Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атанасије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. На дан молитвеног сећања на догађај Преноса нетљених моштију Светог оца нашег Саве из Великог Трнова у милешевску обитељ, 19. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Спасовој цркви манастира Милешеве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су архимандрит Леонтије, секретар Митрополије црногорско-приморске јереј Игор Балабан и протођакон Никола Перковић. За певницом су одговарале милешевске сестре и деца основних школа др Драган Херцог и Миодраг Матић из Београда. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је освештао славско жито и славски колач и поучио сабрани народ: – Живећи Васкрсењем Христовим, и данас славимо спомен на Христу сличнога, Његовог угодника, Светога Саву. Ми прослављамо све што је везано за његов живот. Данас славимо његов долазак из Трнова на овај простор, на ово место, у Милешеву, не место где је он дуго почивао. Њега је Бог дао нашем народу и целој Цркви Христовој да увек буде у њој присутан и да својим присуством чини да Бог кроз њега дејствује. И они који су долазили овде, долазили су код светитеља, а тако су и Богу прилазили, и са Богом општили, и Бог им је био свима учитељ и исцелитељ. Истина је, тело Светог Саве је спаљено али он је осветио просторе којима је пролазио. Он је осветио ово место својим боравком овде. Остала је његова сила, благослов Божији је остао, тако да они који са вером овде приступају, добијају дарове Божије молитвама Светог Саве. Тако се и ми обратимо Богу, да Бог његовим молитвама излије своју благодат и своја добра непрестано да нам даје. Извор: Епархија милешевска
  2. Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска
  3. Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић. Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети. – Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  4. У недељу месопусну, 3. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски, јереј Ненад Тешић, парох Бањски и ђакон Горан Крстић. За певницом је, дивним појањем, одговарао игуман Теофило са неколико својих парохијана и гостију. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Изражавајући своју бригу за спасење рода људског, наша Света Црква установила је богослужбени поредак који нас усмерава ка Царству Небеском и који нам олакшава тај пут. Следујући тој идеји помоћи верном народу, Епископ Атанасије је поучио верне, који су дошли у храм да чују реч Божију и оснаже своје душе и своја срца, како би лакше савладали све препреке које стоје испред нас и тиме се што више саобразили Богу: – Господ нам је данас, у овом светом храму, разведрио душу својом речју. Он је Цар, Он нас призива к себи, да са Њим будемо у Његовом Царству. Господ свакоме ко заслужи да буде у Царству Његовом припрема место. А Царско место припада само Цару. И то нас радује, јер знамо да Господ мудро управља овим светом и води га ка крајњем смислу – Царству Небеском. – Подсетимо се како Господ уређује овај свет, према ономе што смо данас читали. Господ жели да овај свет тако буде уређен да у њему све личи на Њега. И ми људи да будемо Њему слични, да наликујемо на Њега. И Господ ће, када буде сажимао историју, нама судити на основу тога колико смо се усличили Њему, колико смо успели да на Њега наликујемо. А он је пун доброте, пун љубави. То су основне Његове карактеристике. Господ нас толико воли да је себе учинио сличним нама. И онда хоће да ми изгледамо као Он. Да и ми осећамо љубав према другима као што је Он осећа, према другима који гладују, који су болесни, који страдају. – Највећа пропаст човеку, највећа несрећа, јесте у томе да не буде налик Богу. Јер онај ко не наликује на Бога неће му ни бити близу. Спас овоме свету јесте у томе да људи наликују на Бога. И што више има у овоме свету, у једном народу, људи који наликују на Бога то је већа срећа и већа нада томе народу, томе месту, томе граду, томе селу. Да има што више људи који наликују на Бога. Добро је имати добре програме, и економске и градитељске и просветне, али то неће спасити човечанство. Човечанство ће спасити заједништво наше са Богом и наше наликовање на Бога, поучио је верне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије игуман Теофило приредио је заједничку трпезу за све учеснике литургијске радости за којом је настављено, кроз богоугодне разговоре, поучавање у идењу ка Царству Небеском. Извор: Епархија милешевска
