Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атанасије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 86 results

  1. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји
  2. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји View full Странице
  3. Предавање Владике др Атанасија (Јевтића) о светом Фотију Цариградском, уприличеном на ПБФ-у 22. фебруара 2011. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  4. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  5. У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице
  6. ризница богословља

    Епископ Атанасије (Јевтић): Завјет Светог Саве

    Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија (Јевтића) на тему “Завјет Светог Саве“ које је одржао 2002. године на Философском факултету у Београду. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  7. Изасланик председника Републике Србије и врховног команданта Војске Србије министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић приредили су 10. јануара 2019. године у Дому Гарде на Топчидеру пријем поводом новогодишњих и божићних празника. Министар Вулин честитао је присутнима у име председника Републике и врховног команданта Александра Вучића новогодишње и божићне празнике и истакао да је година пред нама она у којој ћемо оно што је започето 2012. године – процес јачања и обнављања Војске Србије наставити – а многе ствари успешно привести крају. – 2019. године ова земља ће бити снажнија за нове борбене и неборбене хеликоптере, за нове тенкове и за нове БРДМ-ове. Очекујемо да ћемо склопити споразуме о куповини беспилотних летелица, да ћемо наставити да се развијамо и опремамо по Пројекту 1500, да ће сваки наш војник бити опремљен и бољим и новијим наоружањем и новим униформама – рекао је министар Вулин и додао да ће у 2019. години Војска Србије наставити да јача и да се развија. Према његовим речима, Војска Србије ће и у новој години, као и у ранијим, али и у оним годинама које тек долазе, бити ослонац своје државе, земље и народа. – Војска Србије, јака, сигурна и задовољна, јесте војска која је у стању да чува мир. Само када имате моћну, организовану војску, можете бити сигурни да ће мало ко или нико и помислити да се према вама понаша и говори језиком силе. Моћна Војска Србије може да гарантује и мир и стабилност и сигурност, све оно што Србија јесте – истакао је министар одбране, нагласивши да је сваки припадник Војске Србије оно најважније и најдрагоценије што Војска Србије има. Премда смо, додао је, срећни због нових хеликоптера, мигова, тенкова, БРДМ-ова, пушака и униформи, најсрећнијим нас чини кад је припадник Војске Србије сигуран и задовољан. – Највећа снага Војске Србије кроз историју било је што никада нисте са сигурношћу могли да кажете где почиње војска, а где престаје народ. Војска и народ увек су били једно и као такви сигурни и непобедиви. Тако ће бити и у години која је пред нама – рекао је министар Вулин, додавши да је пред нама тешка година пуна изазова у којој се формирају паравојске, говори се о стварању велике Албаније. Он је подсетио да је много оних који би волели да виде Србију малу, понижену и поражену, те да је 2019. година у којој ћемо јачати, чувати мир, чувати Србе где год да они живе. – Српско национално питање није решено, и у 2019. години као и у свакој години пре и свакој години после, радићемо све да српско национално питање буде решено у миру, како треба и како заслужује један велики и храбри народ, који је довољно глава дао у бескрајним и безбројним ратовима које су започињали и тражили други, а он у њима учествовао зато што је живео на овом парчету земље – рекао је министар Вулин. Он је нагласио да ће 2019. година бити година јединства и слоге за све Србе, где год они живели, као и схватања и разумевања да ћемо српско национално питање решити и решавати само јединствени, сложни, не стидећи се свог Београда и не стидећи се чињенице да нико Србе не може да воли, чува и поштује као њихов Београд и као њихова Србија. – Свим припадницима Војске Србије, свим грађанима Србије, желим успешну и изнад свега мирну годину, годину у којој ћемо радити, годину у којој ћемо стварати, годину у којој ћемо побеђивати. Живела Војска Србије, живела Србија! – поручио је министар Вулин. Свечаности у Дому Гарде присуствовали су министри у Влади, високи државни функционери, представници верских заједница, чланови војно-дипломатског кора, припадници Министарства одбране и Војске Србије и бројне личности из јавног живота. Вечерашњу свечаност употпунили су својим наступима Мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије и Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“. Приказан је и филм, у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм“, који укратко представља најзначајније резултате Министарства одбране и Војске Србије у години за нама. Извор: Епархија милешевска
