Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архиепископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  2. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа браничевског проф. др Игнатија, декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски г. Јован одржао је 13. фебруара 2019. године у великом амфитеатру факултета предавање на тему Учење Светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља. Прилог Радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  3. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, прославио је 7. фебруара 2019. године 11-годишњицу свога избора за предстојатеља сестринске Грчке Православне Цркве. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Српска Православна Црква
  4. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  5. ризница богословља

    Свети Григорије Богослов, Архиепископ цариградски

    Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Свети Григорије Богослов: О достојанству човека И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења. Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније. Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године, А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом, Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово: Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга – Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. – Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем. После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија, и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. – По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. – А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину. У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! – Јер је провиђао шта ће од њега бити. Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће. Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, – јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, – оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала. Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. После њега зацари се Јовијан, благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова. После Јовијана зацари се аријанац Валент. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје. На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима. Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје. Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. – Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније. После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија, пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година. Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца. У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац – Бог нестворени, предвечни, а Син – створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други – да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим. Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2). Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења – венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа. Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски, који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин: У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други – подмићени, а трећи – прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи: Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. – Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова. Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог, који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. – И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије. Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност. Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве. И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! – Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени. Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом. Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? – А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. – Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. – Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. – И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше. Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге – да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. – И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други – да није. И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече: Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола. Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. – А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље. На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова! Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи! Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису желели да га пусте. А он, једно због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго – због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем. По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поставише за патријарха сенатора Нектарија. Овај св. Други Васељенски Сабор утврди Символ наше свете Православне вере. Стигавши у Кападокију, свети Григорије Богослов настани се у селу Арианзу. И тамо живљаше, тешко болестан, али не престајаше са трудом Бога ради. Пошто се у његовом родном месту, граду Назианзу, беше појавила Аполинаријева јерес, он је сузби својим саветима и списима. А грађани га мољаху да заузме очев епископски престо, али он одби. И постави им за епископа презвитера Евлалија, човека православна и врлинска. Сам пак остаде у Арианзу, где проживе у безмолвију неко време, и написа многе корисне књиге и предивне песме. И у дубокој старости пређе у неостариви живот двадесет и петог јануара 389. године. И би чесно сахрањен у граду Назианзу. А после много година благочестиви цар Константин Порфирогенит пренесе чесне мошти његове у Цариград, и положи их у цркви светих Апостола, као помоћ и заштиту граду, a y славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру
  7. Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру View full Странице
  8. Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву: Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу.
  9. Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру
  10. Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека. Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. септембра, пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва. Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“ Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“. Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу. Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских. Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле? То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји. О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији! Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи. Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему. Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери. Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности. И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености. Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века. Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство. Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. У години када обележава мали јубилеј, 20 година од рукоположења у епископски чин, архиепископ охридски Јован (Вранишковски) вероватно је један од ретких православних великодостојника којем је онемогућена слобода кретања. Првом човеку Охридске архиепископије Српске православне цркве македонски државни органи одузели су пасош почетком јула на граничном прелазу Меџитлија и тај документ, како је архиепископ Јован потврдио за „Политику”, још му није враћен. У разговору за наш лист, охридски архиепископ каже да је одмах по добијању решења о одузимању пасоша написао представку председнику суда у Скопљу јер се у решењу Министарства унутрашњих послова позивају на пресуду овог суда која је постала правоснажна 3. јула ове године. – Том пресудом осуђен сам на једну годину и један месец затвора. Али очигледно да онај ко је припремао решење о одузимању путне исправе није отворио и другу страницу, где јасно пише да се у рок казне урачунава време које сам провео у притвору 2012. и 2013. године, а које је за неколико дана дуже од једне године и једног месеца. Тако да је та казна већ издржана и зато суд није издао решење о одузимању путне исправе... Али на моје питање зашто онда то ради полиција, добио сам одговор да је то „наређење одозго”. Ко је дао то наређење још нисам открио, али „заклела се земља рају да се сваке тајне знају”. Писао сам о овоме начелнику полиције у Битољу и нисам добио одговор. Пре неки дан сам писао и министру унутрашњих послова Републике Македоније, али још нисам добио одговор. Најчудније је, заправо, то што ме не пуштају да изађем из земље ни са српским пасошем који поседујем. Да бих изашао са тим пасошем треба да одјавим своје боравиште у Републици Македонији. Можда им је то и циљ, али не верујем да ће успети. У сваком случају, држава се брука по ко зна који пут тиме што дискриминише оне који не припадају расколничкој МПЦ – каже архиепископ охридски Јован. Македонски државни органи, и поред пресуде Европског суда за људска права, још нису регистровали Православну охридску архиепископију као верску заједницу, а пресудом је одређено и да треба да исплате 9.500 евра одштете. Да ли државни органи поступају по пресуди? Да је до саме власти, она сигурно још дуго не би регистровала Православну охридску архиепископију. Но, на велику срећу, по правоснажности поменуте пресуде све мање је до њих, и о испуњењу пресуда Европског суда за људска права рачуна води комисија Европског савета. Зато је биро при македонској влади журио да нам исплати одштету и није се сагласио да она буде исплаћена тек кад се региструјемо и добијемо право да имамо сопствени жиро-рачун. У јуну смо поднели захтев Основном суду Скопље 2, који је надлежан за регистрацију верских заједница, да испуни пресуду суда у Стразбуру. Не тражимо дакле нову регистрацију, него само да испуне пресуду коју су обавезни да испуне. Прошло је два месеца, немамо одговора, али после ових летњих одмора ваљда ће морати некако да одлуче. Што се тиче власти у Републици Македонији, научили смо да према њима будемо доста неповерљиви. Као нерегистрована верска заједница, где тренутно обављате богослужења? Што се тога тиче, наша архиепископија је у врло тешким условима. У 21. веку, у земљи где се хришћанство појавило у првим вековима после Христа, данас, у канонској цркви служи се у приватним становима, подрумима и пословним халама, што звучи заиста несхватљиво. А још је несхватљивије како политичари не схватају колико је то понижавајуће за саму државу. Наше је скромно