Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архимандрит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 182 results

  1. ризница богословља

    Архимандрит Бенедикт: Умолимо Господа да нам да благо вјечно!

    На почетку емисије отац Бенедикт је тумачио Свето Јеванђеље које се чита на недјељу о Митару и фарисеју, истичући посебно колико је гријех гордости ружан пред Господом. Отац Бенедикт је, одговарајући на питање наших слушалаца, објаснио и колико је битно читати Псалтир, као и колики је гријех абортус и како се спасити гријеха хомосексуализма. Емисију са оцем Бенедиктом топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  2. ризница богословља

    Архимандрит Михајло (Тошић): Господ о свему одлучује!

    Сретење је молитвено, литургијски, као и увек, прослављено и у манастиру Светих Архангела код Призрена, бележи Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Свету Литургију служио је игуман архимандрит Михајло (Тошић) у капели Светог владике Николаја, где се са монашким братством окупила неколицина верујућих из Ораховца и Београда. "Господ је диван и чудесан и вера хришћанска је често необјашњива, али ако човек живи као истинским хришћанским животом, онда има шансу и да разуме" рекао је у беседи о. Михајло. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Отац је поучио да увек и свагда треба да се ослонимо на Господа, да помогнемо једни другима да лакше носимо наше крстове, не судимо и не умујемо много. "Не држимо предавања другима, то ће нас скупо коштати" рекао је о. Михајло и подсетио да је "Господ тај који о свему одлучује". "Треба да да будемо истинска браћа и сестре у Христу и истинске слуге Господње" рекао је Игуман у беседи и подвукао да и поред тешких времена у којима нечастиви све више господари светом - ми смо мањина која побеђује, али само "кротошћу и љубављу, смирењем и покајањем, праштањем и молитвом". Извор: Радио Слово љубве
  3. Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  4. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
  5. У вечерашњој емисији катедра доносимо вам предавање игумана манастира Велика Ремета, оца Стефана Вучковића на тему „Очи имају а не виде, уши имају а не чују“ одржаног 30. јануара на духовној трибини у организацији храма Преображења на Пашином брду, у Сали општине Вождовац. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  6. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  7. У недељу 20. јануара 2019. године, на празник Светог Јована Претече, архимандрит Александар (Ечевариа) хиротонисан је за Епископа вевејског у Саборној цркви Воздвижење Часног Крста у Женеви, у Швајцарској. Дан раније, на свеноћном бденију, на којем је Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински и немачки Марко началствовао заједно са Његовим Преосвештенством епископом ричмондским и западноевропским Иринејем и Његовим Преосвештенством епископом Сиетла Теодосијом, служено је наречење оца Александра за Епископа вевејског, викарног архијереја Западноевропске епархије. Архиепископ штутгартски Агапит саслуживао је са архиепископом Марком, епископима Иринејем и Теодосијем на недељној Литургији на којој је отац Александар хиротонисан за епископа. Молитве за мир у Украјини и јединство Православне Цркве узнесене су током овог евхаристијског сабрања. Женевска црква није могла да прими све оне који су хтели да присуствују служби, а стотине верника се причестило. Саслуживали су сви свештенослужитељи из швајцарских парохија Руске Заграничне Цркве, заједно са свештеним лицима из Француске, Немачке и Бенелукса, локалним свештенством Руске Православне Цркве, Александријске и Антиохијске Патријаршије, са многобројним гостима. После Литургије, парохија је организовала трпезу љубави за све архијереје, свештенство и паству, а владици Александру појано је Многаха љета. Владика Иринеј је уручио епископу Александру, свом викару, панагију и напрсни крст, и изразио наду да ће заједно сведочити Јеванђеље у њиховој великој епархији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа – Божић, молитвено је прослављен у Острогу. Божићну Литургију у цркви Свете Тројице служила су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Никита и јерођакони Атанасије и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања Светог Јеванђеља прочитана је Божићна посланица Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су постили Божићни пост, који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници уз послужење и појање Богомладенцу Христу. Извор: Манастир Острог
