Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'аскеза'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. У тибетанске манастире примају децу већ од шест година, а већ у 21. години може се стећи статус просвећеног монаха. И док је на почетку пута неопходно испуњавати само три заповести више него обичан човек, по завршетку обуке потребно је памтити и поштовати више од 250 обеда. Монахињама је још теже, оне имају 350 заповести. Младе Тибетанце, који су кренули путем просветљења, прво питају да ли постоје било какве околности које у томе могу да их ометају. Када прође проверу, придошлица треба да изабере себи по два учитеља: један ће га подучавати основама будизма, а други ће се бринути да ученик испуњава друштвене обавезе у манастиру. Након тога будући монах се шиша до главе, остављајући само мали прамен косе на темену. То се дешава када настојник манастира одобри његов улазак у заједницу. © AP PHOTO/ NIRANJAN SHRESTHA Млади тибетански монаси играју фудбал Дневни ред у манастиру утврђује се на основу једноставне формуле: осам сати духовне праксе, осам сати физичког рада и вежби и осам сати за одмор, храну и сан. Дан монаха почиње у шест сати ујутру молитвом која траје два до три сата. Након скромног доручка следи још један сат молитви. Затим послушници изучавају религиозне текстове, баве се свакодневним пословима, физичким вежбама и грленим певањем. У другој половини дана становници манастира спремају се за колективну медитацију која може да траје до три сата. © AP PHOTO/ EMILIO MORENATTI Млади тибетански монах сипа храну Вече је резервисано за религиозне дискусије, у оквиру којих млади монаси уче да бране своје ставове и откривају одредбе будизма које нису схватили током обуке. Храна у манастиру је аскетска: то су углавном рижа и поврће са тибетанским хлебом. Главни напитак монаха је тибетански чај у који се додају со, млеко јака и маст те животиње. Тај рецепт је стар више од 1.400 година и без обзира на врло специфичан укус веома је хранљив и одлично утољава жеђ. Аскетизам, сматрају будисти, доприноси победи духа над телом. Најпросветљенији монаси могу да живе практично без хране. Поједини монаси који су достигли одређени ниво духовног развоја могу да одлуче да напусте манастир и да живе као пустињаци. Многи своја лета проводе медитирајући у самоћи, у околним пећинама, а током сурове зиме се враћају у манастир. Ипак, има и оних који напуштају заједницу на неколико година. © AP PHOTO/ ASHWINI BHATIA Тибетански монаси Без обзира на сву аскезу, просвећенији монаси, ламе, са разумевањем се односе према младим послушницима који се интересују за потпуно световне ствари. Наставници често затварају очи на то што њихови штићеници у слободно време играју фудбал или користе савремене геџете. На крају крајева, ламе и сами са времена на време користе смартфоне како би прочитали последње вести. Међу тибетанским монасима има, наравно, и оних који живе у потпуном складу са обичајима предака — без интернета, телевизије и других савремених извора разоноде. Легенда каже да они умеју да западну у транс и да у њему остану деценијама. Монаси због тога одлазе у планине и добровољно пристају да буду затворени у мале собе у којима има места само за човека који седи у пози за медитацију. Једном недељно доносе им малу порцију хране и воде, а након неког времена пустињаци одбијају и то. Тако, сматрају монаси, постају способни да се приближе самом Буди.