мишљење да је та држава дошла у тако незавидан међународни положај управо зато што је деградирала себе кад је о верским слободама реч. Не може, па чак и не сме да има поштовање нека држава на међународном плану, а да притом не поштује верску слободу сваког човека. А Република Македонија осуђена је од Европског суда за људска права управо због тога што не поштује верске слободе. О потреби да буде решен статус непризнате македонске православне цркве говорио је патријарх Вартоломеј, који је позвао сестринске цркве да приме МПЦ у канонско јединство. Раније је и Бугарска православна црква била „увучена” у решавање питања канонског статуса МПЦ. Како ви гледате на то? Не могу да се сетим да је васељенски патријарх Вартоломеј икад позвао сестринске цркве да приме МПЦ у канонско јединство. Његовој свесветости добро је познато да је томосом из 1920. године, који је Српској православној цркви издала управо Васељенска патријаршија, престала њена јурисдикција на територији данашње Македоније. СПЦ је 2005. године издала томос да се Црква на просторима данашње Македоније, а то је Православна охридска архиепископија, управља аутономно у границама јурисдикције СПЦ. Уколико неко наруши тај, бар сто година успостављени канонски поредак, па нека је то и Његова свесветост ког ми, бар из СПЦ, много поштујемо и ценимо, неће остати само са минорним последицама по поредак читаве Православне цркве. Не мислим да ће ико више насести на политичке притиске као што је насела и Бугарска православна црква, а да при томе није свестан да ће то имати последице управо на све цркве, али свакако и на њу. Православна охридска архиепископија у септембру ће обележити 1.000 година од оснивања. Како се припремате за ту свечаност? Свети архијерејски синод Православне охридске архиепископије прогласио је ову годину за јубиларну, а наш предлог био је усвојен и од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. На ову велику свечаност позван је да председава Његова светост патријарх српски Иринеј. Позвани су многи архијереји СПЦ, не сви, јер је познато да ми немамо услова за то, али позвани су и представници других православних патријаршија и аутокефалних цркава. Надамо се да ће се већина позваних одазвати и својим присуством увеличати прославу. Извор: Политика
  12. Пасош који му је македонска полиција одузела почетком јула још није враћен челнику Охридске архиепископије, а није му дозвољено да пређе границу ни са српском путном исправом У години када обележава мали јубилеј, 20 година од рукоположења у епископски чин, архиепископ охридски Јован (Вранишковски) вероватно је један од ретких православних великодостојника којем је онемогућена слобода кретања. Првом човеку Охридске архиепископије Српске православне цркве македонски државни органи одузели су пасош почетком јула на граничном прелазу Меџитлија и тај документ, како је архиепископ Јован потврдио за „Политику”, још му није враћен. У разговору за наш лист, охридски архиепископ каже да је одмах по добијању решења о одузимању пасоша написао представку председнику суда у Скопљу јер се у решењу Министарства унутрашњих послова позивају на пресуду овог суда која је постала правоснажна 3. јула ове године. – Том пресудом осуђен сам на једну годину и један месец затвора. Али очигледно да онај ко је припремао решење о одузимању путне исправе није отворио и другу страницу, где јасно пише да се у рок казне урачунава време које сам провео у притвору 2012. и 2013. године, а које је за неколико дана дуже од једне године и једног месеца. Тако да је та казна већ издржана и зато суд није издао решење о одузимању путне исправе... Али на моје питање зашто онда то ради полиција, добио сам одговор да је то „наређење одозго”. Ко је дао то наређење још нисам открио, али „заклела се земља рају да се сваке тајне знају”. Писао сам о овоме начелнику полиције у Битољу и нисам добио одговор. Пре неки дан сам писао и министру унутрашњих послова Републике Македоније, али још нисам добио одговор. Најчудније је, заправо, то што ме не пуштају да изађем из земље ни са српским пасошем који поседујем. Да бих изашао са тим пасошем треба да одјавим своје боравиште у Републици Македонији. Можда им је то и циљ, али не верујем да ће успети. У сваком случају, држава се брука по ко зна који пут тиме што дискриминише оне који не припадају расколничкој МПЦ – каже архиепископ охридски Јован. Македонски државни органи, и поред пресуде Европског суда за људска права, још нису регистровали Православну охридску архиепископију као верску заједницу, а пресудом је одређено и да треба да исплате 9.500 евра одштете. Да ли државни органи поступају по пресуди? Да је до саме власти, она сигурно још дуго не би регистровала Православну охридску архиепископију. Но, на велику срећу, по правоснажности поменуте пресуде све мање је до њих, и о испуњењу пресуда Европског суда за људска права рачуна води комисија Европског савета. Зато је биро при македонској влади журио да нам исплати одштету и није се сагласио да она буде исплаћена тек кад се региструјемо и добијемо право да имамо сопствени жиро-рачун. У јуну смо поднели захтев Основном суду Скопље 2, који је надлежан за регистрацију верских заједница, да испуни пресуду суда у Стразбуру. Не тражимо дакле нову регистрацију, него само да испуне пресуду коју су обавезни да испуне. Прошло је два месеца, немамо одговора, али после ових летњих одмора ваљда ће морати некако