Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атанасије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 31 results

  1. Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру
  2. ризница богословља

    Владика Атанасије: Отворимо себе за Бога!

    На велики хришћански Празник Богојављење када се Бог открио свету у својој пуноти као Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, 19. јануара 2019. године, своју храмовну славу прославио је манастир Давидовица код Бродарева, један од ретких манастира посвећених овом Празнику. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи. Саслуживали су игуман Теофило настојатељ манастира Светог Николаја у Прибојској Бањи, протонамесник Владо Лазић, протођакон Никола Перковић. Литургијском сабрању присуствовао је већи број верника из Бродарева, Пријепоља, Ужица. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Честитајући Празник игуманији ове обитељи мати Дарији и верном народу Владика је рекао да се Бог јавља нама и остаје са нама, и говори нама и показује се видљив, присутан, близак. Показује нам своје светло лице, добронамерно, пријатељско, топло лице: – Колико то значи представите себи на овом леденом дану, у овоме свету где нема много светлих лица, где је више тамних и мрачних, и не баш добронамерних. У таквоме свету помраченом и охладнелом да се покаже светло и топло лице Божије, Оца Небескога, и оно се показало, показао се Бог у својој пуноћи на данашњи дан на Јордану када се син Његов крстио и када су се небеса отворила. Колико нам пута небеса изгледају затворена, посебно када смо у невољама, тешкоћама, када смо малодушни, чини нам се свет да је тесан. Није тесно у овоме свету и овом животу, све је отворено, Бог је отворио небеса, која нам некада изгледају као закључана а то је зато што не гледамо добро. Отворена су небеса и Бог је присутан, сија одозго, само ми треба себе да отворимо и да себе за Бога држимо отворене и видећемо да су и небеса отворена и да је Бог ту. Након заамвоне молитве Преосвећени Епископ Атанасије је благословио славско жито и пререзао славски колач и извршио чин великог освећења воде. Домаћин овогодишње храмовне славе било је Друштво поштовалаца Митрополита Јосифа Цвијовића из Дрежника код Ужица који су у манастирској гостопримници припремили славски ручак за све присутне. Извор: Епархија милешевска
  3. У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска
  4. Нова 2019. година по јулијанском календару свечано је дочекана у свим градским храмовима Епархије милешевске, уз служење молепствија за благословен почетак, традиционални ватромет и послужење. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је на прелазу из старе у нову годину, 13. јануара, молепствије у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу, уз саслужење братства храма и учешће великог броја верника Пријепоља и његове околине. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. лето Господње Владика је рекао да је важно најпре заблагодарити Богу на Његовој доброти, на томе што нам је дао да учествујемо у овом животу и времену, што се грејемо на Његовом сунцу, удишемо Његов ваздух, на свему што нам је даровао из Његове непотрошиве ризнице добара. Сутрадан, Преосвећени Владика je био предстојатељ литургијског сабрања и молепствија за благословен почетак Нове године Господње по јулијанском календару у параклису Преподобне Касијане у манастиру Милешеви, 14. јануара 2019. године. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом одговарале милешевске сестре са игуманијом мати Аквилином. Након Литургије служено је молепствије за благословен почетак Нове године. Честитајући сабранима ново лето Господње, Владика је рекао да смо 2019. годину започели молитвом, да смо добро почели корачати у Новој години и да Господ управи кораке наше у предстојећих дванаест месеци. Преосвећени је такође подсетио и на прочитано расуђивање на данашњи дан из Охридског пролога, у коме се говори о томе какав треба да буде наш однос према греху и грешнику, односно какав однос треба да буде хришћанина према злу: – Ми се трудимо, управо по заповести Светих отаца, да расуђујемо као и они, умом Христовим, и да непрестано расуђујемо, сагледавамо умом својим тајну живота, али сагледавамо и све учеснике живота, све на позорници живота. Чинећи то увиђамо да зло не постоји само од себе, нити постоји негде издвојено, већ зло увек постоји у некоме, на некоме, зло захтева да има свог носиоца, свог извршиоца. Постоји увек носилац зла, нажалост поред демона, то су онда највише људи. Људи су увек носиоци зла, људи су носиоци благодати, врлине, поседоваоци Бога, могу бити испуњени Богом, али могу бити испуњени присуством нечастивога. И речено је у Созерцању да треба мрзети зло а имати саосећање са грешником који од тог зла пати, имати љубави према њему. Овај одељак захтева највеће расуђивање, највећу пажњу и опрезност, јер често се зло тако камуфлира да би смо у сажаљењу према грешнику прихватили и зло, и оно онда буде као припремљено оружје које човека може уништити. Затим су милешевске сестре уприличиле празнични ручак, а Преосвећени Владика је захваљујући се на трпези љубави, похвалио сестре за њихов труд и рад који улажу у производњи домаће хране која се нашла на трпези. Извор: Епархија милешевска
  5. Поуке.орг инфо

    Епископ милешевски Атанасије: Како деца треба да посте

    Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  6. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  7. На Детињце, 23. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Пљевљима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Јовић, протојереј Никола Олић и ђакон Горан Крстић. Мноштво деце сабрало се у храму за свој празник да својим прелепим гласовима улепшају Свету службу, да Богу захвале и да буду причасници Пречасног Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У проповеди, Владика је нагласио да је храм место намењено за наше сабирање, за наше састајање са Богом и свим Његовим светима, за састајање нас међусобно, једних са другима, и са прецима нашим: – Није случајно што на неким просторима где живе православни, свако недељно окупљање зове се сабирање, сабор. Када смо и где смо најјачи? Најјачи смо онда када се саберемо у храму Божијем, у храму православном. А где и када смо најслабији? Када се осамимо, када останемо сами са собом. Ако се затворимо у себе, ако нам се и видици затворе, ако нам из сећања и свести нестану светитељи, учитељи, ако се сузимо, онда смо најслабији. Има људи који себи дозволе да се толико сузе и да се угасе, сами у себи. Човек може да се угаси као лампа, нестане уља у њој и угаси се. Нема на чему да гори, светли. А ми се не можемо угасити зато што имамо Бога у себи, светитеље Његове, имамо искуство предака, имамо векове у себи. Након Божанске Литургије братство храма уприличило је трпезу љубави. Извор: Епархија милешевска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у Цркви Светог Андреја Првозваног у црмничком селу Дупило. Звучни запис беседе У литругијској бесједи Преосвећени владика Атанасије је казао да данас прослављамо Светог Андреја Првозваног, првог Христовог апостола, онога који је позвао и у неку руку призвао апостола Петра. Владика је подсјетио да је Свети Андреј апостол и просветитељ свих и Словена јер је боравио и проповједао по Балкану,Тракији, јужној Русији… „Свети Андреј Првозвани је исповједио Христоса прије Петра: Ти си Христос Син Божији. Пострадао је за Христа распет на крсту у Патрасу и тамо је његова велика величанствена Саборна црква у којој је његова глава“, бесједио је владика. Честитајући славу сестринству ове свете обитељи, као и мјештанима овог дивног краја и околине, који је дао Свештеномученика Луку и Св. Мардарија, захваљујући којима овај народ има „сучим да изађе пред Бога“, Епископ Атанасије је казао да нажалост имамо и гријехова због отуђења од Бога, себе и свога народа. Нагласио је да у нашем народу има доста покајника и да је то карактеристично за православне хришћане. Са присутнима је подијелио и искуство током ратних дешавања у Босни, када је у Берну- Швајцарској, учествовао као православни представник, поред муслиманског и римокатоличког, у засједању Скупштине Швајцарске, гдје је требао да изнесе кратак извјештај о дешавањима у Босни. Поред потпуно дискриминисаног односа домаћина према њему од самог доласка, врхунац је био када су организатори затражили да не презентује припремљени извјештај, већ да само да одговор на питање да ли је било или не злочина. У краткој бесједи, владика је тада казао да његов народ није праведни Јов, већ разбојник, али разбојник који је био на крсту крај Христа са десне стране. Онај са леве стране је ружио Христа, а с десне стране је био покајник, због чега је ушао у рај. „То је моћ покајања. Покајање је ново рођење. Покајање је обнова светокрштенске воде пуне Духа Светога и зато су те сузе топле и препорођајне. Зато српски народ има пословицу да је покајање најљепши цвијет људскога поштења. Апостоли су проповједали: Покајте се и верујте у Јеванђеље. То је православље, не да се гордимо и друге презиремо, него да остојавамо своју вјерност Христу“, истакао је владика Атанасије и закључио да је наш народ то показивао вјековима. Истичући да је у нашем народи, Богу хвала, много светитеља, подсјетио је и на ријечи Светога Николаја: „Док Запад богати свијет књигама, изумима, ми богатимо свецима“. Говорећи о Косово и Метохији, владика је казао да смо ми народ Косовског завјета: Иштите прво Царство Божије и правду Његову, све остало ће вам се придодати. „Српски народ је поборник Царства небеског и правде Божије – то је наш Косовски завјет, наше Јеванђеље, наслеђено од Светих апостола и светих отаца њихових наследника“, закључио је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. На крају Литургије благосиљан је славски колач, а празник је честитао и присутне благословио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На Празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2018. године, Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у параклису Преподобне Касијане у Световазнесењској милешевској обитељи. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су Свету Литургију својим појањем улепшале милешевске монахиње. Благодарећи Богу на свему, већина верника се причестила Пречасним даровима са Трпезе Господње. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поучавајући народ Божији о Тајни Празника, Преосвећени је рекао да се на овај дан ми мислима преносимо у храм јерусалимски и гледамо како Пресвета Дјева улази у њега, као мала девојчица која се према Предању сама успела уз петнаест степеника што визуелно представља како ће Пресвета Дјева напредовати у врлинама, како ће се усавршавати и постати храм Духа Светога: – Она је најсавршеније људско биће које је поживело на земљи. Она се потпуно посветила Богу, а једна реч посебно изражава њену посвећеност Богу, то је њена девственост. Девственост је потпуна преданост Богу, потпуна безгрешност, потпуна чистота, одсуство прљавштине, одсуство греха, одсуство зла. Она је најчистије биће које је поживело на земљи, потпуно слободно од греха, потпуно посвећено Богу. И такво биће Бог је изабрао да борави у њему и да се роди на земљи да би са људима живео. Извор: Епархија милешевска
  10. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
  11. Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска
  12. На дан молитвеног сећања на Светог мученика Андреја Стратилата, 1. септембра 2018. године, вероучитељи Епархије милешевске сабрали су се на Божанској Литургији у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  13. ризница богословља

    Епископ др Атанасије: Беседа на празник Светог Пророка Илије

    Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  14. Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу? Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. На дан Преподобног Сисоја Великог, 19. јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије милешевске, био је предстојатељ Божанске Литургије у Спасовој цркви манастира Милешеве. Обраћајући се свештенослужитељима Преосвећени Епископ је рекао да је Црква Христова на простору Епархије милешевске нападнута и да тај напад истом жестином још траје: – На Свету Цркву је бачена клевета. Клеветама је у медијима нападнут Епископ милешевске Епархије. Ја ћу покушати да вам приближим истину о томе ради ваше савести да се не бисте узбуњивали, да се можете боље снаћи пред лажима, јер свака лажна оптужба и све клевете стварају се са неким циљем. Циљ клевете је да замагли духовни вид, да обмане, да заведе и поведе странпутицом. Посебно је клевета делотворна када се баци на предводника једне заједнице. Речено је у Светом Писму да убијање пастира доводи до тога да се стадо распе и изгуби. Управо је у овом случају циљ клеветника тај: да се замути овај простор, и шире од овог простора да би се верни лако ловили и водили странпутицом, одвајали од Христа, скретали са пута спасења неким другим заблудним путем. Речено је у медијима да је Епископ милешевски вршио насиље над Епископом Филаретом, и речено је јавно да је Епископ милешевски, када се сусрео са Владиком Филаретом, био пијан. Оптужен је Епископ милешевски гнусним клеветама у медијима, и то више дана, да он има жену и децу. – Овде су међу вама они који су са мном заједно посетили Владику Филарета, они знају да сам га посетио из братољубивих разлога. Можете их питати о истинитости сваке моје речи. Отишао сам да видим како је брат Филарет здравствено и да ли му нешто недостаје од средстава јер Епархија милешевска брине о њему. Са мојим благословом је посвећен игуман Павле, који руководи манастиром Дубницом, да додатно брине и о Епископу Филарету. Са љубављу смо дошли до владике Филарета, нисмо дакле дошли да вршимо над њим насиље нити смо насиље чинили. Што се тиче друге оптужбе да сам ја, како рече онај човек који много прича, често клеветнички на телевизији, дошао пијан и одмах са врата почео вршити насиље над Владиком Филаретом ево браћа знају, нека кажу да ли сам ја тога дана уопште пришао алкохолу. Ја верујем да нисам ни погледао да ли и други прилазе. И онда рекоше клеветници да сам се једва држао на ногама. Како би човек који се једва држи на ногама могао да врши такву силу. – Најгнуснија лаж је она трећа. Одмах истога дана, када сам сазнао за ту клевету ја сам позвао јавност, има и записано у неким медијима, да се оформи стручно-медицинска комисија, да се нађу нека деца па да се изврши стручни ДНК тест и позвао сам да господин који ме је клеветао, иако није стручан у тој медицинској ствари, и он буде члан те комисије и надзире рад. Драга браћо и сестре, ово изгледа страшно. Међутим, Цркви Христовој ово искуство уопште није непознато, није ново. Ово се њој догађа непрестано на њеном историјском путу. Господ наш нас је и подсетио у својој беседи на Гори блаженстава да ће се све ово догађати. А и данас чусмо, прочитано је из Матејевог јеванђеља, како Господ рече: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде. Тако нас позива Господ наш Христос. У беседи на Гори блаженстава каже: Блажени сте када вас узасрамоте, и кажу на вас свакојаке рђаве речи, лажући мене ради. Више пута сам вам говорио драги оци да се у овоме свету мора страдати. Свако страда на овај или онај начин, једино, где је разлика у страдањима? У узроку, у циљу који човек у том страдању себи одреди, и у начину подношења. Наша страдања нису неразумна, она су артикулисана иако их не узрокујемо ми, ипак им ми дајемо смер и осмишљење. А то је Христа ради, и са Христом. Онда и лакше подносимо, а и смислена су, имају вечни смисао. Драга браћо, сви овде имамо даље задатак: ја да поднесем ову срамоту кроз коју пролазим неометано у служењу Господу у Његовој Цркви, а ви драги оци, свештеници и свештеномонаси да се не поколебате, да вас ово не збуни и не одврати од ваших послушања као парохијских свештеника, и монаха и настојатеља у манастирима, него да ревносно наставите служити Господу и народу којем сте послани, који је вама поверен и да га штитите од ових и других клевета и свих заблуда. Да им очи држите бистре, да могу увек тачно видети пут спасења којим треба ићи јер свој пут ми знамо, то је пут ка Царству небеском, и ка том циљу треба да водимо и оне који су нама поверени, беседио је Епископ милешевски Атанасије. Након Свете Литургије у манастирском конаку одржан је братски састанак на коме су свештеници и свештеномонаси Епархије милешевске својим потписима једнодушно дали снажну подршку свом Епископу, изражавајући тиме своју приврженост њему и његовом пастирском руковођењу, и веру да ће Господ Промислитељ просветлити умове свих клеветника и извести их на пут истине и правде. Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: http://media.milesevskaeparhija.rs/2018/07/Beseda-Mileseva-Bratski-sastanak.mp3 View full Странице
  16. Драгана Милошевић

    Епископ милешевски Атанасије: О Богојављењу

      најава Богојављења
  17. Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“!   Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге!   Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић!   МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!   Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш   +Епископ милешевски Атанасије     Извор: Епархија милешевска
  18. Часни оци, преподобни монаси и монахиње, поштовани народе Епархије милешевске, Благодарећи Богу на овом дану, придружујем се и ја као Епископ милешевски у својим Божићним честиткама Његовој Светости нашем Патријарху Господину Иринеју и свему Сабору Епископа наше Свете Цркве и све Вас у радости поздрављам МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска View full Странице