  9. У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. ризница богословља

    Архимандрит Кирил Костопулос: О другом браку клирика

    Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19). Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376). Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10). Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11). Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6). Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333). Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292). Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102). Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260). Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А). И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге. Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера. У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D). Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318). За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење. С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40). Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51). Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни. Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи? Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење. Извор: Православие.ру
  11. ризница богословља

    Архимандрит Стефан (Вучковић): У сретање Рођењу Христовом

    У крипти Храма Светог Евангелисте и Апостола Марка на Ташмајдану архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета, одржао је 06. децембра 2018. године предавање на тему "У сретање Рођењу Христовом". Архимандрит Стефан је говорио о празнику Ваведења и о догађајима који су се десили пре и за време догађаја Рођења Христовог. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  12. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)
  13. Дана 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. 22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl) View full Странице
  14. У навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, ктиторске славе манастира Високи Дечани, игуман ове светиње архимандрит Сава (Јањић) дао је интервју Радију ,,Светигора“ Уочи ктиторске славе манастира Високи Дечани ситуација око ове светиње није нимало мирна. Албанци, испровоцирани неуласком у ИНТЕРПОЛ, почели су најприје да пале српске производе, што је прерасло и у друге провокације а кулминирало хапшењима Срба 23. новембра ујутру, наводно, због убиства Оливера Ивановића? Каква је ситуација у околини Дечана? Јесте. Нажалост, свједоци смо једне дестабилизације која је иницирана искључиво од представника косовских власти. Они су покренули увођење такси, односно тарифа на робу из Србије и Босне и Херцеговине, прво 10%, па 100%, док роба са других простора може нормално да долази на Косово. То је једнострани акт који је у супротности са договором о слободној трговини у централној Европи (CEFTA), што је јако лоше. Како смо чули, то су званично осудили и представници Европске уније и тражили од власти Косова да повуче такву одлуку. Амбасадори западних земаља још једном су, о свему томе, разговарали са премијером тзв. Косова и нагласили да је потребно да се ситуација држи мирном. Такође, уведено је и правило да из Србије не може да улази роба која на својој царинској декларацији не носи ознаку ,,Република Косово“, не може чак да пише ни само Косово или Косово и Метохија. Тиме се опет дискримише роба из Србије. На роби, која на Косово долази са других простора не мора да пише то ,,Република Косово“, може да улази само под ознаком Косово. Овим најновијим завхтјевом, практично се онемогућава увоз било какве робе са територије Србије. Штавише, најављује се да се те мјере могу укинути само ако Србија призна Косово. Овако отворене политичке уцјене, прије свега, имају за циљ да изврше притисак на власти у Београду, док је највећа жртва (колатерална штета), наш народ овдје који не може нормално да се снабдијева и пролази једну драматичну ситуацију. Не могу да нам долазе енергенти, гориво, пелет за Призренску богословију, не може да стигне угаљ за манастир… Имамо проблем са лијековима, разном хуманитарном робом, намирницама, које долазе посебно на сјевер Косова и српске средине. У Каменици су, на примјер, све српске продавнице затворене, јер продају већином