  5. У недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светоархангелско-куманичкој обитељи. Манастирска црква била је мала да би примила све вернике из Бијелог Поља, Бродарева, Пријепоља и околних куманичких села. Епископу су саслуживали настојатељ манастира архимандрит Николај и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелску перикопу, Преосвећени је рекао да се својим поступком фарисеј изјаснио да у његовом срцу други људи не значе ништа што је скроз супротно од Божијег односа према људима: – По Божијем односу према нама сваки човек има вредност, и велики и мали, познати и непознати, јер је речено: Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у њега, не погине него да има живот вечни. Господ је за оног малога, презреног цариника кога фарисеј презире живот свој дао. – Ми се Богу обраћамо да бисмо успоставили прави однос и заједницу са Њим. И видите, тај незнатни човек који је стајао позади храма, онај цариник, није мислио о томе какви су други људи, да ли су бољи или слабији од њега, њему није сметало што се други гурају испред њега, што се надмећу, што се показују од њега важнији. Он је дошао да разговара са Богом, и разговарао је директно, лицем к лицу, срцем к срцу, и молио се овако: Боже, милостив буди мени грешноме. А то је све што нам треба, да Бог буде милостив према нама, да нас види, да нас примећује, да нас поново прихвати и овакве какви смо, да нас прихвати за своју децу и да нам опрости јер Он то може и хоће, да прихватимо опроштај, да осетимо да нам треба опроштај. Овај цариник је показао да му је стало до Бога и да му Бог треба, и његова молитва је постигла циљ, беседио је Владика. Након Божанске Литургије, отац Николај је уприличио трпезу љубави за све који се сабраше тога дана у Куманици да једним срцем и једнима устима прoславе пречасно и величанствено Име Бога Тројичнога, Оца, Сина и Духа Светога. Извор: Епархија милешевска
  6. Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру
  7. На велики хришћански Празник Богојављење када се Бог открио свету у својој пуноти као Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, 19. јануара 2019. године, своју храмовну славу прославио је манастир Давидовица код Бродарева, један од ретких манастира посвећених овом Празнику. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи. Саслуживали су игуман Теофило настојатељ манастира Светог Николаја у Прибојској Бањи, протонамесник Владо Лазић, протођакон Никола Перковић. Литургијском сабрању присуствовао је већи број верника из Бродарева, Пријепоља, Ужица. Звучни запис беседе Честитајући Празник игуманији ове обитељи мати Дарији и верном народу Владика је рекао да се Бог јавља нама и остаје са нама, и говори нама и показује се видљив, присутан, близак. Показује нам своје светло лице, добронамерно, пријатељско, топло лице: – Колико то значи представите себи на овом леденом дану, у овоме свету где нема много светлих лица, где је више тамних и мрачних, и не баш добронамерних. У таквоме свету помраченом и охладнелом да се покаже светло и топло лице Божије, Оца Небескога, и оно се показало, показао се Бог у својој пуноћи на данашњи дан на Јордану када се син Његов крстио и када су се небеса отворила. Колико нам пута небеса изгледају затворена, посебно када смо у невољама, тешкоћама, када смо малодушни, чини нам се свет да је тесан. Није тесно у овоме свету и овом животу, све је отворено, Бог је отворио небеса, која нам некада изгледају као закључана а то је зато што не гледамо добро. Отворена су небеса и Бог је присутан, сија одозго, само ми треба себе да отворимо и да себе за Бога држимо отворене и видећемо да су и небеса отворена и да је Бог ту. Након заамвоне молитве Преосвећени Епископ Атанасије је благословио славско жито и пререзао славски колач и извршио чин великог освећења воде. Домаћин овогодишње храмовне славе било је Друштво поштовалаца Митрополита Јосифа Цвијовића из Дрежника код Ужица који су у манастирској гостопримници припремили славски ручак за све присутне. Извор: Епархија милешевска
  8. У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска
  9. Нова 2019. година по јулијанском календару свечано је дочекана у свим градским храмовима Епархије милешевске, уз служење молепствија за благословен почетак, традиционални ватромет и послужење. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је на прелазу из старе у нову годину, 13. јануара, молепствије у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу, уз саслужење братства храма и учешће великог броја верника Пријепоља и његове околине. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. лето Господње Владика је рекао да је важно најпре заблагодарити Богу на Његовој доброти, на томе што нам је дао да учествујемо у овом животу и времену, што се грејемо на Његовом сунцу, удишемо Његов ваздух, на свему што нам је даровао из Његове непотрошиве ризнице добара. Сутрадан, Преосвећени Владика je био предстојатељ литургијског сабрања и молепствија за благословен почетак Нове године Господње по јулијанском календару у параклису Преподобне Касијане у манастиру Милешеви, 14. јануара 2019. године. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом одговарале милешевске сестре са игуманијом мати Аквилином. Након Литургије служено је молепствије за благословен почетак Нове године. Честитајући сабранима ново лето Господње, Владика је рекао да смо 2019. годину започели молитвом, да смо добро почели корачати у Новој години и да Господ управи кораке наше у предстојећих дванаест месеци. Преосвећени је такође подсетио и на прочитано расуђивање на данашњи дан из Охридског пролога, у коме се говори о томе какав треба да буде наш однос према греху и грешнику, односно какав однос треба да буде хришћанина према злу: – Ми се трудимо, управо по заповести Светих отаца, да расуђујемо као и они, умом Христовим, и да непрестано расуђујемо, сагледавамо умом својим тајну живота, али сагледавамо и све учеснике живота, све на позорници живота. Чинећи то увиђамо да зло не постоји само од себе, нити постоји негде издвојено, већ зло увек постоји у некоме, на некоме, зло захтева да има свог носиоца, свог извршиоца. Постоји увек носилац зла, нажалост поред демона, то су онда највише људи. Људи су увек носиоци зла, људи су носиоци благодати, врлине, поседоваоци Бога, могу бити испуњени Богом, али могу бити испуњени присуством нечастивога. И речено је у Созерцању да треба мрзети зло а имати саосећање са грешником који од тог зла пати, имати љубави према њему. Овај одељак захтева највеће расуђивање, највећу пажњу и опрезност, јер често се зло тако камуфлира да би смо у сажаљењу према грешнику прихватили и зло, и оно онда буде као припремљено оружје које човека може уништити. Затим су милешевске сестре уприличиле празнични ручак, а Преосвећени Владика је захваљујући се на трпези љубави, похвалио сестре за њихов труд и рад који улажу у производњи домаће хране која се нашла на трпези. Извор: Епархија милешевска
  10. Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  11. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  12. На Детињце, 23. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Пљевљима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Јовић, протојереј Никола Олић и ђакон Горан Крстић. Мноштво деце сабрало се у храму за свој празник да својим прелепим гласовима улепшају Свету службу, да Богу захвале и да буду причасници Пречасног Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Звучни запис беседе У проповеди, Владика је нагласио да је храм место намењено за наше сабирање, за наше састајање са Богом и свим Његовим светима, за састајање нас међусобно, једних са другима, и са прецима нашим: – Није случајно што на неким просторима где живе православни, свако недељно окупљање зове се сабирање, сабор. Када смо и где смо најјачи? Најјачи смо онда када се саберемо у храму Божијем, у храму православном. А где и када смо најслабији? Када се осамимо, када останемо сами са собом. Ако се затворимо у себе, ако нам се и видици затворе, ако нам из сећања и свести нестану светитељи, учитељи, ако се сузимо, онда смо најслабији. Има људи који себи дозволе да се толико сузе и да се угасе, сами у себи. Човек може да се угаси као лампа, нестане уља у њој и угаси се. Нема на чему да гори, светли. А ми се не можемо угасити зато што имамо Бога у себи, светитеље Његове, имамо искуство предака, имамо векове у себи. Након Божанске Литургије братство храма уприличило је трпезу љубави. Извор: Епархија милешевска
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Андреја Првозваног у црмничком селу Дупило. Звучни запис беседе У литругијској бесједи Преосвећени владика Атанасије је казао да данас прослављамо Светог Андреја Првозваног, првог Христовог апостола, онога који је позвао и у неку руку призвао апостола Петра. Владика је подсјетио да је Свети Андреј апостол и просветитељ свих и Словена јер је боравио и проповједао по Балкану,Тракији, јужној Русији… „Свети Андреј Првозвани је исповједио Христоса прије Петра: Ти си Христос Син Божији. Пострадао је за Христа распет на крсту у Патрасу и тамо је његова велика величанствена Саборна црква у којој је његова глава“, бесједио је владика. Честитајући славу сестринству ове свете