да одлуче. Што се тиче власти у Републици Македонији, научили смо да према њима будемо доста неповерљиви. Као нерегистрована верска заједница, где тренутно обављате богослужења? Што се тога тиче, наша архиепископија је у врло тешким условима. У 21. веку, у земљи где се хришћанство појавило у првим вековима после Христа, данас, у канонској цркви служи се у приватним становима, подрумима и пословним халама, што звучи заиста несхватљиво. А још је несхватљивије како политичари не схватају колико је то понижавајуће за саму државу. Наше је скромно мишљење да је та држава дошла у тако незавидан међународни положај управо зато што је деградирала себе кад је о верским слободама реч. Не може, па чак и не сме да има поштовање нека држава на међународном плану, а да притом не поштује верску слободу сваког човека. А Република Македонија осуђена је од Европског суда за људска права управо због тога што не поштује верске слободе. О потреби да буде решен статус непризнате македонске православне цркве говорио је патријарх Вартоломеј, који је позвао сестринске цркве да приме МПЦ у канонско јединство. Раније је и Бугарска православна црква била „увучена” у решавање питања канонског статуса МПЦ. Како ви гледате на то? Не могу да се сетим да је васељенски патријарх Вартоломеј икад позвао сестринске цркве да приме МПЦ у канонско јединство. Његовој свесветости добро је познато да је томосом из 1920. године, који је Српској православној цркви издала управо Васељенска патријаршија, престала њена јурисдикција на територији данашње Македоније. СПЦ је 2005. године издала томос да се Црква на просторима данашње Македоније, а то је Православна охридска архиепископија, управља аутономно у границама јурисдикције СПЦ. Уколико неко наруши тај, бар сто година успостављени канонски поредак, па нека је то и Његова свесветост ког ми, бар из СПЦ, много поштујемо и ценимо, неће остати само са минорним последицама по поредак читаве Православне цркве. Не мислим да ће ико више насести на политичке притиске као што је насела и Бугарска православна црква, а да при томе није свестан да ће то имати последице управо на све цркве, али свакако и на њу. Православна охридска архиепископија у септембру ће обележити 1.000 година од оснивања. Како се припремате за ту свечаност? Свети архијерејски синод Православне охридске архиепископије прогласио је ову годину за јубиларну, а наш предлог био је усвојен и од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. На ову велику свечаност позван је да председава Његова светост патријарх српски Иринеј. Позвани су многи архијереји СПЦ, не сви, јер је познато да ми немамо услова за то, али позвани су и представници других православних патријаршија и аутокефалних цркава. Надамо се да ће се већина позваних одазвати и својим присуством увеличати прославу. Извор: Политика View full Странице
  13. Архиепископ ПОА г.г. Јован, од министра унутрашњих послова, Оливера Спасовског, затражио је да полиција престане да спроводи верску дискриминацију над њим и канонској Цркви коју он претставља. Писмо преносимо у целини: ''Поштовани г. Спасовски, без дужег увода, који би у уобичајеном обраћању Вама требало да постоји, желимо само да Вам саопштимо како смо се надали да ће променом власти, наступити и ново време, време толеранције и верских слобода, без икакве дискриминације на верској основи, која је, узгред, започела још у време када је председник Р. Македоније био г. Бранко Црвенковски (бивши председник Ваше партије), али до тога ипак није дошло. На дан 9. јула, текуће године, гранична полиција на граничном прелазу Меџитлија, нам је одузела путну исправу без икаквог образложења. Наредног дана, одлазимо у МУП-Битољ где нам је пост фестум уручено решење : ОРГ-СУНР-Одсек за управне послове Битољ, бр. 15. 1. 5/1336 од 5. 7. 2018. потписано од начелника, м-р Теодора Кирацовског. Решењем нам се одузима путна исправа, ради тога што је Одсек за управне послове Битољ добио извештај суда Скопље – I, КОК 56/15 од 3. 7. 2018.да смо осуђени на казну у трајању од једне године и једног месеца. Правоснажну пресуду за тај предмет, ми смо примили 10. јула 2018. и у њој јасно стоји у диспозитиву, да смо осуђени на затворску казну у трајању од једне године и једног месеца, док у образложењу (на другој страници), такође недвосмислено пише, да је у казну урачунато и време које смо провели у притвору, а које за неколико дана превазилази саму казну од једне године и једног месеца. Исту ову пресуду подносимо на увид и органу који је издао решење али ни они не показују било какав интерес да промене решење. У међувремену, у интересу јавности,пошто неки од новинара показују интересовање за овај случај, суд Скопље-I издаје саопштење да за лице Јован Вранишкоски не постоји мера одузимања пасоша. Ова нас је натерало да напишемо претставку председнику суда Скопље-I, од кога добијамо одговор, да: ''после извршене провере у систему суда, од стране Основног суда- Скопље I из Скопља, није донешено решење за одузимање Ваше путне исправе, већ је суд доставио Управи-Одељења унутрашњих послова, Одељењу за путне исправе – Битољ, само обавештење да сте пресудом овог суда КОК бр. 56/15 од 28. 2. 