српску робу, а чак постоји и опасност да им инспекција ту робу заплијени. Видјели смо ових дана и демонстративне примјере уништавања српске робе, што је једно иживљавање и примитивизам. Овакво понашање Албанаца, највише штете може да направи управо Косову, посебно ако Србија узврати додатним мјерама. Извоз из Србије на Косово је доста мали, само 3% те се, према томе, то суштински не може много одразити на привреду Србије, али се одражава на живот косовских Срба, грађана који овдје живе и које косовске власи на тај начин систематски малтретирају. Истовремено, на снази је и долазак специјалних полицијских снага, и та одлука да баш сада ухапсе наводно осумњичене за убиство Оливера Ивановића. Нисам сасвим сигуран да је то стварно случај, јер већ мјесецима на том плану није направљен никакав напредак. Све је то, и ствари, искоришћено да би се тензије додатно подигле, док су у питању неки сасвим други обрачуни. Хвала Богу све је то мирно прошло. Наши људи у Сјеверној Митровици били суздржани, није било никакве реакције, осим мирних протеста. Веома је важно сачувати присебност и мир и ни на какав негативан начин не узвратити на овакве провокације Албанаца. Надамо се у Господа да ће разумни људи у свијету видјети њихово неодговорно, безобразно понашање првенствено према обичним грађанима, пацијентима у нашим болницама који се суочавају са недостатком лијекова. У митровичку болницу не може да дође кисеоник… и још много тога. Албанци покушавају да угуше наш живот овдје. То, с чим се ми овдје суочавамо већ двадесет година, у ствари је систематско настојање да се Косово очисти од Срба и коначно претвори у један етнички, албански простор. Намјере косовских власти су потпуно јасне. Надамо се да Београд неће попустити и да ће инсистирати на томе да се Албанци придржавају споразума који су сами потписали. Придржавање споразума је основна цивилизациона тековина било којег цивилизованог друштва, да се испуњава оно што се обећа и потпише. Србија није прекршила ни један споразум. Косово отворено крши споразуме, и то међународне споразуме, који су међународо гарантовани и према томе они морају да сносе одговорност и да своје одлуке што прије повуку. Надамо се да ће ситуација остати мирна и да се неће одразити на безбједност. Важно је да нема провокација са српске стране, нити треба да буде тријумфализма, јер је и то један примитиван начин да се се сеири над нечијом невољом и неуспјехом. Политику треба пустити политичарима. Ми, када говоримо о неким политичким питањима, говоримо искључиво с позиције очувања нашег народа. Кад год видимо да се нека ситуација одражава на наш народ, не само да имамо одговорност него и моралну обавезу да дигнемо свој глас и кажемо шта није у реду. И да упозоримо! Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема јер су неки наши свештеници били свједоци кретања јаких полицијских снага према Митровици, што је јасно указивало да се нешто спрема. Албанци су чак провоцирали и наше свештенике. Једном свештенику, полицајац је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. Али…то су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли. Оче Саво осјећа ли се страх код Срба због последњих дешавања на Косову и Метохији? Срби на Косову и Метохији су јако храбри, и ја то не бих назвао страхом. Сигурно да постоји једна забринутост, али ми смо на све то навикли. И кад питају како је овдје, кажем, овдје се од Косовске битке никад није смиривало. Људима који овдје живе просто је ушло у крв да се са оваквим проблемима носе храбро….Живот се редовно наставља. Обавили смо и трговину и нисмо примјетили ништа што би указало на неку већу забринутост. Наш манастир је, такође, под заштитом КФОР-а.. Колико се можемо као Црква, чије су највеће Светиње управо на КиМ, ослонити на власт (Србије), с обзиром да управо они говоре о разграничењу. Подсјетите наше слушаоце још једном шта би значило разграничење за наш народ на Косову? Доста је прича о такозваној подјели, разграничењу. Више пута смо изнијели свој став о томе и ми одавде, али и наша Црква, прије свега Свети архијерејски сабор, који је на мајском и новембарском засједању врло јасно изнио став наше Цркве да смо против било какве врсте признања Косова као самопроглашене државе, али исто тако и против било какве врсте подјеле територије. Јер подјела територије, или разграничење, или демаркација, сви ти називи у ствари су само ублажени израз за довршење етничког чишћења које