обитељи, као и мјештанима овог дивног краја и околине, који је дао Свештеномученика Луку и Св. Мардарија, захваљујући којима овај народ има „сучим да изађе пред Бога“, Епископ Атанасије је казао да нажалост имамо и гријехова због отуђења од Бога, себе и свога народа. Нагласио је да у нашем народу има доста покајника и да је то карактеристично за православне хришћане. Са присутнима је подијелио и искуство током ратних дешавања у Босни, када је у Берну- Швајцарској, учествовао као православни представник, поред муслиманског и римокатоличког, у засједању Скупштине Швајцарске, гдје је требао да изнесе кратак извјештај о дешавањима у Босни. Поред потпуно дискриминисаног односа домаћина према њему од самог доласка, врхунац је био када су организатори затражили да не презентује припремљени извјештај, већ да само да одговор на питање да ли је било или не злочина. У краткој бесједи, владика је тада казао да његов народ није праведни Јов, већ разбојник, али разбојник који је био на крсту крај Христа са десне стране. Онај са леве стране је ружио Христа, а с десне стране је био покајник, због чега је ушао у рај. „То је моћ покајања. Покајање је ново рођење. Покајање је обнова светокрштенске воде пуне Духа Светога и зато су те сузе топле и препорођајне. Зато српски народ има пословицу да је покајање најљепши цвијет људскога поштења. Апостоли су проповједали: Покајте се и верујте у Јеванђеље. То је православље, не да се гордимо и друге презиремо, него да остојавамо своју вјерност Христу“, истакао је владика Атанасије и закључио да је наш народ то показивао вјековима. Истичући да је у нашем народи, Богу хвала, много светитеља, подсјетио је и на ријечи Светога Николаја: „Док Запад богати свијет књигама, изумима, ми богатимо свецима“. Говорећи о Косово и Метохији, владика је казао да смо ми народ Косовског завјета: Иштите прво Царство Божије и правду Његову, све остало ће вам се придодати. „Српски народ је поборник Царства небеског и правде Божије – то је наш Косовски завјет, наше Јеванђеље, наслеђено од Светих апостола и светих отаца њихових наследника“, закључио је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. На крају Литургије благосиљан је славски колач, а празник је честитао и присутне благословио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. На Празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2018. године, Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у параклису Преподобне Касијане у Световазнесењској милешевској обитељи. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су Свету Литургију својим појањем улепшале милешевске монахиње. Благодарећи Богу на свему, већина верника се причестила Пречасним даровима са Трпезе Господње. Звучни запис беседе Поучавајући народ Божији о Тајни Празника, Преосвећени је рекао да се на овај дан ми мислима преносимо у храм јерусалимски и гледамо како Пресвета Дјева улази у њега, као мала девојчица која се према Предању сама успела уз петнаест степеника што визуелно представља како ће Пресвета Дјева напредовати у врлинама, како ће се усавршавати и постати храм Духа Светога: – Она је најсавршеније људско биће које је поживело на земљи. Она се потпуно посветила Богу, а једна реч посебно изражава њену посвећеност Богу, то је њена девственост. Девственост је потпуна преданост Богу, потпуна безгрешност, потпуна чистота, одсуство прљавштине, одсуство греха, одсуство зла. Она је најчистије биће које је поживело на земљи, потпуно слободно од греха, потпуно посвећено Богу. И такво биће Бог је изабрао да борави у њему и да се роди на земљи да би са људима живео. Извор: Епархија милешевска
  15. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
  16. Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска
  17. На дан молитвеног сећања на Светог мученика Андреја Стратилата, 1. септембра 2018. године, вероучитељи Епархије милешевске сабрали су се на Божанској Литургији у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  18. Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  19. Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу? Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. На дан Преподобног Сисоја Великог, 19. јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије милешевске, био је предстојатељ Божанске Литургије у Спасовој цркви манастира Милешеве. Обраћајући се свештенослужитељима Преосвећени Епископ је рекао да је Црква Христова на простору Епархије милешевске нападнута и да тај напад истом жестином још траје: – На Свету Цркву је бачена клевета. Клеветама је у медијима нападнут Епископ милешевске Епархије. Ја ћу покушати да вам приближим истину о томе ради ваше савести да се не бисте узбуњивали, да се можете боље снаћи пред лажима, јер свака лажна оптужба и све клевете стварају се са неким циљем. Циљ клевете је да замагли духовни вид, да обмане, да заведе и поведе странпутицом. Посебно је клевета делотворна када се баци на предводника једне заједнице. Речено је у Светом Писму да убијање пастира доводи до тога да се стадо распе и изгуби. Управо је у овом случају циљ клеветника тај: да се замути овај простор, и шире од овог простора да би се верни лако ловили и водили странпутицом, одвајали од Христа, скретали са пута спасења неким другим заблудним путем. Речено је у медијима да је Епископ милешевски вршио насиље над Епископом Филаретом, и речено је јавно да је Епископ милешевски, када се сусрео са Владиком Филаретом, био пијан. Оптужен је Епископ милешевски гнусним клеветама у медијима, и то више дана, да он има жену и децу. – Овде су међу вама они који су са мном заједно посетили Владику Филарета, они знају да сам га посетио из братољубивих разлога. Можете их питати о истинитости сваке моје речи. Отишао сам да видим како је брат Филарет здравствено и да ли му нешто недостаје од средстава јер Епархија милешевска брине о њему. Са мојим благословом је посвећен игуман Павле, који руководи манастиром Дубницом, да додатно брине и о Епископу Филарету. Са љубављу смо дошли до владике Филарета, нисмо дакле дошли да вршимо над њим насиље нити смо насиље чинили. Што се тиче друге оптужбе да сам ја, како рече онај човек који много прича, често клеветнички на телевизији, дошао пијан и одмах са врата почео вршити насиље над Владиком Филаретом ево браћа знају, нека кажу да ли сам ја тога дана уопште пришао алкохолу. Ја верујем да нисам ни погледао да ли и други прилазе. И онда рекоше клеветници да сам се једва држао на ногама. Како би човек који се једва држи на ногама могао да врши такву силу. – Најгнуснија лаж је она трећа. Одмах истога дана, када сам сазнао за ту клевету ја сам позвао јавност, има и записано у неким медијима, да се оформи стручно-медицинска комисија, да се нађу нека деца па да се изврши стручни ДНК тест и позвао сам да господин који ме је клеветао, иако није стручан у тој медицинској ствари, и он буде члан те комисије и надзире рад. Драга браћо и сестре, ово изгледа страшно. Међутим, Цркви Христовој ово искуство уопште није непознато, није ново. Ово се њој догађа непрестано на њеном историјском путу. Господ наш нас је и подсетио у својој беседи на Гори блаженстава да ће се све ово догађати. А и данас чусмо, прочитано је из Матејевог јеванђеља, како Господ рече: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде. Тако нас позива Господ наш Христос. У беседи на Гори блаженстава каже: Блажени сте када вас узасрамоте, и кажу на вас свакојаке рђаве речи, лажући мене ради. Више пута сам вам говорио драги оци да се у овоме свету мора страдати. Свако страда на овај или онај начин, једино, где је разлика у страдањима? У узроку, у циљу који човек у том страдању себи одреди, и у начину подношења. Наша страдања нису неразумна, она су артикулисана иако их не узрокујемо ми, ипак им ми дајемо смер и осмишљење. А то је Христа ради, и са Христом. Онда и лакше подносимо, а и смислена су, имају вечни смисао. Драга браћо, сви овде имамо даље задатак: ја да поднесем ову срамоту кроз коју пролазим неометано у служењу Господу у Његовој Цркви, а ви драги оци, свештеници и свештеномонаси да се не поколебате, да вас ово не збуни и не одврати од ваших послушања као парохијских свештеника, и монаха и настојатеља у манастирима, него да ревносно наставите служити Господу и народу којем сте послани, који је вама поверен и да га штитите од ових и других клевета и свих заблуда. Да им очи држите бистре, да могу увек тачно видети пут спасења којим треба ићи јер свој пут ми знамо, то је пут ка Царству небеском, и ка том циљу треба да водимо и оне који су нама поверени, беседио је Епископ милешевски Атанасије. Након Свете Литургије у манастирском конаку одржан је братски састанак на коме су свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске својим потписима једнодушно дали снажну подршку свом Епископу, изражавајући тиме своју приврженост њему и његовом пастирском руковођењу, и веру да ће Господ Промислитељ просветлити умове свих клеветника и извести их на пут истине и правде. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: http://media.milesevskaeparhija.rs/2018/07/Beseda-Mileseva-Bratski-sastanak.mp3 View full Странице
×
×
  • Create New...