2017. осуђени на затворску казну у трајању од 1. године и 1. месеца, за кривично дело из чл. 273 ст.1 КЗ.'' Одговор на претставку који и Вама достављамо у прилогу, предочили смо запосленима у ОРГ – СУНР – Отсеку за управне послове – Битољ, али они су само одговорили да имају наредбу од ''виших инстанци'' да нам одузму путну исправу. Не знамо да ли је то Ваша наредба господине министре или од неких Вама подређених али ми просто не би смо могли другачије да је третирамо осим као дискриминацију и то на верској основи. Добро Вам је познато да смо лидер једне верске организације, којој су претходне Владе Р. Македоније, укључујући и ону у којој сте Ви министар, чинили све не би ли је дискриминисали. Како им то никако није пошло за руком, јер је Европски суд за људска права из Стразбура констатовао, како су власти у Р. Македонији, тиме што нису регистровале ПОА, прекршиле члан 11 и члан 9 из међународне конвенције за људска права и наложио је властима да плате одштету нашој верској заједници (коja je до последњег евра исплаћена од стране ове Владе). Министарство унутрашњих послова продужава са дискриминацијом. Узгред, ми болујемо од мултиплекс склерозе и само у месецу јулу, требали смо да се јавимо на две контроле на ВМА у Београду, где се лечимо. Исто то важи и за месец август. Одузимање путне исправе нас је довело у ситуацију да нисмо могли да урадимо предвиђене лекарске прегледе те је наше здравствено стање рапидно погоршано. Поседујемо путну исправу и друге државе, али ни са њом не можемо изаћи из земље, иако њу и не покушавају да нам одузму, не дају нам ни са њом да изађемо без одрицања од боравка у Р. Македонији. Да ли је коначни циљ да будемо држани као таоц и то баш у периоду када је наша Црква најавила прославу великог јубилеја 1000 година од оснивања Охридске Архиепископије и долазак српског Патријарха?! Бесмислено је, г. министре, посезати за дискриминацијом на тако ниском нивоу и надати се било каквом успеху. Нас није поколебало ни пет и по година робије, прогона и притварања само зато што смо Архиепископ, од државе дискриминаторски непризнате Православне Охридске Архиепископије, и да после свега неко гаји наду да ће нас оваквим ''меканим'' туторством преумити. Имајте у виду, да прогоном на верској основи, који је спроводила и претходна влада и који је констатован од међународне заједнице а на који се сада и ви, на жалост, надовезујете, ни на који начин не помажете непризнатој МПЦ. Доказ овоме је факт да таквим приступом, МПЦ и дан данас није решила проблем са којим је суочена. О овој, најновијој форми дискриминације већ смо информисали дипломатска претставништва у нашој земљи а сматрамо да је поштено да Вас обавестимо да ову претставку достављамо и Европској комисији против расизма и нетолеранције, Европској комисији за превенцију тортуре, нехуманог и деградирајућег третмана или кажњавања те Комисији за људска права при Савету Европе, које, као што Вам је познато, нису незаинтересоване за сваку врсту нетолеранције које се јављају у нашој земљи. с поштовањем, Архиепископ охридски и Митрополит скопски, г.г. Јован Извор: Слободен печат Превод са македонског: Поуке.орг
  14. Навршило се већ месец дана, откако нам је 9. јула ове године, гранична полиција, на граничном прелазу Меџитлија одузела путну исправу без икаквог образложења. Архиепископ ПОА г.г. Јован, од министра унутрашњих послова, Оливера Спасовског, затражио је да полиција престане да спроводи верску дискриминацију над њим и канонској Цркви коју он претставља. Писмо преносимо у целини: ''Поштовани г. Спасовски, без дужег увода, који би у уобичајеном обраћању Вама требало да постоји, желимо само да Вам саопштимо како смо се надали да ће променом власти, наступити и ново време, време толеранције и верских слобода, без икакве дискриминације на верској основи, која је, узгред, започела још у време када је председник Р. Македоније био г. Бранко Црвенковски (бивши председник Ваше партије), али до тога ипак није дошло. На дан 9. јула, текуће године, гранична полиција на граничном прелазу Меџитлија, нам је одузела путну исправу без икаквог образложења. Наредног дана, одлазимо у МУП-Битољ где нам је пост фестум уручено решење : ОРГ-СУНР-Одсек за управне послове Битољ, бр. 15. 1. 5/1336 од 5. 7. 2018. потписано од начелника, м-р Теодора Кирацовског. Решењем нам се одузима путна исправа, ради тога што је Одсек за управне послове Битољ добио извештај суда Скопље – I, КОК 56/15 од 3. 7. 2018.да смо осуђени на казну у трајању од једне године и једног месеца. Правоснажну пресуду за тај предмет, ми смо примили 10. јула 2018. и у њој јасно стоји у диспозитиву, да смо осуђени на затворску казну у трајању од једне године и једног месеца, док у образложењу (на другој страници), такође недвосмислено пише, да је у казну урачунато и време које смо провели у притвору, а које за неколико дана превазилази саму казну од једне године и једног месеца. Исту ову пресуду подносимо на увид и органу који је издао решење али ни они не показују било какав интерес да промене решење. У међувремену, у интересу јавности,пошто неки од новинара показују интересовање за овај случај, суд Скопље-I издаје саопштење да за лице Јован Вранишкоски не постоји мера одузимања пасоша. Ова нас је натерало да напишемо претставку председнику суда Скопље-I, од кога добијамо одговор, да: ''после извршене провере у систему суда, од стране Основног суда- Скопље I из Скопља, није донешено решење за одузимање Ваше путне исправе, већ је суд доставио Управи-Одељења унутрашњих послова, Одељењу за путне исправе – Битољ, само обавештење да сте пресудом овог суда КОК бр. 56/15 од 28. 2. 