би се спровело. На тај начин би се Албанцима на Косову дали они простори на којима живи већина косовских Срба и гдје се налазе наше највеће светиње. Јужно од Ибра живи већина Срба, за разлику од сјевера Косова гдје Срби јесу компактинији као становништво, али нас има мање и мањи је број толико важних светиња, јер су наше најважније светиње управо овдје јужно од Ибра. Овдје је и готово цијела наша историја. Према томе то је једна губитничка политика, који они подржавају. Уколико спроведу тај свој паклени план, остаће записани на најсрамнијим страницама историје нашега народа, јер не само да ће се одрећи дијела територије, него ће практично принудити и људе на исељавање и омогућити стварање једног етнички чистог албанског друштва овдје, које никад у историји није постојало. Овдје су увијек живјели Срби. Говорити о некој врсти заштите Срба или светиња, у случају подјеле је апсолутно апсурдно. То многи не разумију, мислећи да ће Срби јужно бити заштићени, док ће ови на сјеверу припасти Србији и да ће све бити добро. Међутим, то неће бити тако уколико би Србија одлучила да, не дај Боже, призна цијело Косово. Албанци ни сада не прихватају неку суштинскију заштиту Срба, нити неку заједницу српских општина. Србија чак није ни преговарала о заштити светиња што је скандалозно, што је и поменуто у саопштењу Светог архијерејског сабора. Апсолутно нема никакве бриге о нашим светињама. Ови садашњи на власти у Београду, никад никога из наше Цркве нису контактирали у вези заштите наших манастира и светиња, што је једноставно неопростиво и незамисливо нормалном човјеку. Дали су само пар медијских изјава, али то питање у Бриселу никада нису покренули. Заправо, у случају подјеле, ситуација би била још тежа за преостале Србе. На простору, гдје су Албанци још више иритирани губитком сјевера Косова, заштита Срба била би практично немогућа. То је нешто козметички замишљено, и то Албанци сигурно не би поштовали, а с обзиром како поштују и друге споразуме врло је јасно каква би била ,,владавина закона“ и како би се, у том случају, односили према преосталим Србима и према нашим светињама. Искрено се надамо да су они који су на власти у Србији свјесни, ако не потпуно, али макар у крајичку своје савјести, да би тиме кумовали довршењу једног етничког чишћења и наношењу највеће срамоте у историји српског народа. Наше светиње, светитељи и монаштво су највећи браниоци Свете земље – Косова и Метохије. Један од чувара Кивота Светог краља Стефана Дечанског сте управо Ви и Ваша братија у манастиру Високи Дечани. Поред свега тога доживљавате да Вас оптужују да се превише мијешате у политику, или да кажемо, да превише браните Свету српску земљу од зла домаћега и оног другог зла. Оптужбе иду чак и дотле да Вас оптужују и што нас извјештавате о реалној ситуацији преко друштвених мрежа, док ми одвје једва чекамо да нађемо неку вашу објаву како би сазнали каква је стварна сигуција у косовском гету? Те оптужбе долазе из једне, већ познате, атеистичке свијести која је на овим просторима створена још у доба комунизма, када је Цркви било забрањено да каже било шта. То није мијешање у политику. Ми немамо ни политичку странку, нити се сврставамо у било какве политичке ешалоне. Некада се наши ставови могу подударити са ставовима опозиције, некада са позицијом, у зависности колико су блиски ономе што је наш главни интерес, а то је очување Цркве. За нас Црква нису само грађевине. Црква је, за нас, наш вјерни народ. Црква је један евхаристисјки догађај прије свега, који се пројављује када епископ и свештеници служе Свету литургију са вјерним народом у светињама, нашим црквама и манастирима. То је Црква! И кад год је та Црква угрожена ми имамо не само право, него и обавезу да дигнемо свој глас, јер би било апсолутно неопростиво да ћутимо. Онда би нас људи с правом оптуживали да смо поткупљени или уцијењени да ћутимо. Наравно, не изазивамо ми неку револуцију, ни промјену власти, јер је то потпуно у домену оних који се баве политиком и једног демократског система, који би, ако ништа друго, требао да функционише, иако нисмо увјерени у то. Што се тиче начина на који комунициамо са људима, знамо да је Црква вијековима почивала на комуникацији. Зар није управо на Цетињу отворена и прва штампарија на овим просторима, јер су управо монаси и свештеници осјетили важност штампе за комуникацију, преношење ријечи истине, једне свијести. Није то само проповиједање вјере него и очување