Showing results for tags 'архимандрит'.

Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос

тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Из духовничког дневника

Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016

Јануар 24, 2016
51 нових одговора
- 20
- конанос
- текстови
- (и још 5 )
  Таговано са:

Упокојио се у Господу светогорски старац архимандрит Емилијан

a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Православних помесних Цркава

Упокојио се у Господу, некадашњи игуман светогорског манастира Симонопетра, знаменити старац архимандрит Емилијан. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Упокој Господе душу уснулог слуге Свога Архимандрита Емилијана и учини му вечни спомен. извор

Мај 9
1 comment
- 4
- архимандрит
- старац
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Никодим (др Богосављевић): ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА

тема је објавио/ла александар живаљев у Зона сумрака

ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc

Септембар 1, 2017
543 нових одговора
- 8
- звездама
- своду
- (и још 8 )
  Таговано са:

Архимандрит Василије Гондикакис: Христос после Васкрсења

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет

Мај 1
- 1
- гондикакис:
- василије
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Евсевије (Меанџија): Велика и страсна седмица

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага. Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме! Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“ А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“ Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!“ Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа. А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој. Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“ Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу. Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос. Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“ Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу. Нажалост и ми, хтели то признати или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо. Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења. Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде васкрсли у радост живота у Духу Светом, да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама. Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“ Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Април 23
1 comment
- 2
- (меанџија):
- евсевије
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Евсевије (Меанџија): Велика и страсна седмица

