Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архимандрита'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 51 results

  1. Драгана Милошевић

    Мемоари архимандрита Јована Радосављевића

    У препуној сали Црквене општине Врање 21. децембра 2018. године одржана је промоција књиге Мемоари, моја сећања и доживљаји као монаха у овоме свету туге и Божје радости архимандрита Јована (Радосављевића). Књига је објављена ове године у издању манастира Раче и издавача игумана Германа, са благословом Епископа жичког г. Јустина. О архимандриту Јовану Радосављевићу говорили су Епископ врањски г. Пахомије, проф. др Сунчица Денић са Педагошког факултета у Врању, проф. Бобан Стојковић из Призренске богословије са привременим седиштем у Нишу и јеромонах Јеротеј из манастира Ковиља. Обимно дело оца Јована, које садржи његова сећања о догађајима из бурне историје српског народа и Цркве, привукло је велику пажњу врањске јавности. У књизи је описано преко осамдесет година подвижничког и молитвеног живота архимандрита Јована. Књига има неколико целина. Она садржи путописе и дневнике оца Јована, као и поглавља о искушеничком животу и духовном уздизању поред Светог владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, патријарха Павла и многих других значајних духовника и монахе са којима је неговао реч Божју. На промоцији је указан свеукупни значај рада архимандрита Јована, неуморног и данас, који је оставио значајан траг за историју Српске Цркве и њеног монаштва. Архимандрит Јован (Радосављевић) све чешће и све дуже борави у манастиру Светог Стефана у Епархији врањској, где под великом бригом и негом сестара и владике Пахомија обавља многе послове као духовник и писац - хроничар Српке Цркве. Проф. др Сунчица Денић: Непосредност и љубав у књизи Мемоари, моја сећања и доживљаји као монаха у овоме свету туге и Божје радостиархимандрита Јована Радосављевића СПЦ
  2. Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара, игумана острошког, сестринство манастира Ћелија Пиперска припремило је емисију о овом великом духовнику чије ће име и дјело, по ријечима Високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „остати несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Звучни запис емисије
  3. ризница богословља

    Предавање архимандрита Илариона (Лупуловића) у Рашки

    Захваливши се на позиву и честитајући домаћинима јубилеј, отац Иларион је истакао да је веома радостан због сусрета јер човек и јесте биће које је срећно зато што се сусреће (срећа-срешченије) и да је задивљен истрајношћу домаћина на толикој посвећености духовности и култури. Предавање је било засновано на хришћанској етици, антропологији, аскетици и догматици. Повезујући учење Светих отаца и тумачећи Свето писмо, указао је на проблеме савременог човека нудећи одговоре на горућа питања. Истакао је „да сви путеви добијају смисао управо од Оног који је за себе рекао: „Ја сам пут, истина и живот“, а да је најдубља тајна човека када осети да у дубини његовог бића постоји место где Бог заиста пребива.“ Човек је биће које путује, а на самом путу, налази се тајна крста. Човек јесте стално на раскршћу светова. Шекспир говори кроз Хамлета: „ Шта ће оваква бића као што сам ја, да се шуњају између неба и земље?“ То је вечни вапај човека који осећа да је разапет између бесконачности и пролазности. Хришћани имају на кога да се угледају – на распетог и васкрслог Христа који је пропутио пут у вечност. Истакао је и битност очувања заједнице која јесте наш непрекидни напор у овом свету, а то знају и људи који су у браку као и они који живе у општежићу, у манастирима. Ово чудесно и надахнуто излагање дивног оца Цркве, оставило је изузетан утисак на све присутне који су се са њим опростили уз речи велике захвалности и у дивном хришћанском расположењу. протонамесник Здравко Николић Извор: Епархија жичка
  4. По благослову Епископа жичког Г. Јустина, гост јубиларних 25. Рашких духовних свечаности (15-19. август), био је архимандрит Иларион (Лупуловић). Ово вече је организовано у сарадњи Црквене Општине Рашка и Центра за културу Градац. У младости, изузетно надарени уметник, познати глумац, замонашио се 1996. године у Манастиру Дечани, да би 2011. године постао игуман Манастира Драганца који се налази на Косову и Метохији. Тема ове вечери била је „Духовне стазе“, а предавању је предходио величанствен наступ црквеног хора Свети Василије Острошки из Рашке. Захваливши се на позиву и честитајући домаћинима јубилеј, отац Иларион је истакао да је веома радостан због сусрета јер човек и јесте биће које је срећно зато што се сусреће (срећа-срешченије) и да је задивљен истрајношћу домаћина на толикој посвећености духовности и култури. Предавање је било засновано на хришћанској етици, антропологији, аскетици и догматици. Повезујући учење Светих отаца и тумачећи Свето писмо, указао је на проблеме савременог човека нудећи одговоре на горућа питања. Истакао је „да сви путеви добијају смисао управо од Оног који је за себе рекао: „Ја сам пут, истина и живот“, а да је најдубља тајна човека када осети да у дубини његовог бића постоји место где Бог заиста пребива.“ Човек је биће које путује, а на самом путу, налази се тајна крста. Човек јесте стално на раскршћу светова. Шекспир говори кроз Хамлета: „ Шта ће оваква бића као што сам ја, да се шуњају између неба и земље?“ То је вечни вапај човека који осећа да је разапет између бесконачности и пролазности. Хришћани имају на кога да се угледају – на распетог и васкрслог Христа који је пропутио пут у вечност. Истакао је и битност очувања заједнице која јесте наш непрекидни напор у овом свету, а то знају и људи који су у браку као и они који живе у општежићу, у манастирима. Ово чудесно и надахнуто излагање дивног оца Цркве, оставило је изузетан утисак на све присутне који су се са њим опростили уз речи велике захвалности и у дивном хришћанском расположењу. протонамесник Здравко Николић Извор: Епархија жичка View full Странице
  5. Са званичне интернет презентације радија Светигоре доносимо звучни запис интервјуа високопреподобног архимандрита Методија, игумана свете царске лавре манастира Хиландара, који је дао за Радио-Телевизију Републике Српске. Звучни запис разговора View full Странице
  6. Молитвено су учествовали Митрополити црногорско-приморски г Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј,, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије,, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосиује, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и Архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки и приморски. Архимандрит Методије је пред Патријархом, Епископима, многобројним свештенством, монаштвом и вјерним нартодом прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског сабора, који га је на овогодишњем редовном засјеедању, изабрао за Епископа диоклијског. „Будући да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуријечим“, казао је новонаречени Епископ диоклијски, који је потом служио вечерњу службу. На редовном прољећном засједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је архимандрита Методија, игумана Цетињског манастира, за викара Митрополита црногорско-приморскогг, са титулом Епископ диоклијски. Хиротонију новонареченог Епископа диоклијског Методија Његова Светост Патријарх Иринеј ће обавити сјутра,  у току Патријарашке литургије у подгоричком Саборном храму. Литургија ће почети у 8 часова.