2017. осуђени на затворску казну у трајању од 1. године и 1. месеца, за кривично дело из чл. 273 ст.1 КЗ.'' Одговор на претставку који и Вама достављамо у прилогу, предочили смо запосленима у ОРГ – СУНР – Отсеку за управне послове – Битољ, али они су само одговорили да имају наредбу од ''виших инстанци'' да нам одузму путну исправу. Не знамо да ли је то Ваша наредба господине министре или од неких Вама подређених али ми просто не би смо могли другачије да је третирамо осим као дискриминацију и то на верској основи. Добро Вам је познато да смо лидер једне верске организације, којој су претходне Владе Р. Македоније, укључујући и ону у којој сте Ви министар, чинили све не би ли је дискриминисали. Како им то никако није пошло за руком, јер је Европски суд за људска права из Стразбура констатовао, како су власти у Р. Македонији, тиме што нису регистровале ПОА, прекршиле члан 11 и члан 9 из међународне конвенције за људска права и наложио је властима да плате одштету нашој верској заједници (коja je до последњег евра исплаћена од стране ове Владе). Министарство унутрашњих послова продужава са дискриминацијом. Узгред, ми болујемо од мултиплекс склерозе и само у месецу јулу, требали смо да се јавимо на две контроле на ВМА у Београду, где се лечимо. Исто то важи и за месец август. Одузимање путне исправе нас је довело у ситуацију да нисмо могли да урадимо предвиђене лекарске прегледе те је наше здравствено стање рапидно погоршано. Поседујемо путну исправу и друге државе, али ни са њом не можемо изаћи из земље, иако њу и не покушавају да нам одузму, не дају нам ни са њом да изађемо без одрицања од боравка у Р. Македонији. Да ли је коначни циљ да будемо држани као таоц и то баш у периоду када је наша Црква најавила прославу великог јубилеја 1000 година од оснивања Охридске Архиепископије и долазак српског Патријарха?! Бесмислено је, г. министре, посезати за дискриминацијом на тако ниском нивоу и надати се било каквом успеху. Нас није поколебало ни пет и по година робије, прогона и притварања само зато што смо Архиепископ, од државе дискриминаторски непризнате Православне Охридске Архиепископије, и да после свега неко гаји наду да ће нас оваквим ''меканим'' туторством преумити. Имајте у виду, да прогоном на верској основи, који је спроводила и претходна влада и који је констатован од међународне заједнице а на који се сада и ви, на жалост, надовезујете, ни на који начин не помажете непризнатој МПЦ. Доказ овоме је факт да таквим приступом, МПЦ и дан данас није решила проблем са којим је суочена. О овој, најновијој форми дискриминације већ смо информисали дипломатска претставништва у нашој земљи а сматрамо да је поштено да Вас обавестимо да ову претставку достављамо и Европској комисији против расизма и нетолеранције, Европској комисији за превенцију тортуре, нехуманог и деградирајућег третмана или кажњавања те Комисији за људска права при Савету Европе, које, као што Вам је познато, нису незаинтересоване за сваку врсту нетолеранције које се јављају у нашој земљи. с поштовањем, Архиепископ охридски и Митрополит скопски, г.г. Јован Извор: Слободен печат Превод са македонског: Поуке.орг View full Странице
  15. Његово блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски Г. Јован гостовао на таласима радија Светигоре поводом 20 година своје архијерејске службе. Са Владиком Јованом разговарали смо о његовом животном, монашком и архијерејском путу, прогону од стране македонских власти и другим актуелним темама. Звучни запис разговора ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  16. Немојмо, браћо, оставити непротумачену незлобивост Господа нашег Исуса Христа према неблагодарним Гергесинцима, јер ће расуђивање о овоме помоћи нашем исправљењу од овога греха у који готово свако од нас и неосетно упада. Ми се, по навици неразумно озлобљујемо на оне који су неблагодарни према нашим доброчинствима. То да је неблагодарност велики грех, показао је сами Богочовек Исус Христос, видевши неблагодарност десеторице прокажених. Ових десеторица су заједнички узвикујући, гласно дозивали: „Исусе, учитељу, помилуј нас!“ (Лк. 17, 13). Исус, пак, умилостививши се, рекао им је: Идите свештеницима и покажите им ваше прокажене удове. Они, пак, радосно се покоравајући Његовој свештеној заповести, похиташе свештеницима: али пре него што су стигли до њих, односно на самом путу, „очистише се“ (Лк. 17, 14). Само, пак, један од њих, Самарјанин, тада се вратио Исусу Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодари Му (Лк. 17, 16). И тада је Исус изобличио грех неблагодарности, говорећи: „Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ (Лк. 17, 17 – 18). Неблагодарни човек презире законе, не само разумне већ и бесловесне природе. Јер и неразумне животиње, којима је учињено доброчинство, пројављују благодарност према људима који су им то добро учинили. Тако је преко животиња Бог укоравао Израиљце који нису препознали Његова превелика доброчинства према Њему. „И во“, говори им кроз пророка Исаију, „познаје добротвора свога и магарац познаје јасле господара свога“, а ви, Израиљци не препознајете, нити разумете изобиље мојих доброчинстава. „Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“ (Ис. 1, 3). Неблагодарни уистину греши против свих закона, јер и осећања и разум и Бог потребују благодарност. Међутим и сами доброчинитељ, уколико негодује на неблагодарног, губи награду за доброчинство и тешко сагрешује.
