Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атанасије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 147 results

  1. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  2. У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије се присетио сусрета са преподобним Јустином Ћелијским, као и својих знаменитих професора отаца Александра Шмемана и Јована Мајендорфа, указујући да је отац Александар Шмеман био духовни предводитељ и отац. У оквиру првог дела емисије владика се са пуно љубави и емоција присетио дана проведених у Призрену крај владике Павла, потоњег патријарха српског. Живот поред патријарха Павла ми је грејао душу, он је био малога раста, али духовно горостасан јер је целокупан његов програм био живот по јеванђељу, истакао је владика Атанасије. Казивајући о животу у Београду у служби викарног епископа патријарха српског, наш гост је посебно нагласио богатство богослужбеног живота и значај мисионарског рада у нашој престоници. Између осталог, владика се присетио искуства руковођења Катихетским одбором Архиепископије београдско-карловачке и истакао да је вероучитељска служба усмерена на духовно препорађање младих душа које су гладне и жедне Бога. У завршном делу емисије Епископ милешевски је говорио о искушењима и тешкоћама које је донео дискриминаторни закон о слободи вјероисповести. Осам векова постоји црквена организација на овом простору. У новије време снашло нас је ново искушење на овом простору. Увек се тражило од нас да исповедамо Христа, и знојем, сузама, крвљу, да страдамо за Њега. Ми успевамо да одржимо јединство целе Епархије милешевске, и поред тога што имамо специфичне тешкоће. Највећи проблем за нас је немогућност да сада наставим посете пљеваљском простору, истиче са жаљењем владика Атанасије. Говорећи о преговорима Цркве са Владом Црне Горе владика истиче да преговори нису донели плода и да је власт Црне Горе наставила да користи у политички маркентинг ове преговоре и разговоре, и наставио: Најболнији је ултиматум који је постављен од стране државе да се Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Цркве региструју, као да се оне тек сада рађају. Црква која ораганизовано осам векова постоји на овом простору, уместо да се само евидентира, тражена је регистрација као нечега новог. Није се могло пристати на то и преговори који су вођени нису успели. Епископ је на крају упутио пастирску поруку изразивши наду да ће вечерашње саборовање у емисији бити свима на духовну корист. Поред преосвећеног владике Атанасија, гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске, који је на почетку узнео молитве Троједином Господу и Његовом угоднику Светом Петру, првом митрополиту и чудотворцу Цетињском. Након акатиста отац Слободан се обратио беседом говорећи о светом Петру Цетињском и поредећи данашње тешкоће и гоњење Цркве, са гоњењем у време великог владике Цетињског чије мошти сведоче да је Црква непобедива. У току разговора са Епископом Атанасијем, отац Слободан је изнео важне информације о раду Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. Музички део ове емисије употпунило је дивно појање групе "Нектарија" из Ваљева, који су већ по други пут наши гости. Извор: Живе речи
  3. Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт, наукама га обучи Византија, а обитељ Киминска и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде, а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења, а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба. У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу. Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге. Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки. У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору. После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем. Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје. Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе. Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час. У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава. Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова. После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун. Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма. Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење. После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом. Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију. Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене. Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога. У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит, којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству. Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића. После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима. Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно. Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења? Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога. Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре. - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море. Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре. Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот. Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград. Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству". Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније. Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење. Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге. Гореспоменути брат Теодот, кога преподобни отац одасла да посети братију, стигавши у манастир, затече сву братију узрујану услед очевог одласка, и срце му се кидаше због тога. Не могући да издржи без оца, он пође на Кипар, тражећи га свуда. Када беше у Аталији он, по Божјем промислу, срете преподобног оца на путу; угледавши један другога, они се силно обрадоваше. А када отац чу о узрујаности братије у манастиру, радост му се претвори у жалост, и он одмах посла Теодота натраг у лавру да извести братију о његовом доласку. Сам пак оде ради молитве у манастир који се налазио у Лампидији. Ту он, угледавши једног брата који беше сишао с ума и бесни, метну руку на њега и исцели га. И изговоривши неке поуке, он крену на Атон и стиже у своју обитељ. Када га братија угледаше, мишљаху да виде сунце, и од радости клицаху: "Хвала ти Боже!" И сви приступајући му целиваху му, неки руке, неки ноге, неки мантију. После тога преподобни стаде поново по пређашњем мудро управљати у манастиру. Након извесног времена настаде потреба да преподобнн отац лично сам иде к цару због манастирских послова. И он отпутова у Цариград. Сазнавши за његов долазак, цар се уједно и радоваше и стиђаше: радоваше се, јер је желео да види преподобнога, и стиђаше се, јер му се имао јавити у царском звању. Стога он и срете преподобнога не као цар него као један обичан, прост човек, и узевши га за десну руку и целивавши му је, он га уведе у своју унутрашњу палату, и седећи сами, они са сузама радосницама разговараху међу собом. Цар говораше: Знам, оче, да сам ја виновник свих твојих трудова и невоља, презревши страх Божји и не испунивши своје обећање. Али те молим, стрпи се очекујући моје покајање, док ми Бог да да испуним своје обећање. - Преподобни пак саветоваше му да буде богољубив, побожан, кротак, негордељив, милосрдан, многодарежљив; и поучаваше га свима добрим делима која доликују хришћанскоме цару, подсећајући га на будућу награду у вечном животу. Преподобни проведе у Цариграду много дана, често пријатељски разговарајући с царем. Отпуштајући га, цар даде манастиру све што треба. Поред тога он и писменом наредбом одреди да се сваке године са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника. И преподобни се врати к братији у манастир са изобилном царевом помоћи. Док се преподобни успешно подвизаваше и мноштво братије руковођаше на путу спасења, на њега свом силом својом устаде ненавидник добра ђаво и крену у рат против храброг војника Христовог. То би откривено једном међу подвижницима старцу, који, павши у занос, виде пук демона који се примицаше Атонској Гори; у том пуку беше један старешина, као тисућник, страшан и грозан, који показиваше велику власт. Он раздели тај пук: сто бесова посла да обилазе сву Гору и да лове иноке, а сам са деветсто бесова крену у Атанасијеву лавру уз страшно негодовање. Пре но што преподобни би обавештен о овом виђењу, њега снађе следећа болест. Када он по своме обичају рађаше са посленицима на морској обали, огромно дрво паде му некако на ногу и преби му глежње и голени, те светитељ лежаше три године на болесничком одру. Међутим он и у болести не могаше лежати скрштених руку него преписиваше књиге, за четрдесет дана свршавајући Патерик. И лежећи он се добро наоружаваше против невидљивог противника, и односећи победу одбијаше његове мучке нападе. Не успевши ништа у лаври, враг онда зађе и нахушка старе препросте иноке по осталим светогорским манастирима и пустињским самицама, убацујући им у душу против преподобног Атанасија овакве помисли: Зашто Атанасије чини насиље Светој Гори и руши древне законе наше? Он подиже скупоцене грађевине, начини нова пристаништа, ископа нове водоводе, накупова волове, засеја њиве, посади винограде, те тако Гору претвори у световно насеље. Пошто се ти старци договорише међу собом, они отпутоваше у Цариград к цару Јовану, наследнику умрлог Никифора и опадајући Атанасија мољаху цара да га протера из Свете Горе. Цар посла изасланика и позва к себи Атанасија који већ беше оздравио од болести. Видевши Атанасија, и осетивши благодат Божију која беше у њему, цар, уместо да се љути на њега, орасположи се према њему и веома заволе богонадахнутог оца, и указа му поштовање, и обасу га царским доброчинствима. Он потврди и ранију одлуку, издату царем Никифором, да се са острва Лимноса даје манастиру по двеста четрдесет четири златника, и чесно отпусти преподобног Атанасија натраг. Тада они препрости старци, испунивши се стида, раскајаше се због својих поступака, и долазећи к преподобноме искаху од њега опроштај. А постиде се и супарник ђаво, па разбеснивши се још јаче, поново нападе на лавру светога оца. Тај напад виде чесни старац Тома, који имађаше чисте очи душе. Он пошто прочита Трећи час паде у усхићење и виде све горе и брда, дрвеће и суварке, прекриљене малим црнцима, који жестоко љутећи се и дишући непријатељством, позиваху један другога у рат и битку, јаросно вичући: Докле ћемо трпети, другови? зашто да зубима не раскинемо оне што су се овде настанили? зашто да их одмах не очистимо одавде? А и старешину њиховог, непријатеља нашег, докле ћемо трпети? Зар не видите како нас он изагна одавде и заузе наша места? - Док они тако говораху, изиђе из келије преподобни отац Атанасије држећи жезал у руци. Угледавши га, црнци уздрхташе и сметоше се; а он, наваливши на њих, бијаше их, рањаваше и одгоњаше; и не престаде да их бије док их све не отера од лавре. Када старац Тома исприча ово виђење преподобноме, он одмах стаде на молитву, и са сузама мољаше Бога да стадо Своје сачува читавим од чељусти вражијих. И заиста преподобни молитвом као гвозденим жезлом бијаше и прогоњаше невидљиве зверове. Но они, мада бегаху, ипак се после кратког времена поново враћаху и не