Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атеиста'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. Предлажемо да погледате одличан одговор на једну од првих ствари које можете чути од атеиста када се поведе разговор о Богу, вери, религији уопште. Врло логичан и јасан одговор на стереотип којим атеисти мисле да дефинитивно затварају уста саговорнику. извор
  2. Veoma solidno srocen clanak, utrosite koji minut na citanje, pa iznesite i neki svoj stav ako imate... http://pulse.rs/klerikalizacija/ ... Веома интеренсантно и увек актуелно питање у Србији и другим српским земљама јесте питање клерикализације друштва и секуларности државе. Критичари цркве проналазе трагове клерикализације на сваком кораку: у школској веронауци, прослављању Светог Саве као школске славе, изношењу ставова цркве поводом разних друштвених и државних проблема, у тези да црква и држава нису одвојене, у враћању имовине верским организацијама, повратку свештенства у редове војске, подели на традиционалне цркве и верске заједнице, чак и у „државној“ организацији сахране блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића)… Незналице, као и увек, клерикализацију проналазе тамо где је нема, док не препознају места где је овај проблем веома изражен. Гласноговорници секуларизма који критикују цркву поводом изношења појединих ставова о горућим проблемима српског друштва, другом пригодом и на другом месту критикују цркву уколико се не огласи и не изнесе свој став о битним догађајима. Заправо они би желели да црква говори политички коректним језиком о безначајним темама, а да ћути о суштинским проблемима у које запада друштво и држава. Они су против сваког закона о црквама и верским заједницама, јер би најрадије да цркву ставе ван закона. Клерикализације нема у српском друштву и држави, и они који је свако мало препознају у појединим иступима цркве, заправо траже себи посао, јер тешко је бити „професионални борац“ против ветрењача. Не може се говорити о клерикализацији у погледу увођења веронауке у школски систем 2001. године, јер веронаука је изборни предмет. Да веронаука није изборни предмет, имало би смисла бити против увођења катихизиса у образовни систем. Ако је Господ оставио целом људском роду слободу избора између богопознања и богоборства, чему онда наметање веронауке? То што родитељи бирају за своје потомство да ли ће учити веронауку или грађанско васпитање спада у корпус њиховог породичног, родитељског права и свако мешање неодољиво подсећа на комунистичку идеју разарања породице и препуштања васпитавања деце „недовршеном“ друштву. Зар у западној Европи и Америци родитељи не воде своју децу у протестантске храмове у којима се држи катихизис кроз свештеничку проповед? Уосталом, веронаука не ствара вернике, јер сви комунистички послерастни богоборци су учили веронауку пре рата, па им то није сметало да руше богомоље и убијају свештенике после рата. О увођењу грађанског васпитања као „противтеже“ веронауци довољно је рећи да се кадар за предавање овог предмета скупља „са коца и конопца“ и школује цела четири дана! После завршеног брзопотезног курса, учитељице и наставнице без посла добијају сертификат који им гарантује да су напрасно постале стручњаци за грађанско, цивилно друштво. Оне тако имају једину корист од грађанског васпитања, јер допуњују фонд часова до пуне норме и пуне личне зараде. На моје питање једној таквој “инстант наставници” грађанског васпитања, шта они заправо уче децу на својим часовима, добио сам следећи одговор: учимо децу разне корисне и лепе ствари, например: да не чине другима оно што не желе да други раде њима. Нисам имао срца да јој кажем да је исто то учио и Господ пре два миленијума. Било би боље да је држава увела „грађевинско васпитање“ уместо грађанског, јер би можда једног дана било мање дивље градње у Србији. Не постоји клерикализација у прослављању Светог Саве у школама широм Србије, јер Свети Сава је родоначелник српске просвете. Да ли ико разуман поставља питање прославе Светог Патрика у Ирској или Свете Нине у Грузији? Код нас, ето, и такве теме се вештачки чине осетљивим и дискутабилним питањима. Некоме Сава Немањић смета зато што је Свети Сава, а заправо, он је „свети“ само за вернике СПЦ којима ни не смета његово прослављање у школама! За остале је