нашег етоса, односно нашег националног бића које у потпуности почива на светосавској традицији. Без обзира да ли живимо у ужој Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, или Херцеговини…Српство у том смислу није једна етничка категорија, него прије свега духовна, културна категорија која нас повезује са оним вриједностима које су наши Свети Немањићи развили, сачували и оставили нам у аманет. Твитер или Фејсбук су само неки од начина како се може пренијети информација, јер они не подлијежу никаквој цензури. Док, као што видимо, данас тешко можемо говорити о слободним медијима, јер су они, већином, у рукама владајућег режима који њима манипулише. Зато је веома добро да имамо алтернативни начин информисања и преношења информација, тако да после нико не може да каже да нисмо ништа рекли. Ми кажемо шта се спрема и шта може да се деси, тако да, уколико се то стварно деси, после се не може рећи да се десило случајно и да нико није упозорио. Остаће забиљежено, ако не негдје друго, оно у историји. Оче, сугурно су Вас и медији натјерали на овакав вид општења са јавношћу? Ријеч медији за таблоиде у Србији је исувише озбиљна и поштована ријеч, јер је то једно медијско смеће које се потура људима како би им се уништила свака савјест и свијест, једном комбинацијом лажи, политичких трачева, порнографије и свакаквих глупости, који заједно са rijaliti shou-има и свим другим, има задатак да умртви свијест нашег народа. Коначан циљ оних који ово раде je, а на свакоме од вас је да сам закључи ко иза тога стоји, не само одузимање Косова и Метохије, већ промјена једног духовног кода, духовне свијести нашег народа, који од једног светосавског народа треба да постане народ без лика и обличја у том једном melting pot-у свих разних народа у свијету, који једноставно губи контакт са својом културом, традицијом. Улога Цркве је да ту традицију сачува јер нас је управо она вијековима сачувала у Православљу. Народном поезијом и сјећањем на Косово, нарочито у Црној Гори, која је Српска Спарта, гдје је то посебно и његовано, сачувана је српска и косовско-метохијска, лазаревска свијест, која је омогућила да наш народ сачува своју вјеру и традицију кроз вијекове османске окупације. Тешко би то било урадити да није било тих начина комуникације и преношења наше традиције. То нема никакве везе са мијешањем у политику. То је проблем само оних који се осјећају прозвани у својој савјести јер су разоткривени шта раде. Они ће морати да дају одговор и пред Богом, и пред савјешћу, уколико наставе овако како су кренули. Ми који живимо на слободи, изван Косова, исто тако и политичари који одлучују о нашим и судбинама наших sветиња на Космету, не можемо ни да замислимо један ваш дан, када наоколо бјесне Албанци и њихова РОСУ, када се помиње чак и формирање косовске војске. Кажете да страха нема, и наравно да су Срби на Косову храбар народ, али сигурно има забринутости. Не можемо ни да замислимо какав је један дан вас, који покушавате да заштитите свој манастир и остале наше светиње, и оних домаћина који покушавају да заштите своје породице. Причајте нам о томе? Који су највећи проблеми Срба на Косову? То је на првом мјесту безбједност, која је, у сваком случају, побољшана у односу на године непосредно након рата 1999. године. Али ја обично кажем да ситуација није -8 него је -2 или -1, али је далеко од тога да је прешла 0 и да је кренуло нешто позитивно јер су Срби и даље дискриминисани на разне начине, што се овдје осјећа на сваком кораку. На примјер, ми имамо одлуку Уставног суда Косова, дакле највишег суда Косова, који нам је потврдио право на 24 хектара земље. То одлуку директно блокира нико други него Рамуш Харадинај, који је, успут речено, ,,премијер“ Косова и који би требало да, у неком нормалном друштву, штити закон и правила. Међутим, нити њихове институције ишта ту предузимају, нити то раде међународни представници, који једноставно пуштају и допуштају да један такав беспоредак функционише двадесет година. Сад се, као, чуде, шта се сад дешава и како Србија и неке друге земље не могу то да прихвате и зашто не могу да им дају визну либерализацију и тако даље…Заправо не виде да су створили једно дисфункционално друштво одржавањем једног система криминала и кланова који заправо уништавају будућност самих младих косовских Албанаца, којих је мени много жао, јер ту има јако добре дјеце, која су рођена у једном дисфункционалном друштву. И они траже