Претражи Живе Речи Утехе

Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016

ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc

Упокојио се у Господу архимандрит о. Лазар Витовнички. Царство му небеско! Управо јавио отац Димитрије, игуман манастира Тумане на свом фејсбук профилу. <iframe src="https://www.facebook.com/plugins/post.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fmanastir.tumane.9%2Fposts%2F898917323883925&width=500" width="500" height="172" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allow="encrypted-media"></iframe>

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру. Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено). Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива. Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017: ***** " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере. - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије. - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања. - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве." ***** Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР View full Странице