само просветитељ српских земаља Сава Немањић, и не треба да им смета, као што им не смета Никола Тесла, Михајло Пупин или Иво Андрић, који су, може бити, такође „свети“ само што то ми не знамо… Нема клерикализације у обраћању црквених великодостојника поводом разних проблема у које је западало наше ровито и незрело друштво и држава у протекле две деценије, јер црква никада није позивала на побуну против државе и поретка, црква никада није позивала на устанак и крвопролиће. То што се негде неки обесни свештеник или монах сликао са оружјем или у друштву бесловесних, никада није био званични став цркве. Црква не може да ћути о питањима која се тичу духовне и физичке егзистенције њених чланова. Црква се не бори за власт попут политичких странака, али она ужива огромно поверење грађана и њена је дужност да поучава паству. Теза да је начело одвојености државе и цркве озбиљно угрожено у Србији, не заслужује чак ни озбиљно разматрање. Држава и црква су одвојене у Грчкој и на Кипру, где је православна црква државна црква, затим у Данској и Норвешкој, где Лутеранска црква има статус државне цркве или у Енглеској, где је британска краљица врховни поглавар Англиканске цркве. Да ли се онда може рећи да црква није одвојена од државе у Србији, земљи православних атеиста? Они који заиста желе да виде спој државе и цркве морају на пут у Иран, Саудијску Арабију, Малезију, Ватикан, Свету Гору… Ако свака невладина организација која се бори за права једне мале интересне групе грађана може да поседује имовину, зашто црква која бројчано окупља највећи број грађана не може да поседује некретнине које служе за издржавање манастира, парохија и епархија. Апсурдно је да су они који су против враћања имовине црквама истовремено најгласнији заговорници реституције физичким лицима којима су комунистичке власти учиниле неправду. Правда можда није иста за све, али право јесте. На крају да, ипак, обрадујем оне који се не слажу са горенаведеним ставовима: клерикализација у Србији дефинитивно постоји, али на месту које се њих уопште не тиче. Клерикализација се јавља у самој цркви и погађа искључиво чланове цркве – вернике. Клерикализација у црквеним оквирима није тема којом се баве критичари цркве из простог разлога што се њих не тиче унутрашња организација цркве. Разлог је једноставан: већина гласноговорника „ослобођања“ цивилног друштва у Србији од верског утицаја, не припада самој цркви. Клерикализација у цркви се огледа у томе да се један део клира одвојио од саме цркве и уздигао изнад ње, односно изнад народа као тела цркве. Отуђени део цркве заборавља да се по правима ни у чему не разликује од преосталог дела цркве, већ да разлика постоји само у обавезама које су много теже на страни свештенства, него код лаика. Клерикализација у самој цркви? Како је то могуће, питаће се незналице опште праксе са почетка овог текста. Па, црква је клерикална по самој својој дефиницији. Е, није господо критичари! Цркву чини верни народ и свештенослужитељи који служе народу-цркви. Цркву незналице доживљавају као деоничарско друштво свештеника, монаха и архијереја, где су верници „купци услуга“, наивни финансијери и помодни посетиоци. Клерикализација у оквиру саме цркве је дубок и комплексан проблем чија предисторија сеже у мрачно доба верске непросвећености српског народа. У периоду после Другог светског рата, који је за цркву био изузетно тежак, постојала је бојазан да се комунисти могу инфилтрирати у црквеноопштинске савете и управне одборе и тако радити на разбијању цркве изнутра. С друге стране међу грађанима је постојала бојазан од црквеног ангажовања због репресалија режима, а међу добрим делом и незаинтересованост за црквена питања. Због тога су надлежни епископи дозвољавали свештенству да преузме вођење црквених општина. У појединим парохијама су тек формално постојали црквеноопштински управни одбори, најчешће на челу са свештеником који је заправо самостално доносио све одлуке. У другим местима уопште нису ни постојали црквени одбори. Такође, црквеноопштински савети готово да су свуда сасвим ишчезли. Сличан случај је био и са епархијским управним одборима. Нажалост, ова појава се одржала до данас у црквеним општинама, најпре због несавесних свештеника којима одговара овакво стање. Данас ретко где постоје црквеноопштински савет