Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'атанасија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 55 results

  1. У недељу. 22. децембра са почетком у 19 часова, представљено је дјело Његовог преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса, „Патрологија“ у пет томова. О „Патрологији“ Владике Атанасија говорили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, аутор Епископ Атанасије (Јевтић), као и протојереј-ставрофор Борис Брајовић. Модератор вечери био је протојереј Предраг Шћепановић. „Ових пет књига Владике Атанасија нијесу само наука о Светим оцима већ наука Светих отаца, спојено једно са другим у чему је посебно својство ове Патрологије Владике Атанасија. Он је ове своје књиге писао не само на начин како се Патрологија писала на истоку и западу, као наука о оцима, већ је у свакој својој Патрологији превео и списе Светих отаца почевши од дјела апостолских па до најновијих времена. У томе је изузетан значај ових његовох списа“, између осталог је нагласио Митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Борис Брајовић је између осталог казао да ова дјела и не само она свједоче да их је писао отац Цркве у пуном смислу те ријечи, Владика Атанасије велики, тврдошки, херцеговачки. Аутор „Патрологије“, Владика Атанасије је казао да је у писање својих књига, које су настајале у вечерима у Призрену и Београду, на путу од Косова до Јадовна, уложио велики труд угледајући се на велике патрологе као што је Флоровски, који је по њему највећи православни патролог, и друге. „Патрологија“ у пет томова, представља круну рада аутора на свеобухватном дјелу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео прије 35 година, кад је као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије. Као што се сада давна 1984. година са правом сматра историјском за српску патрологију, тако се и објављивање овог истоименог петокњижја сада у 2019. години, сматра као важан догађај не само за православну богословску мисао него и за цјелокупну српску културу. Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“. Владика Атанасије позивајући се и слиједећи ауторитете претходно поменутог руског теолога Георгија Флоровског, а онда и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), пише о животу, богословљу, учењу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доносећи литургијске, историјске, хагиографске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живјели. Са тог разлога овај проширени уџбеник сматра се својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци кроз историју ратовали за очување и одржање чистоте вјере. Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три вијека историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола. Други том садржи источни оце и писце из IV и V вијека – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вјере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880). Осим кратке историје васељенских и помјесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и Дионисије Ареопагит и цар Јустинијан Први. Поднаслов четврте књиге је – Латински оци од Никеје до XI века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (IX вијек) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453. (XV вијек), а описује се и покушај унијатства – уније са Римом. Владика Атанасије, је овом приликом најавио да већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до XX вијека. “Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – захумско-херцеговачка и западноамеричка, у сарадњи са Православним Богословским Факултетом у Београду, чији је Владика Атанасије некадашњи декан, као и једини почасни професор. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Поводом празника Светог Николаја, у Манастиру Тврдошу, Свету Архијерејску Литургију служили су Епископ ЗХиП Димитрије и умировљени Епископ ЗХиП Атанасије, уз саслуживање свештенства и монаштва наше и сусједних епархија. Након читања Светог Јеванђеља бесједио је Владика Атанасије. Послије освећења славског колача и жита, Епископ Димитрије је поздравио све присутне и честитао славу Еп. Атанасију и свима свечарима. Празновање Светитеља Божијег Николаја, и славе Владике Атанасија, настављено је у трпезарији славским ручком. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  3. Након предивне опроштајне беседе Архиепископа Елпидофороса над старчевим одром у којој је утешио присутне речима да је старац Јефрем нови светитељ Велике Христове Цркве и да би због тога требало сви да се радујемо, још потреснија је била опроштајна беседа архимандрита Никодима игумана манастира Филотеја са Свете Горе, који је у више наврата застајао у беседи, не могавши да заустави сузе и гануће због тако дубоке очинске љубави блаженопочившег старца Јефрема, испричавши само један од многих и небројаних чудесних догађаја и сведочанстава, а то је догађај са двојицом старчеве духовне деце који су 1986 посетили старца Јефрема Катунакијског на Светој Гори. Старац Јефрем Катунакијски им је угледавши их рекао да су веома веома срећни што имају тако богатог духовног оца. На шта су му ови одговорили: "Али оче, он није нимало богат..." Међутим, старац им је рекао да је богат итекако, наставивши речима: "Видео сам вашег духовног оца пред троном Господа Христа, како му Господ говори: "Оче Јефреме, пуно си ме успокојио, уђи у радост Господа својега!". Али старац Јефрем је понизно одговорио Господу: "Имам Господе мој најљубљенији, моје монахе и монахиње, ја не могу да будем у Рају, ако и они нису са мном..." И Господа дирнуше ове речи.. И још додаде отац Јефрем: "Имам, Господе мој љубљени и своју духовну децу мирјане (лаике), ни без њих ја не могу да будем у Царству Твоме, молим Те и за њих." А Господа је све то гануло и задивљено удовољи жељи оца Јефрема, да и сви они буду заједно са њим у Царству Небеском.. И зато -продужи праведни Јефрем Катунакијски- зато је у Христу пребогат ваш духовни отац и има велику милост пред Богом..." И имамо сведочанства да је због тога, ево све до сада, поживео старац Јефрем Аризонски, и поред своје болести, до тако дубоке старости, не због тога што је имао потребе за себе, него заступајући и молећи за спасење својих монаха, монахиња и мирјана, малих и великих, своје духовне деце, која су му се обраћала са свих шара кугле земаљске, пружајући утеху и радост свима за које се молио и које је заступао пред Јединим Спаситељем, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и увек и кроза све векове. Амин. (са грчког превео Антоније Недељковић) Сан Митрополита лимасолског Атанасија о Старцу Јефрему Прије него што је посљедњи пут посјетио Америку, Митрополит Лимасола уснио је сан... Видио је Старца Јефрема Филотејског и Аризонског како умире и одлази у Рај, гдје бива овјенчан трима вијенцима - једним мученичким, другим праведничким и трећим апостолским. Када се пробудио, Митрополит је позвао једног Светогорца да му то исприча... Калуђер му је казао да је и он видио баш исти такав сан. (са грчког превео Божо Кнежевић) Видео запис опела и сахране старца Јефрема у манастиру Светог Антонија у Аризони Извор: Светогорске стазе
