Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архијерејског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви. Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски. Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године. Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу. Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  2. Светом архијерејском Литургијом коју су 27. децембра 2018. године, о празнику Светих мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других с њима, с верним народом, свештенством и монаштвом у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу служили Преосвештена господа Епископи бихаћко-петровачки Сергије, пакрачко-славонски Јован и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије отпочела је још једна редовна седница Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Преосвештеним Владикама у евхаристијском слављу саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Антонић и Ђорђе Теодоровић, протојереј Драган Гаћеша, јереј Огњен Тенџерић и ђакони Влада Вукановић и Милан Томашевић. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, речима благодарности за учешће у молитвеном јединству и на посети овој нашој, изнад свега значајној светињи - нашем Новом Косову - архипастирском беседом браћу архијереје, свештени клир и вернике поздравио је Преосвештени Владика славонски г. Јован. Том приликом Владика је верном народу сестринских епископија Бихаћко-петровачке и Захумско-херцеговачке и њиховим архијерејима Сергију и Димитрију на молитвено помињање подарио део моштију Светих новомученика из Слобоштине. Доносећи благослове и молитве Светих новомученика ливањски, гламочкиг, дрварских, шушњарских и многих других, с благодарношћу за свети дан и свето место, пастирском беседом о Светим новомученицима Епископије бихаћко-петровачке окупљене је поздравио владика Сергије. После кратког освежења, оци архипастири и чланови Одбора за Јасеновац отпочели су и радни део седнице, а затим су у поподневним часовима у пратњи владике Јована посетили и светиње Пакраца, престоног града Епископије славонске. Извор: Српска Православна Црква
  3. У четвртак, 29. новембра 2018. године, у Патријаршији српској у Београду одржана је седница Пододбора Комисије за унапређење црквене просвете Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Састанком је председавао Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, председник Комисије за унапређење црквене просвете. Састанку су присутвовали проф. др Драгомир Сандо, проф. др Бошко Миловановић, проф. др Живорад Миленовић, секретар Подобора ђакон Радомир Маринковић, као и вероучитељи из више епархија који су учествовали у изради уџбеника Православног катихизиса. Радне верзије уџбеника за све разреде основне и средње школе су урађене. На састанку су разматрани извештаји о обављеној рецензији уџбеника. Већина уџбеника добила је добре оцене. Изнети су предлози и препоруке који ће довести до унапређења квалитета предложених уџбеника. Одређени су рокови за даље фазе у изради уџбеника и предложене мере за ефикаснији рад Пододбора како би нови уџбеници за Православни катихизис били спремни до почетка наредне школске године. Извор: Српска Православна Црква
  4. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  5. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја сабраних на јесењем заседању највишег јерархијског представништва и црквенозаконодавне власти Српске Православне Цркве, светом Литургијом са призивом Светог Духа началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког Иринеја и славонског Јована. Саслуживали су и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, јереј Иван Штрбачки и протођакон Стеван Рапајић. После богослужења, радни део заседања Светог Архијерејског Сабора је започео у Саборској сали у Патријаршијском двору у Београду (фотогалерија)
  7. Светом архијерејском Литургијом са чином призива Светог Духа у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду 6. новембра 2018. године започео је рад Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја сабраних на јесењем заседању највишег јерархијског представништва и црквенозаконодавне власти Српске Православне Цркве, светом Литургијом са призивом Светог Духа началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког Иринеја и славонског Јована. Саслуживали су и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, јереј Иван Штрбачки и протођакон Стеван Рапајић. После богослужења, радни део заседања Светог Архијерејског Сабора је започео у Саборској сали у Патријаршијском двору у Београду (фотогалерија) View full Странице
  8. У његовом раду учествовали су: први заменик председника Архијерејског Сабора архиепископ берлински и немачки Марко, секретар Архијерејског Сабора архиепископ санфранциски и западноамерички Кирил, архиепископ монтреалски и канадски Гаврило, архиепископ чикашки и средњоамерички Петар, заменик секретара Архијерејског Сабора епископ менхетенски Николај и секретар Архијерејског Сабора за међуправославне односе епископ сакраментски Иринеј. Саборски оци су се упознали са припремама за свечано освећење нове катедралне Саборне цркве у Лондону у којој ће се одржати следеће заседање Архијеејског Сабора. Освећење лондонске Саборне цркве, као и споменика у част 100-годишњице мученичке кончине светих царских страстотерпаца, одржаће се на Малу Госпојину, 21. септембра 2018. године. Извор: Српска Православна Црква
  9. У Њујорку је 3. јула 2018, под председништвом митрополита источноамеричког и њујоршког Илариона, одржано редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Руске Заграничне Цркве. У његовом раду учествовали су: први заменик председника Архијерејског Сабора архиепископ берлински и немачки Марко, секретар Архијерејског Сабора архиепископ санфранциски и западноамерички Кирил, архиепископ монтреалски и канадски Гаврило, архиепископ чикашки и средњоамерички Петар, заменик секретара Архијерејског Сабора епископ менхетенски Николај и секретар Архијерејског Сабора за међуправославне односе епископ сакраментски Иринеј. Саборски оци су се упознали са припремама за свечано освећење нове катедралне Саборне цркве у Лондону у којој ће се одржати следеће заседање Архијеејског Сабора. Освећење лондонске Саборне цркве, као и споменика у част 100-годишњице мученичке кончине светих царских страстотерпаца, одржаће се на Малу Госпојину, 21. септембра 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог Радија Светигоре Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  12. Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање Др Александар Раковић Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса. Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења. Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године. Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“. Сабор СПЦ 2018. године Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“. Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа. Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори. С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори. Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом. Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе. Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено. Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења. (Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018)