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј вечерас је у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици обавио чин свечаног наречења архимандрита Методија (Остојића) за Епископа диоклијског. Молитвено су учествовали Митрополити црногорско-приморски г Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј,, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије,, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосиује, пакрачко-славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и Архимандрит Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки и приморски. Архимандрит Методије је пред Патријархом, Епископима, многобројним свештенством, монаштвом и вјерним нартодом прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског сабора, који га је на овогодишњем редовном засјеедању, изабрао за Епископа диоклијског. „Будући да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуријечим“, казао је новонаречени Епископ диоклијски, који је потом служио вечерњу службу. На редовном прољећном засједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је архимандрита Методија, игумана Цетињског манастира, за викара Митрополита црногорско-приморскогг, са титулом Епископ диоклијски. Хиротонију новонареченог Епископа диоклијског Методија Његова Светост Патријарх Иринеј ће обавити сјутра, у току Патријарашке литургије у подгоричком Саборном храму. Литургија ће почети у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8.   На празничној литургији владика је рукопроизвео у чин чтеца Александра Николића из Зајечара, студента Православног Богословског факултета.   У својој беседи владика је честитао празник и имендан оцу Козми, пожелевши да Господ њему и братству подари оно што је непходно за спасење, веру, наду и љубав, и да својим животом сведоче прави и истинити пут  Божији и тако буду пример осталима, уз молитве Господу да се братство умножи. Владика је произнео молитве светим бесребреницима да буду лекари наших душа и тела, како бисмо упознали и имали савршену љубав хришћанску према свима, да не будемо од оних који се дуго моле и чине дубоке поклоне, или се граде да су пуни љубави према другима, а далеко су од тога. Потребно је да наше срце буде здраво, а потом и мисли и осећања, па ће и наш живот бити усмерен ка Царству Божијем.       Извор: Манастир Буково
  9. Светом архијерејском литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион прослављен је празник светих Козме и Дамјана 14. јула 2018. године у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, игуман манастира, протосинђел Симеон, протојереји Милан Радовић и Зоран Јовић и јерођакон Илија. Са братством и верним народом имендан је прославио отац Козма, преломивши славски колач са владиком Иларионом. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На празничној литургији владика је рукопроизвео у чин чтеца Александра Николића из Зајечара, студента Православног Богословског факултета. У својој беседи владика је честитао празник и имендан оцу Козми, пожелевши да Господ њему и братству подари оно што је непходно за спасење, веру, наду и љубав, и да својим животом сведоче прави и истинити пут Божији и тако буду пример осталима, уз молитве Господу да се братство умножи. Владика је произнео молитве светим бесребреницима да буду лекари наших душа и тела, како бисмо упознали и имали савршену љубав хришћанску према свима, да не будемо од оних који се дуго моле и чине дубоке поклоне, или се граде да су пуни љубави према другима, а далеко су од тога. Потребно је да наше срце буде здраво, а потом и мисли и осећања, па ће и наш живот бити усмерен ка Царству Божијем. Извор: Манастир Буково View full Странице
  10. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој  херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем  фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик  који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега!     ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије данас је служио Заупокојену литургију и опијело новопредстављеном архимандриту Варнави (Гвозденовић) у манастиру Савина у Херцег Новом. Саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски Теодосије, архимандрит Методије новоизабрани Епископ диоклијски, велики број свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске, епархија рашко-призренске, захумско-херцеговачке, шумадијске, дабробосанске и будимљанско-никшићке. Литургији је присуствао велики број вјерног народа, бројне личности из јавног и културног живота Херцег Новог и Боке, на челу са Стеваном Катићем, предсједником Општине Херцег Нови. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12.     Свечани чин наречења служио је Светејши Патријарх српски господин Иринеј, уз молитвено учешће Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке г. Растислава, Епископа росошанског и острогошског г. Андреја, Високопреосвештене господе митрополита: загребачко-љубљанског Порфирија и прашког Михаила, Преосвештене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, ваљевског Милутина, горњокарловачког Герасима, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, брегалничког Марка, моравичког Антонија, бачког Иринеја, умировљеног зворничко-тузланског Василија, и архимандрита Исихија, новоизабраног Епископа мохачког.      На богослужењу су били присутни и архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Иларион, игуман манастира Драганца, Тихон, игуман манастира Студенице, Козма, игуман манастира Букова, као и архимандрит Данило из Митрополије загребачко-љубљанске.   Појао је хор Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa.     Архимандрит Исихије је пред сабрањем прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, изабрао за Епископа мохачког. Будући да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противречим, казао је новонаречени Епископ мохачки, који је потом служио вечерњу службу.       На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија, намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки.                           Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм
  13. У навечерје четврте недеље по Педесетници,10/ 23. јуна 2018. године, под сводове Светогеоргијевског саборног храма у Новом Саду, сабрала се пунота свете Православне Цркве. Повод за ово свечано сабрање било је наречење архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свечани чин наречења служио је Светејши Патријарх српски господин Иринеј, уз молитвено учешће Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке г. Растислава, Епископа росошанског и острогошског г. Андреја, Високопреосвештене господе митрополита: загребачко-љубљанског Порфирија и прашког Михаила, Преосвештене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, ваљевског Милутина, горњокарловачког Герасима, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, брегалничког Марка, моравичког Антонија, бачког Иринеја, умировљеног зворничко-тузланског Василија, и архимандрита Исихија, новоизабраног Епископа мохачког. На богослужењу су били присутни и архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Иларион, игуман манастира Драганца, Тихон, игуман манастира Студенице, Козма, игуман манастира Букова, као и архимандрит Данило из Митрополије загребачко-љубљанске. Појао је хор Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Архимандрит Исихије је пред сабрањем прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, изабрао за Епископа мохачког. Будући да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противречим, казао је новонаречени Епископ мохачки, који је потом служио вечерњу службу. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија, намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице
  14. Наиме, прошле 2017. године, у периоду од 27. септембра до 1. октобра, у Јашију је одржан Први фестивал византијске музике. Поред хорова, ансамбала и група које негују у свом изразу богато музичко наслеђе Византије-из Румуније, Грчке, Либана и САД, запажено учешће на фестивалу је имао и  Хор појаца и ученикâ Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен хоровођом јерођаконом Јеротејем Ковиљцем и архимандритом Исихијем, игуманом свештеног општежића Светоархангелског манастира у Ковиљу, који су и певали на отварању. Фестивал ће се одржати и ове године, те је за потребе најаве објављен и интервју са оцем архимандритом Исихијем, изабраним Епископом мохачким. Поуке.орг фото и видео: Doxologia.ro