  4. На Православном богословском факултету почетком протекле недеље представљена је петотомна Патрологија епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (Јефтића), којом је крунисан његов рад на свеобухватном делу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео пре 35 година, кад је као као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије. Као што се 1984. сматра историјском за српску патрологију, тако је и објављивање истоименог петокњижја – први том изашао је 2015, пети 2019, оцењено као важан догађај не само за православну богословску мисао него за целокупну српску културу. Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих Патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“. Позивајући се и следећи ауторитете руског теолога Георгија Флоровског и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), владика Атанасије пише о животу, учењу, богословљу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доноси историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живели. То је разлог што овај проширени уџбеник и владика Атанасије и аутор Прослова првог тома владика западноамерички Максим (Васиљевић) сматрају својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци ратовали за чистоту вере. Према оценама професора ПБФ, Патрологија владике Атанасија “показује да су свети оци себе доживљавали као тумаче библијских текстова, а да униформност у православљу никоме није представљала циљ јер је у православном свету постојала разноликост, схватана као израз слободе деце божје уједињене у љубави према Јеванђељу и јеванђелској истини“. Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три века историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола. У другом тому су источни оци и писци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880). Осим кратке историје васељенских и помесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и цар Јустинијан Први и Дионисије Ареопагит. Поднаслов четврте књиге је Латински оци од Никеје до 11. века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (9. век) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453, а описује и покушаје уније са Римом. Владика Атанасије, једини почасни професор ПБФ и његов некадашњи декан, већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до 20. века. “Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – Захумско-херцеговачка и Западноамеричка, у сарадњи са ПБФ. Јелена Тасић Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  5. Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса. Говоре: Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли! Извор: Православни богословски Факултет у Београду
  6. + + + 5. И ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о Еп.Максиму Западно- америчком Ваша Светости и Оци Синодалци, Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи у јавности по Српским Земљама. Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд. Б. БЕГОВИЋ. Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима). Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под дирекним утицајем поунијаћене Украјине). Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених оптужби итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца. Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање 800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије. Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру Тврдошу. Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик). У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије. Прилог: Писмо професора Б. Беговића View full Странице
  7. + + + 5. И ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о Еп.Максиму Западно- америчком Ваша Светости и Оци Синодалци, Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи у јавности по Српским Земљама. Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд. Б. БЕГОВИЋ. Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима). Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под дирекним утицајем поунијаћене Украјине). Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених оптужби итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца. Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање 800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије. Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру Тврдошу. Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик). У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије. Прилог: Писмо професора Б. Беговића
  8. Најпре је сајт Стање ствари објавио ову преписку из јула месеца, да би њена аутентичност сада била потврђена и у Данасу. Доносимо најпре Данасов коментар, а потом и комплетну преписку владике Атанасија и патријарха српског г. Иринеја. Pismo penzionisanog vladike poglavaru SPC i protest zbog smene episkopa Maksima sa fakulteta Atanasije Jevtić: Vladika Irinej je samonametnuti cenzor u Svetom Sinodu Povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 8. jula da sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta ukloni redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića), došlo je do prepiske između patrijarha Irineja i umirovljenog episkopa bivšeg zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), koju je objavio političko-pravoslavni sajt „Stanje stvari“. Piše: Jelena Tasić 31. jula 2019. 18.00 https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/https://www.danas.rs/drustvo/atanasije-jevtic-vladika-irinej-je-samonametnuti-cenzor-u-svetom-sinodu/ Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV Danasu je u SPC potvrđena autentičnost pisama u kojima vladika Atanasije traži od poglavara SPC, inače predsedavajućeg Sabora i Sinoda, da povuče ovu odluku zato što je „Savet profesora neće prihvatiti, zato što Pravoslavni bogoslovski fakultet „podleže univerzitetskim uzusima i običajima“, a i da se Crkva „ne bruka pred domaćom i stranom akademskom javnošću“. Vladika Atanasije, duhovni otac vladike Maksima, nekadašnji dugogodišnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a sad njegov počasni profesor, ističe da kao član Saveta ove visokoobrazovne ustanove nije upoznat niti pitan o spornoj sinodskoj odluci. On kao glavnog krivca za „smenu“ kao i za neke druge događaje u SPC, proziva episkopa bačkog Irineja (Bulovića) kao „samozvanog ‘stalnog Portparola’ i „samonametnutog Cenzora u Svetom Sinodu“. „Uveren sam, a to mi i drugi ljudi kažu, da ovakvo ponašanje samozvanog ‘stalnog Portparola’ i samonametanog Cenzora u Svetom Sinodu, pada na Vaš obraz! Na primer, ja ne mogu ništa da objavim u Pravoslavlju, jer je on tamo sve i svja, a i pored svojevremene Saborske odluke da budem pozivan u Sveti Sabor, on je taj zbog koga me ne pozivate, a može da, pod njegovim uticajem, bude – protivno Saborskokanonskom predanju Pravoslavlja kroz vekove – uvođen u Sveti Sabor notorni izdajnik Svetog Kosova AV – nesrećni Predsednik njime unesrećene Srbije, tako se raspolućeno potpisuje: pola