  17.   Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели?   Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији.   Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору…   Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији.   Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи?   Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство.   Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате?   Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља.   Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то?   Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији.   Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то?   Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо.   Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу…   Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити!   Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске   Извор: Српска Православна Црква
  18. -Ништа нас неће одвојити од Господа Христа!- Са групом поклоника, посетио је Ваљевску епархију на празник Светог Кирила Александријског, 22/9. јуна лета Господњег 2018. Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин приредио им је дочек у Епархијском дому, провео овдашњим светињама и даривао честицама моштију Светог Владике Николаја. Да се Лелићком Златоусту и његови епархиоти у далекој Америци могу поклонити… За антиохијског архијереја на северноамеричком континенту Архиепископ Јосиф хиротонисан је 2014., а његова служба на овом простору отпочела је 1995. у Вест Коусту. Долазак у Србију сматра великим благословом, а српски народ братским. Увек се моли за Косово и Метохију и родну му Сирију. Ма са чим данас били суочени, верује да ћемо живећи са Господом Христом све победити. Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Његову пратњу су сачињавали: Преузвишени др Роберт Инес, Бискуп гибралтарски у Европи; Преузвишени Јонатан Гудол, Бискуп Ебсфлита - бискуп Цркве Енглеске за односе са источним Православним Црквама; пречасни др Вилијам Адам, саветник Архиепископа кентерберијског по екуменским питањима и представник у Савету за јединство хришћана. Високу црквену делегацију пратили су Његова Екселенција Денис Киф, амбасадор Уједињеног краљевства у Србији, са сарадницима, пречасни Робин Фокс, англикански капелан у Београду; представници Црквене управе англиканске заједнице Пресвете Дјеве Марије у Београду, затим Високодостојни архимандрит Исихије (Рогић) - изабрани Епископ мохачки; ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне комисије за вођење богословског дијалога с англиканима и сарадници Српске Патријаршије. У капели Светог Симеона Мироточивог високе госте је дочекао старешина Придворног храма Светог Симеона Мироточивог протођакон Стеван Рапајић. Гости су најпре целивали икону небеског заштитника овог храма, упалили свеће за своје здравље, док је здружени Екуменски збор под управом Братислава Прокића, отпојао композицију г. Миодрага Говедарице Тјело Христово на енглеском језику, а касније и још неколико композиција на велико задовољство вискоих гостију. Протођакон Рапајић је поздравио Његову Милост и чланове делегације Цркве Енглеске и укратко изложио историјат самог двора Српске Патријаршије која има 365 просторија по замисли руског архитекте Виктора Лукомског, а примила је прве службенике почетком 1936. године. У име Његове Светости Патријарха, архимандрит Исихије је предстојатељу Цркве Енглеске и почасном председнику Англиканске заједнице, Његовј Милости г. Јустину Вемблију, уручио на дар књигу „Светиње Косова и Метохије“ на енглеском језику са посветом Патријарха српског. У наставку гости су разгледали капелу, салу за одржавање Светог Архијерејског Сабора и другу мању салу за одржавање Светог Архијерејског Синода где су се у разговору интересовали за устројство и тренутно стање у Српској Цркви, посебно за црквено школство и парохијски живот. Извор: Српска Православна Црква
  20. По повратку из Новог Сада, где је присуствовао раду Скупштине Конференциеј европских Цркава и одслужио мису за англиканске вернике, учеснике Скупштине и вернике који живе у Србији, Његова Милост Архиепископ кентерберијски г. Јустин Велби посетио је 4. јуна 2018. године Патријаршпијску капелу Светог Симеона Мироточивог у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његову пратњу су сачињавали: Преузвишени др Роберт Инес, Бискуп гибралтарски у Европи; Преузвишени Јонатан Гудол, Бискуп Ебсфлита - бискуп Цркве Енглеске за односе са источним Православним Црквама; пречасни др Вилијам Адам, саветник Архиепископа кентерберијског по екуменским питањима и представник у Савету за јединство хришћана. Високу црквену делегацију пратили су Његова Екселенција Денис Киф, амбасадор Уједињеног краљевства у Србији, са сарадницима, пречасни Робин Фокс, англикански капелан у Београду; представници Црквене управе англиканске заједнице Пресвете Дјеве Марије у Београду, затим Високодостојни архимандрит Исихије (Рогић) - изабрани Епископ мохачки; ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне комисије за вођење богословског дијалога с англиканима и сарадници Српске Патријаршије. У капели Светог Симеона Мироточивог високе госте је дочекао старешина Придворног храма Светог Симеона Мироточивог протођакон Стеван Рапајић. Гости су најпре целивали икону небеског заштитника овог храма, упалили свеће за своје здравље, док је здружени Екуменски збор под управом Братислава Прокића, отпојао композицију г. Миодрага Говедарице Тјело Христово на енглеском језику, а касније и још неколико композиција на велико