  15. Архимандрит Исихије (Рогић) намесник Светоархангелског манастира у Ковиљу, који ће у недељу 24. јуна бити хиротонисан за Епископа мохачког и Викара Владике бачког, за најаву овогодишњег Фестивала византијске музике у Јашију, дао је интервју за румунски портал Доксологија. Наиме, прошле 2017. године, у периоду од 27. септембра до 1. октобра, у Јашију је одржан Први фестивал византијске музике. Поред хорова, ансамбала и група које негују у свом изразу богато музичко наслеђе Византије-из Румуније, Грчке, Либана и САД, запажено учешће на фестивалу је имао и Хор појаца и ученикâ Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен хоровођом јерођаконом Јеротејем Ковиљцем и архимандритом Исихијем, игуманом свештеног општежића Светоархангелског манастира у Ковиљу, који су и певали на отварању. Фестивал ће се одржати и ове године, те је за потребе најаве објављен и интервју са оцем архимандритом Исихијем, изабраним Епископом мохачким. Поуке.орг фото и видео: Doxologia.ro View full Странице
  16. Поред Предстојатеља свете Српске Цркве архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Иринеја, у чину наречења узели су учешће: митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископи: сремски Василије, банатски Никанор, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније и далматински Никодим. Свечаном чину су присуствовали и епископ осечко-пољски Херувим, викарни епископ моравички Антоније и викарни епископ Кирило, изабрани епископ буенос-аријски и јужноамерички. Пред присутним сабрањем наше Свете Цркве архимандрит Стефан је прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, 9. маја, изабрао за Епископа ремезијанског, викарног епископа Његове Светости патријарха Иринеја. Затим је наречени Епископ началствовао вечерњом службом. Извор: Српска Православна Црква
  17. У Саборној цркви Светога архангела Михаила у Београду, 16. јуна 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења изабраног Епископа ремезијанаског, архимандрита Стефана, старешине храма Светога Саве у Београду. Поред Предстојатеља свете Српске Цркве архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Иринеја, у чину наречења узели су учешће: митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископи: сремски Василије, банатски Никанор, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, ваљевски Милутин, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније и далматински Никодим. Свечаном чину су присуствовали и епископ осечко-пољски Херувим, викарни епископ моравички Антоније и викарни епископ Кирило, изабрани епископ буенос-аријски и јужноамерички. Пред присутним сабрањем наше Свете Цркве архимандрит Стефан је прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, 9. маја, изабрао за Епископа ремезијанског, викарног епископа Његове Светости патријарха Иринеја. Затим је наречени Епископ началствовао вечерњом службом. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Архимандрит Стефан (Шарић), рођен је 29. јула 1978. године у Јајцу (Босна и Херцеговина) као четврто од шесторо деце благочестивих родитеља, од оца Радослава и мајке Миљојке, рођене Мајсторовић, добивши на крштењу име Драган. Основну школу завршава у Јајцу, а од десете године био је појац и чтец своје парохијске цркве. С обзиром да је патријархално васпитан од својих родитеља у љубави према својој Цркви и Господу, одлучује да упише Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, коју завршава 1998. године.У време школовања у Богословији, био је стипендиста Црквене општине которске где је на летњем распусту прислуживао у цркви Светог Луке и био члан познатог Српског Певачког Друштва „Јединство“. Млади богослов Стефан потом наставља своје школовање уписујући Богословски Институт Универзитета у Беграду. За време бомбардовања, одлази на одслужење војног рока и тада одлучује да крене монашким путем и прими монашки постриг. У периоду који следи, борави у манастиру Острог на послушању код оца Лазара, свог духовника. По смрти оца Лазара, враћа се у бањалучку епархију и по благослову Епископа Јефрема 2002. године одлази у манастир Липље, где крајем 2002. године постаје монах, а на Благовести 7. априла 2003. године постаје јерођакон. Исте године, благословом патријарха Павла, постаје стипендиста на Московској духовној академији коју успешно завршава са највишим звањем и постаје кандидат богословских наука. Године 2006. бива једини студент који је на тему богословља одбранио свој рад ,,Опит систематизације богословског наслеђа преподобног Јустина Поповића“. Због сјајног дипломског рада, управо ће касније, митрополит Николај да га позове да постане професор Православне Богословије у Фочи. По завршеним студијама у Москви, отац Стефан се враћа у манастир Липље и убрзо бива рукоположен за јеромонаха на чувеном Липљанском сабору 6. августа 2006. године. Те исте године, благословом Епископа Јефрема, постаје настојатељ манастира Липље и бива одликован звањем синђела за показану ревност и правилно обављање дужности намесника манастира. Отац Стефан остаје на тој дужности настојатеља манастира Липље, све до преласка на место професора Богословије у Фочи. У Богословији предаје ђацима генерације 2010/2011 године. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прелази у манастир Рајиновац за духовника овог манастира. Он брзо са сестринством организује живот манастира и креће са обновом манастирске цркве и због тога бива одликован чином протосинђа на славу манастира Мале Госпојине 21. септембра 2012. године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Године 2014. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одликовао је оца Стефана чином архимандрита, а 2016. године Пољска православна црква доделила му је Орден Равноапостолне Марије Магдалине. Поред духовног рада у манастиру, отац Стефан је аутор књига о оцу Јустину Поповићу, о Светом Амвросију Оптинском („Свети Амвросије Оптински и учење о спасењу“) као и више чланака („Витлејем и Голгота у поукама Преподобног Амвросија Оптинског“, ,,Богословље“ и ,,Верски туризам – примери пионирског подухвата манастира Лепавина и Тумане“, СИТКОН2017 ) и рецензија („Српске славе и обичаји – темељи наше традиције“, Вулкан издаваштво). Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поставио је 7. августа 2017. године архимандрита Стефана Шарића за настојатеља Храма Светог Саве на Врачару. Тренутно је на трећој години докторских студија и одлично говори руски језик. Извор: Храм Светог Саве
  19. ризница богословља

    Сећање на архимандрита Адријана (Кирсанова)