  8. Празник Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа свечано је прослављен у целој богоспасаваној Епархији милешевској, а посебно је свечано прослављен у милешевској Световазнесењској обитељи, у којем је Божанском Литургијом началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, уз одговарање милешевског сестринства предвођеног игуманијом мати Аквилином. Верници милешевског краја који су се молитвом, постом, подвигом и врлинским животом припремали да дочекају Богомладенца Христа, приступили су чаши Христовој из које су се причестили Пречасним Тајнама Његовим. Преосвећени се у беседи поводом Божића придружио честиткама Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих Епископа наше Свете Цркве, уз подсећање да Син Божији почиње живот на земљи као бескућник, рођен је у пећини, не беше места за Њега у обичним домовима у којима живе људи, не беше места за Њега у царским палатама, и да данас на Овај Празник центар васељене нису велике престонице света, моћних земаља, него једна обична пећина, Витлејемска пећина, јер је у њој рођен Цар васељење, Цар свих времена, свих векова, најмудрији и најмоћнији, чијим се законима земља држи, опстаје и траје, Његовим законом љубави, правде и доброте, свим оним што је учинио. Радост Божића Преосвећени Епископ Атанасије је поделио са децом и у догађају ломљења божићне чеснице испред Саборног храма у Пријепољу. Извор: Епархија милешевска
  9. Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_episkop_kenijski_atanasije
  10. Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. Извор: Српска Православна Црква
  11. На дан молитвеног сећања на Светог апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 2018. године, Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије служио је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру Раковици. Предстојатељу литургијског сабрања саслуживали су протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, јереј Горан Мисановић и ђакони Горан Крстић и Горан Нухановић. Благодарећи Богу на томе што је све учествујуће прослављаче Бога и Његових светих угодника сабрао у овој светињи, епископ Атанасије је рекао да су Божји угодници показатељи пута спасења, показатељи Христа који је Пут, Истина и Живот: -Међу њима су и Свети Андреј Првозвани и Свети Фрументије, који се прослављају на овај дан, и други свети. Међу њима су и они из рода нашега словенског и српског. Неки од њих и овде почивају поред овог светог храма, патријарси Димитрије и Павле. Са њима је и велики учитељ и мисионар, проповедник Христа у свету, из новијих времена, протојереј Александар Шмеман, који се на данашњи дан пре 35 година упокојио. Он је свој живот посветио проповедању Христа у оном далеком, од Христа прилично, отуђеном свету западноме, и Христа и Цркву Његову приближио тамо, у Америци, где се његовим трудом Црква учврстила и тамо се шири. Прослављамо, дакле, све оне који су се трудили на нама и на нашем спасењу, и патријархе које споменусмо из нашег рода, и учитеље Цркве Христове које је Он призвао из других народа, беседио је Владика. Владика је заблагодарио и сестрама раковичке Светоархангелске обитељи на њиховом даноноћном стражењу у непрестаној молитви којом одржавају светињу живом, спајајући је са молитвом патријараха Димитрија и Павла и других угодника Божјих. После Божанске Литургије, Преосвећени је служио мали помен свом духовном оцу патријарху Павлу и свом драгом професору на Богословској академији Светог Владимира у Њујорку протојереју Александру Шмеману. Извор: Српска Православна Црква
  12. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У једанаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О Спаситељу“. Предавање је одржао јеромонах др Атанасије Јевтић, професор Богословског Факултета у Београду. Звучни запис емисије
  13. Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  14. У 28. недељу по Педесетници, 9. децембра 2018. године, верни народ нововарошког краја сабрао се у великом броју у храму Свете Тројице у Новој Вароши око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, пројавивши јединство Цркве Божије на овом простору. Епископу су на Божанској Литургији саслуживали свештеници овог светог храма и протођакон Никола Перковић, а црквени хор “Свети краљ Владислав” из Пријепоља појањем је улепшао службу Божију. Литургијска радост умножена је и великим бројем причасника који са страхом Божијим, вером, љубављу и смелошћу приступише Чаши Христовој и сјединише се са Господом. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Тумачећи јеванђелски одељак о слепцу којег је Господ исцелио, Преосвећени Владика је рекао да је слепи човек прогледао захваљујући својој чистој вери и личном, искреном односу према Господу, отворености његове душе према Господу. – Управо овај веома гласан догађај поставља нама многа питања: разговарамо ли ми са Богом и како разговарамо, стојимо ли пред Богом и како стојимо… Свако од нас стоји пред Богом, само што нису сви свесни тога, сви то не виде али Бог види. Бог види свакога од нас, види где је свачије срце, је ли близу Њега или далеко, где је наш ум, је ли окренут ка Богу или у супротном правцу. А стајање пред Богом поставља многе захтеве јер се не може било како стајати пред Богом. Треба да стојимо долично пред Богом, долично Бога, долично тог нашег односа са Богом – рекао је Владика нагласивши да је важно да се запитамо јесу ли нам чиста срца док стојимо са Богом, јесу ли напуњена љубављу или мржњом, завишћу, горчином или клеветом. Након Божанске Литургије, старешина храма протојереј-ставрофор Лазар Вељанчић позвао је Епископа и народ на заједничарење за трпезом љубави. Извор: Епархија милешевска