  19. Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: «да иду Његовим стопама».   Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, - и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила.   Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да «га обрађује и чува». Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан.   Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт.   Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем.   Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути.   Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период.   Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: «Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!» Како пише свети Јован Златоусти: «Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!»   У тропарима парастоса се поје: «Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја... Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!» Тако Црква описује трагедију смрти. «О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?» А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: «Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.»   Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашнг. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: «Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.» Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: «У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!» Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону.   Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији.   Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!...   А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут... Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: «Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?» Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео?   Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: «Мало сте претрпели – много сте стекли.» Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: «Братије, потерпим вмаље (односно, истрпимо мало), али ћемо стећи вечни Рај!»   У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.   Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: «Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.» Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено.   Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери.   Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист.   Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена.   Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: «Немојте туговати као они који немају наде.» Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, «позитивну противтежу».   Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског «за Бога није добитак да некога пошаље у пакао». А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: «Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.»   Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина.   Неки постављају питање: «Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?» Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Сакрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога.   На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу.   Извор: Православие.ру Фото: Манастир Буково
  20. Многи постављају питање: зашто Бог допушта смрт? Зашто Бог допушта да смрт задеси слуге Божије, понекад чак и за време служења Богу? Зашто их Бог не чува? Ево шта треба да схватимо пре свега: онај ко жели да иде за Христом ићи ће с Њим истим путем. Од тренутка кад Христов слуга одлучи да иде за Њим, он нема другог пута. Наше кретање у сусрет Христу јесте пут угледања на Њега. Сам Христос нам је показао овај пут – не толико речима и Својим учењем колико личним примером, и сви они који желе да буду Његови ученици треба да иду овим путем за Својим Учитељем: «да иду Његовим стопама». Али се може поставити и питање: а зашто наш живот мора бити пун невоља? Зар Бог жели да се мучимо, да патимо и да умремо? Несумњиво је једно: Бог никоме не жели зло, Он не жели да човек пати, Он мрзи зло. Али се патња и смрт дешавају, нажалост, - и дешавају се зато што је човек отпао од Бога, пад првоствореног човека је донео у наш живот смрт – овог највећег и последњег човековог непријатеља, по речима апостола Павла. Смрт ће ранити сваког. Чак је и Христос као Богочовек дозволио да Га смрт рани и у извесном тренутку Његовим ученицима се учинило да Га је смрт сакрушила и победила. Знамо да је Бог створио човека и да га је сместио у Рај блаженства, на место истовремено и духовно и материјално, како би човек био срећан и духовно и телесно. Господ је човека сместио у Рај, заповедивши му да «га обрађује и чува». Али на несрећу, први човек, који је подлегао искушењу ласкања, радозналости и насладе, пао је због непослушања. То је био главни разлог због којег је истеран из Раја. Човек је сам прекинуо своју везу с Богом, док је Бог покретан љубављу, упозорио Адама: у тренутку кад поједе плод с дрвета познања добра и зла – умреће смрћу. А човек је хтео да иде својим путем. Дакле, прекршио је заповест Божију, прво је умро духовно, јер се прекинула веза с Богом, а затим је већ после много година преминуо и телесно. Адам је постао сведок прве телесне смрти на свету – свог првог сина Авеља, којег је убио Каин. И после дугог временског периода умро је и сам. Прво је умро Авељ, а не Адам, којем је предстојало да окуси горчину прве смрти другог човека, а затим и своје. Од тада се цело човечанство потчинило овом страшном и неприродном процесу – смрти. Човек је постао смртан. Прошло је неколико миленијума и на свет је дошао Христос Који је уништио смрт Својим славним Васкрсењем из мртвих. Пошто Христос није учествовао у греху, смрт над Њим нема никакву власт. Који пут и начин нам је Христос оставио како бисмо се и ми избавили смрти? Пут Својих Крсних страдања и Своје смрти. Пут аскезе, која Њему Самом као Богу није била нимало потребна. Његова смрт је згазила нашу смрт даровавши нам васкрсење и преображење тела у вечности. Душевна смрт је уништена Христовим Васкрсењем. Ако примимо Тајну Светог Крштења, свесно учествујемо у свим другим Тајнама Цркве и у њеном животу, после свеопштег васкрсења из мртвих у Другом и славном доласку Господа нашег Исуса Христа биће згажена и телесна смрт. Смрти од тог тренутка више неће бити. Тада ће сви људи, сви нараштаји, почевши од Адама, па све до последњег човека, васкрснути. Сад је смрт за нас страшна и трагична чињеница, нешто неприродно. Нисмо првобитно створени као смртни и зато кад видимо туђу смрт увек гајимо извесну одвратност према њој. Смрт је за нас права трагедија, зато што нас вређа, јер смо створени по Божијем образу и подобију. Сваки пут кад неки човек умире, може се рећи да се на тај начин вређа Сам