будућност, као и сва друга дјеца, и нису унапријед формирани за мржњу али су стално подстицани на мржњу према Србима, да не би гледали на проблеме у сопственом друштву. То је класичан начин одвраћања пажње од суштинског проблема. Проблем Срба је приступ имовини, добијање назад узурпиране имовине…па насумична оптуживања људи… хапшења… Прије неки дан су ухапсили човјека у аутобусу, који је, као, неки ратни злочинац. Путовао је са ћерком од девет година. Живи као повратник у једном селу поред Клине. Сјутрадан су га пустили. Али његово дијете је, тог дана, само наставило путовање аутобусом, са свом траумом коју је доживјело. Наравно, људи су се побринули да дјевојчицу доведу кући, али… можете само замислити шта је то дијете прошло и шта је тај човјек прошао јер су они, наводно, ,,направили грешку“. То је намјерна провокација која је, исто тако, противзаконита, јер по закону не може бити ухапшен родитељ уколико се не предузму посебне мјере да се дијете сачува од трауме и да му се помогне. Имамо потпуно кршење свих законских процедура, иако Косово има јако добрих закона који се, већином, не примјењују. Седам косовских министара у косовској Влади су под криминалном истрагом, водећи косовски лидери су под разним званичним или незваничним оптужбама за злочине, трговину органима и тако даље…Дакле, ријеч је о једном потпуно хаотичном друштву које се урушава у сваком погледу и које пријети да запали читав један регион. Потребно је јако много опреза. Србији је све ово, додатно, разлог више да са таквим друштвом не може направити било какав договор, нити може да остави свој сопствени народ на милост и немилост таквима који сјутрадан не би поштовали никакве законе ни правила, за разлику од њихових предака који су макар имали бесу и поштовали је. Били су овдје стари Арбанаси који су чували манастир, и погинули би чувајући ову Светињу. Иамо дивних примјера из прошлости. Међутим, данас не видимо такво понашање барем код ових који су сада на власти, иако сам убијеђен да њихово мишљење не дијели већина људи али да и код њих влада велики страх и нико не смије да се супротстави тој владајућој олигархији. У свим друштвима имамо сличан проблем, гдје имамо мањину која држи дисфункционалним једно друштво, које функционише на комбинацији криминала и манипулације законима, што јако много отежава живот младих људи, који бивају принуђени да напуштају своју земљу тражећи будућност у иностранству. Ми као Црква не можемо бити у потпуности равнодушни јер наши вјерници одлазе, не само са Косова и Метохије већ и из Црне Горе, централне Србије чак и из Хрватске, иако је она земља Европске уније, управо зато што на Балкану, мање-више, функционишу таква друштва која су већином базирана на једном безбожном национализму, који нема везе са хришћанским народољубљем. Аутентично, искључиво у нашем народу постоји тај један, да га назовем светосавски национализам који је прије свега, заснован на нашој вјери и основним принципима и постулатима Хришћанства. Све то је, нажалост, злоупотријебљено од бивших комунистичких лидера и идеолога који су се 90-их преко ноћи претворили у вјернике а сада завршавају као глобалисти, европејци или чак неопагани, враћајући се словенској религији или постајући агностици. То је један класичан пут људи који никада нису ни доживјели духовни преображај, али ипак сматрају да су баш они предодређени да воде народ. И наравно, воде га у потпуну пропаст. Довољно је да Албанцима не буде испуњена и једна овако неоснована жеља, као што је то био улазак у ИНТЕРПОЛ, који им је, очигледно био обећан, па да они изгубе стрпљење као што је то било претходних дана и да опет на дјелу видимо њихов, добро познати, бијес. Како то коментаришете? Ми се не мијешамо у та питања. Сигурно постоје разлози зашто Косово није ушло у ИНТЕРПОЛ, постоје процедуре, правила, борба против криминала је сигурно јако важна а то се овдје злоупотребљава на разне начине. Просто је немогуће замислити како једно друштво, које не поштује сопствене законе, може да се придржава међународних принципа борбе против криминала. У сваком случају ово не треба да буде повод неком тријумфализму јер све то кошта. То једно вулгарно понашање, које смо могли да видимо код појединих политичара, који су одмах потрчали да прославе велику побједу, и тиме, заправо додатно отежају живот нама овдје. Много би било боље да и сами побјеђују у поштовању закона, који најчешће не поштују. Оче Саво свима је познато да