ćirilicom, pola latinicom“, piše vladika Atanasije, između ostalog, u prvom pismu patrijarhu Irineju. Patrijarh Irinej u odgovorima vladici Atanasiju tvrdi da sinodska odluka o vladici Maksimu ne pada na „njegov obraz“, niti ju je doneo „samovoljni cenzor“, već da je reč o „jednoglasnoj odluci Svetog Sinoda – i presaborskog i posaborskog koja je „prećutnim pristankom doneta i na ovogodišnjem Saboru“. Vladika Atanasije je patrijarhov odgovor, u novom pismu poglavaru SPC od 21. jula, ocenio kao „zamajavanje i zavaravanje, skrivanje istine i pokušaj javne i jevtine obmane“. On je kategoričan da „nikakva odluka o progonu episkopa Maksima nije doneta ‘prećutnim pristankom na ovogodišnjem majskom Saboru'“ i negira i druge detalje koje je patrijarh naveo u svom odgovoru. „Vaša Svetosti, Vaše tužno i neistinito pisanje ne znam kome je namenjeno? Meni svakako nije! I nisam zaslužio takav Vaš odgovor… Zašto tako nekritički branite svemoćnog „portparola“, koji je bio falsifikovao i samo Saborsko saopštenje, pa su 22 episkopa naknadno protestovala i tražila da ga ispravi, kao što su još pred završetak Sabora brojni episkopi tražili da se odmah, pre završetka Sabora, pročita Saopštenje, a ne da ga posle završetka Sabora „portparol“ oktroiše, kao i toliko puta ranije! Ne znamo za koga on takvim ponašanjem radi i čije direktive sprovodi!?“, ističe vladika Atanasije u drugom pismu patrijarhu Irineju, koji mu je, kako navodi, ostao dužan objašnjenje zašto vladika bački ne dopušta da prisustvuje saborskim zasedanjima. Patrijarh Irinej je na drugo pismo vladike Atanasija odgovorio 24. jula i u njemu objasnio da učešće ovog penzionisanog vladike ne zavisi od vladike bačkog već od saborskih pravila. „Što se tiče odluke Svetog Sinoda o razrešenju vladike Maksima na Bogoslovskom fakultetu, dovoljno je i argumentovano rečeno u obrazloženju sinodske odluke. Verujem da je ona dospela do Vas. Što se tiče moje odbrane i poverenja u ‘svemoćnog portparola’, znam na koga mislite. Moram da kažem da u njega imam puno poverenje. On je veoma obrazovan, kako svetovnim obrazovanjem i kulturom, tako i teološkim. Svakom problemu pristupa stručno i vrlo oprezno. Uostalom, Vi ga dobro poznajete kao takvog. On je našoj Crkvi od dragocene pomoći i meni lično. Mana mu je što je prilično spor, ali za to ima opravdanje“, uzvratio je poglavar SPC vladici Atanasiju. Ovo nije prva prepiska između patrijarha Irineja i vladike Atanasija, samo je prva koja je integralno dospela u javnost. Prema Danasovim nezvaničnim saznanjima, vladika Atanasije je pisao patrijarhu i zbog iznenadnog dolaska „državnog vrha“ u Patrijaršiju pred početak Velikog posta, navodno zbog KiM, a da na prijem nije bio pozvan nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije (Šibalić). U visokim crkvenim izvorima spekuliše se da je vladika Atanasije i tada, osim kritike na račun posete „trojca“ – Vučić, Dačić, Brnabić, navodno upozorio poglavara SPC da iza svih štetnih poteza stoji njegov imenjak i portparol Irinej bački. Patrijaršijski izvori nezvanično tvrde da je vladika bački, za kog se sumnja da stoji i iza premeštaja vladike Grigorija iz Hercegovine u Nemačku, uklanjanjem duhovne dece vladike Atanasija zapravo krenuo na ovog svog sabrata. Преписка умировљеног еп. Атанасија (Јевтића) и патријарха српског Иринеја BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУЛА 2019. • Доносимо преписку умировљеног епископа Атансија (Јевтића) и патријарха српског, коју је подстакла одлука Синода СПЦ да се са Богословског факултета удаљи епископ западноамерички Максим Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија) Епископ Атанасије (Јевтић): Повуците одлуку о еп. Максиму ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ,Патријаршија, Београд Ваша Светости, опростите и благословите! Пишем Вам ово писмо са болом у души, а ево зашто. Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета (на којем сам и ја као „професор емеритус“ члан Савета, а да о томе нисам ни питан ни обавештен!). Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!? (Знам, нажалост, да, прогања и извесне честите Свештенике у својој Епархији, слично као што раде, нажалост, и још неки Архијереји у својим Епархијама, па ми се прогањани писмено обраћају с молбом „да помогнем“). У своје време је (при прослави у Нишу Светог Константина) напао нашу сиромашну Епископију Херцеговачку да „тамо има бизниса“ (!?!), па сам му одговорио да је нама било порушено од усташа 35 Цркви, Саборни Храм у Мостару и 2 Манастира, и све смо их, Богу хвала, обновили, и још неколико нових Храмова подигли, а он не пита откуда нам за то средства? (Углавном су од виноградâ из Поповог Поља, и од прилогâ добрих људи). Слично је, мада опет необјашњиво зашто, ширио фаму како смо га, наводно, ми „Неследници Св. Оца Јустина“, истиснули „из наслеђа“ (и претио нам је чак „судом“), па је опседао недужног Епископа Ваљевског Г. Милутина (као што и неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!). Надам се да је на крају схватио да је то његова умишљена зла идеја (радило се само о томе да је Свети Ава, после неколико месеци, допунио и опет потписао свој Тестамент, у коме брат Иринеј као наследник није „истиснут“, него је Свети Старац само додатно појаснио своју последњу жељу, у смислу да можемо понешто од Његовог наслеђа и да задржимо у Манастиру Ћелијама, да би и Сестре могле имати неке користи од прихода издања Његових делâ. Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ! (нпр. ја не могу ништа да објавим у „Православљу“, јер је он тамо све и сва! – као и то да, и поред својевремене Саборске одлуке да будем позиван у Свети Сабор, он је тај због кога ме не позивате! А може да, под његовим утицајем, буде – противно Саборско­канонском предању Православља кроз векове – увођен у Св. Сабор ноторни издајник Светог Косова AV – несрећни Председник њиме унесрећене Србије тако се располућено потписује: пола ћирилицом, пола латиницом! – а не може сломљеног врата грешни Атанасије да присуствује Светом Сабору!). Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму (јер је Савет Професорâ неће прихватити), јер ПБФакултет није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу. Понављам, као што сам Вам већ писао, речи Господа у Јеванђељу: „Кад се овако чини са сировим дрветом, шта ли ће бити са сухим“ (Лк. 23,31)? На Празник Светих 12 Апостолâ, 2019, манастир ТврдошНедостојни +Еп. Атанасије, Светосавска Херцеговина Одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF) Ново писмо умировљеног еп. Атанасија патријарху Иринеју (PDF) Нови одговор патријарха Иринеја умировљеном еп. Атанасију (PDF)