  2. Колико човек може да индивидуализује и психологизује своје лично-физичке напоре у егзистенцијално-аскетском кретању према Богу и у Богу? Можда нису мотиви увек дефектни (нпр. асоцијалност, ескапизам, ментални проблем, ниска моралност, итд.), можда могу бити и љубавни али без адекватних темеља (нпр. трезвеност, смиреност, самокритичност, догматски увид, итд.) – могу бити промашени. Опширније: Prepodobnost kao “shizofrenija” Мучи максималистичко питање које се минимално провлачи у многим теолошким радовима али и делима код аскетских Отаца јер аутори очекују да читаоци буду потковани и отворени за смисао који им предају. Аутори не рачунају и не треба да сносе одговорност за асоцијације које читаоци сами кроје својим индивидуализмом па их девијантно примењују на своје животе као да неко од њих тобоже изискује жртву која би превазишла и њихове напоре. Онда долази до култа побожности: ја сам неко ко пости, даје милостињу, иде у Цркву, итд. дакле, ја сам неко битан – фарисејски сценарио. Не знам да ли је наивно али до овог проблема практичног делања вере можда долази као неуспешан одговор човека према Богу – иако можда Бог од њега не захтева толики дар – у контексту благодатне озарености човека који вапије: “Ревност за Твој Дом изједе ме!”. Човек жели, психолошки гледано, да идеализује свој подвиг. Да га уздигне као принос Богу. Осећа да је добио неки дар али не зна како даље да поступи са њим, те ако је у питању екстреман ум прибегава чудним егзибицијама као што је нпр. избегавање људи да би сачувао своје таланте. Проблем настаје ако понестане оног смиреног Јеванђељског “слуге непотребне које су биле дужне тако чинити”. То ће имати окосницу са неким савременим теолозима који истичу превагу познања благодатног ништавила у своме бићу али оно не може имати додирних тачака са злом анонимношћу. Или, друга могућност, од присуства изобилне благодати човек не може да остане миран, па жели другачије (напорније) да изрази своју љубав? Неко од теолога је рекао да чак ни св. Игњатије Богоносац није имао толику благодат колико је психолошки желео себе да жртвује за Бога. Не знам. Свакако, индивидуализам као појава је нешто што је остало некако “сакривено” од самих боготражитеља и што је можда више имало штетности на читаоце неголи на аскете. Јер када неко греши не доводећи сумњу у свој грех, питање је да ли га уопште нешто и боли? Глуп човек не осећа своје незнање, бол осећа онај ко спознаје своје незнање. Можда је и питање колико човек може уопште бити индивидуалан када већ има однос (заједницу) са Богом Тројицом? У супротном, онда се намеће одговор да за таквога Бог Тројични и нема постојање него је само неки имагинарни објекат у којем дотични рефлектује себе. Њега не занима Бог и однос са Богом већ индивидуализам сопства који се губи негде на периферији ума који од себе умишља неког другог Бога Којег искуство Јеванђеља и искуство Цркве не открива. Мало људи није поклекло пред аскетским опитима других који су године и цело биће посветили Богу, у смислу самообмане да је то и њихово искуство са којим су се поистоветили, а тек су их спознали у једном трену постојања и половичним бићем. Суштина ове аскетске проблематике је да аскетизам није циљ сам себи већ пут-помоћник ка одредишту-циљу Који је Сам Бог. Тог идола “самоаскетизма” (самоупуцавања/аутогола) ни подвижници не препознају лако. Зато индивидуализацијом можемо именовати сваким покретом човека који себи приписује врлину а не благодати само зато што се трудио да испуни сваки закон. Опширније: Однос Закона и благодати Видети једну другачију перспективу која не форсира супериорно и тоталитарно подвижништво, као ни усиљено-моралну схизофренију, надасве, перспективу аскетизма која не искључује другог: О аскетизму