  13. Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање Др Александар Раковић Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса. Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења. Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године. Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“. Сабор СПЦ 2018. године Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“. Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа. Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори. С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори. Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом. Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе. Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено. Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења. (Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018) View full Странице
  14. Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. (”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој. Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском путу. Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности. Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са својим древним светињама и са својим верним народом. Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији, односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији. Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва. Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа могао побољшати на неком „независном Косову“, уз било чије и било какве гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе. Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске Православне Цркве и српске културне баштине. Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада“ не одустаје од пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава Косово“ понашала према нашој Цркви и њеном верном народу. Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа. Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету, а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо: како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије (1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности? Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље, укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност“. Не признају је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација за европску безбедност и сарадњу пре свега). Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не прознају „независно“ Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и представљало би право „убијање сећања“ (memorycide) српског народа. У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус. Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света. Оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима. Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и косовско- -метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу богољубља и братољубља. Амин, Боже дај! Извор: Српска Православна Црква
  17. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Првославне Цркве. На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то: Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара; Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја, Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра, и остале са њима пострадале. Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају. По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама. Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију. Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротоворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке. Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград). Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет. Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”. У овом контесту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву. Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему. Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други. Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију. Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина. За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион. Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки. У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  18. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  19. На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион, постављен је на службу за односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  20. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Првославне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Првославне Цркве. На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то: Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара; Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја, Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра, и остале са њима пострадале. Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају. По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама. Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију. Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротоворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке. Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград). Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет. Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”. У овом контесту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву. Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему. Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други. Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију. Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина. За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион. Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки. У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији Ми, епископи Српске Православне Цркве, древне и славне Пећке Патријаршије, благодаћу Светога Духа сабрани на редовно заседање Светог Архијерејског Сабора у историјском седишту српских архиепископа и патријараха, манастиру Пећкој Патријаршији, и првопрестоном Београду, у години припремâ за обележавање 800-годишњице стицања аутокефалије, односно самосталности наше Светосавске Цркве (1219-2019), у бризи за опстанак и добробит српског народа и његових светиња на Косову и Метохији, упућујемо, на челу са Његовом Светошћу нашим Патријархом, ову поруку верним синовима и кћерима наше свете Цркве, као и домаћој и светској јавности. Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. Наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој. Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, представља неотуђиви средишњи део Србије, о чему убедљиво сведочи традиционална духовна свест наше Цркве, у којој Косовски Завет означава израз централне поруке Новога Завета, конкретно доживљене у историјском искуству српског народа, као и свест српског народа о свом идентитету, духовним и етичким вредностима и историјском путу. Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације. Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности. Српска Православна Црква понавља и потврђује свој вековни став о Косову и Метохији, истоветан од епохе светородне лозе Немањића и од Косовског боја до дана данашњег, а у наше дане од Меморандума наше Цркве о Косову и Метохији из 2003. године па наовамо. Она никада није напустила Косово и Метохију нити ће икада са њега одступити. У свим условима и недаћама остаће са својим древним светињама и са својим верним народом. Што се тиче државно-правног статуса наше државе на Косову и Метохији, односно њеног пуног суверенитета и интегритета, Сабор понавља јасан, више пута изречен став поглавара Српске Православне Цркве, Његове Светости патријарха Иринеја: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“. Ми се искрено надамо, уз молитву Господу да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права. Мир је неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији. Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. Никада као сада нисмо имали већу обавезу да на сваком месту и у свакој прилици аргументовано сведочимо да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва. Косовске албанске институције, од краја рата 1999. године, а посебно од проглашења такозване независности, 2008. године, показале су јасно и нескривено да желе да створе етнички чисту албанску државу на овом простору и да у њој нема места за Србе, па ни за остале не-Албанце. Очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве не улива наду да би се положај Цркве и народа могао побољшати на неком „независном Косову“, уз било чије и било какве гаранције, јер садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе. Најбољи пример кршења правâ нашег народа и Цркве јесу спречавање формирања функционалне Заједнице српских општина, непоштовање одлуке Уставног суда Косова о земљи манастира Високих Дечана, што признају и кључни међународни фактори на Косову и Метохији, блокада регулисања правног положаја Српске Православне Цркве и српске културне баштине. Недавна одлука такозване владе Косова да гради магистрални пут поред манастира Високих Дечана директно је кршење елементарних правних норми. Иако су канцеларије ЕУ и ОЕБС-а, као водеће западне мисије на Косову и Метохији, јасно указале на то да је овакав пут противзаконит, косовска „влада“ не одустаје од пута који би дугорочно угрозио манастир Дечане, најзначајнији споменик УНЕСКО-а у Метохији. Ово су само иницијални наговештаји како би се „независна држава Косово“ понашала према нашој Цркви и њеном верном народу. Сабор посебно захтева неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији. Та права и слободе неодељиво су повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе... Србија чини све, – а и у будућности ће чинити, – за заштиту, обнову, рестаурацију и очување тих светиња и споменика сакралне и културне баштине и у томе има неподељену подршку релевантних међународних установа, пре свега УНЕСКО-а. За бригу о њима непрекидно и неуморно се залажу и највиши представници наше Цркве јер то није дневнополитичко питање него суштинска историјска стварност и идентитетска вредност српског народа. Ми не можемо да пасивно ћутимо пред чињеницом да је значајан део тог црквено-духовног и културног наслеђа већ уништен, и то наочиглед читавом свету, а да преосталом наслеђу прети иста судбина. У вези са тим, питамо се и питамо: како ће они који су своју побуну почели паљењем конакâ Пећке Патријаршије (1981) њу и остале српске светиње и споменике културе штитити у будућности? Подсећамо све на то да међународи правни поредак, успостављен у свету после Другог светског рата, у потпуности оправдава став Српске Православне Цркве, државе Србије и српског народа по овом болном питању. То важи и за јавно мњење у већини држава на свету, од којих многе, међу њима и највеће земље, укључујући и неке европске земље, па и земље чланице Европске уније, не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену „независност“. Не признају је ни најрелевантније међународне институције (Уједињене нације и Организација за европску безбедност и сарадњу пре свега). Без сагласности Србије и Савета безбедности УН и без консензуса свих европских земаља (међу којима чак пет чланица ЕУ не признаје независност Косова) ова ситуација не може бити насилно промењена и поред свих политичких притисака са којима се суочавају како Србија тако и поједине друге земље које не прознају „независно“ Косово. После вишедеценијског прогона и дискриминације нашег народа и уништавања сто педесет наших светиња – нажалост, у присуству међународних снага – признавање незаконито проглашене независности наше јужне Покрајине, што се упорно настоји наметнути Србији, дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу и представљало би право „убијање сећања“ (memorycide) српског народа. У јавности се и даље сусреће идеја о подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене „косовске државе“. Притом се, свесно или несвесно, пренебрегава чињеница да подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје. Поделом би народ великог дела Косова и Метохије аутоматски био остављен на милост и немилост режиму такозване државе Косово, изложен погрому сличном оном из марта 2004. године или, под притиском и тихим терором, био присиљен на егзодус. Напомињемо да је тешка ситуација на Косову и Метохији последица систематског неиспуњавања и подривања Резолуције 1244 Савета безбедности, која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло. Упорни покушаји појединих земаља да се на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату довели су свет у ситуацију да Косово и Метохија под влашћу некадашњих вођа ОВК данас, више него икада, представља црну рупу Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света. Оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима. Мотив за ову нашу пастирску поруку и овај очински апел није само напор да се заштите витални верски, национални и државни интереси српског народа већ и јеванђелска љубав према свима и свакоме, укључујући и косовско- -метохијске Албанце, и молитвена жеља да Бог, Једини Чевекољубац, Који жели да се сви људи спасу (IТим. 2, 4), просвети све нас и све људе светлошћу богољубља и братољубља. Амин, Боже дај! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве одржао је данас своју редовну седницу на Врачару. Светом архијерејском Сабору поднет је извештај о досадашњим радовима на изградњи Храма са посебним акцентом на радовима у претходних годину дана, а Архијереји су упознати и са планираним радовима који ће се обавити до великог освећења Храма у септембру 2019. године, до када ће између осталог бити завршен Велики иконостас, Два мала иконостаса у северној и јужној припрати Храма, украсне облоге на вратима Храма од ливене бронзе, мермерни под, декоративна унутрашња расвета као и замена постојеће камене облоге на платоу око Храма. Након завршене седнице Светог архијерејског Сабора у крипти спомен-храма у присуству Патријарха српског г-дина Иринеја и Архијереја, традиционално је служен парастос преминулим ктиторима, приложницима и добротворима Светосавског Храма.
  23. Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве одржао је данас своју редовну седницу на Врачару. Светом архијерејском Сабору поднет је извештај о досадашњим радовима на изградњи Храма са посебним акцентом на радовима у претходних годину дана, а Архијереји су упознати и са планираним радовима који ће се обавити до великог освећења Храма у септембру 2019. године, до када ће између осталог бити завршен Велики иконостас, Два мала иконостаса у северној и јужној припрати Храма, украсне облоге на вратима Храма од ливене бронзе, мермерни под, декоративна унутрашња расвета као и замена постојеће камене облоге на платоу око Храма. Након завршене седнице Светог архијерејског Сабора у крипти спомен-храма у присуству Патријарха српског г-дина Иринеја и Архијереја, традиционално је служен парастос преминулим ктиторима, приложницима и добротворима Светосавског Храма. View full Странице
×
×
  • Create New...