду да никада Црква Истока, православна, не може прихватити ту непогрешивост човјека, како је то дефинисано на Првом ватиканском концилу. Имам утисак да Папа Франчиско има код себе тога духа, да то што је Римска црква догматизовала папаски примат је људско искушење. То је искушење које је било и на Истоку, у православљу, и остало до наших времена. А у Цркви Божијој, онаквој какву је Христос основао, једини и први је онај који је Бог и који је постао човјек – Богочовјек. Православни исток је сачувао управо ту саборност као основу свога устројства. Тако да је у Прославној цркви, и на локалном нивоу, али и на Васељенском плану, Сабори су они који одлучују о свим битним питањима живота Цркве. На Западу, у Риму, ипак је папа онај који доноси коначне одлуке. Муж и жена се свађају ко је први, дјеца исто тако, у било којој заједници људској постоји једна таква тенденција. Тако и у Цркви. Зато је веома битно да Црква сачува своје изворно устројство. Православна црква је то сачувала, али кажем и ту има искушења. Ево, видите сада ова збивања око Украјине. Ту је многоуважени наш Патријарх васељенски Вартоломеј, сматрао да то припада њему, да даје аутокефалију Украјинској цркви, и да поништава одлуку од прије 300 година, да би онда могао да примијени оно што је сада замислио. Ми сви поштујемо цариградског Патријарха, и првопрестолну Цариградску цркву у православљу. Међутим, то њему не даје право да може да се понаша онако као што је урадио сада са Украјином. Он то заснива на томе да је Цариградски патријарх давао самосталност помјесним Црквама Истока скоро 1000 година, међу којима је и самосталност наше помјесне Српске цркве прије 800 година, онда и остале помјесне Цркве које су настале на Истоку. Он је то давао у оним оквирима и на оним мјестима, оним Црквама које су припадале њему као Цариградском патријарху, јер сви словенски народи и Цркве су били у орбиту Цариграда као државе, као царске власти. Те одлуке су опстале и признате од Сабора до наших времена. Не само то, него и на овом великом Сабору на Криту, признато је четрнаест аутокефалних Цркава. И самим тим оне нијесу више у надлежности Патријарха цариградског, чим је Сабор онај који је коначно то потврдио. Ми сви поштујемо Патријарха Вартоломеја. Ми смо заједно у Риму студирали, и ја га зато посебно поштујем. Али то не значи да ћемо подржавати све његове одлуке. Ипак он није непогрешиви римски папа. Зато наша Црква није прихватила то признање аутокефалне цркве у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалију, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са Митрополитом Онуфријем која је везана за Московску патријаршију. Тако да то није рјешење за питање украјинског народа, украјинске државе и Цркве у Украјини, него још дубље компликовање тога питања. И зато наша Црква умољава Царигрдаску патријаршију да сазове један Свеправославни сабор који ће то питање да ријеши. То исто предлажу и друге помјесне Цркве, видим, поред Московске патријаршије, то предлажу и Антиохијска патријаршија, и Кипарска црква…Сад, наравно, Цариград има то право да сазива саборе васељенске и ту је проблем ко ће да сазове тај сабор који једини може да ријеши, и који одувијек рјешава, таква питања у историји Цркве. Претпостављам да то може да уради и Антиохијска патријаршија, коју су такође основали апостоли Петар и Павле, и која је у своје вријеме и сазивала велике саборе црквене, или Александријска патријаршија. Али то треба, онда, да прихвати и Цариград. Цариград је добио то мјесто у Православној цркви, не на основу Јеванђеља или Откривења Божијег, него на основу историјских догађања. То и пише у Канонима који говоре о првенству Цариграда, који говоре да је он раван по части са епископом Првога Рима зато што је то царска престоница, и што је тамо Царски савјет. Ипак, сада је Цариград Истанбул, од 1453. године није више царска престоница. Према томе и епископ тога града не може имати једно мјесто које је имао кад је то била царска престоница. Цариград је мајка Цркава нас словенских Цркава, и Румунске цркве, али није мајка Црква Јерусалима, Александрије, Рима првога, Антиохије. У црквеним службама једина Црква која се назива мајка Црква је Јерусалимска. Она то јесте у ствари. Црква Истока и Запада, зашто да то заборављамо. То не смије нико да заборави, јер ипак ту се Христос родио, ту је живио, ту је разапет, ту је васкрсао из мртвих, вазнио се на небеса, ту је основана Црква Божија, ту је утемељена прва Евхаристија, прва Литургија, прво сабрање, а сва Црква није ништа друго него продужетак тога првога сабрања око Христа у Јерусалиму. Тако то је остало до данас, и све друге Цркве које се рађају оне треба да имају у виду ту чињеницу. Тако да послије ове