Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архиепископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 128 results

  1. Дана 7. фебруара 2020. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, богослужбено је обележио 12 година од свог избора за првојерарха Грчке Православне Цркве. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Житије Светог Григорија Богослова Свети Григорије Богослов: О достојанству човека Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ. Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516) деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.
  5. Архиепископ Елпидофор, великодостојник Грчке православне архиепископије, посетио је недавно руску заграничну православну цркву Пресвету Дјеве Марије Радост свих ожалошћрних у Сан Франциску. Том приликом је целивао мошти Светог Јована (Максимовича) Шангајског и Санфранциског које су овде похрањене. „Бог је диван у светима својим! Моја посета гробу Светог Јована Максимовича у Саборној цркви Пресвете Дјеве Марије била је још једно обогаћујуће искуство које је показало дубину и ширину православног опита у Америци,“ написао је архиепископ Елпидофор на својим фејсбук и твитер страницама. „Захвалан сам архиепископу Кирилу на гостопримству указаном му у овој Саборној цркви“, додао је архиепископ Елпидофор, мислећи на надлежног руског заграничног архијереја за Западноамеричку епархију. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516) деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.
  7. Ваше Високопреосвештенство, драги и у Христу поштовани Авво и учитељу Митрополите Амфилохије, драга сабраћо будимљанско-никшићки владико Јоаникије и мученику за Истину владико диоклијски Методије, драга браћо и сестре, презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни православни народе Црне Горе! Са великим болом у срцу пратимо овдје у Словачкој терор и нападе на све вас, који се дешавају ових дана у нама вољеној и братској нам Црној Гори, поводом покушаја атеиста и каријериста, политичара да опљачкају и оскврнаве васељенске светиње читавог Православља у светородној Црној Гори. Хоћу да вас обавестим да читаво свештенство, ђаконство и вјерни народ у нашој михаловско-кошицкој архиепископији Православне цркве чешких земаља и Словачке, вас подржава у вашом апостолском и вјероисповедничком напору да се овај безбожни покушај, који је срам за једну европску државу у 21.вјеку, која хоће да се зове демократском, решава мирним путом. У исто време дубоко се клањамо свој браћи и сестрима, који су спремни да бране своје прадједовске светиње. Молимо се за вас. Служимо за вас Свете литургије. Са вама смо. Христос Богочовек, који је победио таму, нека да да засије свијетлост Његова, братска љубав и мир у Црној Гори! У Христу Распетоме и Васкрсломе Ваш, Архиепископ Георгије и сви свештеници, ђакони и Божији народ Епархије михаловско-кошицке, Словачка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље
  9. Свети српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана. Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља, пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој. Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време. Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари. Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило. Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија. Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе". Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору. Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа. Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског. Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар. Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима. Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ. Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост. Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу. После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање. Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења. Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје. Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар. После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин. Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета. У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем. Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору. Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања. После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут. За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему. Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве. Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим, који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године. Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља. После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански. Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином. Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом. Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година. Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно. Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета. Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских". Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински Марко (Руска загранична Црква) уздигнут је у звање митрополита, а поводом 40 година његове архијерејске службе. Животопис архиепископа Марка Ова једногласна одлука донета је на заседању Свештеног Синода ове Цркве у Њујорку од 6. до 10. децембра 2019. године, с напоменом да је архиепископ Марко архијереј са најдужом архијерејском службом у овој Цркви. Одлука је донета на предлог митрополита Илариона на претходном заседањз Сабора 28. јуна којем архиепископ Марко није присуствовао. Митрополит Марко је рођен у месту Кемницу у Источној Немачкој 1941, а преселио се у с породицом у Западну 1944. и настанио у Франкфурту на Мајни 1954. године. Студирао је словенске језике, а докторат је написао из древне руске књижевности. У Православну Цркву је ступио 1964. и касније уписао Богословски Факултет Српске Православне Цркве у Београду и 1979 г. дипломирао и стекао диплому богословља. Овде је дошао под утицај чувеног српског теолога Јустина Поповића и одлучио да се замонаши. Замонашио га је епископ штутгарски Павле 1975, а следеће године рукоположен је за јеромонаха. У новембру 1980. хиротонисан је за викарног епископа минхенског и јужнонемачког и настанио се као архијереј у манастиру Светог Јова Почајевског у Минхену, у којем је обновио монашки живот према светогорском типику. Од 1982. он је епархијски архијереј берлинско-немачки, а 1990. уздигнут је у звање архиепископа. Године 1997. постао је надзорник Духовне мисије у Јерусалиму, коју службу обавља и данас. Од 1986. до 2017. године администрирао је Епархијом за Велику Британију и Ирску. Садашња епархијска Саборна црква Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Чизвику у Лондону подигнута је на иницијативу Владике Марка и с његовим посебним старањем. Митрополит Марко је велики ауторитет по догматским, канонским и литургичким питањима. У Комисији православних епископа Немачке он је на челу Комисије за превођење богослужбених књига на немачки језик. Одлично говори руски, српски, енглески, а познавалац је старогрчког богослужбеног језика. Велики је поштовалац Српске Цркве и пријатељ је више српских архијереја: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, бачког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихачко-петровачког Сергија, бившег западноевропског Константина, црногорског-приморског Амфилохија... На многаја и благаја љета, Високопреосвећени Владико! Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У Солуну и Београду се одржава више активности у оквиру програма прославе 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, под називом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава – први архиепископ српски“. Организатори програма су недобитна организација „Светогорско огњиште“ (Светогорски центар /Αγιορειτική Εστία / Mount Athos Center) из Солуна (чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и Фондација „Задужбина Светог манастира Хиландара“ из Београда (чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Програм се одвија у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда. Иницијативу за организацију програма покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског огњишта“ и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“. Будући да је архимандрит Методије у том тренутку био представник Свете Горе у управи „Светогорског огњишта“, иницијатива је потекла из окриља ове организације, као општи светогорског допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе. Имајући све ово у виду осмишљен је програм којим ће се кроз научне, уметничке, културне и духовне садржаје обележити 800 година од самосталности Српске православне цркве представљањем духовног и културно-историјског доприноса и улоге Свете Горе Атонске у духовном развоју и делима Светог Саве Српског, уз осветљавање његове личности као светогорског и хиландарског монаха и касније првог архиепископа српског. Детаљније можете да прочитате на интернет страници манастира Хиландара
  12. „Ваше преосвешентсва, чесна братија овог светог манастира, братије и сестре, нисам ја вас удостојио него сте ви мене удостојили. Мислим да нас је Бог све удостојило данас да се скупимо овдје, у овом светом храму, поред кивота Светог Краља Стефана. Честитам вам велики празник. Међутим, сматрам да није истина кад кажем ”велики празник”. Овај празник је изванредан, превелики празник. Ако смо примијетили синоћ, ми који смо били на бдењу, кад се читало умјесто васкрсног јеванђеља, читало се јеванђеље Светом. То је изванредан случај. Црквена слава, манастирска слава сматра се као други Васкрс. Али то није већи од Васкрса, него други. Ако се замењује васкрсно јеванђеље другим јеванђељем, то показује колико братија овога манастира поштује Светог Краља Стефана. Зашто такво поштовање? Зашто сте се ви скупили овдје, у овом светом мјесту? Дошли сте из велике даљине да поштујете овог светог. Мислим да је разлог у томе што је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа. Чиме зида? Он зида зид овог храма његовом молитвама за нас и за