  15. Високопреподобном Архимандриту Сави (Јањићу) Манастир Високи Дечани Драги Оче Саво, Поводом Славе Ваше Свете обитељи и поводом спомена Светог Краља српског Стефана Дечанског, који у овим тешким данима бди пред Господом за све нас, шаљемо Теби и Твојој поштованој братији искрене честитке сви ми из Епархије милешевске. Ми ћемо се Светом Краљу на његов дан молитвено обраћати и из храма Светог Николе у Бањи Прибојској, на месту које је Свети Краљ лично походио. Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  16. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У осмој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање на тему “О васкрсењу мртвих и о суду“. Предавање је одржао 27. јануара 1986. године, отац Атанасије Јевтић, професор Богословског Факултета у Београду, у сали Патријаршије у Београду. Звучни запис предавања
  17. Молитвени спомен Обновљења храма Светог Великомученика Георгија, у народу познатији као Ђурђиц, свечано је прослављен у петак, 16. новембра 2018. године, у манастиру Ораховица у селу Мажићи код Прибоја. Your browser does not support the HTML5 audio tag. О храмовној слави манастира сабрао се верни народ Мажића и Прибоја око свог духовног пастира, Преосвећеног Епископа милешевског Атанасија који је предстојао Божанском Литургијом уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, протојереја Спасоје Вујанића и протођакона Николе Перковића. Након заамвоне молитве Владика Атанасије је пререзао је славски колач и поучио сабрану паству рекавши да је Свети Георгије од свих врлина које је поседовао највише био снабдевен храброшћу за којом је било највише потребе на нашем простору и то се види из тога што се наш народ највише опредељивао да узима за свог вожда, за своју крсну славу управо Светог Георгија. – Храброст директно изниче из јаке вере. Људи који имају јаку веру у Бога, који знају да је живот осигуран у Богу, који знају да ће истина победити, да је правда јача од неправде, јер Бог заступа истину и правду они то виде и тога се држе, и онда њих не можете застрашити да се он тога одрекне. Данашњи дан нас позива да широко размишљамо о овим стварима. Видите кроз какве је испите прошао Свети Георгије и други мученици, многи из рода нашега, да упоредимо њих са онима који су се зарад земаљских добара и сласти живота одрицали вере, части, поштења, свога имена, беседио је Владика у Светогеоргијевској обитељи. Славски ручак за све учествујуће прослављаче Светог Георгија у овој светињи припремила је породица Цвијовић из Мажића. Извор: Епархија милешевска
  18. У суботу, 10. новембра 2018. године, на Пештеру је одржана војна вежба под називом Век победника 1918-2018 поводом обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата, у част и славу српских јунака који су извојевали велике победе и слободу за своју Србију. На привременом полигону Пештер вежбу Борбена група на маршу са преласком у напад извела је Друга бригада Копнене војске, у садејству са Четвртом бригадом Копнене војске и јединицама Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. На вежби је ангажовано око 2.000 војника и више од 100 борбених средстава. Вежби су присуствовали председник Републике Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић, председница Владе Ана Брнабић, министар одбране Александар Вулин, чланови Владе, начелник Генералштаба генерал-потпуковник Милан Мојсиловић, члан Председништва БиХ Милорад Додик и премијер Републике Српске Жељка Цвијановић, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, представници Министарства одбране и Војске Србије, удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, војно-дипломатског кора, локалне самоуправе, и бројни гости. На вежби су демонстрирана дејства ловачке авијације, ловачко-бомбардерске авијације, артиљеријских средстава и тенкова М-84, уз коришћење борбених средстава која ће ускоро бити уведена у наоружање Војске Србије. Руководилац вежбе је командант Друге бригаде бригадни генерал Жељко Кузмановић. Вежба је заснована на одлуци председника Републике Србије и врховног команданта Војске Србије Александра Вучића, смерницама министра одбране Александра Вулина и наређењу начелника Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковника Милана Мојсиловића. Одговоран за планирање, оргaнизовање и извођење вежбе је командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а руководилац вежбе је бригадни генерал Владета Балтић. У вежби је учествовало око 8.000 припадника Копнене војске и Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, 645 борбених система и средстава и 24 ваздухоплова. Вежба је изведена по теми Припрема и употреба снага за реаговање Војске Србије, истовремено на 10 локација – полигонима Пасуљанске ливаде, Пештер, Тител, Међа, Боровац и Орешац и у рејонима Великог Јастрепца, Зворничког језера, Сремске Митровице и у Војној академији у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  19. – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ. Извор: Епархија милешевска