престајаху ратовати помоћу својих подмуклих замки. Тако они једноме иноку улише у душу толику мржњу према преподобноме, да чак није хтео ни да пвгледа на њега, и под утицајем демона у њему толико порасте злоба да се он и на убиство реши. Спремивши и наоштривши мач, он тражаше згодну прилику да убије преподобног оца. И једне ноћи када сви спаваху а преподобни у својој келији стајаше на молитви, убица дође келији светитељевој као да има нешто веома важно да му каже, а го мач држаше испод руке; и куцну без страха на врата, говорећи: "Благослови оче!" И глас његов беше глас Јаковљев, а руке Исавове. Преподобни пак отац, праведан као Авељ, не знађаше да напољу стоји Каин и зове га ради убиства, упита из келије: "Ко си ти?" и отшкрину мало врата. А убица, поплашивши се очинског гласа, паде на земљу тресући се. Јер Бог, чувајући верног слугу Свог, изненадним страхом порази убицу: руке му клонуше, мач му паде на земљу, и сам он лежаше ничице на земљи као мртав пред ногама оца. Видећи то, преподобни се удиви и ужасну, и подизаше са земље лежећег. А он, једва дошавши к себи, потресним гласом рече оцу: Оче, смилуј се на мене, твога заклатеља! Прости ми злоћу коју смислих против тебе, и проштавај безакоње срца мог! - Отац пак Атанасије, запаливши свећу и угледавши на земљи мач оштар као бријач, разумеде замисао инокову, и рече му: Чедо, ти си изашао на мене са овим мачем као на разбојника?! Но престани ридати, запуши уста, сакриј мач, и никоме не причај шта се десило, и приђи мени да те пољубим. Чедо моје, Бог нека ти опрости грех твој! Таква беше незлобивост преподобног оца! И од тога времена он показиваше највећу љубав према том брату. А овај, свагда се сећајући греха свог и видећи очеву незлобивост и љубав према њему, непрестано ридаше, и не могаше утајити оно што се догодило, осуђујући свој грех а величајући врлину преподобнога. И умре у великом покајању; и преподобни толико плака над њим, колико не плака ни над ким другим. Но још један брат, ненавидећи оца као и овај први, искаше прилику да га истреби са земље живих. Али, не знајући како да то изведе, он се одаде демонским магијама и чинима; и приредивши оцу многе смртоносне магије и чини, он, на своје запрепашћење, ни најмање не успе. И једном приликом он упита некога брата: Да ли враџбине наносе смрт човеку? - Брат му одговори да никакве враџбине или магије не могу нашкодити човеку благочестивом и који живи по Богу. Чувши то, врач проклињаше себе у својој савести. А када затим дознаде како је отац опростио брату који је хтео да га убије, зачуди се његовој незлобивости, срце му се раскрави и испуни страхом Божјим, и он, похитавши к оцу, паде му на ноге, и са великим ридањем исповеди грех свој просећи опроштај, који и доби од незлобивог оца. Такав беше преподобни Атанасије према онима који су се грешили о њега. Зато га Бог и прослави свуда. И сабра се у његову паству мноштво братије из разних земаља, не само из Грчке, него и из Италије, из самог старог Рима, из Калабрије, Амалтије, Иберије, и то не само од простих људи већ и од високородних и богатих. Поред тога и игумани многих манастира, одбацивши своје старешинство, долажаху под управу преподобноме. Па не само игумани него и архијереји, остављајући своје престоле и пастве, долажаху у паству светог оца, да би их он пасао. Међу таквима беху: велики међу патријарсима Николај, Андреј Хризополит, и Акакије који је просијао у току многих година у подвижништву. Исто тако и пустињаци, који беху остарели у непроходним пустињама, долазећи по Божјем промислу к оцу, настањиваху се у његовој лаври, желећи да се користе примером његовог врлинског живота. Од таквих беху: преподобни Никифор који се заједно са светим Фантином подвизавао у горама Калабријским; њима би божанствено виђење, које нареди Фантину да иде у Солун, а Никифору на Атон к преподобном Атанасију, код кога проживевши дуго, престави се и би погребен. После пак извесног времена, када његове мошти бише извађене из земље да би биле пренете на друго место, из сухих костију његових потече извор најмиомириснијег мира, које се не може упоредити ни са каквим мирисима. Такви свети велики оци беху шиљани Богом под управу преподобног оца Атанасија, из чега се јасно познаје да је живот његов био богоугоднији у поређењу са другима. Јер као што се по гранама познаје корен и по роду дрво, тако се по напредним ученицима познаје искусан учитељ и по добрим овцама добар пастир њихов. Но већ је време да укратко споменемо нека чудеса преподобног Атанасија, па да приведемо крају реч о њему. Бог, који свете Своје прославља чудесима, не лиши дара чудотворства ни овог великог угодника Свог. Најпре да нешто кажемо о његовој прозорљивости. Једном настаде љут мраз. Преподобни позва к себи једног послушника, по имену Теодора, и рече му: Брате, узми храну, па брзо иди у Кесаријско (тако се називао један крај на Атону); и када, идући к мору, будеш био према Трохаљу, наћи ћеш три човека који изнемогавају од глади и мраза и већ су на самрти; један је од њих монах; поткрепи их хлебом, да им се поврати снага и да се загреју, па их доведи овамо. - Теодор оде, и стварно нађе све онако како му пророчки рече отац. И сви се дивљаху прозорљивости свечевој. Једном се указа потреба да преподобни са неколицином братије манастирским послом отплови на лађи ка острву. Но, по Божјем попуштењу, невидљиви враг, желећи да потопи оца са братијом, подиже страховити ветар и буру, те се лађа преврну насред пучине, и све их одмах покри вода. Али десница Божја, која брзо избавља угодника Свога од свих опасности, одмах исправи преврнуту лађу, утиша буру и светитељ се обрете на крми седећи и призивајући братију к себи. И вода их као на рукама приношаше к лађи, а преподобни отац их сваког посебно извлачаше, и све их сабра живе. Једино се међу њима не налажаше Петар Кипарјанин. Не видећи га, оца заболе душа и он громко викну: "Чедо Петре, где си?" - И истовремено са очевим гласом вода изношаше Петра из дубине и ношаше га ка лађи, и отац га прихвати својим рукама. Тако сам преподобни и братија бише спасени од потопљења. И злобни враг се не само не обрадова, него још јаче би посрамљен. Блажени отац свуда посрамљиваше врага, побеђујући га и прогонећи га. Он изгна беса из инока Матеја, кога нечисти дух силно мучаше. Исто тако молитвама светога изгоњаху се невидљиви мучитељи и из осталих који паћаху од њих. Преподобни имађаше такође и исцелитељску силу, и прислужујући болесницима многе лечаше рукама својим. Он исцели губавог брата; другог који је боловао од чира у стомаку он сатвори здрава; трећег који је имао рак он излечи, начинивши руком три пута свети крсни знак над раном. Својом молитвом он одагна скакавце са манастирског острва, који беху наишли и уништаваху сав род. Једном када са, братијом пловљаше на лађи по мору, њима нестаде воде за пиће, те братија изнемогаваху од жеђи: свети Атанасије нареди да захвате воду из мора и, благословивши је, он је претвори у слатку; и братија пише и утолише своју жеђ. Један брат по имену Герасим, радећи у винограду хтеде да рукама ишчупа из земље једну чврсту и високу лозу, пошто имађаше не малу телесну онагу. Покушавши дватри пута да лозу рукама извади, он не могаде, а себе ужасно повреди: просу му се стомак и испаде му изнутрица, и страховито паћаше од болова. Но преподобни отац га исцели молитвом и знамењем светога крста. Тај исти Герасим, приводећи Бога за сведока, казиваше и ово чудо: "Када бејах на послушању резања хлебова, указа се потреба да отидем к оцу и упитам га за нешто. Деси се да се он тада налажаше сам на молитви у храму светих Апостола. Ја приђох храму и нагвиривши кроз прозорче угледах преподобног оца где се моли а лице му беше као пламен огњени. Ја се препадох и повукох се мало натраг. Почекавши неко време, ја поново завирих и видех где му лице блиста као лице ангела Божјег, окружено огњем, и од страха викнух: "О, оче!" А он, видевши ме уплашеног и схвативши од чега, запрети ми да никоме не причам о ономе што сам видео." - Ово Герасим исприча братији по престављењу преподобнога. Један брат, послан од преподобног оца на послушање у световно насеље, ђавољим искушењем би заведен на телесни грех и паде. Но осетивши тежину греха, њега стадоше мучити очајничке мисли. Вративши се у манастир, он са сузама и ридањем припаде к ногама светитељу и исповеди му свој грех и очајање. Преподобни му изговори многе корисне поуке, убеди га да не очајава и не губи наду у Божје човекољубље, и нареди му да остане међу братијом у свом првобитном послушању. Међутим један између стараца, који се зваше Павле, дознаде за братњев пад и очево самилосно милосрђе, и ропташе и на једног и на другог: брата укораваше што се дрзнуо да учини такву гадост, нарушивши завет чистоте, а оцу у лице говораше да није праведно опростити таквоме грешнику већ је потребно да он искуси многе и тешке казне. А кротки отац, сурово погледавши на роптача, рече: Павле, пази шта радиш! Мотри на себе, а не гледај грехе братије, јер је писано: Ко мисли да стоји нека се чува да не падне (1 Кор. 10, 12). Од тога часа, по Божјем попуштењу, невидљиви кушач стаде стрелама прљавих помисли рањавати срце Павлово, и распали огњем пожуде тело његово, те Павле немаше мира три дана и три ноћи, сав горећи похотом телеснога греха, па чак поче очајавати и за своје спасење. А што је најгоре, он се стиђаше да ту своју борбу исповеди оцу. Преподобни пак, Духом знајући за ту његову борбу, дозва Павла к себи и насамо разговараше с њим о неким манастирским пословима. У току разговора он постепено навођаше Павла да исповеди своју телесну страст. Тада Павле, павши пред ноге оцу, исповеди му своју муку и прошаше олакшање у тој борби. Преподобни га поучи да не осуђује брата који греши, па га одасла на његово послушање, јер беше келар. Сам пак, ставши на молитву, усрдно се са сузама помоли Богу за њега, и тог часа Павле се ослободи од страсти: јер он осети како му се излива на главу нека хладноћа која му прође целим телом све до ногу, и од тога се угаси у њему похотљива распаљеност тела његова. Другог брата, Марка из Лампсакије, жестоко спопаде таква иста греховна похота телесна; и он, дошавши к оцу, исповеди пред њим своју страст и прошаше од њега молитвену помоћ. А после неколико дана он у сну виде оца који га питаше: "Како си, брате?" Он му одговори: "Веома страшно патим, оче". На то му отац рече: "Пружи се ничице по земљи." А када се он испружи по земљи, отац му стаде ногом на слабину. Од тог притиска он се пробуди из сна, и осети да је исцељен од страсти. И од тога часа имађаше спокојство у удовима својим, не патећи ни од какве телесне пожуде. Пошто укратко изложисмо ово неколико од многих чудеса преподобног оца нашег, која он за живота учини, приступићемо повести о његовом престављењу. Пошто се са свих страна, као што је раније речено, мноштво братије стицаше к преподобноме, то се указа потреба да се, ради смештања целог сабора братије, прошири црква. Зато се к црквеним зидовима дозидаваху паперте и притвори. За време зидања једног притворног олтара појави се потреба да се сам преподобни отац попне тамо и расмотри рад, пре но што крене на предстојећи му тада пут у Цариград, јер се спремао