  9. Сасвим је уобичајена заблуда да је целокупна супротстављеност између Православља и Аријанства у IV веку, као и богословља, које је резултирало из ње, "окреће" око термина ομοιούσιος, ομοούσιος, όμοιος и ανόμοιος. Да чињенице не подржавају овај утисак, може се показати како [општим] недостатком доследности у употреби ових термина, као и чињеницом да Св. Атанасије Велики осцилира између прва два од њих. Уствари, да не би провоцирао опозицију, он је, уместо термина ομοούσιος (за који се чинило да раздељује хришћане) испрва преферирао термин ομοιούσιος, и тек када је схватио да се смисао који су полуаријанци давали том изразу разликује [од онога који му је он давао][1], он је изабрао термин ομοούσιος, са циљем да после изјави како су оба термина прихватљива. Ово значи да ови термини нису имали ону важност коју им ми придајемо данас. Они су просто биле лозинке у бици која је, ипак, сигурно изражавала одређене теолошке идеје, јер су оне [речи] заузимале [важно] место у исповедањима вере, даваним на саборима које срећемо у том периоду. Колико је само Св. Атанасије мало значаја придавао овим речима најуочљивије је у његовим словима о Светом Духу, где он пише: "Довољно је знати да Дух Свети није створење"[2]. Ово показује где се треба тражити основа теолошког неслагања између ривалских странака. Да ли је Свети Дух створење или нетварно биће (non creature being)? Шта је Син: створење или нетварно биће? О одговора на ово питање зависи све остало. Св. Атанасије свој богословски рад заснива углавном на полемици против аријанских принципа: "из небића", "било је када га није било", "промењиве природе" и "створење"[3], који су сви, очигледно, повезани са творевином. Пропадљиво и непропадљиво, άφθαρτον и φθάρτον представљају два супротна пола у универзуму, који одговарају двема начинима постојања - нетварном (άκτιστον) и тварном (κτιστόν). Ово разликовање је непосредно повезано са творачком енергијом (дејством) Божијом, која повезује тварно и нетварно. Ово је фундаментално за хришћанско схватање свемира. Хришћани директно повезују идеју Бога са идејом Творца. Иако ово није случај код јелинских философа, није се могуће уздржати а да овде не споменемо погрешне интерпретације, које су се често поткрадале у овом питању. Уобичајена тврдња да је јелинска позиција дијаметрално супротна хришћанској је заснована на претераној симплификацији чињеница, јер су Јелини имали схватање и нествореног, као и Творца, што признаје и сам Св. Атанасије Велики[4]. За скоро све јелинске философске системе постоји разликовање Једног и мноштва, између όντως ον-а и ствари, које су промењиве, па чак иако идеја Творца и није била увек укључена [у извесни систем] или када та идеја није имала исту улогу коју има у хришћанству. Тако, да се ограничимо на само два принципијелна представника јелинске мисли, Платон прави разлику између нетварног, које је вечито исто, и тварног, које је подложно пропадљивости[5], а онда им придаје и трећи елемент, просторни, који се може поистоветити са оним што Аристотел зове материјом, безобличном материјом из које Бог дела. Према Аристотелу, материја представља елемент генезе и пропадљивости, који се протеже само до једне тачке, иза које постоји свет непромењивог - чисте енергије. Чиста енергија је Πрви Πокретач, који сам не бива покретан, Бог, чијим се деловањем мења материја и свет почиње [да постоји] пропадљивих бића. Сходно наведеноме, идеја Творца се налази и код Платона и код Аристотела, али код оба писца творевина је створена из претпостојеће материје. Свакако, материја у еиховој мисли приближнно одговара небићу, будући да она није ни квалитет, нити било шта од онога чиме је биће дефинисано[6]. Према томе на твар се у гледиштима ове двојице мислилаца може гледати као на формирану из небића, ако је материја просто небиће, ништа(вило). Дакле, јелински мислиоци нису говорећи о Богу нужно одмах дошли до [Бога као] Творца, и нису твари давали карактер који она има у Хришћанству. Зато је разумљиво да су они, уместо да користе термине који би карактерисали нествореност Бога и створеност света, користили термине који су назначавали да је Бог нестворен, а свет створенто јесте, употребљавали су термине αγένητος и γενητός, уместо άκτιστος и κτιστός. Упркос свему овоме, схватање о нетварном и тварном, са са свим појединачним аспектима, постоји у оба система - и у јелинском и у хришћанском, а то нас интересује у нашем истраживању. Због места које заузима твар у хришћанском теолошком систему, Свети Атанасије за Бога више употребљава термине и него који је негативни (одрични) термин, који није у стању да опише стваралачку енергију Божију. Међутим, он не одбацује ову реч у потпуности, него је повремено користи (са резервама), будући да је она постала криулатица Аријанаца, којом су разликовали нествореног Бога од "створеног" Сина[7]. Свети Атанасије је ретко користи без резерви, он увек позива на опрез, [залажући се] против употребљавања ове речи као разликовања између Оца и Сина, као што се њоме просто деле/разликују Творац и творевина. Зато, каже он, термин αγένητος означава разликовање Оца, али не од Сина, него од ствари створених кроз Сина; а управо зато што Бог није попут створених ствари[8]. Ови термини означавају [онтолошки] "амбис" између Бога и света и немогућност [потпуног] схватања Бога. Бог, који постоји из(н)а(д) све створене природе, јесте несхватљив човеку створеном из небића, док је Бог нестворен "а каква заједница/причасност и шта може бити између твари и Творца?"[9]. Поставивши ово разликовање, Свети Атанасије Бога описује Платоновом терминологијом као увек непромењивог[10], док створене ствари подлежу промени[11], јер су произашле из небића кроз иницијалну радикалну промену. Створења не носе никакву суштинску сличност са Творцем[12] и имају предеиспозиције према пропадљивости, тенденцију враћања у небиће. Будући да су дошли из небића, она имају тенденцију да се врате у небиће[13]. Овај повратак се остварује кроз пропадљивост. Ово је унутрашњи "нагиб"/склоност (inclination) у човеку, премда је њему дарована богоподобност, помоћу које, ако је сачува нетакнутом, "затупити" (blunt) пропадљиво(ст), какав је по својој природи, и постати бесмртан (impershable)[14]. Арије је посебно уздизао концепт онај стварања који је био заступљен код апологета другог века - динамични модализам, а пре всега Оригена. Није сигурно да ли су апологети могли да јасно разликују категорије божанске природе [теологије] и божанског откривења [икономије], али је сасвим јасно да су они нераздвојиво повезивали Логоса са делом стварања. И Ориген је експлицитно повезивао рађање (begetting) Сина са почетком света. Ориген је, пратећи општу [мисаону] линију хришћанског богословља, није могао да замисли Бога, а да га моментално не веже за [концепт] Творца. Али, он је погрешио у својој прецизној процени ствари, очигледно зато што је претерано хтео да нагласи концепт идентичности Бога и Творца, насупрот гностичким тврдњама да су они различити. Из принципа да је Творац сигурно Бог, он је доспео до закључка да је Бог сигурно Творац. Ово, међутим, да је Он одувек био Творац и да је творевина вечити производ Божији, својеврсна пројекција. Природно, Логос је постојао пре векова и Његова природа је повезана са творевином. Наравно, схвативши опасност од хришћанског богословља које је могло да проистекне из ове идеје да је свет постојао пре векова, као и Бог, он [Ориген] је стварање пре векова приписивао