  20. Свештени догађај из историје Цркве, Воздвижење Часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Световазнесењској милешевској обитељи, 27. септембра 2018. године. Божанску Литургију служио је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архимандрита Леонтија, протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. Сестринство манастира појањем је прославило Бога, док су у литургијској радости поред верника милешевског краја учествовали и поклоници из Украјине. Звучни запис беседе – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  21. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др Атанасија (Јевтића) на тему „Духовни живот у Срба“. Владика Атанасије је предавање одржао 20. септембра 2018. године у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, у оквиру Фестивала хришћанске културе. Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  22. Најбољима у рангу, сабље је уручио председник Републике Србије и врховни командант Александар Вучић, док је најуспешнијим кадетима по видовима и службама начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић уручио пиштоље са посветом. Најбољим кадетима Медицинског факултета ВМА министар одбране Александар Вулин доделио је парадне бодеже. Најбољи кадети 139. класе Војне академије су Маша Илић, Катарина Јанковић и Дејан Малиџа. Најбољи у виду Копнена војска је Александар Нуждић, а најбољи у службама је Душан Миљковић. Најбољи кадети на Медицинском факултету ВМА су Сања Милутиновић, Невена Николић и Никола Трифуновић. Честитајући прве официрске чинове најмлађим потпоручницима Војске Србије, председник Србије Александар Вучић је рекао да са осећањем части и поноса стоји пред најмлађом генерацијом потпоручника Војске Србије, испред оних који су одлучили да служе отаџбини да својим знањима и својим вештинама снагом свог морала и родољубља бране њену независност и слободу. На свечаности је изведен и дефиле најмлађих потпоручника и кадета Универзитета одбране, а уз прелет ваздухоплова Војске Србије. Програм свечаности употпунили су наступи Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички и Репрезентативног оркестра Гарде, изведен је егзерцир кадета Војне академије, каои и драмски и културно-уметнички програм. Свечаној промоцији потпоручника присуствовало је највише државно и војно руководство, представници дипломатског кора, делегације оружаних снага пријатељских земаља, Преосвећени Епископи милешевски г. Атанасије и ремезијански г. Стефан, Муфтија нишки Елдин еф. Ашћерић, бројни гости из земље и иностранства, породице и пријатељи новопроизведених потпоручника и грађани. Ове године Војну академију завршила су 102 кадета и кадеткиња 139. класе Војне академије, међу којима су двојица кадета из Оружаних снага Босне и Херцеговине и један из МУП-а Републике Српске, као и 29 младића и девојака 4. класе Медицинског факултета ВМА. Извор: Српска Православна Црква
  23. На свечаној церемонији испред Дома Народне скупштине данас су промовисани најмлађи потпоручници Војске Србије. Прве официрске чинове добило је 131 кадет и кадеткиња 139. класе Војне академије и 4. класе Медицинског факултета Војномедицинске академије. Најбољима у рангу, сабље је уручио председник Републике Србије и врховни командант Александар Вучић, док је најуспешнијим кадетима по видовима и службама начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић уручио пиштоље са посветом. Најбољим кадетима Медицинског факултета ВМА министар одбране Александар Вулин доделио је парадне бодеже. Најбољи кадети 139. класе Војне академије су Маша Илић, Катарина Јанковић и Дејан Малиџа. Најбољи у виду Копнена војска је Александар Нуждић, а најбољи у службама је Душан Миљковић. Најбољи кадети на Медицинском факултету ВМА су Сања Милутиновић, Невена Николић и Никола Трифуновић. Честитајући прве официрске чинове најмлађим потпоручницима Војске Србије, председник Србије Александар Вучић је рекао да са осећањем части и поноса стоји пред најмлађом генерацијом потпоручника Војске Србије, испред оних који су одлучили да служе отаџбини да својим знањима и својим вештинама снагом свог морала и родољубља бране њену независност и слободу. На свечаности је изведен и дефиле најмлађих потпоручника и кадета Универзитета одбране, а уз прелет ваздухоплова Војске Србије. Програм свечаности употпунили су наступи Уметничког ансамбла Министарства одбране Станислав Бинички и Репрезентативног оркестра Гарде, изведен је егзерцир кадета Војне академије, каои и драмски и културно-уметнички програм. Свечаној промоцији потпоручника присуствовало је највише државно и војно руководство, представници дипломатског кора, делегације оружаних снага пријатељских земаља, Преосвећени Епископи милешевски г. Атанасије и ремезијански г. Стефан, Муфтија нишки Елдин еф. Ашћерић, бројни гости из земље и иностранства, породице и пријатељи новопроизведених потпоручника и грађани. Ове године Војну академију завршила су 102 кадета и кадеткиња 139. класе Војне академије, међу којима су двојица кадета из Оружаних снага Босне и Херцеговине и један из МУП-а Републике Српске, као и 29 младића и девојака 4. класе Медицинског факултета ВМА. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×