тема је објавио/ла Логос у Из духовничког дневника

Завршила се Велика и света четрдесетница поста у којој смо покушали да пратимо Небески ритам живота ми земљани, огрезли у сваковрсне грехе. Било је то необично путовање уздржањем од мрсне хране и одбацивањем рђавих помисли, жеља, осећаја и напослетку дела, наравно, свако од нас у мери својих телесних и духовних снага. Богослужбени поредак Православне цркве уводио нас је постепено у Тајну покајања кроз Велики канон Светог Андреја Критског и још увек у нама одзвања припев: Помилуј ме Боже, помилуј ме! Још увек нам се чини као да смо застали на првом стиху Покајног канона: “Одакле да почнем оплакивати дела кукавног живота мога? Шта да поставим као почетак садашњем ридању, Христе? Но као Милосрдан дај ми опроштај сагрешења.“ А Света четрдесетница је прошла и ми се некако осећамо да нисмо још увек спремни да дочекамо Женика наших душа, а поноћ нашег живота се приближава и ко ће од нас бити блажен а ко не, говори нам тропар који се пева увече у Недељу Цвети када почиње Велика и страшна седмица : “Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“ Женик наших душа долази да нас поведе на пут вечне радости да заједно са јерусалимском децом певамо :“ Осана на висини! Благословен који долази у име Господње!“ Неописиви мир који доноси Цар мира улазећи у Јерусалим на своје вољно страдање дотакао је невина и чиста од греха дечија срца, која су му похитала у сусрет са палмовим гранчицама, док су срца окорелих од греха јудејских свештеника забрањивали да се деца радују Господу нашем Исусу Христу. Нажалост и данас, након две хиљаде година у доба људских права забрањује се у многим земљама овог света да се слави име Господа Исуса Христа. А Господ Исус Христос је дошао да сваком човеку подари живот вечни, радост неописиву, светлост незалазну. Пред њим нема ни Јевреја ни Јелина, ни Американца ни Руса, ни Арапина ни Кинеза, ни Србина ни Хрвата ко ни Албанца, већ онај који је творио Божије заповести о љубави према Богу и човеку и онај који их је одбацивао. Дакле нема изабраних народа већ изабраних личности из сваког народа који у смирењу , трпљењу и љубави граде своје спасење радујући се сваком човеку као икони Божијој. Управо је и зато Господ Исус Христос као Богочовек свесно и вољно кренуо на страшно страдање у Јерусалиму да искупи човечанску природу од греха, од смрти и ђавола и да нас препороди у Себи својом Жртвом приносећи Себе зарад нас и нашег спасења на крсну смрт, која је била и остала најстрашнији облик умирања, као што нам и први сједален на јутрењу у Недељу Цвети увече својим стиховима то и описује: “ Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у шаци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.“ Да би спасао човека Христос хита на страдање, и то да би спасао сваког човека из сваког људског рода и свих времена, управо Он једини Човекољубац, како га је назвао Свети владика Николај Жички. Сви лажни богови кроз историју до данашњих дана само очекују да им се приносе жртве и хвале док једини истински Бог – Света Тројица у своме Вечном савету одлучује да се Син принесе на жртву живу на Крсту да би се спасао Лик Божији у човеку и да би се кроз Сина у Духу Светом човек вратио у загрљај Небеском Оцу. Страшна су и престрашна страдања Господа нашег Исуса Христа, и ниједна реч не може описати сва та страдања иако су поједини сликари и режисери покушали дочарати страдање Господње као сликар Матија Груневалд или у наше доба Мел Гибсон. То је само бледа слика истинских страдања која је претрпео за род људски Спаситељ наш Исус Христос. Његова страдања нису само била телесна на Крсту, јер ко од људи може описати душевну патњу зарад рода људског коју је исказао Господ Петру и синовима Заведејевим у Гетсиманском врту кад им је рекао да је : “жалосна је душа моја до смрти!“ Жалосна је била и прежалосна душа Господа Исуса Христа до смрти, и то крсне смрти! И то не због тога што има да претрпи сва страдања од Јевреја и римских војника, већ и због свих грехова рода људског, јер сваки грех се још дубље урезивао у душу Господа Исуса Христа неголи трнови венац у Његову пречисту главу. Нажалост и ми, хтели то признати или не, сваким својим грехом разапињемо Господа Исуса Христа и забадамо у Његову пресвету душу трнови венац од наших неправди и безакоња које свакодневно чинимо, а за које нити се кајемо нити исповедамо. Претужна је ова Велика седмица, и од мора покајничких суза требала би читава земља да процвета миомиром радости где ћемо очишћене душе кроз Свету тајну исповести погледати у очи брат брата и једни другима опростити грехе, и братски загрлити једни друге, Американци Русе, Јевреји Палестинце, Срби Албанце, Турци Грке, Кинези Јапанце , једном речју сви народи да будемо један нови народ у Господу Исусу Христу препорођени Његовим Славним Васкрсењем као залог нашег Васкресења. Престрашна и Велика страсна седмица уводи нас у Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, и позива нас да и ми васкрснемо из умртвљених савести разапињујући нашег старог човека огрезлог у гресима ,да би још овде васкрсли у радост живота у Духу Светом, да се радујемо свим људима као вечној браћи и сестрама. Јер само ако волимо све људе и свима све праштамао можемо се назвати ученици Господњи, који је могао само једним покретом да позове од Оца више од дванаест легиона анђела и да разори све непријатеље, али не, Он то није учино већ забранивши Петру да га ножем брани, наглашавајући који се маше за нож од ножа ће и погинути. И на тај начин Господ потврђује да је дошао да спасе сваког човека, па и оне које су га разапињали, молећи се са Крста Оцу Небеском да им “опрости јер не знају шта раде!“ Драга браћо и сестре нека би Страсна велика седмица свима нама била још једна прилика да се приближимо Женику наших душа, да будемо духовно будни и да не лењствујемо занемарујући наше спасење, јер моменат одласка из овог света за сваког од нас је непознат. А авај нама ако одемо из овог света непокајани, неизмирени са ближњима и непричешћени Пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Стога искористимо ово Богом нам даровано време Велике страсне седмице и похитајмо да се измиримо и опростимо са свима, и исповеђени у миру примимо Свето причешће на спасење и живот вечни. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Април 23
1 нови одговор
- 4
- седмица
- архимандрит
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Методије (Марковић): Атон живи по Православној традицији и наставља да рађа свеце

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво. Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања? На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло. Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром? Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије. По чему се разликује монашки живот на Атону? Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори. Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“ Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило. Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га. Због чега се такмиче манастири на Атону? Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“. Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли? Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут. Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4). Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца? Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“ А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота? Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова. Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо? Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење... А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа? Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу. Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице? Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно. Да ли данас има стараца у Вашем манастиру? Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13). Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав? То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана. Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој. Да ли српско монаштво има неких особености? Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви. Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска. Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници. Разговарао Ольга Орлова Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве Извор: Правосалвие.ру