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар - октобар/2011 Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III) „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.“ (Јн 13, 34) „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн 15, 13) Нема Православног хришћанства без љубави и подвига (=аскезе). Љубав и подвиг су крила која човека подижу Богу. Без једног од њих, хришћанин је сакат, неспособан да се одвоји од земље и прашине. Љубав и подвиг су рођаци. На почетку, подвиг порађа љубав, а касније, када се љубав роди она порађа подвиг. Како то? Тешко је данашњем човеку да схвати шта је то љубав и шта значи љубити. Онако како схвата постојање (онтологију) и онако како постоји, тако човек схвата и љубав. А човек постоји и схвата постојање под бременом првородног греха. Тај први грех човеков јесте самољубље и страх од другог. Праотац Адам је одбацио Другог (=Бога), сакрио се од њега (Пост 3, 8) и учинио своје и постојање света самодовољним и самообјашњивим. Тако, желећи живот, човек је промашио циљ и изабрао смрт. У тој својој првородној заблуди, живећи тако што постепено умире, покушавајући да живот одбрани од смрти, порађао је и многе друге грехове. Први од њих је Каиново братоубиство. За њим и многи други греси, кроз читаву историју човечанства. Суштина сваког од њих је страх од другог, заштита властитог сопства, властите „хемије“. Други као Бог и други као човек, више нису извор нашег људског постојања. Они су постали наш пакао. Јер, они су сметња нашем сосптву, задовољству наше властите „хемије“. Уместо личности (=идентитет, постојање које извире из односа, из заједнице), људи су постали индивидуе. „Мислим, дакле постојим“ (Cogito, ergo sum) је та онтологија првородног греха. Уместо овог Декартовог „мислим“ можемо ставити било који други глагол и добићемо онтологију индивидуалности, онтологију ослушкивања властите „хемије“. Таква саката онтологија, онтологија смрти, породила је сурогат љубави. Љубав је изједначена са самољубљем. Она се данас чак може и научно доказати као одређени биолошки процес и хемијска реакција у човековом организму. „Десила се хемија“, кажу „заљубљени“ људи. Љубав, заправо јесте труд да се изазове та пријатна хормонска реакција која радује властито сопство. Човеку се само чини да је таквој љубави циљ заједништво, имање другог крај себе. Други је ту само објекат који служи за подстицање „пријатне хемије“ у нама. Оног тренутка када то није кадар да учини, други постаје пакао од ког треба заштити властито сопство, властиту „хемију“. Зато су нашим „љубавима“ потребни „уговори“, правна средстава која нас штите једне од других, који нам помажу да останемо „своји“, у „заједници љубави“. И зато такве „заједнице љубави“ трају само дотле док не буде „угрожено“ индивидуално сопство, властита „радосна хемија“. То је логика „овога света“, логика адамовског греха. Таквој логици је незамислива љубав као слобода која иде и до границе крста, до границе страдања „за пријатеље своје“. Слобода која иде тако далеко, бесконачно, да се љуби свако ко је други, па и радикално други – као што је непријатељ. То је, свакако, лудост деци Адамовој, сапричасницима његовог промашаја. Крст, па и најмањи, јесте граница разлаза, јер угрожава сопство, властиту „радосну хемију“. Зато је права, оригинална љубав, којој учи свето Православље подвиг. Љубити значи бити подвижник, аскета. Тој љубави, том правом начину постојања који је живот вечни, поучио је човечанство Нови Адам – Господ Исус Христос. Но, није лако попети се до те истине постојања, до те праве, оригиналне љубави. То је висока гора обожења. До такве љубави стиже се преко крста, преко подвига. Човек се рађа и бива светом око себе васпитаван оном адамовском самољубљу, сурогату љубави. Стога, правој се љубави ваља учити, вежбати све док се Други (=Бог) и други (=човек) од пакла и угрозитеља властитог постојања не преобразе у конституент без кога нема ни самог властитог постојања. Све док се индивидуа не преобрази у личност и док се постојање од „хемије“ не преобрази у постојање као заједницу. Зато је и пут ка правој љубави опет подвиг. На том путу ка свеврлини љубави, ваља се научити врлинама покајања, послушања, трпљења, праштања, смирења, кротости. Учити се треба свему овоме, ношен крилима молитве и поста, под благословом Мајке Цркве. Никако сам. Јер, смисао подвига и јесте да човека излечи од самоће, од самодовољности и да га уведе у право постојање, у заједницу са Богом и ближњима. Православни подвиг није платонистичко презрење тела. Ако пост човека не доведе до кротости и смирења, Свети Јован Златоусти са правом пита: „Зашто си тело мучио?