вољи Божијој. То га је навело на следећи апсурд: због блиске везе, по његовом схватању, између Логоса и света, он је разумео да и Логос мора да се рађа из воље Очеве[15]. Ориген одбија мишљење да се Син рађа εκ της ουσιάς του Πατρός (из суштине Очеве), будући да је на то гледао као да наводи на гностички светоназор, мада ни сам Ориген није схватао да је на овај начин Сина удаљавао од Божанства. Аријева теорија је почивала на космолошким претпоставкама, јер њега нису интересовала било која друга својства Божија, осим космолошких. Ипак, уместо да, као што је учинио Ориген, узведе стварање у вечност, Арије је умањивао Логоса смештајући Га у време. Чињеница да он понекад смешта постојање Логоса пре времена или пре векоова[16] није оставила никаквог ефекта на његову употребу свих оних других израза који Логоса дефинишу као биће: "Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није Га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен"[17]. Сходно овоме, фраза "пре времена и пре векова" има потпуно карактеристично значење, с обзиром да кроз генезу тј. кроз стварање Логоса појављује одређена промена, која може бити схваћена само у оквирима времена. Разлика је у томе што је Његова генеза остварена пре него што су остале ствари дошле у постојање, *управо* због других бића, као неопходан посредник. На овај је начин, како је веровао Арије, био сачувана нествореност Божија - она је. пратећи развој аристотеловске мисли, [код Арија] карактеристична само за Првог Покретача. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Арије је повлачио линију [онтолошког] разликовања између Бога и Логоса, који је повезан са створењима. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени. Његово Божанство је, међутим, аутентично[18]. Православна мисао се разликује од аријанске тиме што дубински улази у тајну Бога. (by giving a fuller of God in depth). Бог јесте Творац, али Он није само то, јер Он постоји и без свога творачког деловања. Друга ствар нераздвојива у божанском постојању јесте Његова природа. Бог јесте Његова природа и воља заједно, а прво је сигурно претежније од потоњег[19]: природа је изнад воље. Он је зато биће и енергија - оно што су у терминологији која је после преовладала суштина и енергија. Зато посотји суштинска разлика - а не само номинална - у Божијем постојању[20]. У овим двема категоријама Божанства - суштини и вољи - постоје одговарајућа и аналогна разликовања. У суштини/природи (да почнемо са њом) не постоје разлике постојања или било чега другог Тројичних ипостаси, [онога] што "унутра" припада Божанству, док, са друге стране, у вољи посотје разликовања творачких односа, који припадају "изван". "Унутар" Божанства постоји γέννησις (рађање) - на "изван" се односи γένεσις (настајање/генеза). Зато је Бог истовремено и Отац и Творац. Док је Отац по природи, Он је Творац по вољи. Сходно томе, он је могао и да не буде Творац и створени свет не би ни постојао. Линија [онтолошког] разликовања у Православљу лежи између Бога и створења, између створеног и нествореног. Рађање [букв. "извирање" - origin] Логоса јесте процес који припада у категорију прирοде или суштине. Створења, као производи впље, у једном/неком времену бејаху непостојећа; Бог "жели" да их створи. Међутим, Он није "преджелео" свога Логоса, који се рађа из Његове сопствене природе[21], нити је постојање Логоса директно везано за творевину. Ако Он и јесте Творац, Логос се рађа не зато што је ово Његова функција, као да је он створен специјално ради стварања, као инструмент - посебно зато што Богу није потребан посредник - већ пре као савршена икона Божија[22]. "Логос Божији", пише Свети Атанасије, "није дошао због Њега, а Њим су све ствари створене. А Он, будући моћан, није био због наше слабости доведен у постојање од самог Оца, тако да нас после може да створи, као уз помоћ [Логоса као] каквог инструмента. Сигурно ов није случај. Па и да Бог није било шта створио, Логос ни на који начин не би био умањен пред Богом, и Отац би ипак био у Њему. У сваком случају, створења нису могла да дођу у постојање без Логоса; тако су она постала и створена кроз Њега"[23]. Будући да се Логос рађа овако (as the Logos had this origin) није Га могуће повезивати са творевином, од које је одјељен "широким" [онтолошким] амбисом. Он је у творевини, али само својим деловањем: Он одржава творевину и спречава је да се врати у небиће[24]. Али у својој суштини, Он је ван творевине[25]. Као нестворен и од Оца се рађајући Син, Логос има сва својства Очева, који је нерођен, непромењив, бесмртан; Он је ομοούσιος са Оцем, јер није могуће да постоји неколико нестворених бића различите суштине (тј. неколико нестворених суштина). Онтолошки посматрано, мноштв(ен)о(ст) импликује временитост и промену, док јединство изискује вечитост и непромењивост, према темељним принципима јелинске философије. Према Св. Атанасију, то што и Дух Свети не припада мноштву показује да је и Он нестворен и ομοούσιος са Оцем, као и са Сином[26]. Својим учењем је управо Свети Атанасије променио правац [дотадашње] теологије са настајања/генезе Сина (наравно, као и Духа Светог) на рађање: са γένεσις-а на γέννησις. Будући да је стварање категорија ван сфере божанског, [термини] αγένητος и γένητος, створено и нестворено се употребљавају да опишу однос између Бога и творевине, док се [термини] αγέννητος и γέννητος, рођено и нерођено, употребљавају да опишу унтартројичне односе: то су једне те исте речи, али се пишу са два ν ["ни"] и, наравно, имају различита значења и етимологију. На ове две последње речи (αγέννητος - γέννητος) су аномејци исконструисали целу своју теорију, прилагођавајући их не би ли са мртве тачке помакли њихову усиљену интерпретацију. Ове две речи се разликују широким "јазом", који је назначен префиксом α-. Сходно томе, две личности се разликују по томе што припадају два потпуно различита света - прва вечном и непромењивом, друга - временском и промењивом. "Ако је нарођен/нестворен, није Син, ако је Син, није нерођен/нестворен"[27] мислио је Евномије. Логос, ако је Син, је нужно рођен/створен. Може се рећи да су се аномејци вратили оригиналном Аријевом учењу, употребљавајући термин αγέννητος са значењем термина αγένητος или άκτισος, а термин γεννητός са значењем термина γενετός или κτιστός: термин "нерођен" у значењу "нестворен" и "рођен" у значењу "створен". Следствено томе, промена у терминологији, коју су увели Атанасијеви аргументи против створености Сина, није ни на који начин променила мишљења аријанаца. Полуаријанци су много спремније прихватили нову терминологију. Анкирски сабор 358. г. под вођством Василија, епископа тог града, је јасно нагласио разлику између αγένητος, као "створеног" и αγέννητος као не рођеног, него рађајућег. "Друго су Творац и творевина, друго су Отац и Син"[28]. Овде се могу наћи обе категорије Божанског постојања: воља, којом Бог ствара и јесте Творац; и суштина, којом рађа по природи и јесте Отац. Тако, по њима [полуаријанцима] промена терминологије значи скоро потпуно слагање по овом питању са Светим