све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд. Никад за све векове овог манастира нико није срушио ове зидине. И тако треба да наша срца нико не сруши, никаква сила. Овај зид не мјери се висином, дебљином, бројем камења који су узидани. Овај зид се мјери духовном мјером. Овај зид је напомена нама да треба зидати стално, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и на Васкрс, него сваки дан, сваки тренутак наших живота. Ми ћемо бити хришћани само онда, кад зидамо сваки дан, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није тренутна ствар. Треба да знамо у чему се наше хришћанство састоји: у покајању. Шта ради калуђер? Зашто носи црну одежду? За покајање. Покајање је основа. И сећамо се како Господ је дошао у овај мир, и почео је своје Јеванђеље речима, ”Покајте се, приближи се Царство небеско.” Због тога се кајемо, да добијемо царство небеско у нашим срцима. Наше срце je најдрагоценије сасуд за благодат Божији. Због тога су мученици, апостоли, мученици свих вријемена ишли на крст: због покајања, због љубави за Христа. То покајање, које је основ нашег хришћанског живота, нас води ка крсту, а преко крста, идемо ка Васкрсу. И тако ми смо увијек крстоносци, христоносци, увијек у свом срцу, у свом читавом бићу, имамо крст Христов и Васкрсење. Само на тај тачин ми можемо опстати против свих злих сила, који ви видите свакодневно, како руше цркве, како руше човечанске душе, како руше нашу омладину сваком прљавштином. Једини хришћани се боре против насиља: државног, политичког, а и против насиља етичког, моралног. Много много сила има у нашем животу којима морамо, без страха, да се одупремо и да идемо напријед за Христа, за крст, за Васкрс. Није наша борба са неким или против некога, него против наших греха. Наша борба је за Христа, за крст, за вазнесење. У овом светом храму, сећамо се да је најбитнија основа нашег хришћанског живота наша молитва, наше покајање. Нису за само један дан, него су наши стални пратиоци, наши пратиоци свакодневног живота. Само на тој основи можемо зидати мир, зидати дебели зид који нас заштити од сваког зла. У овоме вам желим Божију помоћ, да се трудите, да радите на свом спасењу, и да знате да је само у Богу права помоћ. У људима ћемо често налазити само охолост, и због тога ћемо патити и то је наш крст. Али све ово чини живот. Уз Божију помоћ живећемо као хришћани.“ Беседу је говорио, на течном српском језику, Владика Марко, Архиепископ Берлински, Руске заграничне цркве, после славске Литургије у манастиру Дечани, 24ог новембра 2019. године. Владика Марко, немачког порекла, је дугогодишњи пријатељ српског народа, пострижен у монаштво од преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Манастир Високи Дечани
  13. Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије говорио је за ТВ Скај о земљотресу који је погодио Албанију и оставио многе мртве и повређене. „Усред све ове збрке мислим да постоје неке светле тачке“, рекао је, истакавши да је жалост ове земље изазвала излив љубазности, љубави и солидарности у васцелом свету. „Ова солидарност није дошла само од албанског народа“, казао је мислећи и на помоћ коју Албанија добија од других земаља. Блажењејши је навео као пример Грчку која је похитала да помогне Албанији пославши спасилачке тимове и опрему. „Нажалост, ми немамо такву опрему овде, а стање је и даље веома тешко и у неким случајевима драматично,“ приметивши да не смемо допустити себи да тапкамо у мраку, него да морамо обратити пажњу на оне светле стране. Албанска Православна Црква није већинска религијска заједница у Албанији, што значи да и мање може помоћи. „Нас је неких 20% становништва, али чинимо све што можемо,“ рекао је напоменувши да је народ захваћен земљотресом смештен и у Саборној цркву у Драчу, као и у зградама Богословске академије Светог Власија, а притом се врши прикупљање потребних намерница, одевних предмета и новца. Блажењејши Анастасије предлаже да у оваквим драматичним ситуацијама људи морају остати спокојни и трезвене главе како би се правилно вршила процена и планирало које мере треба предузети. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем. Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту. Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене. 1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини. 2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва. 3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере. Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 . “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење. Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“ Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“). Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу. Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)… Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев) Cа француског превео Новак Билић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Кипарски архиепископ Блажењејши Хризостом је на празник Светог Јована Златоуста, који је његов небески покровитељ и ходатај, началствовао архијерејском службом у Саборној цркви Светог Јована Богослова у старој Никозији. Митрополит пафоски Георгије и Босре Тимотеј, и епископи карпасијски Христофор, китроски Леонтије, неапољски Порфирије и месаоријски Григорије служили су Божанску литургију са Архипископом. Патријарх александријски Теодор, епископи лимасолски Атанасије, гвинејски Георгије, аматуски Николај и екзарх Александријске Патријаршије на Кипру владика нитријски Никодим молитвено су присуствовали евхаристјском слављу у олтару. Државни службеници, наставници и стотине верника такође су били на Божанској литургији. Архиепископ је захвалио свима на молитвеним порукама и пожелио им здравље и снагу ходатајаством светог ЈованаЗлатоуста. Архиепископ је захвалио и председнику Кипра Никосу Анастасиадису и изразио му пуну подршку посебно у овој кључној прекретници кипарског питања. Председник Кипра је истакао да је његов циљ пронаћи одрживо, функционално и трајно решење кипарског питања. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“. По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“. Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“ Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“ Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. Његово Блаженство архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије (Јанулатос) обележио је 4. новембра 2019. године свој 90. рођендан. Рођен је 4. новембра 1929. у Пиреју. Био је професор историје религија (1972-1992.) и декан Богословског факултета при Атинском универзитету (1983. до 1986). Данас је професор емеритус овога универзитета. Носилац је почасних доктората са 19 универзитета и факултета (из Грчке, САД, Кипра, Румуније, Грузије, Албаније, Италије..), дописни члан (1993-2005) и почасни члан (од 2006) Атинске академије наука. На постдипломским студијама изучавао је Историју религија и етнологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу. Светске религије проучавао је и путујући кроз земље у којима оне имају развијен живот. Поред савременог и древногрчког језика, он говори енглески, француски и немачки, а као радне језике користи латински, италијански, шпански и албански. Одиграо је пионирску улогу у подстицању интересовања за православље током свог мисионарксог рада у страним земљама (почев од 1958. г.). За јерођакона је рукоположен 1960, а за јеромонаха – архимандрита 1964. За епископа Андрусе изабран је 1972. док се налазио на положају генералног директора издавачке куће Апостолики Дијаконија Грчке Цркве (1972-1992). Био је местобљуститељ Митрополије иринупољске у Источној Африци 1981-1990, митрополит Андрусе и патријарашки егзарх у Албанији (1991-1992. г.). За Архиепископа Тиране и све Албаније изабран је у јуну 1992. године. Био је генерални секретар Извршног одбора за светско мисионарство Синдесмоса, свеправославне омладинске организације (1958-61), потпредседник Синдесмоса (1964-77); оснивач и председник Међуправославног мисионарског центра Поревтендес (од 1961.г.). Био је члан Међународног одбора за нисионарске студије Светског савета Цркава (1963-69), секретар за истраживање мисионарства и за односе са православним Црквама при ССЦ (1969-71.г.). Организовао је и управљао Центром за мисионарске студије при Атинском универзитету (1971-74). Као директор Апостолики Дијаконије започео је многе богословске, образовне, издавачке програме; посебну пажњу је посветио питању мисионарења у источноафричким земљама Кенији, Уганди и Танзанији. Организавао је и развио православне мисионарске подухвате. Признат је за „великог добротвора Патријаршије александријске и све Африке“. Као Архиепископ Албаније почев од 1992, у крајње тешким околностима успоставио је и развијао је Православну Аутокефалну Албанску Цркву која је била потпуно запуштена пуних 23 године. Премда је формална слобода била повраћена у овој земљи, почетне 1990-те године биле су драматично време за православну заједницу у Албанији. Овде није био опстао ниједан епископ, а ниједан евентуалан кандидат није имао канонске услове да би био хиротонисан у овај чин; остало је једино 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било цркава (биле су или уништене или претворене у овосветске грађевине), а није било ни финансијских средстава да се подигну усред превеликог сиромаштва, те држава није могла да узме на себе обавезу помагања верских заједница. Једном речју, свуда је владала мерзост и запушченије. У овим околностима једино је Васељенска Патријаршија могла преузети на себе обавезу и била у стању да учини прве кораке ка успостављању Православне Цркве у Албанији. Да би се удовољило потребама Цркве у Албанији, Васељенска Патријаршија је овде послала једног од најспособнијих личности добро познату широм православног света и шире, професора др Анастасија (Јанулатоса), који је у то време био митрополит Андрусе, модератор Комисије за светско мисионарење и евангелизацију ССЦ и архиепископ местобљуститељ Архиепископије за Кенију, Уганду и Танзанију. По приспећу у Албанију, Архиепископ је наишао на духовну и материјалну пустош преосталу од атеистичког режима, али се није дао заплашити. Био је решен да стање уреди набоље. Отпочео је са отварањем богословије за школовање младих