су и Албанци долазили и тражили помоћ код Светог краља Стефана Дечанског. Да ли је и данас тако? Нажалост, врло ријетко. Долази нам, све чешће, доста православних хришћана и римокатолика из Албаније. Са Косова прилично ријетко, што је баш жалосно имајући у виду да у историји имамо заиста дивних примјера гдје су Албанци, не из интереса, иако је било и тога (плаћано им је или су заузврат користили манастирску земљу), сматрали и чашћу да чувају манастир. Уосталом, како би се сачували Дечани и Пећка патријаршија у условима власти једне исламске државе као што је било Османско царство, да није било свијести међу локалним становништвом да су то ипак хришћанске светиње, чије поријекло и идентитет нико није доводио у питање. Не можемо рећи да је ситуација увијек била лоша, али су кроз историју, монаси имали доста проблема. Увијек је било тих група и породица које су стварале проблеме, долазили да пљачкају и понашали се агресивно. Ипак, има и добрих примјера. Волио бих да они буду узор данашњим косовским Албанцима јер је, прије свега, циљ свих нас да живимо у миру и међусобном поштовању, свако у својој вјери и традицији. То би једно друштво, без обзира какво је оно и гдје су границе, требало да обезбиједи. *** Дођуте нам ко год може На крају инервјуа отац Сава је топло, са познатом дечанском гостопримљивошћу, позвао све, да кад год се се укаже прилика за братски сусрет, дођу у дечанску светињу. ,,Дођите нам, ко год може. Велика нам је радост и драго нам је што нас људи не заборављају, што остају везани за Дечане и наше Косово и Метохију. Увијек сте добродошли на Косово и Метохију. Посебно имамо доста посјетилаца из Црне Горе и то нам много значи. Јако је важно да се наше везе одржавају, јер су нас те братске везе вијековима и одржале као један народ и дјецу Светог Саве. Помените нас у вашим молитвама. Благослов Божји и молитве Светог краља Стефана Дечанског“, благословио је, поред моштију Дечанског чудотворца, отац Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)
  17. Архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у косовском Поморављу служио је у недјељу, 11. новембра Свету литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживали су му: протосинђел Андреј, професор Призренске Богословије, протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски, свештеници саборног храма протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и протојереј Мирчета Шљиванчанин, те протоиђакон Владимир јарамаз и ђакон Лека Вујисић. Појали су ђаци Призренске Богословије, предвођени професором Дејаном Ристићем У литургијској бесједи отац Иларион је рекао да је подгорички саборни храм слика и одраз љепоте наше вјере. „Ова прелепа црква је слика Оног најлепшег од синова људских – Господа Исуса Христа. Искуство заједнице са Њим, додира Његове хаљине које су имали људи преточено је у ову лепоту. И у овим тешким временима отпадништва, када видимо да царују бесмисао и неукус, озверена људска природа, посуновраћење сваке врсте, видимо како се благочешће умножава. И како напредује свако у ономе за шта се определио – неко према добру, а неко у ономе што је лоше“, рекао је он. Додао је да је то у Црној Гори тако очигледно. „Тако је очигледно да врата адова не могу ништа учинити Цркви. Неће је срушити, она ће постојати и трајаће до свршетка времена“, рекао је отац Иларион. Игуман манастира Драганац је, тумачећи јеванђелско зачало о Јаировој кћери, рекао да је гужва, заправо, амбијент у коме се долази до Христа. „Ко је био у светом граду Јерусалиму, то је доживео – да се кроз све оно тискање и метеж милост Божја и близина Божја још више пројављују. Зато што се тада ослобађамо нашег побожњаштва и наших погрешних представа о побожности, о томе шта је Богу угодно. У светом граду Јерусалиму, посебно о празницима, човек нема времена да размишља о томе шта сад треба да обави од побожних обреда, како треба да се намести да би то било богоугодно, него се једноставно, из дубине душе моли Богу“, објаснио је отац Иларион. Према његовим ријечима, већина људи притиска Христа. „Он је онај који нема где главу да склони. Он је онај који говори: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети. И много нас Њега, заправо, притиска бесмисленим захтевима, својом себичношћу, пре свега. Наводно побожни, заправо смо затвореног срца да опростимо, затвореног смо срца да понесемо терет свога брата или сестре, него стално тражимо изговоре за грехе. Таквима