Атанасијем Великим. Ово слагање, међутим, се односи само на пола проблематике. Иако су полуаријанци напустили концепт по коме је Син створен, нису га напустили по питању Светога Духа, Кога су наставили да сматрају различите суштине [од Оца и Сина], ετερούσιον[29], као и "ангелским створењем", αγγελοειδές κτίσμα[30]. Свети Атанасије је њихове погледе по питању Светог Духа оштро одбацио и није био спреман да прихвати чак ни просте претпоставке о томе да је Он створење. Он приписује његовом исхођењу и идеју рађања, јер и Он [Дух Свети] такође исходи из суштине Божије, премда Свети Атанасије не употребљава управо ове речи и премда Га изричито не назива Богом или једносушним (ομοούσιον) са Оцем. Искључиви разлог ове резервисаности је жеља да се избегне сваки нови повод за конфликт и да се пронеђу начини за зближавање са полуаријанцима. Међутим, оно што је речено о Светоме Духу [од стране Светог Атанасија Великог] у потпуности наглашава пуноћу Његовог Божанства. Он је јединстевен и сједињен са Оцем, Он је безупитно Божански, а ако је нестворен, онда је и истинити Бог: рећи да је Дух Свети нестворен је јесте рећи све о њему, јер све што је нестворено јесте по суштини (букв. суштински - essentially) Бог. Са друге стране, када се нешто назива Богом, то не мора да значи да је то нестворено, зато што се реч "бог" употребљава да се опише поседовање божанског учествовањем, као и у другим случајевима[31]. Сходно томе, узвишенији је опис којим се Дух Свети назива нествореним, него који га назива Богом. Ова терминологија Светог Атанасија Великог је са једне стране повезана са тријадолошким учењем, а са друге стране са религијском праксом хришћана. Тријадолошко учење је концепт божанског који је Хришћанству урођен, јер је, од самог његовог појављивања оно било утмемељено на вери у тријаду Божанских Личности. Ипак, одувек је било покушаја да се Тројица интерпретира као имагинарно стање, али у IV веку, када је монархизам савелијанског типа био потпуно надвладан, хришћански богослови су писали о тријадолошком учењу, као што су, уосталом, чинили и неоплатонички теолози и то имитирајући их. И док је тријадолошко учење засновано на христологији Логоса укључивало у себе елемент субординације, који је био темељ за аријанска учења, Свети Атанасије је превазишао ову фазу, иако није напустио [концепт] космичког Логоса (the world Logos). Он није прихватио идентичност Божанских Личности, него идентичност суштине [Божанских] Личности. Свака од Њих, као нестворена, поседује пуноћу/целовитост (entirety) Божанске природе и јесте Бог, али што се тиче унутрашњих [перихоретичких] односа, Свети Атанасије чува разликовање лица унутар Тројице. Са друге стране, он није прихватао разноликост [Божанске] природе. "Унутра" (internally) Тројица нису неслична или различите природе[32], већ је сачињавају нестворена бића идентична по природи и суштини. Зато није могуће прихватити Божанство Оца, а Сина и Светог Духа сматрати створењима, нити се може прихватити Божанство Оца и Сина, а сматрати Светог Духа створењем. У Тројици ништа страно није помешано са њеном природом: "Ου γαρ αλλότριον επιμίγνυσται τη Τριάδι"[33]. Да су Логос и Свети Дух створења, он би били подлежни времену, а да су нису беспочетни, Тројица би била зависна од времена, била би "икономијска" Тројица[34]. Искупљење и поновно рођење човечанства уопште као и сваке личности посебно узрокује Тројица делујућа као целина, али и Личности Тројице делујуће посебно (individually). Како би се човек обожио, да Логос није Бог, да је човечанство оваплоћењем Логоса повезано са тварју? Како би човек био узведен до Оца, да Онај Који је узео тело нија и Сâми Син по природи?[35] Како бисмо постајали причасници Божанске природе, заједничари у Духу, ако је Он створен и није Бог?[36] Крштење, објављено не само у име Оца, него и Сина и Светога Духа, не би имало никакву вредност, ако је дато у име створењâ. Управо су ова прагматична размишљања више него било које друге рефлексије, наводиле Светог Атанасија да уведе полемичан тон у његово богословље. * Наслов оригинала: Panayiotis Christou, Uncreated and Created, Unbegotten and Begotten in the Theology of Athanasios of Alexandria, ''Augustinianum'' 13, Roma (pg. 399-409), нама доступно на веб-сајту Цркве Јеладе Μιριοβιβλος. Речи у угластим заградама [] су додате ради бољег разумевања текста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Празник Светог Атанасија Великог свечано је прослављен 15. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму посвећен том светитељу у Земуну. Торжественимм богослужењем је началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење многобројног свештенства Архиепископије броградско-карловачке. Том приликом, преломљени су славски колачи принети поводом славе храма и имендана епископа Атанасија у молитвеном присуству архијерејског намесника протојереја-ставрофора Божа Бакајлића, старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и благочестивог народа Земуна и околине. Извор: Српска Православна Црква
  11. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије честитао је свештенству, монаштву, и свом верујућем народу поверене му Епархије, наступајући Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. У васкршњој поруци Епископ је позвао епархиоте да, управо у духу своје хришћанске вере и црквено – хришћанског искуства, нађемо храбрости да наставимо успешније живот, као ствараоци: – Да умножавамо веру, наду и љубав. Да успостављамо бољи поредак, кроз нашу веру кроз Христову поруку и у себи самима и у заједници којој припадамо. На тај начин ћемо допринети и целом свету, и бићемо од користи и себи и другима. Да не прослављамо Васкрс пасивно, да га искористимо као шансу да што више од њега постигнемо, да се што више напунимо животом и радошћу. Да постанемо и ми активни учесници Христове победе над аномалијама живота и судеоници његовог стваралаштва. Да можемо певати једни са другима Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Извор: Епархија милешевска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. марта 2019. године свечаним чином освећења храма Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Уследила је света архијерејска Литургија на којој су Патријарху српском саслуживали Епископ диоклијски г. Методије, протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Мирослав Чолаковић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић, ђакони Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, у присуству старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и многобројних парохијана и гостију. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештаће у недељу, 5. марта 2019. године, храм Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Том приликом, патријарх Иринеј ће доделити храмовне захвалнице и патријарашке грамате заслужнима који су својим посебним трудом допринели да се свети храм изгради. Свечани дочек Његове Светости Патријарха планиран је за 8 часова. Од градње до освећења цркве Светог Атанасија Великог прошло је седам година. Земљиште на коме је подигнута светиња у Плавим хоризонтима освештао је патријарх Иринеј 3. маја 2012. године, док је темеље храма Његова Светост освештао 30. августа 2012. године. Храм посвећен Светом оцу наше, Атанасије, исповеднику и Патријарху александријском, чува велике светиње: честицу Часног крста и честице моштију светих Нектарија Егинског, Димитрија Мироточивог, Арсенија Сремца и Серафима Саровског. Сваког петка, суботе и недеље од 17 часова у храму се чита акатист и служи молебан за здравље. До цркве Светог Атанасија Великог саобраћају линије градског превоза број 708 (Нови Београд, Блок 70А - Земун поље) и 709 (Земун, Нови град - ТЦ Змај - Земун поље). Извор: Српска Православна Црква