и управни одбор у пуном саставу, са председником, потпредседником, благајником, туторима… Свештеници управљају црквеним општинама, уместо да се баве парохијама. Занимљиво је чути од појединих свештеника и епископа који су служили у дијаспори, да су имали „проблема“ са црквеним управним одборима, нарочито у Америци и Аустралији. Наводно, они су тешки за сарадњу, нису кооперативни, воде своју политику, непослушни су и слично. Заправо већина тих одбора само савесно ради свој посао, водећи рачуна о црквеној имовини, али је то необично, јер у матици одбори готово да и не постоје. Према Уставу Српске православне цркве црквеноопштински савети и управни одбори се бирају гласањем парохијана, који међу собом предлажу и бирају најбоље суграђане. Пракса је, међутим, сасвим другачија. Председнике и чланове црквених одбора бирају сами свештеници, по позиву, ценећи својом слободном вољом ко је за ту дужност подобан, а ко не. Резултат свега тога је слаба или готово никаква контрола финансијског рада црквених одбора, а веома често и непримерено богаћење клира. Клерикализација се такође јавља у погледу односа свештеник-епископ, који је често на штету свештенства. Свештеници немају свој синдикат, нити удружење, јер су послератна искуства са свештеничким асоцијацијама, које је контролисала комунистичка држава, веома негативна. Зато се често дешава да свештеници буду оптужени, па чак и осуђени пред црквеним судом на правди Бога. Понекад бивају драконски кажњавани и без праведног суђења. Оправдано се може сумњати у непристрасност и независност црквених судија и тужилаца који раде под великим утицајем епископа. Али све ово није предмет интересовања црквених критичара. Често се ни сами свештеници много не буне, већ послушно ћуте и мањак права надомештавају вишком прихода. О клерикализацији се може говорити и у погледу неконтролисаних финансијских токова у епархијама. Овај проблем се може решити враћањем имовине цркви и увођењем те имовине и делатности које црква обавља у порески систем државе. Враћањем имовине црквама престала би потреба за финансијским повластицама које често бивају злоупотребљаване. Делатност цркве је практично данас у Србији изван свих државних финансијских токова. Клерикализацији унутар цркве такође доприносе непослушни епископи који не поштују одлуке Сабора и Синода и служе литургију како им се прохте, наводећи као аргумент да је то древни начин служења. Бог разуме и стари и нови начин служења, ма који био древан а који новотарски, али Бог не разуме непослушног монаха који се заветовао на послушност, па то сад крши. Да ли је уопште потребно трошити речи на непримерен материјалистички живот великог дела парохијског свештенства? Луксузни аутомобили, станови, куће и локали у поседу свештеника, уобичајена су појава данашњице. Да ли је нормално да свештеник са средњом школом – богословијом зарађује пет пута више од лекара, инжењера или професора? Да ли таквом свештенику лекар, инжењер или професор може да повери спасење властите душе? Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао. По парохијама је уобичајена појава да свештеници истовремено наплаћују обављање обреда и црквени парохијал, као и да одбијају свете тајне и требе онима који не могу да плате. Клерикализација се огледа у раскошном, непримереном животу високог клира, које саблажњава духовно посрнуле парохијане. Већина архијереја живи у богатим, луксузним резиденцијама, за које се тврди да су неопходне како би одржале достојанство њиховог апостолског прејемства. Апостоли који су ширили веру и спасавали грешне душе, путовали су гладни, боси и слабо одевени. Смели су да испросе само онолико хране колико им је потребно за пут. Живели су у сиромаштву и беди, а народ их је опет ценио више него што данас цени своје архијереје. Када је умро патријарх Павле цело српство га је оплакало из само једног разлога: живео је оно што је говорио! Сви смо га ценили, јер смо знали да је најбољи међу нама, али нико није пошао његовим путем. Тек неколицина епископа живи у манастирима. Како се може произносити молитва на светој литургији: блажени сиромашни, а живети богато и раскошно, и још очекивати да вам неко поверује? Како се може сведочити истина, а живети лажно? Веронаука се предаје у државним школама скоро петнаест година. Резултати