Бог, Који је створио човека као бесмртног, зато што је оно што је Господ створио – човека, ђаво успео да поквари и да оштети и да га преда трулежи – не заувек, наравно, али на дуг временски период. Видите: Христос је дошао у свет, добровољно Се предао на Крсну смрт и Својом жртвом је уништио смрт. А пре Крсне жртве смрт је била страшна за човека, а захваљујући смрти Богочовека човек је постао страшан за смрт. Зато и појемо на Васкрс: «Христос воскресе из мервих, смертију смерт поправ!» Како пише свети Јован Златоусти: «Нико нека се не боји смрти, јер нас је Спаситељ избавио од ње!» У тропарима парастоса се поје: «Воистину страшно смерти таинство, како душа с телом насилно разлучајетсја... Плачу и ридају, јегда помишљају смерт и вижду во гробјех лежашчују, по образу Божију созданују нашу красоту безобразну, беславну, не имејушчују вида!» Тако Црква описује трагедију смрти. «О чудесе! Што сије јеже о нас бист таинство? Како предахомсја тљенију! Како сопрјагохомсја смерти?» А затим се Црква обраћа Христу Који је уништио трагедију смрти и Који је светлошћу Свог васкрсења осветио катастрофу коју је смрт донела у свет, тако да од тог тренутка смрт од тиранина постаје за нас врата која воде у Царство Божије, у којем ћемо чекати да наступи свеопште васкрсење из мртвих. Црква у тропарима парастоса одговара: «Воистину Бога повеленијем, јакоже писано јест, подајушчаго престављшемусја упокојеније.» Дакле, смрт је неизбежни удео свих људи. Неки тврде да постоји битна разлика у томе да ли човек умире у старости или у младости. Ова посматрања нас суочавају с реалношћу овог живота и живота у Христу, зато што је свима очигледно да смрт не бира, да нико неће опстати пред њом, она узима и праведника, и грешника, и богатог и сиромашнг. Кад би злом смрћу умирали само грешници, живот у Христу би био срећно провођење времена. Односно, ако тако размишљамо, било би овако: ако желиш да будеш срећан – иди за Христом. То је наивна заблуда. И биће огромна грешка ако томе будемо учили своју децу говорећи им: «Веруј у Бога да би те Он чувао, да би добро учио и да би твој живот био уређен.» Христос ниједном човеку није обећао да ће његов живот бити лак и безбрижан. Али шта је Христос рекао? – Рекао је: «У свету ћете имати жалост и пошто су Мене прогањали и вас ће прогонити, Мене су клеветали и вас ће клеветати, Мене су разапели и вас ће мучити до смрти!» Недвосмислено је јасно: ако желимо да идемо за Христом, ни за кога од нас неће бити изузетка, сви ми, Христови ученици, бићемо подвргнути невољама и овој трагедији људске природе, сви ћемо бити подвргнути овом непоколебљивом духовном закону. Врло често Господ допушта да свеце задесе најразличитије ужасне смрти као што су: мученичке, од ватре, мача, од злих људи, од различитих несрећних случајева, како бисмо се видећи их утешили због тога што Господ дозвољава да и Његове свете задеси таква смрт. Тако видећи свеце који западају у различите невоље и ми бивамо уздржнији и стрпљивији. Нека нико не мисли да Господ дозвољава да овакве невоље и несреће и смрти задесе само грешнике, коначно Се окренувши од њих. Кад сазнају да је неко умро страшном смрћу људи често мисле да су узрок смрти његови грехови и падају у очај. Постављају питања: зашто је тај и тај човек умро у младости од рака? Свети Порфирије је од младости патио од мноштва различитих болести. Можда је Господ то такође дозволио због њихових грехова? А Атанасије Атонски, изузетно велики светогорски светац, умро је пошто се на њега срушила купола храма Лавре у изградњи!... А и Сам Христос је искусио срамну и мучну смрт. За време римске владавине смрт на крсту се сматрала једном од најстрашнијих и најсрамнијих. Тако су се погубљивали робови, бунтовници и изроди. Међутим, ради човековог спасења Христос није нимало сумњао, искусио је не само ову срамну и понижавајућу смрт, већ је подвргнут читавом низу поруга: био је попљуван, тучен, вређан, разоденут... Зашто је Бог дозволио да Га Његово створење – човек – подвргне таквим мукама и понижењима? – Пре свега како би испунио Своју замисао о искупљењу човека. Али и да би нам показао да је први прошао овим путем и да би затворио уста свима који би се усудили да кажу: «Ево, за време Свог земаљског живота он је само уживао, а зашто ја патим?» Христос нам је показао лични пример како бисмо гледајући на Њега и ми били укрепљени и утешени идући Његовим стопама, како каже апостол (в.: 1 Петр. 4: 1-11). Кад видимо да не пате само грешници, већ да понекад и свеци умиру страдалничком смрћу то ће за нас представљати подстицај за трпљење. Ако је тај и тај светац тако патио, зашто онда и ја, оптерећен мноштвом грехова, не бих мало трпео? Постоји и други разлог за то што понекад добри Бог дозвољава да се деси тешка смрт: да бисмо се усавршавали, јер смо сви ми несавршени пред Богом. Сваки пут кад човек бива подвргнут неправди, различитим облицима угњетавања или кад пати због несреће, невоље и болести (посебно у младим годинама) или чак смрти, то постаје повод за уздарје од Бога у Царству Небеском, као што је речено у Писму: «Мало сте претрпели – много сте стекли.» Овде, на земљи, чак и неколико минута мучења, које човек истрпи с благодарношћу, могу постати узрок вечног блаженства. Кад је 40 севастијских мученика бачено у хладно језеро, рекли су: «Братије, потерпим вмаље (односно, истрпимо мало), али ћемо стећи вечни Рај!» У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу. Имајући у виду све ово човек с неупоредивом лакоћом и стрпљењем може да поднесе све невоље које га задесе на животном путу, по речима апостола: «Недостојна су страдања овог живота у односу на Славу Божију која ће се у нама открити.» Какву тежину имају пролазне невоље у поређењу са свевидећом, непоткупљивом благошћу Божијом, која свима даје уздарје?! Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. Још један узрок због којег Бог дозвољава да такве невоље задесе свеца представља наследност. Попут Главе Цркве Исуса Христа, мученици који иду за Њим, трпе за Њега различите муке. На крви Господа Исуса Христа и крви мученика основана је Црква. Христос је као Јагње узео на Себе грехове целог света, па тако и свеци, угледајући се на Христа, узимају грехове своје духовне деце и уништавају власт коју ђаво има над њима. Пастири који су достигли духовно стање сами постају жртва пријатна, како би укрепили своју духовну децу у вери. Али може се поставити питање: како добри Бог, Који све воли, допушта да због једних људи пате други? На ово питање ми, људи, немамо одговор. Али сам потпуно сигуран у следеће: Господ не жели да било ко од људи уопште пати, Он не жели човеку ништа рђаво и зло. Како је рекао свети Пајсије, Господ дозвољава да се деси зло, зато што зна да ће у коначном то изаћи на добро и духовну корист. Шта је, заправо, човек? Земља, прах. Оштећени образ Божији који сте стално удаљава од Њега и губи своје лице. И кога можемо назвати блаженим у правом смислу ове речи? Онога ко је успео да искористи кратки период овог пролазног живота за стицање вечног живота у Царству Небеском. Онога ко је схватио намену овог живота и ко га је провео праведно, никога не вређајући, не тлачећи, чувајући своју савест пред Богом и пред људима, ко се, и ако се оклизнуо, покајао и ко је донео плод покајања и ко се у таквом стању упокојио. Шта у коначном човек носи са собом у вечност? Само своја добра дела као драгоцено наследство, које му више нико неће одузети. Желиш да покажеш Богу своја добра дела, своје покајање? Покајање се сматра правилним кад с овим осећањем прелазимо у вечност. Стражимо зато и молимо се да нас смрт не задеси неспремне, да не напустимо овај свет немајући никакве везе с Богом. Иначе је и сам наш живот био узалудан. Пред лицем вечности и смрти свака лаж бива обнажена. Сасвим је природно што ћемо ми, који живимо у свету, у потпуности искусити и сузе и невоље, али поред свега тога не треба да оставимо уздање у Бога и у Његов Промисао о нама. Христос је преко апостола Павла рекао: «Немојте туговати као они који немају наде.» Наравно, чак ни свеци не могу уопште да не тугују, али се угледајмо на оне који имају наду. Ако немамо наду у вечни живот у Царству Небеском, како ћемо моћи да поднесемо трагичан тренутак смрти? У том случају можемо пасти у очајање и наћи се лицем у лице с овом страшном катастрофом. Такав човек у тренутку одвајања душе од тела неће имати никакву утеху – због тога што је свестан чињенице да је протраћио живот, и због недоумице шта ће бити с њим после смрти. Боље би му било да се уопште није родио него да тако умре и да причини својим ближњима толику несрећу. Да није било Христовог Васкрсења и вечног живота, наш живот не би имао никаквог смисла и, да тако кажем, «позитивну противтежу». Чак и ако људи Божији пате пред смрт и плачу, они се надају милосрђу Божијем и ова нада их крепи Али ће и ближњи бити утешени знајући да је човек био побожан и да је стремио ка Богу. Бог воли човека и по речима светог Јефрема Сиријског «за Бога није добитак да некога пошаље у пакао». А ако немамо такву наду, наш живот је права бесмислена трагедија. Шта ћемо моћи да кажемо сами себи у тренутку кад се наша душа буде одвајала од тела? Како ћемо издржати овај тренутак? Зато што је смрт страшни судија, она је мерило целог нашег живота. Ето зашто Свето Писмо каже: «Сећај се смрти и никад нећеш згрешити.» Дакле, припрема за смрт има веома велики значај за хришћанина. Неки постављају питање: «Како Бог може да буде са човеком ако Он често не одагнава од нас конкретно зло?» Да, Господ често због само Њему познатих разлога не одагнава од нас неку жалосну околност и тешкоће, али нам присуство Бога у животу човека даје могућност да преобразимо ово зло и да подносимо патњу са благодарењем претварајући је из оштрог трња у драгоцене дијаманте. Сакрушавањем срца и покорним трпљењем невоља доказаћемо Богу наше дуготрпљење. Тада ће бити очигледна корист од тога. На путу ка Богу човек који стрпљиво пати стиче огромну корист, он постаје и користан људима због свог кротког подношења невоља, и Богу пријатан. Кад такав хришћанин оде из овог света и погледа све што је издржао кроз духовну призму вечности, сигурно ће узнети славословље Богу. Очигледно ће видети какву корист је стекао од трпљења невоља, болова и тешкоћа, на које у будућем животу неће бити чак ни алузије. У будућем животу праведници и покајани грешници неће имати ни невоље, ни бола, ни жалости. Кад је Бог с нама све се у нашем животу мења набоље и човек схвата разлог онога што му се дешава и благодари Богу. Тада се решавају све његове велике и мале недоумице у вези с оним што му се дешавало у животу. Али у садашњости само неки свеци којима Бог открива Своју вољу могу бити обавештени о томе због чега нам се све то дешава у нашем животу. Извор: Православие.ру Фото: Манастир Буково View full Странице
  21. Милош Ковић: Косовска идеја је неупоредиво јача од НАТО 26 субота авг 2017 Posted by Стање ствари „Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ“, рекао је у Требињу проф. др Милош Ковић. О надахнутом предавању истим тоном пише наша Милана Бабић Милош Ковић и Милана Бабић Предавање Косовски завјет у историји српског народа професора Милоша Ковића немогуће је представити кроз форму новинарског извјештаја, јер оно што је начин његовог излагања донио требињској публици – сусрет са идејом завјетности сагледан из различитих углова компаративне равни идеје и из угла српског предања– најбоље се може пренијети видео записом. Ни промоција херцеговачког вина, која се одржавала исто вече када и предавање, није утицала на посјећеност, за потребе публике накнадно су донесена два реда столица. Упркос свему и даље је „Косово најскупља српска ријеч!“ Дакле, пишем овај извјештај покушавајући да пренесем дио атмосфере коју је даровало предавање о снази косовског предања за српски идентитет: бурне аплаузе, коментаре из публике, саоднос публике и предавача. На почетку излагања професор се осврнуо на чињеницу да политичка елита Србије погрешно интерпретира синтагму „Косовски завјет“. По њима, Косовски завјет је мит у негативном смислу те ријечи. Одмах се из публике обратио владика Атанасије који је рекао да је реч о Александру Вучићу (аплауз је одјекнуо галеријом музеја): „Кажи слободно – Вучић. Слободно реци да сам ја рекао (смијех публике и предавача). То сам рекао и на Газиместану.