константиновске историје Цркве, која започиње са царом Константином, а завршава се убиством царске руске породице, Црква хтјела – не хтјела, мора да се врати на оно устројство која је имала у прва три вијека, у вријеме великог гоњења хришћанства. Тамо у Дјелима апостолским није било првенства које је условљено историјским развојем, него у Дјелима апостолксим Први сабор 50. године пише изволи се Духу Светоме и нама. Ту је тај саборни каракарактер Цркве Божије. Дух Свети и Црква сабрана око Светог причешћа, око наследника апостола, око епископа, презвитера, ђакона то је оно што је мјера црквеног живота. Повратак првим вјековима устројства Цркве је, ја мислим, веома битан. Црква, дакле, саборна по својој природи, католичанска или католичка, како је називамо саборна је Црква. Сабор је оно што је мјерило њенога живота као што се види на Првом сабору описаном у Дјелима апостолским. То је неко моје осјећање саме Цркве. Лично мислим да би требала и Црква Запада да се прилагоди томе, да се врати и она по свом устројству, на оно како је то било у апостолска времена, и да Црква Истока преброди та искушења која се догађају и на Истоку.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао је синоћ у Културном центру Србије у Паризу предавање на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“ Митрополита Амфилохија је дочекао и поздравио директор Центра Драгослав Павловић. Поред многобројних посјетилаца, присуствовали су и амбасадорка Србије у Француској Наташа Марић, потпредсједник ЕУО Епархије западноевропске Љубомир Михајловић, књижевник и публициста из Париза Комнен Бећировић, предсједник Савеза Срба у Француској Ђуро Ћетковић, протојереј-ставрофор Никола Црнокрак, декан париског Теолошког института Светог Сергија, као и старјешина цркве Свете Параскеве протојереј-ставрофор Жељко Симоновић. Иначе, у Културном центру Србије, у истом простору у којем је Митрополит Амфилохије синоћ одржао предавање у току је и изложба слика прослављеног српског сликара Петра Лубарде, рођеног у Љуботину у Ријечкој нахији. Рајо Војиновић извор: https://mitropolija.com/2019/03/06/mitropolit-amfilohije-u-parizu-odrzao-predavanje-na-temu-ustrojstvo-crkve-pojam-autokefalije-i-organizacija-pravoslavne-crkve-na-zapadu/
  20. У недељу, 17. фебруара 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ЛАТИНОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ,,Предуслови за добијање аутокефалије у време Светог Саве". Извор: Радио Беседа
  21. Црква 2019. – Календар Српске Православне Патријаршије за просту 2019. годину, издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, Београд 2019, страна 782. Угледно издање Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Календар „Црква 2019.“ изашао је у знаку јубилеја 800-годишњице аутокефалије Српске Православне Цркве. Уредник овог календара је као и претходних година високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Календар „Црква 2019“ је препознатљива публикација која најчешће доноси текстове посвећене јубилејима из црквено-народне прошлости и по томе се разликује од календара помесних Православних Цркава који више својим садржајем подсећају на богослужбене књиге попут, рецимо, општег минеја или типика. Са друге стране, овогодишњи „Календар Црква“ поред свога уобичајеног историјског дела, затим календарског, има и опсежан шематизам, пописни увид у стање свих 39 епархија Српске Православне Цркве. Шематизам оваквог типа је последњи пут урађен 2006. године, а пре тога 1996. са подацима о пархијама и активном свештенству. Шематизми су важан историјски извор, преко којих се може најбрже упознати са територијалним опсегом, историјатом, свештенством и верним народом једне помесне цркве и њених епархија. Пракса да се бројно стање и могућности црквене огранизације приказује на шематски и статистички начин потиче из српске Карловачке митрополије. Наиме, сама реч schematismus je грчког корена, развијала се и употребљавала у германској средини и означава публикацију која табеларно и системски приказује бројно стање једног правног лица. Тежња човекова да прави спискове и пописе своје имовине, свог блага, каналисана је тада административним потребама државе, која је у односима са Црквом желела да буде што одређенија и што јаснија. Први шематизам у историји Српске Православне Цркве издат је на немачком језику и приказује прилике на подручју свих седам епархија Карловачке митрополије уочи 1848. године. Реч је о Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus, Budae 1846/7. Треба нагласити да је у библиографији српских шематизама до 1914 године, преглед стања Епархије далматинске бивао најчешћи и најплоднији. Старањем епископа Стефана Кнежевића и Никодима Милаша готово