су, најблаже речено, скромни. Да је другачије, храмови би били пуни некадашњих ђака – слушалаца веронауке, који су сада пунолетни, одрасли људи. После таласа „помодне“ побожности током 90-тих година прошлог века, храмови су опет празни. Српској православној цркви данас више него икада потребна је темељна реорганизација која би стала на пут корупцији, отуђености и клерикализацији. Та реформа не би имала догматски карактер, већ би подразумевала кадровску и организациону реконструкцију, као и духовну и моралну обнову духовно осиромашеног народа. Српској православној цркви је потребан нови богомољачки покрет који би се ухватио у коштац са много већим изазовима него оним између два рата. На крају, ако има клерикализације друштва и државе, може се сасвим поуздано рећи да потиче од саме државе, а никако од цркве којој клерикализација највише и штети. Државници и политичари често се „удварају“ цркви и црквеним великодостојницима, знајући да је ту потенцијално највећи број гласача. Дакле, клерикализацију најчешће врши држава према цркви, која је организационо, кадровски и материјално немоћна да јој се одупре. У Србији је, нажалост, црква традиционално слаба, а држава пословично моћна и отуђена од народа. ... За ПУЛСЕ Микица Илић
  3. Како се овај Грк, Теми Адамопулос, одлучио да помаже онима којима је помоћ неопходна? Зашто се одрекао славе ради мирнијег, али пожртвованијег постојања? Отац Теми је рођен у Египту, од родитеља Грка, а одрастао је у Мелбурну, у Аустралији. Био је дете 60-их и једном је својој мајци рекао да је религија „опијум за народ,“ дајући јој окус његовог марксистичког погледа на живот. Његова побожна мајка уплашила се овог његовог исказа. Када је чула ове његове речи, прекрстила се и стала пред иконе да се моли. Што се тиче Темијевог погледа на религију и Бога у овом периоду, он каже: „Као сваки човек радикалних начела, мислио сам да Бог не постоји. Био сам под утицајем ничеанске школе и њеног учења да је „Бог мртав“, али ипак нисам могао да превазиђем једну противречност: прво сам се критички односио према рационализму, мислио сам да постоји само мит о рационализму и да је, на крају, све субјективно, а са друге стране, када се говорило о Богу, размишљао сам рационалистички. То је била моја философска противречност. Перспектива коју сам имао тада била је традиционално марксистички став да Бога нема и да је Хришћанство у основи „опијум за народ“, средство буржоазије да митом о Царству Небеском угњетава пролетеријат. Био сам заслепљен овим духовним радикализмом. Желео сам да сазнам што више о овој новој граници. Да ли је истина оно што су нам Ниче, Расел и други слични њима говорили да Бога нема? Да ли је истина оно што су марксисти говорили да је једина стварност коју смо могли спознати политичка стварност? Лично, хтео сам да истражим ова питања. На неки начин, Нова левица имала је своје истраживаче, који су истраживали нове границе реалности и постојања, а затим подносили извештај: „Хеј, слушате! Ово је добро! Ми само треба да укључимо духовну димензију у наше утопијско друштво будућности.” Дакле, именовао сам себе за духовног истраживача, који је требало да оде и сазна шта ово све значи, о чему се ради. Започео сам, дакле, да експериментишем са својим схватањем реалности, испитујући све и тражећи одговор да ли постоји или не постоји истина у будизму, хиндуизму или Хришћанству. Одлазио сам зато у Харе Кришна храмове и хиндуистичка светилишта, истраживао сам трасценденталну медитацију, чак сам читао и Св. Августина, његов „Град богова”, као и Библију.” Тада је Теми био студент прве године Школе за бизнис и науку на Универзитету у Мелбурну, али ипак, није завршио своје студије на овом одсеку. У то време, философија и политичке науке су више привлачиле његова интересовања, како је открио у свом разговору за Неос Космос. Упоредо са својим студијама, почео је да изграђује своју сјајну каријеру у области музике. Под утицајем група Беатлес и Роллинг Стонес, формирао је групу Флиес. О овом периоду свог живота рекао је следеће: „Мислио сам, ако Беатлес имају толико успеха, зашто такав успех не би имали и Флиес? Клима је била погодна и ми смо је искористили. Имали смо велики успех. Организовали смо концерте у свим већим аустралијским градовима, у увек препуним концертним дворанама. Врхунац је био када смо позвани да наступамо са групом Роллинг Стонес на њиховој првој турнеји по Аустралији 1965. године, у позоришту Палата. Бити покрај Мика Џегера, то је било невероватно, али истинито!