    Тихон, митрополит Новосибирски и Бердски: – Још док је био монах у Тројице-Сергијевој лаври отац Адријан је изгонио демоне, по благослову духовника братије оца Кирила (Павлова). Ух, сећам се како сам давно био у лаври са баком и једном од мојих сестара и тада сам први пут видео како отац Адријан истерује демоне. Улазимо ми у Успенску цркву и шта то моје очи виде! И кевћу и псују... Ми смо стали по страни за сваки случај. Десет година после тог догађаја када сам први пут посетио лавру, вратио сам се тамо већ као студент Московске духовне семинарије. Било је то 1974. године. Сећам се како смо ми студенти чекали после службе или братске трпезе да видимо оца архимандрита Кирила и баћушку Адријана. Они су били нераздвојни, нешто их је вукло да се друже, често смо их видели заједно. С преподобним преподобан буди (Пс. 18, 26). Кажу: «Не тражите свете, тражите кротке». Ето, старци су и били такви, били су простодушни и волели људе. Мада, какви су отац Кирил и отац Адријан тада били старци? Тек су били прешли педесету. Али пошто сам ја тада био исувише млад, они су мени изгледали као мудри старци, опробани војници Христови. Они су били захтевни, пре свега, према себи. У свему су се ограничавали. Самопринуђивали. «Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Подвиг чисти срце – човек тада долази у стање бестрасности, и тада у срце, слободно од порока, силази благодат. Шта је рекао Христос апостолима у Својој опроштајној беседи? «Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих» (Јн. 15, 3). Треба стално читати Свето Писмо, – по томе су се и разликовали старци отац Кирил и отац Адријан од многих других. Управо онима, који су очишћени Речју, Господ и заповеда: «А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине» (Лк. 24, 49). Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је називао духовним људима само оне, који су доживели тај преображај кроз Духа Светога. Ту и почиње истинска молитва – духовни развој и успех. Зашто су старци (или они који ће то тек постати) пребивали у подвигу? Зато што чак и најмање попуштање – ма какве висине да је човек достигао, – води ка паду! А оци су постепено, под руководством искусних, улазили у подвиг и у оквиру своје унутарње борбе схватали да што је већи подвиг, то следује више благодати, а помоћу ње се приближава Богу. Грех је бити предан плотској удобности, ђаво нас мами да се сажалимо над самим собом, да поједемо нешто укусно, да се одморимо како ваља... А демони и страсти беже од захтевности према себи, од строгости, бодрог духа, бдења над собом. Баш су то одлучујући квалитети, који красе старце. А све остало се већ од Бога дарује, – то су плодови подвига. Како је речено у Писму: «Благодат за благодаћу» (Јн. 1, 16). Тада ће већ подвижници умножити своју силу, ићи збор за збором (Пс. 83, 8) и откриће им се тајне духовног света. Отац Адријан је и са анђелима говорио, и демоне видео. Сачуван је видео снимак где он сам прича како је спазио демона како вреба и услед своје простодушности помислио: «Вероватно, им Господ допушта да овуда тутње, јер ће се можда покајати...» То је својствено чистим душама – оне све жале. И одмах је уследио моћни ударац! Келија се буквално застресла. Толико је демону била мрска та мисао. Алексеј Кирсанов – будући отац Адријан – још је у детињству видео адски бездан, куда штапом показује архангел Михаило као место где ће бити бачени безбожници: они, који су за време комунизма затварали храмове и манастире, убијали свештенике, вернике, али и много наших сународника, који су може бити такође били слепи и учествовали у револуцији као и њихови џелати... Већ при крају комунизма, 1983. године, када сам се опраштао са духовником Јелоховске саборне цркве Алексијем Дјомином, он ми је, сећам се, рекао: «Господ ми је показао духовни свет – видим ад, видим рај, знам шта је на души сваког. Возим се аутобусом и ни на кога не гледам, јер су сви људи црни. А у храму се дивим православцима, јер су они –лепота Божија.» Старци виде морално стање, савест других људи, зато што њих то не саблажњава. А када грешник тражи код другог неку страст, она почне да се одсликава на њега: ми примећујемо у туђем оку брвно греха свога (в. Мт. 7, 4–5), – то јест одређене грехе, страсти које нас муче, и одмах почињемо да осуђујемо или се осетимо увређеним. Због тога је много од нас сакривено: пре свега, услед наше унутрашње нечистоте и убогости, како не бисмо очајавали и упадали у униније. Иста тако, како нама нису познате мисли других људи, јер би то за нас значило пропаст. А старце то не саблажњава, јер је Свети Дух који на њим почива бестрасан. Уопште, о старцима је најбоље написао Иван Михаилович Концевич у књизи «Оптина пустиња и њено доба» (Оптина Пустынь и ее время), – саветујем свима да је прочитају. Сећам се да смо још за време студија чекали оца Адријана с нестрпљењем, како бисмо с њим попричали. «Да ли ће бити нових прогона? Шта нас даље чека?» – питали смо га. А њега су убрзо потом комунисти избацили из лавре. Испрва су му забранили да изгони бесове, а затим наложили да кроз 24 часа напусти манастир. Било је то исте те 1974. године, када сам тек уписао семинарију. Оца Адријана су послали у Псковско-Печерски манастир, како су тада говорили «што даље од цивилизације», а оца Тихона (Агрикова), аутора предивног дела «Тројицом окриљени» (Троицы окрыленные) су избацили из Тројице-Сергијеве лавре – њих двојица су тада били најпознатији духовници међу народом. Седам година након прогона оца Тихона, власти су забраниле да било ко буде уведен у чин монаштва са тим именом, – тек су 1981. године у мом случају прекршили тај вето. Родом сам из Вороњежа и при постригу сам добио име по Светитељу Тихону, епископу Вороњешком. Ето толико су се власти у та безбожна времена плашиле чак и помисли на духоносне оце. А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28). Памтим, како су се код нас у лаври такмичили духовници отац Атанасије (Алафинов) и отац Лаврентије (Постников): – Такмичимо се за титулу: чија ће проповед бити најбоља! – Како то? – питам. – Како ћете знати ко је први? – То је једноставно: побеђује онај кога првог позову на разговор у КГБ. Схиархимандрит Илија (Ноздрин): – Нека Бог да свакоме да тако Господу послужи и толико проживи, као оцу Адријану. Упознао сам оца Адријана када је био послат у Псковско-Печерски манстир, провели смо заједно две године, а после су 1976. године и мене самог послали на Свету Гору. Дешавало се да се исповедим оцу Адријану. И присуствовао сам када је изгонио демоне. Бесови су му се потом љуто светили јер их је протеривао. У томе и јесте сва тежина подвига: из љубави према људима, на себи претрпети сву ту ђаволску злобу. Бесови се одиста враћају онима, који се искрено не кају. Прочитајте поучну књигу игумана Марка «Зли дуси и њихов утицај на људе» (Злые духи и их влияние на людей). Али колико год се демони трудили да науде људима, они ништа не могу учинити без допуштења Бога. Иначе би нас све поробили. А у томе што је отац Адријан са анђелима причао нема ничег изненађујућег. Анђео чувар је уз сваког од нас. Ето ти пишеш чланке, а ко ти говори шта да напишеш? Анђео! Човек мора бити скрушен, посвећен молитви како би анђеле слушао и видео. Сви ми удишемо ваздух, али га не видимо, зар не? Тако је и са анђелима, они су невидљиви и неопходни. Како се постаје старац? Остариш и ето, старац си. Раније је тако било у већини случајева, а како је безбожије узело маха, појавило се много људи обузетих демонима: и старих и младих. Морамо се из свих сила трудити да будемо с Богом, да испунимо вољу Божију. Макар помало, али ујутру и увече, пред оброком и послом треба да се помолимо да бисмо имали Божији благослов у свему! Морамо ићи у цркву, венчавати се у цркви, крстити децу и васпитавати их у вери – тако ће се старци стварати. Сви ми можемо, ако ли не прогнати, онда од себе одагнати бесове! Усправи се, помоли се и бесови ће одступити. Исповеди се од срца и они више неће имати власт над тобом. Причсти се и с Богом си. Демони су разбојници, ако имају прилике да украду, украшће. А ако се оградиш крсним знамењем, побојаће се и неће ти прићи. Ђаво непрестано води борбу против Бога и човека. Он не жели да се људи спасу. Бесови су лукави, спретни. Ништа не треба имати са њима. Треба живети праведно, по Јеванђељском закону, како не бисмо оскудевали у благодети. Јеромонах Јоасаф (Швецов), из Псковско-Печерског манастира: – Отац Адријан је старац светог живота. Упокојио се и истог трена отишао у рај. Сви који су обилазили његов гроб осетили су утеху, мир и радост. Био је прозорљив, много тога му је било октривено. Људи су се исцељивали по молитвама упућеним њему. Иако ја чак ни не сматрам чудо прозорљивости нечим натприродним, штавише, сматрам да је то норма за човека који се очистио. Отац Адријан у оквиру свог подвига више није живео овде, већ на Небу. Долазиш му у посету, ни не кажеш му куда си се запутио, а он тачно зна куда идеш: – Кад се вратиш отуда, поразговараћемо... Али то није чудо, то је свакодневица