да иде цару због манастирских послова. Он дакле најпре сазва братију, и прочита им поуку блаженог Теодора Студита, додавши и од својих богоговорљивих уста корисне савете. Затим, затворивши се у келију, он дуго остаде на молитви. После тога он изиђе из келије одевен у мандију, имајући на глави свештену кукуљачу блаженог оца свог Михаила Малеина, коју је он обично носио само о великим празницима и у време причешћивања Божанским Тајнама Христовим. И овога дана он се појави као да празнује, и беше светао лицем као анђео Божји. Узевши са собом шесторо братије, он са њима узиђе на грађевину. И када беху на врху грађевине, по недокучивим судовима Божјим, провали се кров грађевине, и све их повуче за собом доле, и затрпа их камењем и земљом. Петорица од њих одмах предадоше душе своје Богу, а отац и с њим један зидар по имену Данило, остадоше живи међу камењем. И сви тада чујаху у току три сата и више глас преподобног оца: Господе Исусе Христе, помози ми! Слава Теби, Боже! Дотрчавши, потресена братија с ридањем разгртаху камење и земљу, ко је чиме могао: алатима, рукама, ногама. И откопаше оца, који већ беше скончао у Господу, цела телом, само му на десној нози бејаше рана. Крај њега откопаше живог Данила зидара, који сав беше разбијен; и изнесоше их одатле. Таква беше кончина преподобног оца нашег Атанасија. Она се некоме може учинити неславна, пошто преподобни није скончао на одру, међутим: "пред Господом је драгоцена смрт светаца Његових" (Пс. 115, 6). Угоднику Божјем његова кончина, која му није била неизвесна, донесе мученички венац. Јер провидевши Духом своју кончину, он је унапред предсказа свом најприснијем ученику Антонију, говорећи: Молим те, ти ћеш сам обавити пут у Цариград који нам предстоји ради манастирских потреба. А ја, тако Бог хоће, нећу више видети земаљског цара. После своје кончине преподобни лежаше три дана непогребен, док се из свих светогорских обитељи не сабраше оци да му устроје свечан погреб. Свето тело његово се не измени, нити отече, нити потамне, и лице му беше као у жива човека који спава; не осећаше се ни обичан задах од мртваца. Код свију беше велики плач за њим. А када вршаху опело над њим, из ране што му бејаше на нози истече крв, насупрот природи. Јер ко икада виде да из ране тродневног мртваца тече крв? Приметивши то, неки од угледних стараца сабраше ту крв у своје убрусе и мазаху се њоме као великом светињом ради благослова. И погребоше чесно тело преподобног оца. Тела пак петорице братије, нађена затрпана камењем, беху раније погребена чесно. А изгрувани Данило, који поживе још неколико дана, са уздахом казиваше виђење које је имао у ноћ пред кончину преподобнога. Видех, причаше он, једног светлог изасланика, који беше дошао од цара, и зове оца к цару. Отац тог часа изишавши из лавре са шесторо братије, међу којима бејах и ја, следова изасланику. И кад. стигосмо к прекрасној палати царској, и приближисмо се к вратима, преподобни отац са петоро браће уђе у палату код цара, а ја бејах остављен напољу и плаках силно. И чух где ми неко изнутра говори: "Узалуд плачеш, човече, јер ти не можеш ући унутра, ако ти не дозволи отац са којим си дошао." А ја чувши то стадох још јаче ридати, и дозивах оца умилним гласом. После кратког времена изиђе отац, узе ме за десну руку и уведе ме у палату, и ја се удостојих видети цара и поклонити му се. - Испричавши то, Данило предаде душу своју у руке Божије. Да споменемо и још нека чудеса преподобнога Атанасија, која се догодише после његовог престављења. Гореспоменути Антоније, присни ученик преподобнога, са неколицином братије отпутова манастирским послом у Гангрски крај. Путујући тамо они пред вече наиђоше на пастира који пасијаше стадо, чијег јединца сина беше ујела звер и он беше на умору. Отац силно кукаше за сином. Видевши стране монахе где пролазе, он их моли да сврате к њему, и указујући им гостољубље он им предложи храну коју имађаше: хлеб и млеко. Иноци се задивише његовој врлини што он и у толикој жалости не напушта гостопримство, и сажаљеваху га у његовој муци. Међу њима бејаше један брат по имену Симеон, који имађаше при себи убрушчић оквашен крвљу преподобног оца. Тим убрушчићем Симеон зави дечакову рану, и дечак одмах заспа слатким сном, и спаваше све до сванућа. И иноци преноћише тамо. Сутрадан дечко устаде здрав; рана му беше оздравила, и он затражи да једе. Тада сви прославише Бога. Другом једном приликом, када један од братије би послан на манастирско послушање, догоди се да он уђе у кућу неког христољупца, чија жена одавно лежаше у постељи болесна од крвоточења. Муж и сви укућани туговаху због ње. Дознавши разлог њихове туге, инок рече: "Ја имам у убрушчићу крв светог Атанасија, и ако желите, умочимо окрвављени убрушчић у воду, исцедимо га, па ту воду нека болесница попије, и биће здрава." - Чувши инокове речи, болесна жена стаде са сузама молити инока да што пре испуни свој предлог. Инок спреми такву воду са крвљу светога и даде јој. Узевши воду жена рече: "Свети Атанасије, помози ми!" И сву је попи. И одмах престаде течење крви њене, и она постаде здрава. Једном инок Симеон и инок Георгије, послани лађом на неки манастирски посао, стигоше у Певкијско пристаниште. Ту нађоше једног морнара на умору, који већ осам дана није могао говорити, кога пријатељи беху оплакали, а који и сам беше изгубио сваку наду на оздрављење. Када иноци метнуше на њега убрушчић обагрен крвљу светога, он као тргнувши се из сна одмах устаде здрав. Поред тога разна чудеса се догађаху и на гробу светога оца. Наиме: прогоњаху се нечисти дуси из људи, и различне болести исцељиваху се код оних који долажаху са вером и помазиваху се јелејем из кандила што гори на светитељевом гробу. Да поменемо и оно што се догодило са врлинским иноком Евстратијем. У њега се некако беху повредили унутрашњи органи, и он седам година мокраше крв. Лечише га многи лекари, али му не могоше помоћи. И он одрекавши се лекара ослони се на Бога, и мољаше се преподобном оцу Атанасију за посредовање пред Богом. А кад прибеже овоме исцелитељу, он убрзо доби од њега исцељење на следећи начин: у сну он виде себе у трапези, а виде и преподобног оца где седи на свом игуманском месту, пред њим стајаше скленица воде и тањир грожђа; преподобни узе мало грожђа, метну у воду, и даваше Евстратију да испије. А Евстратије, мислећи да је то неки обичан лек (од каквих се лекова он одрекао), не хте да прими. Тада му отац рече: "Не бој се, испиј, и биће ти на здравље." Евстратије узе и попи, и пробуди се из сна, и тог часа осети да је потпуно исцељен од свога недуга. Но већ је време да завршимо повест о овом светом мужу. Нека је бесконачна слава и част сада и увек и кроза све векове Богу, дивноме у светима Његовим, и који је у преподобном Атанасију пројавио Своју чудесну милост и силу. Амин. Ризница литургијског богословља и живота: Преподобни Атанасије Атонски (Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  4. Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  5. Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље
  6. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На дан молитвеног сећања на дивног угодника Божијег Светог Атанасија Великог, 15. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије прославио је свој имендан. Тим поводом, Епископ је у Спасовој цркви манастира Милешеве служио Божанску Литургију уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, јереја Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Указујући на светитеља кога данас прослављамо Епископ Атанасије је позвао да извучемо поуке из његовог живота: – Прослављамо великог угодника Божијег настојећи да сагледамо његове врлине, његову веру, да се обогатимо и сами тиме, молећи се њему да нас прихвати и да настави да буде наш заштитник и представник пред Богом и учитељ у животу. – Његов живот је уклопљен у живот Цркве, представља једну целину. Од младости своје припадао је и служио Цркви. Он је дете Цркве, зато је постао човек Христов, и Црква је њега одабрала још кад је био дете да буде за углед. Тако је рано постао и монах, свештеник, епископ. И како је одабран од Цркве тако је одмах стекао углед као неко ко је способан да Цркву представља својим начином живота, својим учењем, и на њега су се угледали сви који су желели да угоде Богу, да живе по Богу, и да живе живот спасења. – Од четрдесет седам година колико је Свети Атанасије Велики био епископ, преко петнаест година је провео у прогонству Христа ради. И оно што је посебно важно за њега јесте то да од борбе за истину никада није одустао. Много је бораца у свету, сви се боре, ево и дан данас, али за шта? Није битно само борити се, треба се борити за оно што је часно, поштено, Божије, што је по Јеванђељу, што своје укорењење има у Јеванђељу. За то се треба борити, нагласио је Епископ Атанасије. На крају службе Епископ је пререзао славски колач и освештао славско жито које су с љубављу припремиле сестре манастира Милешеве за свога Епископа. Извор: Епархија милешевска
  8. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) са жалошћу је јутрос примио вијест о упокојењу оца Момчила Кривокапића кога се сјећа као великога мисионара. Владика Атанасије је казао да је отац Момо био један од првих који је био поборник и Цркве и православља и српства у Котору, али и другдје. Имао је дивне ученике и био је први ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског. Али оно што је још важније је улога коју је о. Момо имао у избору Митрополита Амфилохија за епископа, истиче владика Атанасије, сјећајући се њиховог сусрета 1985. године у Патријаршији: “Рекао ми је да је врло важно да се Амфилохије истакне за епископа да би био наследник покојног Митрополита Данила (Дајковића), који је тада већ био остарио, зато што су они спремали некога архимандрита који је нагињао комунистима. Ми одемо код владике Стефана у Патријаршији и то му предочимо, а он нам каже да то напишемо. Ја имам ту страницу коју смо тада написали и поднијели. Владика Стефан је на основу тога на Сабору изборио да се Амфилохије одмах бира за банатског владику и тако га имамо спремног за Митрополита. Тако се и десило 1985. године и то је баш Момов допринос.” Владика је заблагодарио Господу што о. Момо има сина наследника, као што је и он био наследник свога оца свештеника. “Царство му небеско и вечан спомен – Христос Васкрсе”, казао је умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) опраштајући се од новопрестављеног оца Момчила Кривокапића. Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић, парох друге которске парохије и старјешина храма Св. Николе у Котору, преминуо је јутрос изненада у 76. години. Рођен 01. 07.1945. г. у Херцег Новом; завршио је Богословију Светог Саве у Београду и Богословски факултет у Београду. Рукоположен у чин ђакона 31. 08. 1969. г, а у чин презвитера 07. 09.1969. г. Одликован чином протопрезвитера 25. 11. 1989. а правом ношења напрсног крста 21.маја 1995 .године. Први ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију. Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом? – Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање. Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот? – Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо. Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса? – Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави… Да ли ћемо се изборити са овим искушењем? – Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса? – Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство. Приредила: Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска
  10. На највећи и најсветлији хришћански празник, Светло Христово Васкрсење, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је свечану Васкршњу Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић. За певницом је сестринство манастира Милешеве, предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало на прозбе и возгласе. Звучни запис беседе Иако су прилике биле мало другачије него што је уобичајено на Васкрсење Христово, због мера Владе Републике Србије у вези са пандемијом, ипак је највећи и најрадоснији празник, Празник над празницима, прослављен свечано, молитвено и радосно. Поздрављајући све радосним хришћанским поздравом: Христос Воскресе, Епископ Атанасије је, након прочитане Васкршње посланице патријарха Иринеја и свих Епископа Српске Православне Цркве, истакао значај и важност победе Христове над смрћу, коју данас прослављамо: – Ово је место на коме се увек побеђивало, ево већ осам стотина година. Почевши од нашега духовног оца Светога Саве па надаље, увек се побеђивало на овом светом месту, и ми се молимо Богу да наставимо у тој победи, и да се весели Црква Христова. Христос је победио, наши претходници су побеђивали, а на нама је да се ми сада бавимо нашим васкрсењем. Да живимо у Васкрсу, да живимо васкрслим животом. – Молимо се Богу да што брже, што скорије, сатре све оно што стоји на путу нашег спасења, што се противи пуноћи живота. Да то Господ отклони и да зацари живот који је Он дао, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  11. На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  12. Епископ ваљевски г. Милутин (71) преминуо је у недељу 29. марта 2020. године у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду. Тим поводом у манастиру Милешеви у понедељак 30. марта 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је помен блаженопочившем Епископу Милутину. Извор: Епархија милешевска
  13. Беседа Епископа Атанасија (Раките), изговорена у београдском храму Светих Цара Константина и Царице Јелене на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, 27. септембар, 2010. Лета Господњег. Драга браћо и сестре, данас је празник Крста Господњега. Свакако да су сви дани хришћанинови дани Крста, али овај дан је посебан Дан Крста, јер на данашњи дан Црква празнује онај догађај из давних времена када је пронађен и показан људима Крст Господњи, пошто је био сакривен и затрпан. Крст Господњи је, дакле, био спуштен у низину, као што је био спуштен и Онај распети на њему да би се склонио од очију људи. Као што су људи хтели да склоне од очију света и Онога распетога на њему, тако су и Крст Господњи покушали да сакрију. И свеукупно дело Христово су покушали да затрпају, да га потпуно пониште и да га баце у заборав. Људи покушавају у свим временима, док зла траје у овом свету, потпуно да анулирају и личност Христову и дело Његово. Као кад неко прође кроз снег па остане пртина, па поново снег падне и завеје ону путању, тако су људи мислили да је могуће у историји, у срцима и животима људи, потпуно уништити траг куда је Господ прошао. Али то није било могуће. На данашњи дан почетком четвртога века ископан је испод земље, испод дубоких слојева земље, Крст Господњи и истакнут на једном брду на видном месту, подигнут да га људи могу видети и кроз њега гледати Господа и добијати силу од Њега распетога на томе Крсту, да се могу клањати Крсту Господњем. Тај догађај празнујемо, а такође празнујемо и свако показивање и истицање Крста Господњега на оном месту које њему доликује. Браћо и сестре, Крст Господњи је многозначна реч. Да се послужимо речником из фармације: у једној таблети су садржани многи састојци. И онај лек, она таблета делује саобразно садржају њеноме. Тако се у Крсту Господњем, најкраће речено, садржи хришћанство. У Крсту Господњем садржи се целокупно дело Христово. А основни састав и садржај његов је љубав и сила, зато што је Господ наш у име наше, за нас, прихватио да се суочи са свеукупним злом нашим, са свим оним што угрожава нас, и са нашом болешћу, са нашом расејаношћу, са нашом заборавношћу, са нашом губом, са нашом смрћу, са нашим отвореним фронталним непријатељима, са ђаволом. Са свеукупним злом Господ је изволео да се Он суочи и сукоби, са свим оним што је угрожавало и што и дан-данас угрожава људе, изнутра и споља. Све је то прихватио Он, а резултат тога било је оно што се догодило на Голготи, распеће Господа Христа на Крсту од стране тог истог зла. Кроз то је Господ показао љубав према нама, да страда за нас у жељи да нас ослободи, да ратује за нас. Али и сила је свеукупно зло које је устало на Господа и показало се немоћно у односу на Њега. Зло лако побеђује нас, особито када смо заборавни и када се откинемо од Господа, онда је свако зло јаче од нас. Онда је и кијавица јача од човека, и кијавица и врабац. Али Господ је поразио својим смирењем и сатану и поразио је и смрт јер је кроз смрт прошао као бесмртан. Показао се надмоћнијим у односу на смрт. И не само то него је показао да је та сила, коју Он показује у односу на зло и у односу на смрт, присутна у сваком човеку који се Њега држи, који се Христа држи. Јер они који су у Христу имају и силу Христову. Тако они који умиру а верују у Христа – васкрснуће. И не само да ће васкрснути у последњи дан него и сада, одлазећи одавде, већ су у великој мери надмоћни у односу на смрт, свако према мери свога држања за Господа. И биће коначна победа. Браћо и сестре, Крст означава однос према свету, нарочито на данашњи дан, мислим да би то требало запамтити. Крст је знак ратни. Али не ратни знак као што је био за западне латинске крсташе који су у име Христа убијали. Ратни знак Крст је зато што је израз љубави према животу и љубави према човеку, онда је то ратни знак који позива у рат против зла, против свега онога што угрожава живот и угрожава човека. То је истовремено, браћо и сестре, и један одређен суд у односу на свет и у односу на зло. Погледајмо историју Христове Цркве. Црква је имала увек своју оцену свега што је у свету, своје мишљење о свему, о животу, своје мишљење о цару, о држави, своје мишљење о култури људској, своје мишљење о власти, и не само мишљење него је и одређен став према свему томе узимала. Исто као и Господ наш Исус Христос. Господ је изобличавао и прваке народне када су они бивали против човека, када су они били обухваћени злом, када су они били не само сами држани смрћу него су и друге вукли у смрт. Онда је Господ њих изобличавао. То чине сви хришћани, прави хришћани, следбеници прави Христови у свим временима. Незамисливо је да хришћанин ласка безбожницима када су њихови поступци безбожни. Без обзира ко су безбожници, чак и када су носиоци власти. Управо та спремност разлучивања зла од добра, да би се зло уклонило и уништило, да би само добро остало, управо то јесте дело Крста Христовога. Крст разлучује зло од доброга, Крст је решето, Крст је суд овоме свету, свету који у злу лежи, а за ослобођење света од зла. Крст зато ослобађа. Али не може Крст да ослободи некога не убивши претходно зло, оно што држи човека у ропству. Крст мора, пре свега, да раскује синџире који човека држе у ропству да би човека учинио слободним. Крст је моћ, браћо и сестре, погледајмо поново историју хришћанства. Људи који су удаљени од Христа мисле да благостање човечанству могу донети само помоћу своје људске памети и дарова датих човеку кроз природу. Зато се људи поносе када су образовани, и кад особито лепо певају, могу да се погорде својим даром певања, даром сликања, својом философијом, својом науком, својом компјутеристиком, информатиком, технологијом. Да, али, ово је у фусноти, чули сте да сва та електроника може пропасти. Рекоше да може да се појави нека пукотина на Сунцу и да се све угаси. Творац има одговоре за све. Ако Он нешто само мало ускрати, сви људски изуми доживљавају крах. Али ово је у фусноти. Погледајмо, дакле, како то тече у историји човечанства, у историји хришћанства. Да би Господ показао Своје присуство и Своје ослобођење од зла, није се опредељивао на основу тога колико је човек образован, колико је мудар, колико је обдарен талентима неким да би сео у Њега и кроз Њега деловао, него је Господ бирао човека отворенога срца. Најчешће су то су били људи лишени оних дарова који искушавају, лишени образовања, лишени неких посебних научних и уметничких дарова. Погледајте, и Господ наш је изабрао апостоле, не књижевнике. Било је учених људи у оно време у свету, било је и философа не само у Атини, било их је и у Израиљу. Господ је њих заобишао јер су они били препуни себе. У њима није било места ни за шта друго осим за њих саме. Јесте, има људи који су препуни себе и пуцају од себе и зато не могу никога да воле, како да воле кад су пуни себе. Не можете у њих ништа више ставити, ако још нешто ставите, они ће пући. Зато је Господ изабрао људе растерећене, растерећених и отворених срца у која се могао сместити цео свет. Тражећи такве људе, нашао је апостоле који су ловили рибу, који о себи нису имали високо мишљење, били су смирени, отворена срца тражили су од Господа знања. Тражили су да их Господ напуни мудрошћу и својом силом. И таквима се Господ показивао. Зато је Апостол Павле рекао да је Господ заобишао мудрост људску показавши да је она потпуно немоћна да избави човека и изабрао оно што је људима наизглед лудо, а то је управо смирење, оно што људи сматрају за слаботињу. Када је неко смирен, људи овога света мисле да је то нека слабост човека, јер мисле да би неко био поштован, треба одмах да покаже моћ деснице, одлучност да узврати ударац на ударац и да наплати чак и више за сваку увреду. Та логика је супротна логици Божијој, и управо Крст се појављује да би уништио такву логику. Мора прво да је уништи, да човека испразни од човека, од њега самога, да би у њега сместио мудрост Божанску. Зато Апостол Павле каже када проповеда (а ко је био успешан у проповедању као Апостол Павле и колико је чудеса учинио својим рукама Господ кроз њега, да би у њега сместио мудрост Божанску): „Нисам браћо“, каже, ,,дошао да вам говорим учевним речима“. А није да није умео, Апостол Павле је био можда најученији човек у свету у своме времену. „Нисам“, каже, ,,дошао да вам говорим ученим речима, да не бисте помислили да ово што вам ја говорим да је од човека, зато сам вам говорио обичним речима, да се кроз обичне речи пројави сила Божија“. Шта је циљ нама, браћо и сестре? Да осетимо силу Божију, да је добијемо, да она буде у нама. То је циљ. Никаква сила људска, све пропада људско. Ми хоћемо и гладни смо силе Божије, а она се пројављује тамо где је одгнана около, где је човек испражњен од себе да би себе напунио Богом. Тако размишљамо данас на овај Дан Крста Господњега. Нека Крст Господњи протера све оно што нас угрожава у нама самима, наше погрешне мисли, одлутале мисли. Нека прогна похотне мисли, нека прогна ону заробљеност законима греха, законима тела, законима природе. Нека Крст Господњи покаже да можемо као паучину покидати сваку завист у себи, склоност за осветом, болесну прилепљеност за овај свет, све то да покидамо. Нека Крст Господњи, такође, одагна и непријатељства која долазе споља. Нека дâ да нас ни једна стрела споља не може ранити, ни туђа завист, ни туђа мржња, ни туђа зла реч. Нека Господ Крстом својим такође још даље одагна и веће непријатељске силе, па и војске непријатељске, и од нас и од земље наше, од Србије, и најуже, и мало шире, и још шире, и оне у њеним природним, историјским границама. Нека Господ одагна све непријатеље са свих наших простора и нека нас штити, а то може силом пројављеном на Крсту Своме. Браћо и сестре, Крст Господњи да носимо поносно, храбро, смело и радосно у срцима својим. Амин. Из књиге Београд у молитви 2010. Извор: Епархија милешевска