је Христос рекао: докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети“, казао је он. Објаснио је да сила Божја излази само онда кад има гдје да изађе. „Када има до кога да дође, када је отворено срце човеково да прими ту Божју силу – сила Божја излази“, казао је архимандрит Иларион. Отац Иларион је казао да је за Бога биолошка смрт само сан. „А оно шта је трагедија и зло – јесте вечна смрт у којој човек може да буде и кад је биолошки жив. Човек који је отуђен од љубави, који је ограничен својом себичношћу, који је зазидан у свој свет који сам гради, у коме се сналази, али је мртав у њему јер нема способности да отвори своје срце“, казао је отац Иларион (Лупуловић). Након Литургије је, у оквиру прославе јубилеја десет година постојања Омладинског хуманитарног клуба „Млади за Космет“у крипти храма одржан и разговор/предавање на тему ‘‘Утицај поп културе на систем вриједности“ у којем су, поред оца Илариона, учествовали и протосинђел Андреј и чланови „Београдског синдиката“, Феђа Димовић, Бошко Ћирковић – Шкабо и Блажо Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Архимандрит студенички др Тихон Ракићевић: Предавање из циклуса "Света Гора Атонска" - Српска академија наука и уметности и Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Видовдан 2018. View full Странице
  19. Извор: Православни живот (Руски) Архимандрит Андреј (Конанос) | 26. јун 2018 Рече једном неки човек старцу Пајсију: – Спавам по цео дан. На шта је Старац одговорио: – Нема ништа лоше у томе, кад спаваш, не грешиш. Како су чудесни ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разна претеривања, они све то претворе у добру мисао, због своје скромности. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да сагну главу и немају арогантно настројење према другом, управо како ми радимо, па кажемо: – Слушај мене шта ћу ти рећи! Престани с тим! Исправи то! Не, свети људи не говоре тако што, нити било шта захтевају од другог нити траже било шта већ искључиво очекују пуно само од себе. Они себе укоревају, кажњавају себе и боре се против себе. Све друге људе воле и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, у својим мислима падни ничице пред њим и поклони му се“. Можеш ли ти да се поклониш другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија пшенични клас? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас претеже и савија се. Када приметиш то савијање, кажеш себи: – Ту се налази зрно, ту се налази садржај. Ако си садржајан, савијаш се. Ако нема садржаја, онда те ништа не вуче ка земљи, и параш носом облаке. Али желиш да сагледаш себе, пожелиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, као у детињству. Такав је, на пример, неки згодан младић, али пун себе, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његово мишљење чује … Управо због тога је најважније имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је, у ствари, наш највећи проблем. Највећи мој проблем је моја себичност. Шта хоћеш да кажеш тиме? Значи и ти имаш тај проблем? Да, схватам. Капирам да гордост ни тебе није заобишла. Ако заиста размислимо о проблемима које имам и сам и које имате и ви, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац – али буквално .. Можда ћеш ми замерити: – Добро, шта сам толико згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности? Да. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести који је у теби, опет је манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата. Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољна, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и стално си утучена, то ти се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али си зато пуна самољубља (егоизма).
  20. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Your browser does not support the HTML5 audio tag. После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве
  21. Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  22. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“. Звучни запис предавања
  23. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“. Звучни запис предавања View full Странице
  24. Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто. Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе. У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније. Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра. Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио. извор
×