“ Мит као темељ друштва Осврнувши се на свој текст у Политици, професор Ковић је указао на значај мита за један народ. Док политичке елите мит користе у негативном смислу ријечи, српски социолог Срђан Шљукић пише да хуманистичке науке, још од Малиновског, знају да је мит темељ сваког друштва. Мит постоји у Америци, Великој Британији, у бразилским прашумама, на Балкану. Шта је Декларација независности? Очеви оснивачи који са бродом Мејфлауер тобоже долазе у Америку? Потом је проблематизован однос према истини у сфери науке и у области предања. У земљама у којима постоје јасно развијана егзактна знања митови постоје потпуно паралелно са тим знањима, при чему мит има већу снагу. Стога, ако је Стојан Новаковић утврдио да се на Косову није све десило као што каже предање – то не значи да предање не носи неку дубљу и тачнију истину. Иво Андрић, у „Разговору са Гојом“, каже да су легенде пуна истина историје човјечанства. Шта Срби славе? Каже се – Срби славе пораз. А шта је била Термопилска битка? Је ли то био пораз? Јесте. На њему почива идентитет, предање, историја Грка. Затим чувени говор Перикла на гробовима Атињана палих за отаџбину. Перикле каже да су светли гробови оних који су дали своје животе за отаџбину. Традиција европског човјека почива на класичном грчком насљеђу. Професор Ковић је потом указао на значај који Јевреји придају својим поразима и сјећањима на изгнаства и страдања. Све је то уткано у јеврејско биће и чини ступ његовог идентитета. Косовски завјет је не само оно што нас чини Србима него нас везује и са европским и људским насљеђем и предањем. Никакве потребе нема да се о томе говори као о неком ретроградном ратоборном миту. Дакле, ако неко каже да је позивање на Косово мит, а да он нуди истину или тзв. реалност – то је лаж. Ми говоримо о истини, а он говори о лажи! А тај неко говори (у ауторском тексту у Блицу) да српска историја не нуди ништа друго осим ратова и крви. А гдје је ту Свети Сава? Грачаница? Дечани? Пупин? Архитектура Требиња? Он нуди митоманску слику српске историје, а ми говоримо о истини. Историја косовског предања Чворне тачке српске историје одражавају се једна у другој кроз однос према Косовском завјету. Професор Ковић је извео ову тезу почевши са Словом патријарха Данила III, насталог три године послије Косовског боја. У овом тексту смо већ суочени са Косовским завјетом. А пет вијекова касније, 1961. године, Зоран Мишић, књижевни критичар, у чланку Шта је то косовско опредељење, пише да се читајући патријарха Данила III осјећамо као да се налазимо на улици 27. марта. Дакле, то је исто опредјељење – за Царство Небеско. У епској пјесми „Пропаст царства српскога“ то је избор између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор кнеза Лазара: Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, приволети царству земаљскоме, земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека. Милош Ковић на предавању у Требињу На избору кнеза Лазара за Царство Небеско почива цијела српска историја. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом. Ова два завјета се прожимају. У Житију Кнеза Лазара каже да су Срби кренули у Косовски бој наоружани молитвама Светог Саве и Светог Симеона, заокружује мисао професор Ковић. Кнез Лазар испуњава Светосавски завјет и показује да је достојан избора који је направио Свети Сава када је напустио земаљско и определио се за Царство Небеско. Код Доментијана Свети Сава је упоређен са Мојсијем. Срби имају своје националне свеце већ у средњем вијеку – то је светородна лоза Немањића. Немате династију која је толико света, можда само код Етиопљана. Срби као завјетна нација Питање српског националног идентитета професор Ковић је продубио служећи се тезом да је нација старија категорија него што се то представља у уџбеницима. Ове тезе износе двојица угледних британских историчара: Ентони Смит и Ерик Хобсбаум. Оба су, наглашава Ковић, јеврејског поријекла. Један од водећих истраживача националног идентитета британски научник Ентони Д. Смит. Није безначајно, јеврејског је порекла. Он каже да постоји неколико народа за које имамо доказ да је њихов национални идентитет старији од 18. вијека (то је оно што смо сви учили у школи да нације настају у 18. вијеку са настанком буржоазије). Он као примјере наводи Русе, Енглезе и Србе. Ову тезу преузима Ерик Хобсбаум и додаје да је код Срба то уочљиво у крилу цркве. Е. Смит говори о завјетним нацијама, хијерархијским и републиканским нацијама. Шта су завјетне нације? То су народи који су ушли у византијски комонвелт, али се то јавља и код протестантских нација, нарочито са појавом калвинизма. И то се онда појављује и код нација које су биле хијерархијске као што били Енглези, Швеђани, Немци – идеја заветности која се онда јавља у крилу калвинизма. Свест и уверење у то да су то изабрани народи. При чему у оквиру тога постоје заветни и мисионарски народи. Дакле, то је једна научна теорија, оруђе, али је занимљива за нас. Код Јермена Црква је Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је народ, а код Етиопљана носилац је династија. И, наравно, кључан однос је однос Бога и изабраног народа. При чему то није погодба – то је завјет. Вјера да када народ прекрши завјет за то плаћа цену. Наравно, Смит запоставља Нови Завет и новозаветну идеју која тражи жртву. Сада се сетимо српског предања. Идеју заветности, оно што се већ у 14. и 15. веку помиње као грех, прекришио је цар Душан оним што је учинио са својим оцем, потом узимање патријаршије и сукоб са цариградском патријаршијом. Цена за огрешење мора да се плати, а то је судбина цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цркве, много доказа имамо да Црква подржава Лазара. Подржавају га светогорци. А потом ново сагрешење које чини Вук Бранковић. Отприлике се та три мотива непрестано понављају: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.” И „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“ И, онда долази она цена која се плаћа. Каква је историја Косовског завета? Ми имамо утемељене Косовског завета у првих 30 година