  14. У среду 12. фебруара 2020. године, на дан када Света Православна Црква прославља три велика светила Цркве Божије, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о дивним светитељима које Црква данас прославља Епископ Атанасије је рекао: – Данас празнујемо оне светитеље који украшавају Цркву, који су Цркву у оно време уредили, устројили по правим законима вере и понашања и живота, празник светих тројице Јерараха, Василија Великога, Григорија Богослова, Јована Златоустога. Црква је издвојила ову тројицу светих као пример за угледање. Да се поучавамо њиховом науком, њиховим богословљем, њиховим учењем. Да живимо онако како су они живели. Да чујемо њихове речи. – Сва тројица ових дивних светитеља су имали свој специфичан задатак у Цркви, и треба додавати и једнога и другога и трећега. У Цркву свако уноси своје дело, и не може се због тога што је нечије дело добро одбацивати добра дела других људи. Многи ту праве грешку. Сви су се добро изразили, свако је донео, унео свој добри дар, и све те дарове треба слагати заједно. Они су се изразили према потреби Цркве. Према потреби Цркве су дали свој прилог, и зато их је Бог и Црква Божија прославила и прославља заједно. – Сада је потребно највише усмерити пажњу на то да правимо заједницу, да правимо људе који ће бити у слози, који се неће свађати, који неће искључивати један другога, који ће имати саосећање један према другоме. Све треба што је добро додавати једно другоме. Да овај свет напунимо добрим свештеницима, добрим монаштвом, добрим хришћанима, верницима, који неће бити подељени ни по каквим земаљским интересима, који се неће свађати због богатства, због имања, који ће једни друге осећати као браћу и сестре. Такву заједницу треба да градимо, на то нас Бог позива, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  15. Дана 13. марта 2017. године, у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на позив Студентског парламента ПБФ-а и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке, одражао је предавање епископ Г. Атанасије Јевтић, умировљени херцеговачки, професор-емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему Икономија и Теологија. View full Странице
  16. БРАК: РАЈ ИЛИ ПАКАО? Најпосле будите сви сложни, жалостиви, братољубиви, милостиви, понизни (1 Пет. 3: 8). Жена треба да стекне ту вештину – да буде дружељубива према свом мужу, тако да се он порадује кад је угледа. Има још нешто. Девојке и жене треба да воде рачуна о свом понашању, јер у браку један супружник осећа шта је другоме на души, а женама је то понајвише написано на лицу. На пример, она је тужна и мрка и питаш је: – Имаш неки проблем? – Не, све је добро. – Нешто се секираш? – Не, добро сам! – Да ли си преморена? – Не, није ми ништа! Али по теби се све види као на длану! Показујеш споља, оно што те мучи изнутра. Тако функционише мушка психа и стога је пожељно да се жена осмехује и буде дружељубива, а не мргодна, депресивна, јер се њен муж нервира када је види такву. Њега обузима осећај да треба нешто да уради да исправи ситуацију и он постаје налик лаву заробљеном у кавезу. Жена треба да научи да му пружа такву радост. А не да, чим муж прекорачи праг куће, сручи на њега све своје проблеме. То је грешка! Као што Сара слушаше Аврама, и зваше га господарем; које сте ви кћери постале, ако чините добро, и не бојите се никаквог страха (1 Пет. 3: 6). Тако је било и код нас на Кипру донедавно, зар не? Муж је говорио: «То је моја господарица», а жена: «То је мој господар!» Сада више тако не зборе. Говоре ли тако? Не говоре. А некад је тако било, па и данас ако пођете у неко село, видећете да тамо још увек има благородних стараца и старица који тако говоре. И јасно је да су они срећници, јер ти људи знају како да разговарају једно са другим, муж зна да пружи ту радост зато што је веома важно да жена буде срећна. Када она није срећна, већ потиштена и њено лице одаје нервозу, тада је заиста тешко с њом живети. Као да у руци има тестеру за метал, пресећи ће те напола, па макар био и од гвожђа! Нема шансе да ћеш остати у једном комаду! Имаћеш проблема. Обавезно. Из тог разлога жене морају да буду дружељубиве и да пружају потребну радост својим мужевима. А супруг, као што сам рекао, треба да поштује своју жену, да је обасипа похвалама, нежношћу, љубављу, сигурношћу, топлином – свиме што је једној жени потребно од њеног мужа. Још треба да разумемо да се брачни живот не држи на интимним односима, јер они чине само мали део брачног живота. Ако муж то не схвати, појавиће се још један проблем у браку. Обоје треба то да схвате до брака. Зато Црква одлучно одбацује предбрачне везе, како би муж и жена научили да се међусобно поштују као личности, а не да једно друго посматрају само као особе супротног пола. Предбрачне везе уништавају брак. Недавно сам читао да су чак и у западним (напредним, како сад говоре) земљама, где царује потпуна слобода по тим питањима, људи открили да је главна претпоставка успешног породичног живота сачувати себе чистим и непорочним до брака. На тај начин брак одиста добија свој пуни смисао, светост и тим путем се стварају услови за међусобно поштовање. Управо тада брак постаје права Света Тајна. У супротном, све је профанисано до брака и он се претвара у нешто што је урађено већ стотину пута и због тога супружници не виде никакав суштински смисао у браку. Сам Бог каже да човек треба да остави оца свог и мајку своју када ступи у брак, да се споји са својом женом и да они постану једно тело (в.: Постање 2: 24; Еф. 5: 31). Разуме се да ти поштујеш своје родитеље, али то поштовање траје до брака, а после у твој живот улази друга особа, твоја жена. И ти остављаш своје родитеље, што наравно не значи да ти више није стало до њих, просто увек треба да имаш у виду да мораш да се спојиш са својом женом. И Свето Писмо се у том случају у првом реду обраћа мужу. То јест, муж, пре свега, треба да остави своје родитеље, јер ће бити поражен ако их узме са собом. Његов брак неће успети. Истовремено, женини родитељи, ма какви год били, ипак понекад помажу, чувају децу итд. Али не мислим да могу постојати две домаћице у једном дому, јер би у том случају једна од њих требало да буде велика светица! Ми указујемо дужно поштовање свима: како својим родитељима, тако и родитељима супруге, који такође постају наши родитељи. Суштина је у томе да то уважавање треба да садржи дозу здравог разума, зато што супружничка веза не сме да буде пољуљана услед мешања родитеља. Брачна веза, по сваку цену, мора остати неприкосновено у власти самих супружника, и тек ако она није у опасности можемо се окренути и својим родитељима. Када је свима очигледно да је брак здрав, када муж и жена воле једно друго и тесно су међусобно повезани, тада неће бити проблема са родитељима. Ако муж воли и уважава родитеље своје жене, зато што воли своју супругу, она њему узвраћа истом мером, јер зна, сасвим је уверена, да је муж воли више од свега на свету. Она ће почети да се буни тек када посумња да њен муж потпада под утицај његове мајке, или, како се изразити, ако је он дао део свог срца мајци и она још увек влада њиме, тада ће жена наћи хиљаду разлога за прекор: «Те, твоја мама је урадила ово, те урадила је оно!» И ако често посећујеш мајку (а заиста је посећујеш једном годишење), жена ће ти рећи: «Колико јуче си био тамо!» – или: – «Звала је твоја мама и питала где си?» Када је жена у потпуности убеђена да јој муж припада целом душом и целим телом, онда мислим да неће бити проблема. Проблеми се појављују тек када супружници престају да буду нераскидиво повезани, када већ нису толико јако сједињени и негде се појавила «рупа» или «пукотина». А када је супружнички живот здрав, када су супружници повезани и воле се, тада нема таквих проблема. Проблеми проистичу од недостатка јединства, које је неопходно за добар брак. Свети апостол веома цени брак и брачну везу. То јест, посматрајући своју жену учиш се да је доживљаваш као особу која ће заједно са тобом наследити Царство Божије. Када наша молитва наилази не препреке? Онда када нас гризе савест. Када нам савест поручује да смо нешто лоше учинили, када држимо злобу на брата нашега, тада не можемо да се молимо јер се не усуђујемо да изађемо пред Бога. Смелост пред Богом има само онај човек, чија савест сведочи да је урадио све што је до њега. Стога је врло важно посматрати другу особу као сунаследника Царства Божијег, а брак као општи подвиг. Управо зато двоје људи и живе заједно да би се заједно подвизавали и заједно ушли у Царство Божије. Не ступамо у брак да би нам цео живот био песма, или да бисмо направили децу и подигли породични дом. Не, главни смисао брака је да заједно уђемо у Царство Божије, а то значи да треба да будемо спремни да у било ком тренутку платимо било коју цену, принесемо било какву жртву и да претрпимо било какву потешкоћу у браку. Зато не смемо рушити свој брак када се суочимо са првом потешкоћом, па чак и ако проблеми наствљају да нас море ми смо дужни да га сачувамо. Рећи ћеш: «Па сад се сви разводе!» Да, разводе се. Али чињеница је да брак треба да се гради на основи која претпоставља заједничко приближавање супружника Царству Небеском. А то значи да једна особа треба да пружа подршку другој и да се они зјаедно крећу према Царству Божијем. Веома је важно да супружници науче да се заједно моле. Стога не избегавајте заједничку молитву и молите се скупа! Макар два минута, али обоје станите пред Бога и помолите се. И видећете да нема проблема за људе који се свакодневно заједно моле. Зашто? Зато што ће наступити час молитве који ће однети све проблеме. Данас смо се, на пример, посвађали. Али увече ћемо се заједно помолити, без обзира на то. Шта се ту може? Један из свог ћошка, други из свог, али заједно стојимо пред Богом. Поступамо као у «Отачнику», када је један старац пришао другом и рекао: – Геронда, мој сабрат ме је јако огорчио и не могу да му опростим. Не могу! – Добро, ходи овамо и хајде да се помолимо! – одговорио је старац и почео да се моли: – «Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и не опрости нам дугове наше као што и ми не опраштамо дужницима својим». Први ава је почео да се буни: – Не, оче, то је грешка! Ми говоримо: «И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим»! – Али ти му не опрашташ! Како да Бог теби опрости? И тако «усрдно Ти се молимо Христе, да нам не опрашташ грехове наше, као што и ми не опраштамо грехове браће наше…» Када пођеш да се помолиш Богу, успокојићеш се. Помолиш се са супругом и наступиће олакшање, рана ће почети да зараста и настаће мост. То још и боље успева када су присутна деца. Спасоносно је да деца виде своје родитеље како се заједно моле. Не знам за пуно породица које се заједно моле. Како да вам објасним? Верујем, да се тој деци усађују добри призори, када она виде оца како клечи и моли се заједно са мајком. Мислите ли да ће некада та слика ишчилети из њиховог сећања? Никада. И дете ће тако силно почети да поштује своје родитеље, тако ће их силно заволети, да ће тај призор бити његово најмоћније оружје, чак и у случају да му родитељ не да никакав конкретан савет Доказано је да је породица која се заједно моли веома сложна. Нарочито ако научимо, како је ред и у Цркви, да опростимо једни другима пре него што се помолимо и одемо на спавање и кажемо: «Опрости ми, погрешио сам!» – и тек тада одемо на починак. Тада наш породични дом и није дом, он постаје небо, то је заиста нешто најлепше – рај! Када породицу мучи раздор, дом се претвара у пакао и то је страшно. И немојте да мислите да деца то не разумеју: она имају озбиљну интуицију. Сетите се када сте ви били деца, или ако имате децу посматрајте их. А ја видим трогодишњу, четворогодишњу децу како прате родитеље на исповест. И та деца владају страшном интуицијом, она разумеју када однос међу родитељима није онакав какав треба да буде. Споља родитељи можда ништа не показују, не свађају се када су деца присутна, али она свеједно разумеју да постоји неки проблем. Зато родитељи сносе огромну одговорност. Хајде де, ми смо већ одрасли људи, па чак и ако се споречкамо то на нас неће оставити озбиљне психолошке последице, али деца су јако осетљива и њих то у великој мери траумира и ствара им проблеме. Зато је веома важно да родитељи науче да се моле заједно. Деца која се рађају у таквом духовном стању, то јест после молитава супружника, имају све могућности за пуну хармонију њиховог духовног живота. У Старом Завету је наведена прелепа прича о Товиту (Књига о Товиту је неканонска, али не и апокрифна, што значи да Црква дозвољава да се чита као помагало у духовном животу хришћанина). Када се он оженио, и увече одвео своју жену у одаје, пре свега је клекао и помолио се Богу на следећи начин: «Боже мој! Благослови нашу везу и сједињење и дај нам благословено дете, благословен плод, и заштити нас у све дане наше, како би ми били благоугодни пред Тобом». Разумете каква ће се деца родити у таквим условима и каква ће бити та породица? А када се деца рађају у условима греха, страсти, сластољубља и срамотних дела, онда је јасно шта ће из свега тога проистећи. И то не говоримо само ја и Црква, већ и психологија. Данас постоји цели научни правац «психологија ембриона», који нас учи да је важан тренутак зачећа детета, јер од тог тренутка дете носи генетски код. Старац Порфирије је увек говорио о томе, то је записано у његовим «Речима», саветовао је супружницима да гаје складне односе пред зачећем њихове деце, јер они помажу у довођењу новог човека на овај свет. Схваташ ли ти да постајеш сарадник Бога, учествујеш у појављивању новог човека на овоме свету? Ама нећеш родити неку зверку или маче, ни комад намештаја, већ целог човека, ради којег је Сам Бог постао Човек. А данас тај свети чин брачног живота претварају у разврат, на основу њега праве рекламе, снимке које продају. Најсветији акт стварања човека претворили су у одвратан призор, који може да се изврши где било… Митрополит Атанасије Лимасолски С руског Александар Ђокић 20 / 06 / 2018 Православие.Ru. View full Странице
  17. Прослављаући, сусрећући, усносећи се и радујући, хришћани Требиња и околних крајева божићну ноћ провели су на Божанственим литургијама, којима је, изнова рођено, Сунце правде – Богомладенац Христос, обасјавало овај град, раздјељујући се вјернима из сата у сат, и из храма у храм. Поноћно благодарење у требињском Преображењском храму у Бреговима, служило је мноштво верних сабраних у, и око овог Храма, предвођених требињским свештенством, а уз началствовање архијерејског намјесника требињско-дубровачког, протопрезвитера – ставрофора Бориса Бандуке. Убрзо потом, средином ове требињске витлејемске ноћи, у истом Храму, Евхаристијско сабрање вјерних окупило се на Светој архијерејској литургији, предвођено умировљеним Епископом захумско-херцеговачким и приморским Атанасијем, а да би се, непосредно по том, Благословном царству Оца и Сина и Светог Духа, клицало и у Херцеговачкој Грачаници, на Црквини. Претпразнујући овом Празнику, током Бадњег дана, свјетлост и топлота витлејемске пећине проносила се из насеља у насеље, уз налагање бадњака, које је приређено и на централној градској тржници. У радости Рођења Христовог и наредних дана, а о Празнику Сабора Пресвете Богородице и о Спомену на Светог првомученика и архиђакона Стефана, у Саборном храму у Требињу, као и у другим парохијским и манастирским храмовима широм града и Епарије, биће служене Свете литургије. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  18. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су данас у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће многобројног вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Преосвећени владика умировљени Атанасије је казао да смо ми припадници – Божја дјеца једне Свете Саборне Апостолске Цркве и да је саборност карактер православља – Христов карактер те да зато имамо Сабор апостола: „Кад год се окупимо на Светој литургији, а она је Небески сабор на земљи, предверје неба, почетак вјечнога непролазнога Царства Божијега, ми исповједамо ту своју припадност Саборној васељенској Христовој небоземној Цркви. Сабор Светих отаца, Светих мученика, Светих исповједника и праведника то је Црква Христова, тијело Његово, изливена љубав Бога Оца и заједница Духа Светога. Зато да се радујемо долазећи у храмове као мјеста окупљања тога Сабора непрозлазнога.“ Подсјетио је владика да су свети хришћански владари почев од цара Константина, који је зауставио гоњење Цркве од безбожних римских власти, градили храмове. Цар Консатантин основао је Нови Јерусалим, и гдје год је ишао оснивао је цркве: од Цариграда до свога роднога Ниша и даље до краја васељене. Поред многобројних цркава у Богом спасаваној Епархији захумско-херцеговачкој саградио је неколико храмова: Тврдош, Павлов манастир и многе друге цркве. Истакао је да су тај константипољски дух слиједели његови наследници, владари, јерарси, Свети оци, тако је Свети Сава на Сабору у Жичи о Спасовдану 1220. године, рекао: Оци нам оставише и ево ја уђох у то наслијеђе: „И тако је оснивао и он цркве и епископије. Наша од Светог Саве основана епископија је била у Стону на Пељешцу“, казао је владика и додао да се ова Епархија протезала свом долином Неретве до Милешеве, као и да је и данашња Црна Гора припадала овој Епархији све док свештеномученик Гаврило Рајић није Светога Василија који је већ 12 година столовао у Стону, послије у Тврдошу, премјестио у источни дио те епархије у данашњи Никшић, ондашњу, такође, Херцеговину. Онда су створене и друге епархије. „Свети Сава је створио Зетску епархију на Превлаци и тако редом све до Раса и других крајева гдје живи српски и православни народ. Данас смо ми на том сабору и овдје је наш и ваш архипастир. Митрополит који је по вјековноме предању егзарх Пећкога трона, што значи испостава Пећког трона. Наслијеђе је ишло директно и ми смо данас у Светосавској Пећкој патријаршији. То је апостолска Црква, апостолска Патријаршија. И храмове које подижемо и које су подизали наши преци, Свети Петар, Свети Василије, Свети Петар Херцеговачки, и редом новомученици. Сви храмови Божији су Небо на земљи.“ Као што је Господ рекао: „Многе су обитељи у дому Оца Мога“, тако су многе обитељи по овој земљи, као сазвежђа звезда тако су храмови наши и тако су мјеста слављења Божјега ради спасења нашега, бесједио је владика Атанасије благосиљајући сабране који се окупљају, сабирају око своје Цркве: „Црква сабира не разједињује! Нарочито ми је мило што доводите дјецу, учите их да су саборна бића и да се окупљамо на сабор са свима Светима. Кажу и нови Свети оци: Црква је сабор са свима Светима. Почиње од тога што држимо у срцу, уму, вјери својој, љубави и нади својој сабор са свима Светима. Нека је овај дан благословен, дан васкрсења Христовога у Храму Васкрсења. Ми смо народ васкрсења.“ Поручујући да је Бог јачи од свих, умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије је посвједочио да када приђу ћивоту Светог Василија особе поседнуте ђаволом, ђаволи дрхте пред Богом живим и његовим угодницима, јер је Бог јачи од ђавола и увијек побјеђује: „Храбрите се, вјерујте, нека не гасне вјера ваша, и мир ваш у души, мир којим поздрављају и владика и свештеник: Мир свима, и одговара побожни народ: И духу твоме, теби, твоме духу такође мир. То је један исти Дух Свети који прожима тијело Цркве и све нас. Духом Светим смо крштени, Њиме смо миропомазани, Духом Светим благословени, Духом Светим се Литургија остварује, не нашим силама него Духом Свете Тројице, Треће лице Свете Тројице, али равно Оцу и Сину.“ Даље је владика истакао да смо сви позвани на Небески сабор да будемо саборници Свете Тројице јер Црква је сабор и сабира: „То је тестамент, наслијеђе од Светих царева, од Светих архијереја“, казао је Епископ Атанасије и, кад је Свети Василије благословом Патријарха свештеномученика Гаврила Рајића из Новог брда родом са Косова, премештен ондашњи Оногошт, данашњи Никшић, назвао је Источно-херцеговачка или Херцеговачка друга епархија, а остао је заједнички. Данас он помаже.“ Ходите земљом са пуно вјере и наде и љубави, поручио је владика Атанасије, јер није добро да имамо мржњу према било коме и она прије свега убија онога који мрзи, разара му јединство: „Немој да се гордимо, будимо смирени. Мајка Божја, дјевојчица од осам година кад је уведена у храм Божији и послије ишла код рођаке Јелисавете, мајке Јована Крститеља, спјевала је пјесму: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спасу мому. Што погледа на смирење слушкиње Своје, јер од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји, па онда додаје једну врло дубоку мисао да богате Господ растури мислима гордим срца њиховога.“ Објаснио је да је модерни човјек постао шизофрен, зато што се горди и мисли да он много значи, а уствари, како је рекао праведни Јов, завршава као храна црвима у гробу: „Нека се присјете сви они који хоће насиље Цркви Божјој, да је Црква Божја непобједива, неодољива. Свети Немања који се родио овдје превео је оно грчко Исус Христос побеђује (НИКА) – Исус Христос одоле, тако пише око његовога крста, јер то је сила Цркве да она одолева нападима. Велики светитељи, као Јован Златоусти, говорили су Црква Христова је нападана, али лађа Христова никад неће потонути. Зато стојимо добро, стојимо са смерношћи и исповједајмо вјеру у Свету Тројицу. Останемо боголики и богочежњиви, и Бог ће бити са нама, наш Бог се тако и зове: С нама је Бог – Емануил и не бојмо се никога „, закључио је у својој бесједи владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Није тема за пост, али када је могао Владика овако нешто да нам приреди за време поста онда треба да се забележи, чисто да остане за наук како неко може дубоко да падне и које су последице раскола које је направио Патријарх Вартоломеј. Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека. Епископ Атанасије Јевтић, у Никшићу 23 децембра 2019