“ Чланови групе Флиес били су Теми Адамс (како су га онда знали), који је свирао бас гитару, Џон Томас, пратећи вокал, Ханк Валис, бубњар, и (првобитно) Рони Бурнс, који је био главни вокал. Следећа оцена даје интересантну слику групе: „Флиес су били једна од првих музичких група у Мелбурну која је пратила нови жанр и која је привукла пажњу својом сличности са групом Беатлес, чак и по идентичним костимима и дугој коси. Симболично, бучна гомила у најбољем времену, квартет који је постигао значајну популарност на мелбурнском фестивалу, са песмама у жанру блуза, више налик “промуклим” Беатлес нумерама као што су “Када стигнем кући” и “Не можеш то да урадиш” (Паул Цулнане, “Рони Бурнс” са Милесаго сајта). Отац Теми даље наставља да објашњава: “Током овог периода био сам под утицајем популарне музике. То је било време експлозије енглеског поп жанра и ја сам оформио групу да у своје слободно време имитирамо Беатлес и Роллинг Стонес. Постали смо прилично успешни. Уствари, на неки чудесан начин, поносан сам што сам припадао првој дугокосој музичкој групи у Аустралији; дуга коса је тада била симбол нове револуције младих. Снимали смо плоче, чак смо имали 10 најбољих хитова, имали смо клуб наших обожаватеља – добијао сам писма свакога дана са порукама написаним на ковертама: “Поштаре, поштаре, иди брже! Буди као Теми. Напред, човече!” Вежбали смо у гаражи Рони Бурнсове маме, чак сам срео и Иан Моллy Мелдрум.” Наравно, слава коју је стекао није умањила његову забринутост за социјална питања времена. Учествовао је у мобилизацији младих људи, како би се зауставио рат у Вјетнаму, бавио се проблемом људских питања, штитио је оне у опасности, подржавао је покрет који се борио за права жена и проучавао је различита верска убеђења, како би пронашао одговор на егзистенцијална питања која су га узнемиравала. “Откриће Христа дошло је током овог периода експериментисања, измене свести и самоанализе. На крају сам доживео оно што би се могло назвати хришћанско мистично искуство. Нисам био у потрази за тим, и по склоности више ми се допадало будистичко објашњење стварности, јер се оно много боље уклапало у културу и трендове данашњице. Али, открио сам да је ово хришћанско искуство било огромно, и заиста нисам имао избора на крају сем да будем искрен према себи и ономе што сам осећао, чак иако то није било много популарно међу мојим вршњацима. Дакле, кроз ово тајанствено искуство, поверовао сам у Хришћанство као аутентичан пут ка Богу и коначну Истину. Имајући у виду моје порекло, одмах сам се обратио својим вршњацима у Новој левици са исказом да је Христос истина. Међутим, то није било добро примљено! Ја сам на то гледао из перспективе генијалног открића, као што бисмо рецимо открили, генијална писања Маркузеа или Ничеа или Маркса. У то време, Хришћанство је било изједначено са аустралијском методистичком црквом или англиканском црквом или са црквама које су имале улогу тлачитеља кроз историју. Хришћанство је такође било изједначавано са таквим стварима као што су на пример свети рат и крсташки походи. Тако да сам ја заиста био у раскораку, али нисам попуштао. Пронашао сам страну Хришћанства која је изгледа била игнорисана - егзистенцијалну, тајанствену и нежну страну Хришћанства. Године 1972. сам напустио све - академску каријеру, титуле, аспирацију, снове – и вратио сам се Православљу. Видео сам дела мајке Терезе. Поред мог универзитетског звања, које ми је нудило добру плату, осећао сам се сиромашно, веома сиромашно. Започео сам тада нови живот. Имајући читав пртљаг моје академске прошлости, почео сам да студирам теологију. Добио сам звање теолога на католичком теолошком универитету Цорпус Цхристи. Онда, под водством владике Стајлиоаноса, студирао сам на богословији Часног Крста у Бостону. У исто време, студирао сам хебрејски и старогрчки на Харварду. Онда сам добио звање доктора теологије на Принстону, и вратио сам се у Аустралију, где сам од 1988. до 1998. предавао теологију на коптском језику (стари египатски језик) у богословији Св. Андреја у Сиднеју. Као академик, имао сам будућност. Међутим, нисам био