“ Зар је тело лоше? Гле, па Син Божији узе наше тело да буде заувек његово. И не беше му тело наше гадно, већ га прослави уздижући га са десне стране славе Очеве. Зар нас неће у телима нашим и васкрснути у последњи Дан? Зар и Црква није Тело? Зар се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом? Зато, ако пост не порађа врлине, зашто мучимо тело? Не, никако хришћански подвиг није презрење тела. Он је пре васпитавање душе, поправљање човекове воље. Хришћански подвиг није затварање у себе самог, већ вежбање у иступању из себе, из своје самодовољности, своје „хемије“, свог самољубља. Пост је драгоцено средство у том вежбању, јер управо он „удара“ на ту онтологију индивидуалности, на онтологију „хемије“ коју хранимо кроз стомакоугађање. Пост није само умеће одрицања већ и умеће давања. Зато је пост неодвојив од милосрђа. Пост је неодвојив и од смирења, благости и кротости. Ниједна од ових врлина није видљива у индивидуи. За милосрђе, смирење, благост и кротост потребан је други човек наспрам нас, потребно је постојати као личност. Хришћанске врлине не виде се у подвижнику самом по себи. Његове врлине виде се у радости ближњег његовог. Све ово показује да је смисао хришћанске аскезе заједница, љубав према Богу и љубав према ближњем. На почетку, када се од роба, преко најамника преображава у сина, хришћанин се са муком вежба овим врлинама. То је онај пут где подвиг порађа љубав. Мукотрпан је то и дуг пут, где се човек учи имању и прихватању Бога и другог човека, учи се да постоји као личност. На почетку га за Бога и ближњег вежу страх и мука, као што роба држе бич и узде. Како напредује у свом подвигу, човек увиђа да му је корисно бити са Богом и људима, па као какав трговац, најамник почиње да добро добрим плаћа, да љуби ближње а мрзи само непријатеље своје. Но, када досегне до љубави, до слободе синовства, када почне да воли „без разлога“, када почне да воли зато што хоће а не зато што мора, онда се ствари окрећу у другом смеру. Подвиг престаје да буде горки лек, васпитање које води до љубави. Сада сама љубав порађа врлине које су некада биле степеници ка њој. Горки лекови који водише до оздрављења постају слатки и радосни плодови здравља. Покајање, послушање, трпљење, праштање, смирење, кротост постају живљење љубави, дела љубави. Врлине пређашњег подвига престају да буду саме по себи циљ, ономе ко је досегао љубав. Јер, љубав која је прави и потпуни циљ, сада порађа врлине. Онај ко њу не досегне, узалуд се трудио. Његови су подвизи само горки лекови који не доносе излечење. Само „звоно које јечи и кимвал који звечи“. Чак и да има „веру да горе премешта“. Чак и ако „ тело своје да да се сажеже“. Чак и ако „разда све своје имање“, „ако љубави нема ништа је“ (1 Кор 13, 1-3). Љубав је мајка свакој врлини. До ње се долази подвигом, властитим трудом и благодаћу Божијом. Иако је она крај пута и смисао хришћанске аскезе, она није крај подвига. Сама љубав је подвиг. Подвиг над подвизима, божански подвиг. Јер, „љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...“ (1 Кор 13, 4-8). Ако је љубав оваква, каквом је сведочи свети апостол Павле, онда волети значи волети човека као човека, без тражења мотивације за љубав у његовим особинама. Јер, они који траже мотивацију и оправдање своје љубави, имају љубав „цариника“ и „незнабожаца“ (Мт 5, 46-47). Такви су данашњи „морални елитисти“, савремени „цариници и фарисеји“. Они траже утемељење, оправдање своје љубави у категоријама добра и зла које је креирала њихова свест или какав лажебог кога су пројектовали. Њима нису битни људи, већ те њихове идеје добра и зла, њихови принципи. То је сурогат љубави који би сатро човека ради принципа. А хришћани нису позвани на сурогат љубави, већ на праву, оригиналну, божанску љубав. Зато је хришћански етос несводив на пуки, принципијелни морализам. Позив на праву љубав је позив на обожење, на светост: „Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.