живота са светим човеком. Право чудо су неверници, који су после једног разговора са старцем налазили Бога. Ето то је право чудо! И таква чудеса су се догађала. Притом, отац Адријан није био учен човек, изражавао се увек једноставно, али његове речи су дирале душу, људи су се кајали, обраћали вери. Видео је будућност. Ево шта је зачуђујуће: 20 година је говорио о рату, а у последње три године га питаш: – Оче, да ли ће бити рата? – Неће. Можда није хтео да сеје панику... Не знам. Људи долазе узнемирени, а он их теши: – Све ће бити добро. Увек се трудио да ослободи народ од опседнутости овоземаљским проблемима, како би људи почели да се кају, да стреме ка Цркви, ка вери, да се више моле. Центар живота треба да буде спасење душе, а често се дешава да нам је све остало важније, док то што нам је најпотребније покушавамо да решимо у ходу па шта буде. А треба да буде обрнуто: спасење душе је главно, а све остало ће се решити само од себе. Занимљиво је говорио: – Долазе да ме питају како да купе ово, да продају оно, како да реше неки проблем, али нико не пита: како да се покаје, како да победи неку страст?! Отац Адријан није волео када су му долазили невенчани, то га је јако узнемиравало. Стоје људи у реду – двоје, троје прими, а трећи буде невенчан и баћушка се толико насекира да више никога не може да прими у посету... Неки мисле да није битно да ли је венчање обављено у цркви или не, а испоставља се да је то врло важно. Баћушка је тако и говорио: – Зашто вам у животу све лоше иде? Зато што сте невенчани. Ништа не успева? Па ви живите без благослова! Старац то није непосредно говорио, али мислим да је подразумевао да ако је човек невенчан, то значи да он пренебрегава Свете Тајне. А зашто онда долази к старцу када одбацује основне постулате Цркве? Треба почињати од једноставних ствари, и од простих решења кренути ка сложним. Али прво испуните то што је заповеђено, па тек после идите к старцу... Игумaниja Јекатерина (Чаjникова), из Крестовоздвиженског Јерусалимског ставропигијалног женског манастира: – Обрела сам се на испраћају баћушке Адријана сасвим неочекивано: стигла сам у Псковско-Печерски манастир и баш су тог дана саопштили да се упокојио. На опелу за оца Адријана било је пет архијереја, мноштво свештеника, монаха, мирјана, – то је био молитвени празник. Испраћали смо баћушку с радошћу, уверени да је кроз свој труд, подвиг и праведни живот већ добио Царство Небеско, а да је већ после разлучења бесмртне душе од тела спознао Бога у савршеној пуноћи. Отац Адријан је недуго до свог представљења у Господу напунио 96 година. Господ га је благословио да старост дочека у здравом уму и памети. Скоро до самог краја је примао људе у посету. Баћушка није престајао да се брине о монасима и монахињама. Била сам неким послом код њега, а он ми изненада даје новац: – Дај сестрама за изградњу келија. И изградили смо их. Старао се и о братији из Тројице-Сергијеве лавре, где је служио док га нису пребацили у Псковско-Печерски манастир: или да неку пару за капелицу на братском гробљу, или нечим другим помогне, помоли се. Онај ко је живео праведним животом, тај и умире праведно. Такви људи увек са лаком савешћу чекају смрт. Мисао о смрти их никада не напушта: «Сети се часа смртног и вовјек нећеш сагрешити». За њих нема људске туге, већ обрнуто, има радости. Подвижници не умиру, они се селе. Као и за живота, и после упокојења људи Божији настављају да усељавају мир и благостање у душе људи. А тамо где су неспокојство, немир, раздори, што увек прати лажне старце – о каквој благодати можемо говорити?! Господ је рекао: «Мир Свој дајем вам» (Јн. 14, 27). Када се при разговору са старцима у душу усељава мир, – то сведочи о томе да су они у свом срцу достигли јединство са Спаситељем. Баћушку Адријана сам познавала од 1975. године. Тада сам била мала девојчица. Понекад смо се ми малишани играли: гурали само се код њега да видимо како тера бесове. Занимало нас је да видимо шта се тамо дешава. Колико ли је само људи запоседнутих демонима текло ка њему! И шта све нису радили када је баћушка почињао да чита молитве! Сад вам ово причам и видим те призоре пред очима... Отац Адријан је заиста протеривао демоне. А они су због тога на њега викали, вређали га, покушавали да му ишчупају браду, – све до крви. Тако су га нападали бесови. А баћушка на те сатанске појаве није ни обраћао пажњу. Сила његове молитве је доводила бесове до ужаса: неки су лајали, мјаукали, гроктали, а неки се увијали попут змије... Други су га вређали разним непристојним речима, све до псовки, – при чему су се увек оглашавали нељудским гласовима. Када смо били деца све нам је то било занимљиво... Иако смо понекад били престрашени. Осећали смо да се приближавамо тој невидљивој сили која мучи људе, – као правило то су били они који су хулили на Бога, порицали Име Божије, осећали се бољим, узвишенијим од других. Међу људима обузетим демонима било је много научника, били су и неки славни људи, сретала сам и пуно учитеља. Код нас у печорској школи била је учитељица Зоја (више се не сећам њеног презимена), – како ли је она само страдала од бесова! Када смо упитали баћушку: – Зашто? Он је одговорио: – Она је хулила Име Божије. Бесови су је мучили до саме смрти. Баћушка нам је још раније рекао да ће јој Господ смањити муке, али да јој неће дати пуно исцељење. Има и оних којима чак ни чин истеривања злих духова не помаже. «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мт. 17, 21), – написано је у Јеванђељу. Недуго пре његове смрти, посетила сам оца Адријана и присећали смо се како се он трудио да помогне тим јадним људима и тада ми је рекао следеће: – Да, покушавао сам да истерам бесове, али исцељени су се враћали својим гресима! И изгнани бес «отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде» (Мт. 12, 45). Онима који су се покајали, и тиме штитили себе од новог греха, Господ је даривао нови живот, а они који су упадали у пређашњи блуд, разврат, па и пијанство, снова су били поседнути демонима... Пошто смо од детињства живели у Печори међу старцима, нисмо разумели да живимо међу светима. Нисмо их таквим схватали. А то су били такви старци као: архимандрит Јован (Крестјанкин), архимандрит Теофан (Маљавко), архимандрит Адријан (Кирсанов); схиархимандрит Пимен (Гавриленко), схиигумен Сава (Остапенко) – мој духови отац. Такав је тада цвет духоносаца био сакупљен у Псковско-Печерском манастиру! Ком год оцу да се обратиш, он те води к Богу. Тако смо живели не мислећи о томе, не мислећи да може другачије. Памтим како смо док смо били деца чим се заврше часови и на брзину напишемо домаћи задатак, бацали свеске у ћошак собе и право у манастир! То је било место опипљивог осећаја присуства благодати. Мене је јако вукло у обитељ. Дођеш тамо и као да си у својој родној кући! Ето један старац нешто ради, други иде по путељку, трећи излази из храма... Потрчиш и сакупаш благодат од свих њих. У то време није било практично никакве духовне литературе, живели смо само проповедима отаца, њиховим учењима и саветима: – Бога волети, цркву посећивати, Светим Тајнама приступати... Реч старца је била норма, животно правило. Нисмо имали никаквог лукавства ни сумњи: «А да ли је тачно то што је баћушка рекао?..» Никада нисмо искушавали своје пастире. Данас бива да питају једног оца, па за исто и другог и трећег – почињу да вагају, пореде... За нас је то било незамисливо! Зарад послушања нам Господ и шаље старце. У наше време почињу да уздишу и да се жале: «Неће бити стараца, оставиће нас!» Сеју панику: «Како ћемо живети, како ћемо се спасавати?» Хајде да се присетимо да су сами старци живели по заповестима које су нам све познате из Јеванђеља! И хајде да се свако од нас помало приближава старцима. А тако испада да ми желимо да се спасавамо само кроз туђе молитве? Старац ће се помолити за нас и све ће бити добро? Хајде да се сами потрудимо! Помолимо се мало. Плачимо пред Богом, и Господ ће нам помоћи. Да, старци су посредници. «Њихова молитва ће бити саслушана», – верујемо ми. Али хајде да и сами тежимо Богу! Да би и нашу молитву чуо Бог. А Господ слуша молитве праведних: када ми Њега слушамо и испуњавамо Јеванђељске заповести, тада и Он слуша нас и испуњава наше молитве. Свако од нас је позван да буде свет (в. 1 Пет. 1,16). Откуда та смутња: «Пропашћемо»? Ма нећемо пропасти! Господ је милостив. Послаће праведнике. Не држи се село без праведника. «Господе, а ако буде десет праведника, поштедећеш град?..» – питао је Аврам Господа пре него што је ватрена киша претворила Содому у пепео. – Нећу их истребити ако их буде десет (в. Постање. 