задовољан. Пратио сам рад мајке Терезе и био сам свестан огромне празнине у себи. Нисам био са сиромашнима. Нисам желео да патим због себе. Али временом, унутар мене је узрастала чежња да будем покрај сиромашних и да учиним све што је у мојој моћи како би њихов живот био што хуманији. Осетио сам да моје образовање води овом путу. То је суштина. Онда сам тражио благослов од Његовог Високопреосвештенства да започнем мисију у Африци. Године 1999. започео сам мој мисионарски рад у Кенији, по благослову Његове Светости Патријарха александријског и целе Африке г. Петра, где сам рукоположен за ђакона, па свештеника, и онда добио чин архимандрита. Тамо је основана прва православна богословија, под називом Православна педагошка богословија у Африци. Верујем да је образовање највеће оружје у животу. Ако желите да помогнете својим ближњима, не дајте им рибу, већ их научите да пецају… На факултету ми припремамо младе људе да постану наставници у предшколским установама и основним школама. Такође смо увели одсек социологије.” Следећи, велики мисионарски корак који је пред њим је “да изгради вртић и основну школу за веома сиромашну децу, која нису у могућности да иду у школу, јер су им ноге босе, а стомачићи празни.” Он обезбеђује деци колико год је могуће ствари као што су одећа, ципеле и храна (без одређеног реда), а следеће по важности је социјална помоћ за жене. Отац Теми каже: “Жене су највеће жртве у Африци. Оне су срце породице. Мушкарац, ако је у могућности, има две или три жене и са свима њима децу. Жене своје тело продају за корицу хлеба, да њихова деца не би била гладна. Из ових разлога сам основао школу шивења, где жене уче да шију и како честито да зараде свој хлеб.” Године 2007, нови Патријарх Теодор, који је будно пратио мисионарски и хуманитарни рад оца Темија Адамополуса, дао му је послушање да из Кеније иде у западну Африку, у Сијера Леоне. Тамо је грађански рат беснео скоро 12 година и уништио све. За собом је оставио најужасније призоре. Унакажену децу, лица и тела унакажена, људе који живе на улицама до свог последњег даха. Отац Теми “живи” међу њима и са њима. “Градимо село за 100 људи са инвалидитетом, који просе на улицама, а полиција их јури и прогања на сваком кораку. Почели смо са изградњом цркве посвећене Св. Мојсију Мурину у региону Ватерло, оснивамо трговачку школу за столарски занат и шивање, онда куће, клинику и школу. У Фритауну, главном граду Сијера Леонеа, основали смо прву школу за 1,200 ученика, у којој ради 60 наставника. Следеће године ћемо основати Православни колеџ за сиромашне. Постоје деца која су добра, али немају средстава да иду у основну школу. Ми морамо да помогнемо.” Отац Теми крштава у Сијера Леонеу Жене по затворима Фритауна привлаче његову сталну пажњу и он се брине за њихову рехабилитацију након изласка. “Ако не буду имале поштен посао, поново ће завршити тамо. Морам да осигурам да похађају часове шивења у затвору и након њиховог пуштања поклањам им шиваћу машину.” Његов следећи задатак је да обезбеди протезе, вештачке руке и ноге, деци којој су ови удови ампутирани: “То је најстрашнији призор; најстрашније жртве рата су деца. До следеће година намеравам да отворим клинику где ће вештачке руке и ноге бити обезбеђене за хиљаде деце и младих, како би им се обезбедио нови живот и вратило достојанство. Данас они просе и изложени су малтретирању полиције.” Овај велики рад подржавају две велике хуманитарне организације у Аустралији: “Рај за децу Африке” и “ Светлост света – Аустралија.” Ове организације имају своје комисије у свим градовима Аустралије. Такође у Грчкој, посебно у Солуну, велику подршку оцу Темију пружају хришћанска братства. Једно од њих је “Свети Козма Бесребреник.” Отац Теми више није познат као што је некада био међу својом публиком, али рад који сада обавља је далеко значајнији и заслужује много више похвала и подршке. “Сада, после оваквог животног искуства, ово сам ја - слуга Свевишњег Бога и слуга и апостол сиромашних и потлачених…” Ако желите да приложите донацију, посетите следећи линк: http://www.pk4a.com/...donate-english/ Превод с енглеског: Бојана Поповић 2. 11. 2011. Извор: http://www.johnsanid...who-became.html http://manastir-lepa...est.php?id=5823 http://vimeo.com/49006296 http://vimeo.com/48870319
×
×
  • Create New...