“ (Мт 5, 45). Љубав је, заправо, досезање истине нашег постојања. То је подвиг преображаја од адамовске онтологије индивидуалности до обожења и онтологије личности. Љубав је разбијање илузије „Cogito, ergo sum“ (=осећам себе, дакле постојим) и познање да је истина „Волим и вољен сам, дакле постојим“. „Љубав која не тражи своје“ је једина права љубав. То је љубав која се поистовећује са слободом. Раздвојити грех од грешника. Клонити се греха, а човека грешника волети по сваку цену, па и по цену властитог крста. Љубав која није спремна на крст није љубав. То је хришћански, јеванђеоски етос, хришћанска онтолошка етика. Александар Милојков
  4. Evo prve novele!!! Kao prvo, navodim svedocanstvo profesora Liturgike sa PBF-a Nenada Milosevica ( sigurno ste culi za njega), izgovoreno meni licno u jednom nasem prijateljskom susretu,a ja cu prepricati koliko se god budem setio, I unapred se izvinjavam na uproscavanju: “Mitropolit Jovan je bio moj profesor I jedan od mentora na doktorskim studijama u Solunu vise od 7god. Slusao sam stotine njegovih predavanja I pricao sa njim nebrojeno puta, tako da sam imao priliku, koliko sam mogao, da vidim njegov zivot iz neposredne blizine. Kao profesor bio je veoma strog, uzdrzan, ozbiljan. Na predavanjima Dogmatike trazio je apsolutnu usredsredjenost svojih studenata na ono sto se predaje. Govorio je da dogmatika nije za lenje ljude, za kukavice,za one bez petlje, vec zahteva hrabrog I odvaznog coveka, a takodje i da se prolije krv u radu, studiranju, istrazivanju i razumevanju bogoslovlja, a pre svega ZIVLJENJU, jer je to pitanje zivota I smrti. Nema predavanja na kome ne bi kritikovao tkz. Akademsko bogoslovlje, koje je za njega predstavljalo samo praznu retoriku kada postaje bezivotno. Njegove napomene o tome da dogmati nemaju nikakvu vrednost ako se ne zive u Crkvi, postale su njegov refren. Najvece iznenadjenje za sve je bio njegov asketski zivot. To je covek koji je citav Veliki Post jeo SAMO SEMENKE I VODU,ali bukvalno!!! Nista drugo ne bi okusio 50 dana, a naravno bilo je I dana kada nista ne bi uzimao, vec samo sluzio Liturgiju I pricescivao se. Semenke, nekada zive, a nekada pecene, I to tokom celog dana. Oni koji su to imali prilike da vide, odgovarili su ga od toga bojeci se za njegovo zdravlje, ali je on govorio da “nisu dobro videli I da on mnogo vise jede nego sto mislie”, I onda je voleo da uzme parce alve I da pred njima mljacka… Niko nije znao kada taj covek spava, jer bi ceo dan od jutra drzao predavanja, sluzio, primao na razgovor studente, odgovarao na stotine mejlova, poziva, neumorno citao Oce, istrazivao, skapavao po bibliotekama Akademije, neumorno pisao clanke na goruce teme. Iz njegove sobe bi studenti,profesori I drugi izlazili sve do jutra, a onda sve iz pocetka…svaki dan! O njemu kao svestenosluzitelju nema potrebe ni govoriti. Kada bi sluzio Liturgiju, njegovo umorno I bledo lice bi se zacrvenelo od radosti, I osmeh bi ga preplavio. Sa njim je bilo lako I ugodno sluziti, bez nervoze, bez gundjanja, bez laznog nametanja episkopskog autoriteta. Posebno je sve zacudjivao svojim ponasanjem kada bi neko, ko ne deli njegove liturgicke ili bogoslovske stavove, sasluzivao sa njim. Mitropolitovo prvo pitanje bi glasilo: “Blagoslovi oce, kako cemo sluziti”, I mirno prihvatao kako njegog sasluzitelj kaze. Time je u nedoumicu dovodio svoje oponente I odusevljavao, tako da su mnogi njegovi bogoslovski ljuti protivnici kasnije postali neodvojivi prijatelji. Da li ima potrebe da kazem I ovo: njegov duhovni otac je bio o.Sofronije, ucenik sv.Siluana Atonskog. Celokupno mitrololitovo bogoslovlje je egzegeza bogovidjenja I bogosustretanja Otaca sa Hristom, pogotovo sv.Siluana, koji je presudno uticao na to da se mitropolit bavi bogoslovljem!”
×
×
  • Create New...