18, 20–33), – одговорио је Господ... Проблем је у томе што се толико праведника није нашло… Ма колико да је то тешко, старци одлазе. Ипак рећи да нас остављају није правилно. Они нас не остављају. Ако су они гајили љубав према нама за живота, онда ће у Царству Небеском бити удостојени да се за нас заступају пред Престолом Божијим. Њихова љубав према нама ће у вечности постати свесавршена, увећаће се до незамисливих размера. Треба да се стидимо што нисмо дорасли тој љубави и нека нас то подстиче да се исправимо. Да, идемо у цркву. Да, исповедамо се и чак примамо Свете Христове Тајне. Али као грешни људи истог тренутка упадамо у грех и изнова идемо на Исповест, и изнова се кајемо... Али због чега? Да бисмо поново грешили?.. Старци су живели другачије. Тек сад разумемо да су то били заиста свети људи. Без обзира на то што још увек нису канонизовани, али ако су угодили Богу, Господ их је већ прославио на Небесима. Они се и данас моле Богу да нам подари милости, када им се ми обраћамо кроз молитву. Хришћанска душа осећа откуда се излива стуб благодати и трчи му у сусрет. Каква је то само радост – изнова и изнова боравити у богомданим пећинама Псковско-Печерског манастира, јер је тамо упокојено толико пуно светих! Приложивши се и помоливши над светињама, постарајмо се и ми да сачувамо благодат Духа Светога. Материјал припремила Олга Орлова Извор: Православие.ру
  20. Данас на четрдесети дан када је душа последњег псковско-печерског старца, како су називали архимандрита Адријана (Кирсанова), оставила овоземаљски свет и преселила се на Небо, редакција „Православие.ру“ је одлучила не само да просто објави сећања на овог великог подвижника, већ и да сачини мали практикум: како се обраћати старцима, шта је неопходно да би нам Бог послао такве људе и на самом крају, како да се сами подвизавамо њима у част. Тихон, митрополит Новосибирски и Бердски: – Још док је био монах у Тројице-Сергијевој лаври отац Адријан је изгонио демоне, по благослову духовника братије оца Кирила (Павлова). Ух, сећам се како сам давно био у лаври са баком и једном од мојих сестара и тада сам први пут видео како отац Адријан истерује демоне. Улазимо ми у Успенску цркву и шта то моје очи виде! И кевћу и псују... Ми смо стали по страни за сваки случај. Десет година после тог догађаја када сам први пут посетио лавру, вратио сам се тамо већ као студент Московске духовне семинарије. Било је то 1974. године. Сећам се како смо ми студенти чекали после службе или братске трпезе да видимо оца архимандрита Кирила и баћушку Адријана. Они су били нераздвојни, нешто их је вукло да се друже, често смо их видели заједно. С преподобним преподобан буди (Пс. 18, 26). Кажу: «Не тражите свете, тражите кротке». Ето, старци су и били такви, били су простодушни и волели људе. Мада, какви су отац Кирил и отац Адријан тада били старци? Тек су били прешли педесету. Али пошто сам ја тада био исувише млад, они су мени изгледали као мудри старци, опробани војници Христови. Они су били захтевни, пре свега, према себи. У свему су се ограничавали. Самопринуђивали. «Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају» (Мт. 11, 12). Подвиг чисти срце – човек тада долази у стање бестрасности, и тада у срце, слободно од порока, силази благодат. Шта је рекао Христос апостолима у Својој опроштајној беседи? «Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих» (Јн. 15, 3). Треба стално читати Свето Писмо, – по томе су се и разликовали старци отац Кирил и отац Адријан од многих других. Управо онима, који су очишћени Речју, Господ и заповеда: «А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине» (Лк. 24, 49). Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је називао духовним људима само оне, који су доживели тај преображај кроз Духа Светога. Ту и почиње истинска молитва – духовни развој и успех. Зашто су старци (или они који ће то тек постати) пребивали у подвигу? Зато што чак и најмање попуштање – ма какве висине да је човек достигао, – води ка паду! А оци су постепено, под руководством искусних, улазили у подвиг и у оквиру своје унутарње борбе схватали да што је већи подвиг, то следује више благодати, а помоћу ње се приближава Богу. Грех је бити предан плотској удобности, ђаво нас мами да се сажалимо над самим собом, да поједемо нешто укусно, да се одморимо како ваља... А демони и страсти беже од захтевности према себи, од строгости, бодрог духа, бдења над собом. Баш су то одлучујући квалитети, који красе старце. А све остало се већ од Бога дарује, – то су плодови подвига. Како је речено у Писму: «Благодат за благодаћу» (Јн. 1, 16). Тада ће већ подвижници умножити своју силу, ићи збор за збором (Пс. 83, 8) и откриће им се тајне духовног света. Отац Адријан је и са анђелима говорио, и демоне видео. Сачуван је видео снимак где он сам прича како је спазио демона како вреба и услед своје простодушности помислио: «Вероватно, им Господ допушта да овуда тутње, јер ће се можда покајати...» То је својствено чистим душама – оне све жале. И одмах је уследио моћни ударац! Келија се буквално застресла. Толико је демону била мрска та мисао. Алексеј Кирсанов – будући отац Адријан – још је у детињству видео адски бездан, куда штапом показује архангел Михаило као место где ће бити бачени безбожници: они, који су за време комунизма затварали храмове и манастире, убијали свештенике, вернике, али и много наших сународника, који су може бити такође били слепи и учествовали у револуцији као и њихови џелати... Већ при крају комунизма, 1983. године, када сам се опраштао са духовником Јелоховске саборне цркве Алексијем Дјомином, он ми је, сећам се, рекао: «Господ ми је показао духовни свет – видим ад, видим рај, знам шта је на души сваког. Возим се аутобусом и ни на кога не гледам, јер су сви људи црни. А у храму се дивим православцима, јер су они –лепота Божија.» Старци виде морално стање, савест других људи, зато што њих то не саблажњава. А када грешник тражи код другог неку страст, она почне да се одсликава на њега: ми примећујемо у туђем оку брвно греха свога (в. Мт. 7, 4–5), – то јест одређене грехе, страсти које нас муче, и одмах почињемо да осуђујемо или се осетимо увређеним. Због тога је много од нас сакривено: пре свега, услед наше унутрашње нечистоте и убогости, како не бисмо очајавали и упадали у униније. Иста тако, како нама нису познате мисли других људи, јер би то за нас значило пропаст. А старце то не саблажњава, јер је Свети Дух који на њим почива бестрасан. Уопште, о старцима је најбоље написао Иван Михаилович Концевич у књизи «Оптина пустиња и њено доба» (Оптина Пустынь и ее время), – саветујем свима да је прочитају. Сећам се да смо још за време студија чекали оца Адријана с нестрпљењем, како бисмо с њим попричали. «Да ли ће бити нових прогона? Шта нас даље чека?» – питали смо га. А њега су убрзо потом комунисти избацили из лавре. Испрва су му забранили да изгони бесове, а затим наложили да кроз 24 часа напусти манастир. Било је то исте те 1974. године, када сам тек уписао семинарију. Оца Адријана су послали у Псковско-Печерски манастир, како су тада говорили «што даље од цивилизације», а оца Тихона (Агрикова), аутора предивног