после Косовског боја. Између 1390. и 1420. године имамо десет текстова, а до краја 15. века уобличавање свега онога о чему читамо у јуначким песмама… Кључан период је време обнове Пећке патријаршије (мада има оних који тврде да није била укидана). Управо у ово време у којем Срби немају државу, у средњем веку имали су неколико држава, Косовски завет се утврђује. И ту већ имате све. Где? У крилу Цркве? Где су чули гуслари то о чему певају? У манастиру, у цркви… У времену када Срби немају државу имате и демографско ширење српског народа и неговање косовске, светосавске идеје у оквиру Цркве. Дакле, не само на територији Османског царства него и унутар Хазбуршког царства, гдје су Срби подвргнути унијаћењу. Како се Пећка патријаршија обнавља 1557. године на територији Османског царства? Тако нешто је незамисливо у том тренутку на католичком Западу, тамо се у том тренутку дешавају верски ратови (Вартоломејска ноћ)… Да ли је Косовски завет тајна виталности српског народа? Вуково везивање српског идентитета за језик је аутопут у југословенство Разматрање онога што се десило са појавом Вука у 19. вијеку за мене је био најзанимљивији дио предавања. Ту се наша разматрања додирују. О овоме сам причала са професором Ковићем након предавања. Изузетно значајна тема, јер, да бисмо се извукли из лавиринта у који нас је одвело југословенство, потребно је да уђемо у исходиште ове проблематике. Овај поглед на Вукову дјелатност је и „знак времена“, почетак једног критичког односа према човјеку који је дуго имао статус „неповредивости“ у српској културној и историјској сфери. Оно што су урадили Вук Караџић и Доситеj Обрадовић је један озбиљан прелом у историји српског националног идентитета, српске националне идеје. Они су везали српство за језик уместо за оно што је вековима – предање, култ, вера. Ко су Срби у 16. веку питајте Ивана Грозног који се позива на српско порекло по баки. Он даје да у Архангелском сабору у Москви осликају фреске Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. И књига која је исписана за Ивана Грозног, „Велика повест света“, део њен који се односи на Србе објавио је Милован Витезовић у Заводу за уџбенике и наставна средства. Иван Грозни тражи да на месту у књизи који се односи на Србе буде о Светом Сави и о Боју косовском. То је оно што Србе разликује од блиских православних словенских народа. И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике. Али, када говоримо о српском романтизму нико није урадио за Косовски завет више од владике Петра Другог Петровића Његоша. Професор Ковић је проблематизовао начин на који се историчари баве 19. вијеком – бавећи се образованом елитом већином школованом на Западу, а не бавећи се оним што је мислио обичан народ. Поставља се питање: ако елита везује националну идеју за језик, ко пита обичног сељака шта он мисли о томе? Онога који сваке недеље одлази на литургију. Владислав Пузовић, доцент на Богословском факултету у Београду, изучавао је грађу архива Кијева, Москве, Санкт Петербурга, где се показује да су стотине српских богослова школоване у Русији. Дакле, шта су ти људи проповедали? Другим речима, реч је о усменој култури која, по мом дубоком уверењу, остаје заветна, и мислим да је Његош, не заборавимо да је у Црној Гори теократија све до Његошеве смрти – српско друштво је вековима живело у теократском друштву. Када аустријске војске прелазе Саву и Дунав, и крећу ка Сарајеву они разговарају са патријархом и владикама. Нису они само духовни поглавари српског народа! А то остаје у Црној Гори све до смрти Његоша. Дакле, Његош је то пре свега. Често се наглашава улога Сима Милутиновића Сарајлије, али биће, ипак, да је кључни утицај Петра Првог Петровића Његоша. Његош је тај који у 19. веку заиста стоји над свима ако говоримо о Косовском завету. Увек имамо ту линију Лазар – Милош, но то је посебна тема. Код Његоша реч је пре свега о Милошу. Настављајући „ход“ косовске идеје кроз историју, професор Ковић се осврнуо на време Руварца и разрачунавање са тзв. косовским митовима. Потом се осврнуо на велико разочарање које је донио Берлински конгрес. Ипак, крајем 19. и почетком 20. вијека косовска идеја се обнавља. Прије свега у култури: Милан Ракић, св. владика Николај Велимировић, Димитрије Митриновић, Скерлић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Ђурић, Мештровић. Ипак, Мештровић ће веома брзо промијенити страну. И, онда, у таквим условим долази освећење Косова. Рат 1912. године, по изворима, био је најпопуларнији рат. Дакле, освећење Косова и онда долази Први светски рат у коме су Срби потврдили да су заветни народ. Пре свега, албанском голготом и крфским васкрсењем. Краљевина Југославија узима видовданску идеју за основу југословенске идеје, она на тој идеји много тога гради. Краљ Александар се заиста потрудио да Мештровића претвори у званичног умјетника Краљевине. Мештровић се отргнуо и чак прешао на супротну страну, заузео ексклузивистичке хрватске позиције, касније ће сарађивати и са усташама. Београд је и даље начичкан Мештровићевим фигурама… Душан Батаковић је говорио: „Ако је прва Југославија била српска, онда је друга била хрватска.“ Мислим да је то разлог што се, пре свега комунистичка партија Југославије, нарочито после Другог светског рата, тако окомила на косовску идеју. Професор Ковић се потом осврнуо на рушење Његошеве капеле и изградњу храма. Храма, кога је Меша Селимовић назвао фараонским, начињеним управо руком Ивана Мештровића. Не треба нам већа и озбиљнија симболика. Потом се осврнуо на дешавања 80-их година, на национална буђења и долазак Слободана Милошевића на Косово. После деценија атеизма потврђује се снага косовске идеје. Нећу говорити о 90-им, али, ево нас овде суочених са упорним покушајима Срба, нарочито у Србији, да забораве Косовски завет. Дакле, стање статус кво, али и притисак да се Срби не баве Косовом. Па људи који истражују јавно мњење кажу да је најважнији животни стандард – царство земаљско… Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ. И, по мом дубоком уверењу, она је неупоредиво јача од НАТО. Аплауз је трајао и трајао… Текст и фото: Милана Бабић
×