Април 19
- 1
- традицији
- православној
- (и још 8 )
  Таговано са:

Архимандрит Јефрем (Дабановић): Царство небеско унутра је у вама

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У новом издању емисије ‘Катедра”, вашој пажњи препоручујемо предавање “Царство Небеско унутра је у вама”, високопреподобног архимандрита Јефрема Дабановића, игумана манастира Стањевићи. Предавање је одржано у недељу 14. априла 2019. године у сали Парохијског дома у Даниловграду, које је организовало братство Свети Арсеније. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Април 18
- 1
- небеско
- царство
- (и још 5 )
  Таговано са:

Архимандрит Стефан: Васкрсење не бива без крста

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“. Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике. Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића. Извор: Српска Православна Црква

Април 5
- 1
- васкрсење
- стефан:
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Стефан (Вучковић): Крст носити нама је суђено!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, који је ових дана гост Епархије будимљанско-никшићке као и Митрополије црногорско-приморске, одржао је у недјељу 31. марта 2019 године са поћчетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предавање на тему „Крст носити нама је суђено“. На самом почетку вечери, вјероучитељ Павле Божовић поздравио је све присутне, најавивши уваженог предавача, игумана Стефана, заблагодаривши му на доласку у нашу Митрополију и наш Саборни храм у Подгорици, као и на издвојеном времену и труду. Архимандрит Стефан је потом узео ријеч, захваливши се свештеном братству Саборног храма у Подгорици на позиву и гостопримству, након чега је отпочело предавање-излагање архимандрита Стефана. Он је током предавања говорио о значају подвига, о значају молитве, трпљења, вјере и уздања у Бога, што је очекивано наишло на велико интересовање публике. Он се у првом дијелу свог излагања осврнуо на словесност човјека, која је између осталог садржана и у свијести о крсту и крштењу, будући да се у крсту, у хоризонтали и вертикали налази пуноћа живота: ''Сваки човјек, па и онај најобичнији, има такву силу интелектуалне способности да може да се прекрсти, да зна смисао тога крштења. А то крштење повезује вертикалу и хоризонталу. Повезује Небо и Земљу, управо у томе се налази пуноћа живота човечијега и његовог бића, за које је речено да је ни паклена врата неће надвладати, нити могу одолети тој сили и снази.'' Игуман Стефан се осврнуо и на безбожна времена социјализма и комунизма, којима је просто недостајало сагледавање човјека као слике и прилике - иконе Божије, као и самог поимања једне дубље и шире перспективе, оне небо-земне, која је опет садржана у Крсту: ''Једне прилике један пјесник је рекао: ,,У великој заблуди људи одбацише посте и бадњаке, а узеше црвене барјаке'' И гдје дођоше ти људи? Дошли су у сукоб са собом, што најопасније што се могло десити. Да човјек против брата се бори, а да смисао одлази у бесмисао. Дошло је у једном тренутку до тога да брат брата презире зато што није идеолошки послушао мене или ја њега. Браћо моја, то се не може догодити људима који размишљају о тој вертикали и хоризонтали у којој се налази цела васељена. Просто, није у питању један народ или један простор или једна планета, него је у питању цијели Универзум.'' - нагласио је он. Отац Стефан се између осталог дотакао и многих борби које су војеване кроз седам васељенских сабора, од којих је по његовим ријечима управо овај Седми, дао коначно побједу, тријумф над сатаном, смрћу и самим тим је одбрањен човјек и његов лик: ''Е кад то сазнамо, ту треба да сместимо своју свест и савест, онда наше опредељење је оно које су у ствари наши оци прихватили након Седмог Васељенског Сабора кад је тријумфално Црква једна Света Саборна и Апостолска победила сва искушења и све са тог сабора гледано из наше перспективе садашњег времена је дошло као победа над разним предрасудама, а нарочито тај Седми сабор који савладава иконоборачкку јерес даје дознања свакоме човеку да је тада установљена победа не само над иконоборцима, већ победа над грехом, над сатаном и над смрћу. Одбрањен је човек и његов лик.'' Напослијетку, отас Стефан је нагласио и зашто је борба против гријеха важна. Он је указао зашто је важно да се гријех побјеђује оружјем поста и молитве, називајући гријех погубном змијом која са три главе - својства прождире, одводи људе у погибао: ,,Ко се крсти биће спашен од троглаве погубне змије. Троглаву ту змијетину незаситу која прождире људе од Адама до најновијих дана, незасито узима човјека са земље а то је смрт, а она се никада наситити не може. За њу је Његош давно рекао: ,,Ни најести га, а камоли прејести!'' - она стално прождире, има троструку глад. Та трострука глад се састоји од греха. Она човека привуче, намами и превари и уведе у грех, онда га грех предаје сатани, а сатана га исцрпи и предаје га смрти. То троје је увек и у свему повезано једно са другим. Зато браћо и јесте речено за грех да он не долази са стопама, он не долази са кољена, он не долази са рамена, него долази са главе, одозго, из ума, запосједа главу, односно ум људски - то јесте престоницу људскога живота и спушта се у средиште људског бића, тј. у срце.'' - упозорио је Архимандрит Стефан. ,,Зато смо ми православни људи позвани да се томе супротставимо свакодневно, али, постом и молитвом.'' - подсјетио је он. У даљем наставку вечери, архимандрит Стефан је пружио могућност слушаоцима да поставе питања на основу ове веома широке и велике теме, која је, како је констатовао, везана за цијелу васељену, вертикалу и хоризонталу. Сусрет хришћанске заједнице у Подгорици са оцем Стефаном завршен је са прегршт позитивних утисака овог корисног и исцрпног предавања архимандрита Стефана. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Април 1
- 1
- носити
- крст
- (и још 5 )
  Таговано са:

Упокојио се у Господу архимандрит Агапит

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован. Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији. Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита. Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле! Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом. Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана. Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру. Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи. Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију. У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић. У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу… Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог. Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана. Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење. Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту. Извор: Српска Православна Црква

Март 12
- 1
- архимандрит
- господу
- (и још 2 )
  Таговано са:

Квадратура круга: Архимандрит Иларион – од глумца до игумана

a Странице је објавио/ла Логос у Култура

Глумац Растко Лупуловић је са 22. године добио једну од најпрестижнијих позоришних награда „Стеријину награду“ за улогу у представи „У потпалубљу“, а потом је овенчан и наградом „Зоран Радмиловић“ што је био сан многих његових колега, доста старијих од Растка. У рок групи „Канда, Коџа и Небојша“ Растко се такође потврдио као добар музичар. У трену када су се многа врата отварала пред њим, Растко се одрекао глуме, музике, славе и световног живота и кренуо на свој пут ка Богу. На том путу чекали су га многи изазови, искушења и одрицања. Током монашког живота у манастиру Дечани, Растко је завршио студије теологије, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Пре осам година, Растко чије је духовно име Иларион, је постао игуман манастира Драганац који је духовни ослонац Србима из Косовског Поморавља. Колико је после 22 године монашког живота остало Растка у Илариону, колико су му глума и музика биле степеница, а колико камен спотицања на путу који је изабрао сазнаћете, између осталог, у новом издању Квадратуре круга. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Март 4
- 2
- глумца
- иларион
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Василије Гондикакис: Прича о блудном сину – сведочанство екстатичне Божије љубави

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Фебруар 24
- 1
- архимандрит
- василије
- (и још 8 )
  Таговано са:

Архимандрит Сава (Јањић) игуман манастира Високи Дечани: Вратимо се дому Оца нашега!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици

Фебруар 24
- 2
- архимандрит
- сава
- (и још 9 )
  Таговано са:

Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман студенички: О животу у „манастиру свих српских цркава“ и о моштима преподобног Симеона миротичивог и њиховим чудесима!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Фебруар 21
- 1
- архимандрит
- тихон
- (и још 14 )
  Таговано са:

Архимандрит Бенедикт: Умолимо Господа да нам да благо вјечно!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

На почетку емисије отац Бенедикт је тумачио Свето Јеванђеље које се чита на недјељу о Митару и фарисеју, истичући посебно колико је гријех гордости ружан пред Господом. Отац Бенедикт је, одговарајући на питање наших слушалаца, објаснио и колико је битно читати Псалтир, као и колики је гријех абортус и како се спасити гријеха хомосексуализма. Емисију са оцем Бенедиктом топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Фебруар 18
- архимандрит
- бенедикт:
- (и још 5 )
  Таговано са:

Архимандрит Михајло (Тошић): Господ о свему одлучује!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Сретење је молитвено, литургијски, као и увек, прослављено и у манастиру Светих Архангела код Призрена, бележи Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца. Свету Литургију служио је игуман архимандрит Михајло (Тошић) у капели Светог владике Николаја, где се са монашким братством окупила неколицина верујућих из Ораховца и Београда. "Господ је диван и чудесан и вера хришћанска је често необјашњива, али ако човек живи као истинским хришћанским животом, онда има шансу и да разуме" рекао је у беседи о. Михајло. Звучни запис беседе Отац је поучио да увек и свагда треба да се ослонимо на Господа, да помогнемо једни другима да лакше носимо наше крстове, не судимо и не умујемо много. "Не држимо предавања другима, то ће нас скупо коштати" рекао је о. Михајло и подсетио да је "Господ тај који о свему одлучује". "Треба да да будемо истинска браћа и сестре у Христу и истинске слуге Господње" рекао је Игуман у беседи и подвукао да и поред тешких времена у којима нечастиви све више господари светом - ми смо мањина која побеђује, али само "кротошћу и љубављу, смирењем и покајањем, праштањем и молитвом". Извор: Радио Слово љубве

Фебруар 18
- 1
- архимандрит
- михајло
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит проф. др Никодим Скретас: Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Фебруар 14
- архимандрит
- проф.
- (и још 11 )
  Таговано са:

Архимандрит Стефан Вучковић: Очи имају а не виде, уши имају а не чују!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У вечерашњој емисији катедра доносимо вам предавање игумана манастира Велика Ремета, оца Стефана Вучковића на тему „Очи имају а не виде, уши имају а не чују“ одржаног 30. јануара на духовној трибини у организацији храма Преображења на Пашином брду, у Сали општине Вождовац. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Фебруар 6
- архимандрит
- стефан
- (и још 6 )
  Таговано са:

Архимандрит Александар (Ечевариа) хиротонисан за Епископа вевејског

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава

У недељу 20. јануара 2019. године, на празник Светог Јована Претече, архимандрит Александар (Ечевариа) хиротонисан је за Епископа вевејског у Саборној цркви Воздвижење Часног Крста у Женеви, у Швајцарској. Дан раније, на свеноћном бденију, на којем је Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински и немачки Марко началствовао заједно са Његовим Преосвештенством епископом ричмондским и западноевропским Иринејем и Његовим Преосвештенством епископом Сиетла Теодосијом, служено је наречење оца Александра за Епископа вевејског, викарног архијереја Западноевропске епархије. Архиепископ штутгартски Агапит саслуживао је са архиепископом Марком, епископима Иринејем и Теодосијем на недељној Литургији на којој је отац Александар хиротонисан за епископа. Молитве за мир у Украјини и јединство Православне Цркве узнесене су током овог евхаристијског сабрања. Женевска црква није могла да прими све оне који су хтели да присуствују служби, а стотине верника се причестило. Саслуживали су сви свештенослужитељи из швајцарских парохија Руске Заграничне Цркве, заједно са свештеним лицима из Француске, Немачке и Бенелукса, локалним свештенством Руске Православне Цркве, Александријске и Антиохијске Патријаршије, са многобројним гостима. После Литургије, парохија је организовала трпезу љубави за све архијереје, свештенство и паству, а владици Александру појано је Многаха љета. Владика Иринеј је уручио епископу Александру, свом викару, панагију и напрсни крст, и изразио наду да ће заједно сведочити Јеванђеље у њиховој великој епархији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јануар 23
- 1
- архимандрит
- александар
- (и још 4 )
  Таговано са:

Манастир Острог: Архимандрит Мирон служио Свету Божићну Литургију

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа – Божић, молитвено је прослављен у Острогу. Божићну Литургију у цркви Свете Тројице служила су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Никита и јерођакони Атанасије и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања Светог Јеванђеља прочитана је Божићна посланица Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су постили Божићни пост, који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници уз послужење и појање Богомладенцу Христу. Извор: Манастир Острог

Јануар 7
- манастир
- острог:
- (и још 6 )
  Таговано са:

Архимандрит Тихон, игуман студенички: Свети Сава и суд човечанству

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Децембар 27, 2018
- 1
- архимандрит
- тихон
- (и још 6 )
  Таговано са:

Архимандрит Кирил Костопулос: О другом браку клирика

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19). Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376). Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10). Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11). Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6). Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333). Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292). Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102). Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260). Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А). И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге. Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера. У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D). Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318). За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење. С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40). Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51). Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни. Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи? Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење. Извор: Православие.ру

Децембар 18, 2018
- архимандрит
- кирил
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архимандрит Стефан (Вучковић): У сретање Рођењу Христовом

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У крипти Храма Светог Евангелисте и Апостола Марка на Ташмајдану архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета, одржао је 06. децембра 2018. године предавање на тему "У сретање Рођењу Христовом". Архимандрит Стефан је говорио о празнику Ваведења и о догађајима који су се десили пре и за време догађаја Рођења Христовог. Звучни запис предавања

Децембар 12, 2018
- архимандрит
- стефан
- (и још 4 )
  Таговано са:

Умро архимандрит Гаврило - јединствени православни пустнињак у Пољској

a Странице је објавио/ла Dominika у Вести из Православних помесних Цркава

22 новембра представио се Господу архимандрит Гаврило (Гиба) - оснивач јединственог после другог светског рата православног скита (пустелње) у Пољској. Рођен је 1962 године у граду Сокулка. Завршио је Православну духовну семинарију у Варшави и Хришћанску Теолошку Академију такође у пољској престоници. Од почетка свог монашеског живота био је везан са манастиром Благовести у Супрашлу. Тамо 1986 примио малу схиму, хиротонију дијаконску, и постао је свештеник. Од 2000 до 2008 године био је игумен овог манастира. 2007 године постао је доктор богословије. 2008 године изабрани епископом, али није примио номинацију. Пошто истовремено био је изабран нови игуман манастира Супрашл, архимандрита Гаврило одлучио, да врати православни монашки живот на мочварима близу села Одринки, где од 16. до почетка 19. века био је мушки манастир. Уз помоћи великог броја људи изградио је цркву, кућу и кухнију. Тај повратак није се свиђао свима, од 2009 преко следећих година био је неколико напада и на цркву и на уле пчела. Архимандрит је био познат по знању траварства. Сам је тражио и ходовао биљке, сваке седмице је примао пацијенте. 2012 био је snimljen филм о њоме "Archimandryta": Сахрана о. Гаврила била је одржана у недељу 25 новембра, у скиту. Служили су њу бројни духовни, а између њих архиепископ Бијелска Подлашког Григорије, епископ Супрашла Андреј и епископ Шиjемиатича Варсонофије. Слике: Mariusz Wideryński (/odrynki.pl), Jarosław Charkiewicz i Dawid Gajko (/orthodox.pl)

Новембар 29, 2018
- јединствени
- pravoslavna
- (и још 8 )
  Таговано са:

Пријави се

Претражи Живе Речи Утехе

Search By Tags

Search By Author

Content Type

Форуми

Категорије

Категорије

Blogs

Категорије

Категорије

Calendars

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже

По датуму

Start

End

Последње измене

Start

End

Filter by number of...

Minimum number of comments

Minimum number of replies

Minimum number of reviews

Minimum number of views

Joined

Start

End

Group

Website URL

Facebook

Skype

Twitter

Instagram

Yahoo

Crkva.net

Локација :

Интересовање :