дела «Тројицом окриљени» (Троицы окрыленные) су избацили из Тројице-Сергијеве лавре – њих двојица су тада били најпознатији духовници међу народом. Седам година након прогона оца Тихона, власти су забраниле да било ко буде уведен у чин монаштва са тим именом, – тек су 1981. године у мом случају прекршили тај вето. Родом сам из Вороњежа и при постригу сам добио име по Светитељу Тихону, епископу Вороњешком. Ето толико су се власти у та безбожна времена плашиле чак и помисли на духоносне оце. А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28). Памтим, како су се код нас у лаври такмичили духовници отац Атанасије (Алафинов) и отац Лаврентије (Постников): – Такмичимо се за титулу: чија ће проповед бити најбоља! – Како то? – питам. – Како ћете знати ко је први? – То је једноставно: побеђује онај кога првог позову на разговор у КГБ. Схиархимандрит Илија (Ноздрин): – Нека Бог да свакоме да тако Господу послужи и толико проживи, као оцу Адријану. Упознао сам оца Адријана када је био послат у Псковско-Печерски манстир, провели смо заједно две године, а после су 1976. године и мене самог послали на Свету Гору. Дешавало се да се исповедим оцу Адријану. И присуствовао сам када је изгонио демоне. Бесови су му се потом љуто светили јер их је протеривао. У томе и јесте сва тежина подвига: из љубави према људима, на себи претрпети сву ту ђаволску злобу. Бесови се одиста враћају онима, који се искрено не кају. Прочитајте поучну књигу игумана Марка «Зли дуси и њихов утицај на људе» (Злые духи и их влияние на людей). Али колико год се демони трудили да науде људима, они ништа не могу учинити без допуштења Бога. Иначе би нас све поробили. А у томе што је отац Адријан са анђелима причао нема ничег изненађујућег. Анђео чувар је уз сваког од нас. Ето ти пишеш чланке, а ко ти говори шта да напишеш? Анђео! Човек мора бити скрушен, посвећен молитви како би анђеле слушао и видео. Сви ми удишемо ваздух, али га не видимо, зар не? Тако је и са анђелима, они су невидљиви и неопходни. Како се постаје старац? Остариш и ето, старац си. Раније је тако било у већини случајева, а како је безбожије узело маха, појавило се много људи обузетих демонима: и старих и младих. Морамо се из свих сила трудити да будемо с Богом, да испунимо вољу Божију. Макар помало, али ујутру и увече, пред оброком и послом треба да се помолимо да бисмо имали Божији благослов у свему! Морамо ићи у цркву, венчавати се у цркви, крстити децу и васпитавати их у вери – тако ће се старци стварати. Сви ми можемо, ако ли не прогнати, онда од себе одагнати бесове! Усправи се, помоли се и бесови ће одступити. Исповеди се од срца и они више неће имати власт над тобом. Причсти се и с Богом си. Демони су разбојници, ако имају прилике да украду, украшће. А ако се оградиш крсним знамењем, побојаће се и неће ти прићи. Ђаво непрестано води борбу против Бога и човека. Он не жели да се људи спасу. Бесови су лукави, спретни. Ништа не треба имати са њима. Треба живети праведно, по Јеванђељском закону, како не бисмо оскудевали у благодети. Јеромонах Јоасаф (Швецов), из Псковско-Печерског манастира: – Отац Адријан је старац светог живота. Упокојио се и истог трена отишао у рај. Сви који су обилазили његов гроб осетили су утеху, мир и радост. Био је прозорљив, много тога му је било октривено. Људи су се исцељивали по молитвама упућеним њему. Иако ја чак ни не сматрам чудо прозорљивости нечим натприродним, штавише, сматрам да је то норма за човека који се очистио. Отац Адријан у оквиру свог подвига више није живео овде, већ на Небу. Долазиш му у посету, ни не кажеш му куда си се запутио, а он тачно зна куда идеш: – Кад се вратиш отуда, поразговараћемо... Али то није чудо, то је свакодневица живота са светим човеком. Право чудо су неверници, који су после једног разговора са старцем налазили Бога. Ето то је право чудо! И таква чудеса су се догађала. Притом, отац Адријан није био учен човек, изражавао се увек једноставно, али његове речи су дирале душу, људи су се кајали, обраћали вери. Видео је будућност. Ево шта је зачуђујуће: 20 година је говорио о рату, а у последње три године га питаш: – Оче, да ли ће бити рата? – Неће. Можда није хтео да сеје панику... Не знам. Људи долазе узнемирени, а он их теши: – Све ће бити добро. Увек се трудио да ослободи народ од опседнутости овоземаљским проблемима, како би људи почели да се кају, да стреме ка Цркви, ка вери, да се више моле. Центар живота треба да буде спасење душе, а често се дешава да нам је све остало важније, док то што нам је најпотребније покушавамо да решимо у ходу па шта буде. А треба да буде обрнуто: спасење душе је главно, а све остало ће се решити само од себе. Занимљиво је говорио: – Долазе да ме питају како да купе ово, да продају оно, како да реше неки проблем, али нико не пита: како да се покаје, како да победи неку страст?! Отац Адријан није волео када су му долазили невенчани, то га је јако узнемиравало. Стоје људи у реду – двоје, троје прими, а трећи буде невенчан и баћушка се толико насекира да више никога не може да прими у посету... Неки мисле да није битно да ли је венчање обављено у цркви или не, а испоставља се да је то врло важно. Баћушка је тако и говорио: – Зашто вам у животу све лоше иде? Зато што сте невенчани. Ништа не успева? Па ви живите без благослова! Старац то није непосредно говорио, али мислим да је подразумевао да ако је човек невенчан, то значи да он пренебрегава Свете Тајне. А зашто онда долази к старцу када одбацује основне постулате Цркве? Треба почињати од једноставних ствари, и од простих решења кренути ка сложним. Али прво испуните то што је заповеђено, па тек после идите к старцу... Игумaниja Јекатерина (Чаjникова), из Крестовоздвиженског Јерусалимског ставропигијалног женског манастира: – Обрела сам се на испраћају баћушке Адријана сасвим неочекивано: стигла сам у Псковско-Печерски манастир и баш су тог дана саопштили да се упокојио. На опелу за оца Адријана било је пет архијереја, мноштво свештеника, монаха, мирјана, – то је био молитвени празник. Испраћали смо баћушку с радошћу, уверени да је кроз свој труд, подвиг и праведни живот већ добио Царство Небеско, а да је већ после разлучења бесмртне душе од тела спознао Бога у савршеној пуноћи. Отац Адријан је недуго до свог представљења у Господу напунио 96 година. Господ га је благословио да старост дочека у здравом уму и памети. Скоро до самог краја је примао људе у посету. Баћушка није престајао да се брине о монасима и монахињама. Била сам неким послом код њега, а он ми изненада даје новац: – Дај сестрама за изградњу келија. И изградили смо их. Старао се и о братији из Тројице-Сергијеве лавре, где је служио док га нису пребацили у Псковско-Печерски манастир: или да неку пару за капелицу на братском гробљу, или нечим другим помогне, помоли се. Онај ко је живео праведним животом, тај и умире праведно. Такви људи увек са лаком савешћу чекају смрт. Мисао о смрти их никада не напушта: «Сети се часа смртног и вовјек нећеш сагрешити». За њих нема људске туге, већ обрнуто, има радости. Подвижници не умиру, они се селе. Као и за живота, и после упокојења људи Божији настављају да усељавају мир и благостање у душе људи. А тамо где су неспокојство, немир, раздори, што увек прати лажне старце – о каквој благодати можемо говорити?! Господ је рекао: «Мир Свој дајем вам» (Јн. 14, 27). Када се при разговору са старцима у душу усељава мир, – то сведочи о томе да су они у свом срцу достигли јединство са Спаситељем. Баћушку Адријана сам познавала од 1975. године. Тада сам била мала девојчица. Понекад смо се ми малишани играли: гурали само се код њега да видимо како тера бесове. Занимало нас је да видимо шта се тамо дешава. Колико ли је само људи запоседнутих демонима текло ка њему! И шта све нису радили када је баћушка почињао да чита молитве! Сад вам ово причам и видим те призоре пред очима... Отац Адријан