  14. На дан молитвеног сећања на преславно светило Цркве Христове, Светог Атанасија Великог, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасијe прославио је свој имендан. Тим поводом, Спасова црква манастира Милешеве била је место пастирског сабрања свештенослужитељâ Епархије милешевске. Божанском Литургијом предстојао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење домаћина, епископа Атанасија, и свештеникâ и свештеномонахâ Милешевске епархије. После прочитаног јевађељског одељка беседио је владика Атанасије: -Сабрани смо под именом великог угодника Божјег који је управо оно како смо читали данас из јеванђеља: светлост свету, светлост гори, Свети Атанасије Велики, угодник Божији који је засветлео у своме времену и остао да светли кроз све време и по свим просторима, и као светлост да означава пут другима који се боре за Царство Небеско. Под том светлошћу ми смо се данас сабрали у овом светом манастиру на Божанској Литургији, да се боље постројимо, да боље усредсредимо свој живот, свој пут у Господу, у животу даљем. У славу Божју и у част Светог Атанасија Великог, епископ Јоаникије освештао је славско жито и са епископом Атанасијем преломио славски колач. Честитајући имендан домаћину, владика Јоаникије је рекао да је Свети Атанасије проповедао Свету и живоносну Тројицу и многе јереси тога времена које су разарале Цркву Божију побеђивао пре свега божанственом мудрошћу која му је од Бога дата и надахнуће Духа Светога проповедао је, и разобличавао лажи и неистине којих има у овоме свету и оне се шире, али и претрпевши смирењем и поверењем у Бога и страдање за име Христово: -Чини ми се да није било смирења и те његове спремности да страда, без обзира што је био толико мудар и Духом Светим надахнут, да не би могао издржати а камоли победити. Страдао је и био прогањан као Христос. Много пута се попео на Његову Голготу, али када год би дошла времена страдања он би говорио: облачак је, проћи ће, тако да његово дело и учење није имало значај само у његово време и непосредно после њега, него и дан данас он је наш учитељ, Свети Атанасије Александријски, један од великих Светих отаца. -Нека буде на здравље и на спасење нашем драгом владици Атанасију. Хвала ти драги Владико што си ме данас позвао на ову свету службу, да се заједнички Богу помолимо, и да заједно измолимо од Бога небеско покровитељство Светог Атанасија. Он је твој небески покровитељ, али треба и свима нама тог небеског покровитељства светих, а данас заиста прослављамо једног од највећих, и једнога од оних на којег се заиста треба угледати у овој нашој светој служби. Преосвећени Владико хвала и на многаја љета, честитао је Преосвећени Јоаникије. Узвраћајући на речи честитке, владика Атанасије је најпре у име пуноће Епархије милешевске заблагодарио драгом госту на доласку и учествовању у духовној радости, подсетивши да је првопастир Епархије будимљанско-никшићке раније много труда уложио у Цркву Христову на простору Епархије милешевске, показујући тако и данашњим доласком и саборовањем да је веран ономе за шта је стајао, за шта се борио и шта је проповедао Свети Атанасије Велики и да управо та истина у којој је Свети Атанасије стајао обједињује целу Цркву Христову. После свете Литургије, у манастирском конаку одржано је пастирско саборовање на којем су свештенопастири расуђивали на тему: Покајање и исповест као изазов и искушење пастирском делу, коју је најпре изложио протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина Васкрсењског храма у Прибоју. Преосвећени Владика Атанасије уприличио је у епархијском седишту у Пријепољу свечани ручак за госте, међу којима су били и представници локалних самоуправа са простора Епархије милешевске. Поводом имендана, у име свештенства Епархије милешевске, архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић уручио је епископу Атанасију пригодан дар. Извор: Српска Православна Црква
  15. Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања. Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат! https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године
  16. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије честитао је својим епархиотима путем медија предстојећи Празник Богојављења. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/01/Poruka-Bogojavljenje.mp3 У честитки Владика је поручио да су сви Божији празници извор радости за нас људе зато што у њима Бог открива себе и показује своје светло, љубвено, пријатељско лице: – Богојављење и Божић представљају једну континуирану објаву Бога, једну целину тако да су се та два празника у првим вековима празновали и звали се по својој природи Богојављење. Али да би се потпуније учествовало у радости овог догађаја, он се рашчланио на два дела тако да најпре имамо Божић, јављање Бога у телу, и Богојављење где се на неки начин употпуњује Божић, јер нам се потпуније открива Бог као Отац, Син и Свети Дух, потпуније сагледавамо димензију Божанства. На Празник Богојављења ми се трудимо да будемо учесници ове Божије радости и свако на свој начин, цела Црква заједно својим молитвама, богослужењима, обраћањем Богу, и у свакој сфери живота огледа се то настојање човека да буде што потпуније учесник ове радости, богочовечанског искуства радости. – Тако и спортисти на свој начин учествују у овој радости, и то показују у богојављенском пливању за Часни Крст. Ми знамо читајући Јеванђеље да је Господ крочио својим ногама у реку и на тај начин воде осветио и прочистио јер Бог настоји да и контекст нашег живота у којем га и проводимо, преобрази, прочисти, учини пријатнијим и погоднијим за нас, зато је и крочио у воду као основни елеменат наше природе и нашега живота. И пливачи пливајући на Богојављење за Часни Крст и надмећући се у томе символично показују да се они радују у Богом очишћеној творевини, у целокупном нашем окружењу. Ми знамо из нашег црквеног искуства да се Бог и даље открива човеку, и даље се појављује и пријатељствује са њиме кроз цео живот, не само кроз празнике. Открива се у мери нашег откривења према Њему, по мери наше љубави за Њега, и по мери држања Његових упута у нашем животу. Основа Његових упута је љубав, да у љубави прихватимо овај свет као Његов дар, да у љубави прихватимо друге људе као наше пријатеље, наше сараднике, као нашу браћу, да наш живот протиче у чистоти и љубави, и то је смисао Богојављења, поручио је Владика Атанасије и позвао верни народ Епархије милешевске да на Богојављење свако на свој начин учествује у прослављању Празника, пре свега литургијски, а затим и давањем подршке храбрим пливачима који ће се надметати у пливању за Часни Крст. Извор: Епархија милешевска