  20. У среду 27. новембра 2019. године почео је четрдесетодневни Божићни пост. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије обратио се свим вернима честитајући почетак поста и упућујући све ка великом радосном празнику Божићу: – Запутили смо се ка Божићу. Звучни запис беседе Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. – И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот. – Да дочекамо Божић у радости, и као што Бог грли нас тако да грлимо једни друге, пожелео је Епископ Атанасије свима. Извор: Епархија милешевска
  21. Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог преставqења Светог Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једнога од Три Васеqенска Јерараха Православне Цркве и великога Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као - хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био "живо ходеће Јеванђеље" Божије. Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела,[1] која заиста представqају бесценблаго за Цркву Христову, њено "пето Еванђеqе", како је рекао опет Отац Јустин, изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо - Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеqа као пети јеванђелист, због чега је и назван "Пети Ееванђелист" од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даqе видети. Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), Само-Речи Божије, како он често, а с њиме и други Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом.[2] За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је - Јеванђеqе, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитеqи.[3] После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета - Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање - а то предање хоће нешто да каже - да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеqе, то јест своје Посланице. "Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и qубав према Павлу! Опростите ми, или боqе немојте праштати, него подражавајте ту qубав!"(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику qубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеqа Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубqивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јавqену лично у Новом Завету - у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситеqу, Који је уствари сав садржај и смисао и циq и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије. +++ Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеqа. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеqе, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживqавању Речи Бога Живога. Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеqе, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења: "Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књиге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили - тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, - хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био боqи, - тј. да је боqе било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига - показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас - Дух Свети - потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боqе, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), - наставqа даqе Златоуст - показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (qуди) скренули: неки због (искривqених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет"(Омилија 1,1 на Матеја). Даqе Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеqа. Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је "да не потребујемо слова/списе" - ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више qудске списе и књиге - него да "уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме": да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај "други лек", други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих qуди (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије - Светога Писма. То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројавqује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим "библијским наукама" да бисмо пошли даqе у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даqа истраживања и продубqене студије савремених библиста, итд., али - ако изгубимо Светога Духа као руководитеqа и надахнитеqа поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух оживqује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитеqи Новога Завета, служитеqи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор. 3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитеq Цркве, "помаже у нашим немоћима... и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним" (Рм. 8,26) - како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије - Светога Писма. +++ Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђеqу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православqа, тако да је и буквално употребqен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даqим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар - на Ободу је то био јеромонах Макарије - унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста.[4] Ту стоји поновqена мисао Златоустова: да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не "писмом" - словом и књигом - него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио "непотрошиво богатство" Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, "божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитеq целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела"... итд.[5] Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим qудима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јавqао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија - Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довоqно "написати" неко писмо, или дати неку "књигу" (као муслимански "Китаб", или чак и као јеврерјску "Тору"). Због тога су и сами Божији qуди, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитеqу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов qубqени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, "павловски" смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих "књижевника" или данашњих "библиста", већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђеqима и осталим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеqа, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26). У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даqе да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме - химне, тропари, кондаци, канони - продужетак Псалтира. И заиста, за дивqење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста "плетеније словес", како каже премудри Соломон (Прем. 8,8 "строфáс лôгон" = плетен¡õ или извит¡õ словес¢). Зато су ови Оци - песници Цркве - наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и qуде Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавqа живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму "Свјете Тихиј", или величанствену песничку синтезу Великог Славословqа, или песме Велике Недеqе и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословqе и богославqе. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме "Дневнику" (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеqе заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског. Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога qубqенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитеq надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем - из Јеванђеqа Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте - Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије - Јеванђеqем (Рм. 1,1.9.16; 2,16; 15,16.19.29; 16,25итд.), јер ни Јеванђеqе није завршено са бројем четири. Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживqавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: "Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи) Црква, називајући тако тело Његово" (Омилија 30,1 на 1Кор. ПГ 61,250). Интересантно је да ову наизглед "грешку" у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом "корекцијом" или "варијантом"). Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено - "егз-егетизирано" (потсећамо да речексигисис= егзегеза /од глг. екс-сго/ значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословqе – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор. 10,16-17: "Чаша благослова коју благосиqамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб - једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо." Из овога темеqног места Павловог Јеванђеqа о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закqучак: Павле речју "заједница -коинониа" показује да "смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? - Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело... Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово" (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол. ПГ 61,200; 62,27; 62,353). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеqа у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу - једно Тело и један Дух. +++ Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитеq нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитеqи су били Света Браћа Кирило и Методије). Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (1224-1236.г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих - који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик - и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): "Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатеqије, пропоједите Воскресенија слово!"(Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, глас 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: "Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!" - Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитеq живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења. Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега - његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима. Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боqе у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: "Бог да ми опрости, али ма колико да волим све Светитеqе, Златоуста волим изнад свих!" - Питали смо га: "Зашто, аво?" - "Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеqа, све димензије Благовести Христове за свет и човека." И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: "И Јеванђеqа Павловог!" Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: "Са Апостолом Павлом кроз живот!"). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога. Наиме, он се, вели, дуго питао: "Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеqа: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боqе: Који су то многи други?" - И одговара: "То су Светитеqи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеqа Христова. Сваки је Светитеq наставак Јеванђеqа Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеqа, тако и Светитеqи, и њихова житија, и њихова дела - наставак су Јеванђеqа." - Ето, то је Живо Предање Јеванђеqа Христовог, наставqано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеqе до Златоуста и до данас, и до краја века. Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јавqање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и "над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јавqања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеqа. Обојица су, дакле, били qуди духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеqе, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом! Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, наставqач и продужавалац Јеванђеqа Христа Логоса и Спаситеqа, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст је био и наставqач проповеди и свештенодејства Јеванђеqа, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеqа назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеqа Божијег (Рм. 15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: "Уста Христова - Павле, уста Павлова - Јован!" Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитеq у Јеванђеqу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвоqава да та књига, као само текст, постане "мртво слово на папиру", како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеqе у Цркви Богочовека и Спаситеqа свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе - изношења на јавност и извођења на видик свима - онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот - Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо - и доживисмо - славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо - и видимо и доживqавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца - славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква - заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн. 1,14; Еф.1,22-23). Као богослови и егзегете Речи Божије није довоqно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог "окамењеним нечувствијем", како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехоqубqем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумqа, какве је духодарне врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели - "твори да би разумео", говорио је он - то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боqе познатим речима Светог Григорија Богослова: "Треба се прво очистити - па онда (друге) чистити; прво постати мудар - па умудривати; постати светлост - па просветqивати; приближити се Богу - па друге приводити Њему; бити освећен - па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати - савесношћу" (Беседа 2,71: Апологија, ПГ 35,480). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно "макар", тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветqивање, - али не европском "просвећеношћу", од које данас заслепqује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! - И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос - Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух - Фотодотис и Фотагогос - Светлодавац и Светловодитеq свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и "миломе Богу приступачно", како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога. Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представqења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресеqења из овога Божијег света и века, у онај боqи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца qудских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: "Реч Моја - подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену"). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али Христу верноме народу Божијем - Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јавqања овог Светитеqа њему и благодатног благосиqања над главом његовом. Ту Јустинову Молитву Светом Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прославqамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон енекен! = Слава Богу за све! + Епископ Атанасије бивши Захумско-херцеговачки и приморски Извор: Верујем.орг
  22. Боравећи у Нишу на обележавању значајног јубилеја Ниша и целе Православне Епархије нишке – двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, посетио богословију Светих Кирила и Методија. Епископ Атанасије се у краћем разговору са свештеницима, професорима богословије, упознао са условима живота и рада ученика и предавача, као и са смештајним капацитетима ове школске установе Српске Православне Цркве, живо се подсећајући на услове и време када је богословија радила у Призрену, где је он некада био предавач. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а професори су били веома захвални Преосвећеном на указаним саветима за побољшање и унапређење наставе, све у славу Божију, а на добробит, како ученика и особља Богословије, тако и целокупне Српске Православне Цркве чији ће пастири и учитељи једнога дана постати садашњи ђаци. Извор: Епархија милешевска
  23. Црква и политика Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? Епископ Атанасије Јевтић четвртак, 07. новембар 2019. Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио себе за самозваног бога и господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и Српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији. Признајемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претен­ циозан – мада је свака претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да Српском народу у Србији и urbi et orbi изван ње, после познатих осионо­комунистичких и инфернално­демонских претензија да „промени свест Српског народа“ (као да се ради о заморчићима из познате му „шува­ рове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, као што је Шешељ, или Премијерка лезбијка, или неке креатуре међу министрима, или из неке друге свезналачке му области „реконструирања“ или „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели), или опетованих неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом Српског народа (памти­ мо, рецимо: „Шта ће нам Небо! тамо нема закона, тамо се ништа не ради“, итд. итсл.). Ретко је и оваква, каква је ова титоистичка „и после Тита Тито – Србија“, имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић. Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима било ово што им је својевремено упутио преко „Ве­черњих новости“? Као Србин из земље Србије и њен држављанин од рођења, на Земљи и на Небу њеном, који у Небеској Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у Њој и за Њу, питам се: ко том Србину, ругачу Јединствене Небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине Богодане Земље­-Отаџбине наше, у све четири њене димензије укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог издајника, добио и наследио у оба и за оба света? Осим ако је он само пуж, а не и орао? Ко Те је овластио, г. AV (како се потписује и рекламира полућирилицом­полулатиницом) да из свог снобовског, еврослинавског, несмисленог и безкичменог провинцијализма (да ли само „буго­јанског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србија није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само уски северозападни полумесец, а не широкоока Εὐρώπη од Урала до Гибралтра) – издајеш и предајеш или продајеш Српско Небоземно Косово и Метохију? Има ли Александар Вучић деце, и има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји и есхатону метаисторије? Кад сам у Конгресу несрећне, некада демократске републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне (1990.г.), заједно са тада Епископом а потом Патријархом Свјат­јејшим Павлом, о Српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо/но/кратске“ империје, горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске империје, Шиптаре, присутне тамо г. Ругову и гђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу? Или само Ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету Земљу Срба Хришћана, заливену сопственом а не туђом крвљу, знојем и сузама, и окићену са 1500 Светих Манастира и Цркава, кад на таквој и толикој мржњи, коју према Српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце? * Није прошло ни три,четири дана како је Александар Вучић добио Орден од Патријарха Иринеја, и то Крст Светог Саве!, па је одмах пожурио да покаже како се он „бори за Косово“, јер је јавно изјавио: „Нећу да лажем Српски народ: Косово није део Србије!“ Ко га је овластио да предаје Косово Шиптарима? | Црква и политика WWW.NSPM.RS Вучићево* „поповање“ против „Небеске Србије“ као маска за урнисање Земаљске Србије Господин Александар Вучић је приватизовао и...
  24. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић) говорио је данас у Атини, на Међународном богословском симпосиону „Православно богословље и Просвета, допринос Светог Јустина Поповића и о. Георгија Флоровског“, под покровитељством Светог синода Грчке цркве, на тему: Отац Јустин – сав Јеванђеље и јеванђелист. “Божанска љубав излиће се на све и божанска светлост све ће обасјати, али не принудно и тирански, већ по мери отворености и пријемчивости свакога. Сви Анђели и људи биће возглављени у Телу Христовом и моћи ће да учествују у Заједништву Светога Духа, и обитаваће у дому Оца свога, као умно другачија лична и непоновљива бића, јер у Оца мога небеског станови су многи (Јн. 14, 2), дакле, и различити – али опет сједињени и личећи једни на друге, јер ће у свима бити једна енергија и познање једне благодати вечног живота Свете Тројице”. Владику Атанасија дочекала је у Атини његова нова књига на грчком језику Ο Πρώτος Λόγος, коју је приредио професор Догматике са солунског Универзитета “Аристотелио”, г. Јован Курембелес. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Дана 11. новембра 2019. године у Горњем манастиру Острог Свету Литургију служио је умировљени епископ Захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић). -ФОТОГАЛЕРИЈА 1- -ФОТОГАЛЕРИЈА 2- Данас, 11. новембра 2019. године, на празник Свете Преподобне Анастасије Римљанке и Светог Аврамија Затвореника, умировљени епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије Јевтић служио је Свету Архијерејску литургију са свештенством у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Манастиру Острог, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. Владици Атанасију саслуживали су протосинђел Сергије Рекић, сабрат манастира Острог и архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној Обали у Подгорици. После прочитаног Јеванђеља сабранима се ријечима бесједе обратио Владика Атанасије. Присутни монаси и вјерни су приступили Светом причешћу, а потом је Владика Атанасије још једном бесједом поучио вјерни народ. Потом је у Доњем манастиру братија манастира Острог припремила послужење за све присутне. Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...