задовољство вискоих гостију. Протођакон Рапајић је поздравио Његову Милост и чланове делегације Цркве Енглеске и укратко изложио историјат самог двора Српске Патријаршије која има 365 просторија по замисли руског архитекте Виктора Лукомског, а примила је прве службенике почетком 1936. године. У име Његове Светости Патријарха, архимандрит Исихије је предстојатељу Цркве Енглеске и почасном председнику Англиканске заједнице, Његовј Милости г. Јустину Вемблију, уручио на дар књигу „Светиње Косова и Метохије“ на енглеском језику са посветом Патријарха српског. У наставку гости су разгледали капелу, салу за одржавање Светог Архијерејског Сабора и другу мању салу за одржавање Светог Архијерејског Синода где су се у разговору интересовали за устројство и тренутно стање у Српској Цркви, посебно за црквено школство и парохијски живот. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. У његовој пратњи налазе се Бискуп Гиблартара др Роберт Инес, Бискуп Ебсфлита др Џонатан Гудал, саветник Архиепископа и службеник Савета за јединство хришћана др Вилијам Адам. На аеродрому „Никола Тесла“ Његову Милост и пратиоце, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, дочекали су високодостојни архимандрит и изабрани Епископ мохачки; Исихије (Рогић), ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; и проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне богословске комисије за вођење дијалога са англиканима. Дочеку Архиепископа кентерберијског г. Јустина, који се први пут налази у посети Српској Правсолавној Цркви, присуствовао је и амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији г. Денис Киф и англикански капелан у Београду Робин Фокс. У наставку, висока делегација Англиканске Цркве отпутовала у храм Светог Саве на Врачару, где ју је срдачно дочекао и поздравио предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост г. Иринеј, са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем, високодостојним архимандритом и изабраним Епископом ремезијанским Стефаном (Шарићем), свештенством храма Светог Саве и другим високим црквеним и државним личностима. У просторијама Парохијског дома храма Светог Саве на Врачару вођени су званични разговори. Његова Милост је истог дана оптутовао у Нови Сад, где ће учествовати у раду Скупштине Конференције европских Цркава. У недељу, 3. јуна 2018. године, у 16.15 часова, у дворану Лион у Мастер-центру у Новом Саду, биће одржана конференција за медије у оквиру Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Присутнима ће се обратити Архиепископ кентерберијски г. Јустин Велби, поглавар Англиканске заједнице, и отац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава. Извор: Српска Православна Црква
  22. Његова Милост г. Јустин Велби, Архиепископ кентерберијски и примас Енглеске, предстојатељ Англиканске заједнице, допутовао је 2. јуна 2018. године у Београд. У његовој пратњи налазе се Бискуп Гиблартара др Роберт Инес, Бискуп Ебсфлита др Џонатан Гудал, саветник Архиепископа и службеник Савета за јединство хришћана др Вилијам Адам. На аеродрому „Никола Тесла“ Његову Милост и пратиоце, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, дочекали су високодостојни архимандрит и изабрани Епископ мохачки; Исихије (Рогић), ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; и проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне богословске комисије за вођење дијалога са англиканима. Дочеку Архиепископа кентерберијског г. Јустина, који се први пут налази у посети Српској Правсолавној Цркви, присуствовао је и амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији г. Денис Киф и англикански капелан у Београду Робин Фокс. У наставку, висока делегација Англиканске Цркве отпутовала у храм Светог Саве на Врачару, где ју је срдачно дочекао и поздравио предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост г. Иринеј, са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем, високодостојним архимандритом и изабраним Епископом ремезијанским Стефаном (Шарићем), свештенством храма Светог Саве и другим високим црквеним и државним личностима. У просторијама Парохијског дома храма Светог Саве на Врачару вођени су званични разговори. Његова Милост је истог дана оптутовао у Нови Сад, где ће учествовати у раду Скупштине Конференције европских Цркава. У недељу, 3. јуна 2018. године, у 16.15 часова, у дворану Лион у Мастер-центру у Новом Саду, биће одржана конференција за медије у оквиру Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Присутнима ће се обратити Архиепископ кентерберијски г. Јустин Велби, поглавар Англиканске заједнице, и отац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. На ванредном заседању Сабора Естонске православне цркве Московског патријархата одржаном у Цркви Св. благоверног кнеза Александра Невског у Талину, за новог предстојатеља ове Цркве, тајним гласањем изабран је досадашњи архиепископ верејски Јевгеније, ректор Московске духовне академије и председник Наставног комитета Свештеног Синода Руске православне цркве. Архиепископ Јевгеније рођен је 1957. године у Казахстану, а детињство и младост провео је у Кирову. Рано се определио на пут богословског образовања и монаштва. Већ више деценија успешно управља процесом богословског образовања у Руској цркви. Избор за новог поглавара самоуправне Естонске православне цркве, највеће православне организације у Естонији (постоји и паралелна структура која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије), захтеваће нове трудове владике Јевгенија. На многаја и благаја љета, Владико!
×