сваког лета (почевши од 1859.) издаван је по један шематизам. Занимљиво да су први пописи храмова Српске Цркве у Далмацији објављивани на италијанском језику. Знамо за два из 1842. и 1843. године. Црквене општине српског народа крајем XIX и почетком XX века издају шематизме који су за данашње читаоце, који живе у модерним и преметнутим околностима, извор светла за ондашње завичајне прилике. Први шематизам за читаву територију уједињене Српске Православне Цркве објављен је 1925. године и то је чувени Шематизам Источно-православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године (Сремски Карловци 1925). Однос простора и времена, људи и грађевина у којима се обавља богослужење уочава и на уметнички начин исказује српска епика. Просечан српски пастир, коме су гусле биле средство уметничког израза и преношења националне свести, зна за сваку стопу свог народног и духовног простора. Када српски певач казује каталог српских богомоља, он у времену турске владавине према Латинима исказује културну равноправност, можда и супериорност свог сакралног градитељства: Да ви знате наше намастире Наших славних цара задужбине Какови су и колики ли су! Да видите лавру Студеничку, Недалеко од Новог Пазара, Да видите Ђурђеве Ступове, Код Дежеве старијех дворова, Задужбине цара Симеуна, Да видите чудо невиђено Бјел Вилиндар усред Горе свете Задужбину Саве Светитеља И његовог оца Сименуа“. .............................................. Да видите пак да се дивите И остале српске намастире Какови су и колики ли су! Жича, Сопоћани, Папраћа, Дечани, Рача украј Дрине, Троноша, Раваница, Ресава... У оваквом каталошком набрајању се налази заметак првих шематизама, први списак богомоља, макар и усмени. Календар Црква за 2019. годину у историјском и наративном делу доноси текстове историчара и теолога. Пажњу читалаца ће свакако привући студија др Драгољуба Марјановића „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019)“ која се бави важном темом око које ће се свијати културни догађаји наше помесне Цркве наредних месеци и кроз читаву годину. Редовни професор на катедри за историју Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић аутор је два прилога „Осамдесетогодишњица од упокојења злетовско-струмичког епископа др Симеона Поповића“ и „Осамдесетогодишњица од упокојења банатског епископа др Викентија Вујића“. Једним архијерејем из 20. века бавио се др Владислав Пузовић, професор Православног богословског факултета, а реч је о његовом тексту „Митрополит загребачки др Дамаскин Грданички“. Историографску монотонију разбија рад протојереја проф. др Љубивоја Стојановића из домена пастирског богословља, а која гласи „Императив мисије Цркве: осавременити време и савременике вечношћу“. Историчар млађе генерације Немања Девић посветио је пажњу НАТО бомбардовању Србије 1999. године, а потписник ових редова даје два прилога „Косовска битка у историји и историјској свести српског народа (1389-2019)“ и „Григорије Живковић, митрополит зворничко-тузлански (1839-1909)“. По устаљеном обичају ово издање у наставку доноси молитве и заповести Господње, преглед црквених тела наше свете Цркве и просветних установа и даје преглед прошлогодишњих епископских хиротонија и устоличења. Календар „Црква 2019“ је доста добро графички опремљен, богато је илустрован, пружајући фотографије нових посленика на њиви Господњој, доносећи нове портрете Његове Светости, високопреосвећених митрополита и преосвећених епископа Српске Православне Цркве. Један ревијални карактер овог календара и шематизма показује се и у избору фотографија историјских цркава и манастира, важним духовним средиштима српске црквено-народне прошлости. Ово је досад, свакако најбоље издање вољеног и практичног српског црквеног календара који се припрема, објављује и штампа у Српској Православној Цркви, а који у протеклих пет година сигурно и умешно уређује високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. др Радован Пилиповић директор Архива Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  22. Ако Цариградски патријарх даје себи за право да на јурисдикцијском подручју осталих аутокефалних помесних цркава, без њихове сагласности и без сагласности осталих аутокефалних цркви, т.ј. свеправославног сабора, успоставља и производи нове помесне саборе и истима додељује помесни статус (томос) аутокефалности, онда истинска аутокефалност у односу на Цариградског патријарха више не постоји.
  23. Отвoрен научни скуп „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019) - Историјско, богословско и културно наслеђе“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Опшириније на интернет страници научног скупа. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...