  17. Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска
  18. Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо. Звучни запис честитке О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича. Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота. Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа. На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености. Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи. Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом: Мир Божији, Христос се роди! Извор: Епархија милешевска View full Странице
  19. Ових дана се у Пријепољу десио заиста немио и страшан догађај. Младићи, од којих су неки и српске народности, напали су и толико испребијали Емира Хамзића, младића муслиманске вероисповести, да су му и сâм живот угрозили. Београдски лекари се тренутно боре за њега. Као Епископ Епархије милешевске и суграђанин Емира Хамзића, заједно са свима православним хришћанима српске народности, придружујем се изразима боли Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Светог Архијерејског Синода коју је створио овај немили догађај, и сви једнодушно осуђујемо ово злодело и изражавамо огорчење због поступка његових неодговорних и недостојних починилаца. Саосећамо са породицом жртве вршњачког насиља и молимо се Богу за брзи опоравак Емира Хамзића. Епископ милешевски Атанасије Извор: Српска Православна Црква
  20. Смењени владика Филарет провоцирао је и изазивао на тучу епископа милешевског Атанасија (Ракиту), дошло је до кошкања и гуркања, али не и обрачуна међу владикама. Владика Атанасије прошлог понедељка отишао је у посету манастиру Дубница у милешевској епархији и саопштио Филарету да је дошао да разговарају о црквеном новцу који недостаје из времена када је он управљао Епархијом, као да има значајних дуговања на нивоу целе Епархије. Према сазнањима “Блица” Атанасије је тражио одговор од Филарета о 400.000 евра који недостају из манастира Прибојска бања. Чим је чуо разлог епископовог доласка и питање које је уследило, Филарет је почео да провоцира и изазива да га владика Атанасије удари. Филарет је разрешен управљања Епархијом на мајском Сабору 2015, а његово место додељено је две године касније владики Атанасију (Ракити) који је био и дугогодишњи викар почившег патријарха Павла. Владика Филарет се никада није помирио са сменом и годинама покушава да се врати на чело Епархије. У томе има и помоћ појединих владика, међу и којима бачког Иринеја. У црквеним круговима се овај немили догађај, који како кажу, “не служи на част ниједном од владика” тумачи као још један у низу покушаја Филарета да се врати у Епархијски трон. Овог пута да се покаже како владика Атанасије није достојан управљања Епархијом. Како “Блиц” сазнаје у Патријаршији, владика Атанасије је са намером свратио у манастир Дубница где по одлуци СПЦ Филарет борави после смене. Епископ је, како наводи извор Блица, желео да од владике Филарета лично чује шта се догодило са позамашном свотом црквеног новца коме нема трага. Према информацијама које су стигле у Патријаршију, владика Атанасије је у посету код бившег владике отишао са даровима, а Филарет му је одмах одбрусио да му од њега ништа не треба и свом помесном епископу поручио да није ни требао да долази. - Према ономе што за сада знамо, владика Атанасије саопштио је умировљеном владики Филарету да се јављају разни приватници због дуговања Епархије која потичу из времена док је њоме управљао Филарет. Епископ Атанасије је питао и за 400.000 евра из манастира Прибојска бања. По ономе што је стигло до нас, владика Филарет је, уместо одговора свом епископу, узвратио наводима о томе како владика Атанасије управља епархијом - каже извор “Блица”. Како сазнајемо, владика Атанасије био је смирен и узвратио Филарету да нема право да таква питања уопште поставља свом архијереју. На то је Филарет оборио посуђе, али и заоштрио реторику вичући на владику Атанасија и везујући га за догађаје који немају везе са црквеним животом. Када је чуо оптужбе против себе, епископ Атанасије је рекао смењеном владики да повуче лажи које је изговорио, што овај није учинио него их изнова понављао. - Тада је Филарет почео да отвореније провоцира ‘удари ме’, ‘ајде удари ме’. Ду туче није дошло, али јесте до гуркања - наводи извор Блица из Патријаршије. Вест о догађају појавила се испрва на једном од секташких сајтова где је један од уредника из милешевске Епархије. Према сазнањима “Блица” своју верзију у којој је он без разлога нападнут пласирао је у јавност владика Филарет и то неколико дана после догађаја (тек у четвртак). Бивши епископ учинио је то када му је било јасно да нико од присутних није обавестио медије, а да би догађај могао да преокрене у своју корист. Чињеница је да је откривање догађаја за секташки сајт, аларм и за Патријаршију ко би могао да буде извор многобројних текстова против патријарха и појединих владика. Бивши владика Филарет од јуче ујутро је изнова у медијској офанзиви. Он је устврдио “да је нападнут”, али и да се током напада није бранио, нити дозивао полицију. - Истина је да је владика Атанасије насрнуо на мене. Гурао ме је и двапут ме је повукао за браду Док ме је нападао, дигао сам обе руке високо како случајно не бих узвратио. Још осећам горак укус овог догађаја. Владика Атанасије, међутим, мој је надлежни архијереј и опраштам му - наводно је скрушено устврдио Филарет. Филарет је у изјави за Новости рекао да се све догодило пред “окупљеним народом” због чега је њему “било изузетно непријатно”. Чињеница је међутим, да догађају нико од нецрквених лица није ни присуствовао, нити их је било у конаку манастира. АНТРФИЛЕ Оптужбе против Филарета за блуд, разврат, нестајање новца, политиканство Бивши милешевски владика Филарет сваке године од како је смењен пред Сабор лобира да се врати на власт. Он је разрешен дужности не само због неадекватног располагања црквеним новцем и малтретрирања свештенства. Њему се ставља на терет и блуд и разврат, а о чему су сведочили монаси из његове Епархије. Од мртвачких глава по којима је остао упамћен у јавности током рата на простору бивше СФРЈ у Филаретовој биографији уписан је и штрајк глађу који није хришћански чин, али и на десетине дописа државним институцијама и приватницима да му дају новац. Филарету се дуги низ година приписивало и политиканство. Током 2012. године милешевски Филарет обратио се за помоћ министру полиције Ивици Дачићу. У то време била је иницијатива међу владикама да се на сабору Филарет пензионише. До сусрета није дошло, али су блиски сарадници Дачића приликом сусрета са врхом СПЦ пренели да им је стало до судбине Филарета. Блиц
  21. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество»

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...