је заиста протеривао демоне. А они су због тога на њега викали, вређали га, покушавали да му ишчупају браду, – све до крви. Тако су га нападали бесови. А баћушка на те сатанске појаве није ни обраћао пажњу. Сила његове молитве је доводила бесове до ужаса: неки су лајали, мјаукали, гроктали, а неки се увијали попут змије... Други су га вређали разним непристојним речима, све до псовки, – при чему су се увек оглашавали нељудским гласовима. Када смо били деца све нам је то било занимљиво... Иако смо понекад били престрашени. Осећали смо да се приближавамо тој невидљивој сили која мучи људе, – као правило то су били они који су хулили на Бога, порицали Име Божије, осећали се бољим, узвишенијим од других. Међу људима обузетим демонима било је много научника, били су и неки славни људи, сретала сам и пуно учитеља. Код нас у печорској школи била је учитељица Зоја (више се не сећам њеног презимена), – како ли је она само страдала од бесова! Када смо упитали баћушку: – Зашто? Он је одговорио: – Она је хулила Име Божије. Бесови су је мучили до саме смрти. Баћушка нам је још раније рекао да ће јој Господ смањити муке, али да јој неће дати пуно исцељење. Има и оних којима чак ни чин истеривања злих духова не помаже. «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мт. 17, 21), – написано је у Јеванђељу. Недуго пре његове смрти, посетила сам оца Адријана и присећали смо се како се он трудио да помогне тим јадним људима и тада ми је рекао следеће: – Да, покушавао сам да истерам бесове, али исцељени су се враћали својим гресима! И изгнани бес «отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши живе онде» (Мт. 12, 45). Онима који су се покајали, и тиме штитили себе од новог греха, Господ је даривао нови живот, а они који су упадали у пређашњи блуд, разврат, па и пијанство, снова су били поседнути демонима... Пошто смо од детињства живели у Печори међу старцима, нисмо разумели да живимо међу светима. Нисмо их таквим схватали. А то су били такви старци као: архимандрит Јован (Крестјанкин), архимандрит Теофан (Маљавко), архимандрит Адријан (Кирсанов); схиархимандрит Пимен (Гавриленко), схиигумен Сава (Остапенко) – мој духови отац. Такав је тада цвет духоносаца био сакупљен у Псковско-Печерском манастиру! Ком год оцу да се обратиш, он те води к Богу. Тако смо живели не мислећи о томе, не мислећи да може другачије. Памтим како смо док смо били деца чим се заврше часови и на брзину напишемо домаћи задатак, бацали свеске у ћошак собе и право у манастир! То је било место опипљивог осећаја присуства благодати. Мене је јако вукло у обитељ. Дођеш тамо и као да си у својој родној кући! Ето један старац нешто ради, други иде по путељку, трећи излази из храма... Потрчиш и сакупаш благодат од свих њих. У то време није било практично никакве духовне литературе, живели смо само проповедима отаца, њиховим учењима и саветима: – Бога волети, цркву посећивати, Светим Тајнама приступати... Реч старца је била норма, животно правило. Нисмо имали никаквог лукавства ни сумњи: «А да ли је тачно то што је баћушка рекао?..» Никада нисмо искушавали своје пастире. Данас бива да питају једног оца, па за исто и другог и трећег – почињу да вагају, пореде... За нас је то било незамисливо! Зарад послушања нам Господ и шаље старце. У наше време почињу да уздишу и да се жале: «Неће бити стараца, оставиће нас!» Сеју панику: «Како ћемо живети, како ћемо се спасавати?» Хајде да се присетимо да су сами старци живели по заповестима које су нам све познате из Јеванђеља! И хајде да се свако од нас помало приближава старцима. А тако испада да ми желимо да се спасавамо само кроз туђе молитве? Старац ће се помолити за нас и све ће бити добро? Хајде да се сами потрудимо! Помолимо се мало. Плачимо пред Богом, и Господ ће нам помоћи. Да, старци су посредници. «Њихова молитва ће бити саслушана», – верујемо ми. Али хајде да и сами тежимо Богу! Да би и нашу молитву чуо Бог. А Господ слуша молитве праведних: када ми Њега слушамо и испуњавамо Јеванђељске заповести, тада и Он слуша нас и испуњава наше молитве. Свако од нас је позван да буде свет (в. 1 Пет. 1,16). Откуда та смутња: «Пропашћемо»? Ма нећемо пропасти! Господ је милостив. Послаће праведнике. Не држи се село без праведника. «Господе, а ако буде десет праведника, поштедећеш град?..» – питао је Аврам Господа пре него што је ватрена киша претворила Содому у пепео. – Нећу их истребити ако их буде десет (в. Постање. 18, 20–33), – одговорио је Господ... Проблем је у томе што се толико праведника није нашло… Ма колико да је то тешко, старци одлазе. Ипак рећи да нас остављају није правилно. Они нас не остављају. Ако су они гајили љубав према нама за живота, онда ће у Царству Небеском бити удостојени да се за нас заступају пред Престолом Божијим. Њихова љубав према нама ће у вечности постати свесавршена, увећаће се до незамисливих размера. Треба да се стидимо што нисмо дорасли тој љубави и нека нас то подстиче да се исправимо. Да, идемо у цркву. Да, исповедамо се и чак примамо Свете Христове Тајне. Али као грешни људи истог тренутка упадамо у грех и изнова идемо на Исповест, и изнова се кајемо... Али због чега? Да бисмо поново грешили?.. Старци су живели другачије. Тек сад разумемо да су то били заиста свети људи. Без обзира на то што још увек нису канонизовани, али ако су угодили Богу, Господ их је већ прославио на Небесима. Они се и данас моле Богу да нам подари милости, када им се ми обраћамо кроз молитву. Хришћанска душа осећа откуда се излива стуб благодати и трчи му у сусрет. Каква је то само радост – изнова и изнова боравити у богомданим пећинама Псковско-Печерског манастира, јер је тамо упокојено толико пуно светих! Приложивши се и помоливши над светињама, постарајмо се и ми да сачувамо благодат Духа Светога. Материјал припремила Олга Орлова Извор: Православие.ру View full Странице
  21. Првојерарху Српске Православне Цркве на наречењу саслуживали су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј - администратор Епархије осечко-пољске и барањске, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, далматински Никодим и архимандрит Херувим, новоизабрани Епископ осечкопољски и барањски. Молитвено учешће узели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и архимандрити, изабрана господа Епископи захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан. Пред присутним сабрањем наше Свете Цркве архимандрит Херувим је прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, 9. маја, изабрао за Епископа Осечко-пољске и барањске епархије. Затим је наречени Епископ началствовао вечерњом службом, уз саслужење двојице ђакона и појање чланова свештеничког хора Епархије осечкопољске и барањске. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска
  22. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења новоизабраног Епископа осечкопољског и барањског, архимандрита Херувима, настојатеља манастира Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Првојерарху Српске Православне Цркве на наречењу саслуживали су Преосвећена господа Епископи: бачки Иринеј - администратор Епархије осечко-пољске и барањске, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, далматински Никодим и архимандрит Херувим, новоизабрани Епископ осечкопољски и барањски. Молитвено учешће узели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и архимандрити, изабрана господа Епископи захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан. Пред присутним сабрањем наше Свете Цркве архимандрит Херувим је прихватио вољу и одлуку Светог архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, 9. маја, изабрао за Епископа Осечко-пољске и барањске епархије. Затим је наречени Епископ началствовао вечерњом службом, уз саслужење двојице ђакона и појање чланова свештеничког хора Епархије осечкопољске и барањске. Извор: Епархија осечко-пољска и барањска View full Странице
×