свештеника и повраћајем постојеће црквене имовине, истовремено настојећи да подигне нове цркве. Био је то самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да умоле Васељенску Патријаршију да постави тадашњег митрополита Анастасија за њиховог Архиепископа. У циљу обнове црквеног живота Архиепископ је започео нове програме на подручју здравства, друштвеног старања, просвећивања, пољоприведног унапређења, културе и екологије. Он је писац 24 књиге (истраживања афричких религија, есеји из богословња и историје мисионарства, проповеди и др.), укључујући и књигу „Ислам, општи преглед“, која је доживела 16 издања и превод на српски, затим Историја живих религија, Суочавање са светом, Мисонарење на Христов начин, До краја земаљског шара, Коегзистенција, Крст и Васкрсење у Албанији. Објавио је више од 200 студија и чланака из догматског и пастирског богословља. Његове студије и чланци објављени су до сада на 17 језика. Носилац је 27 ордена и награда многих православних сестринских Цркава и појединих земаља. Међународно је признат његов допринос хришћанском мисионарењу, богословљу и мирној коегзистенцији народâ и религијских заједница. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. У вези с поступцима које је Архиепископ атински и све Јеладе Јероним предузео за „признавање“ украјинских расколника из ПЦУ, биће предузете радње у складу с одлукама које је 17. октобра на својој ванредној седници донео Свети синод Руске Православне Цркве. Ово је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион у емисији „Црква и свет“. По речима јерарха, „у изјави Синода је, између осталог, истакнуто да ће уколико Јеладска Православна Црква или њен поглавар признају украјински раскол у виду заједничког служења, литургијског помињања лидера раскола или упућивања истом званичних грамата – то представљати жалосно сведочанство о продубљивању подела у породици помесних Православних Цркава. Притом је истакнуто да ће потпуна одговорност за ову поделу пре свега пасти на Патријарха цариградског Вартоломеја и на оне спољашње политичке снаге у чијим је интересима „легализован“ украјински раскол. Ових дана је објављена вест о томе да је Архиепископ Јероним упутио одговарајуће грамате поглавару расколничке структуре у Украјини Епифанију (Думенко)“. Као што је истакао митрополит Иларион, Синод је 17. октобара најавио да ће ако Архиепископ атински званично призна украјински раскол његово име бити избрисано из диптиха Руске Православне Цркве. „То значи да патријарх Кирил неће помињати Архиепископа атинског на богослужењима, као што већ не помиње Патријарха цариградског, – прецизирао је председник ОСЦО. – Мислим да наредне недеље, кад патријарх буде служио неће бити овог помињања.“ Притом је митрополит Иларион истакао: престанак евхаристијског општења Московске патријаршије с Архиепископом атинским не значи престанак општења са свом Јеладском Црквом. „И даље ћемо општити са свим оним архијерејима који не признају украјински раскол, а у Јеладској Цркви их има.“ Осим тога, архипастир је истакао да ходочасничке службе Руске Православне Цркве неће препоручивати ходочасницима да у Грчкој посећују епархије архијереја које признају украјински раскол. Извор: Православие.ру
  20. Како данас извештава Ортодокс тајмс (енглеско издање сајта romfea), атински архиепископ Јероним и Синод Јеладске цркве упутили су 21.10.2019. официјелно писмо поглавару "ПЦУ" Епифанију Думенку којим званично признају аутокефалију "ПЦУ" и увршћују њног поглавара у диптих литургијског помињања у Грчкој цркви. Даље се навод да је уз архиепископа Јеронима, службени акт потписаало седам од дванаест митрополита, чланова Сталног Синода Грчке цркве. Извор: The document of the recognition of the Church of Greece has arrived in Kyiv ORTHODOXTIMES.COM The recognition of the Church of Greece is now officially in the hands of Metropolitan Epifaniy of Kyiv and all
  21. Недоумицу око тога зашто се слепи родио као слеп разрешио је Богочовек Исус, рекавши да се родио слеп, да би се Бог прославио у њему. Међутим, кажњавања којима и до дана данашњега видимо да се кажњавају многи људи, бацају многе нездравомислеће и надмене, који се осмељују да оповргавају свепремудри Промисао Бога, безграничнога у моћи, у бездан неразумности. Видимо да и праведници и грешници бивају кажњавани; такође и праведнике који умиру спокојно и срећно, а такође и грешнике. Заиста: „судови су Твоји бездан многи; Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови“ (Пс. 35, 7; Рим. 11, 33)! Стога „ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11, 34). Међутим, наш разум, који је Бог даровао свакоме човеку, просвећен светлошћу Светога Писма, макар нам донекле може представити узрок ових кажњавања, којима Бог у овоме свету кажњава неке људе. Читамо Свето Писмо и видимо да Бог неке грешнике кажњава, док неке од њих казне заобилазе и све им добро бива. Бог кажњава Фараона, Надава, Авиуда, Саула, Авесалома, Ахава, Навуходоносора и безбројне друге; Ровоам, Авија, Амврије, људи преиспуњени злобом и безбожношћу, мирно се упокојавају и почивају са својим прецима. Потпуно исто се догађа и у наше време: неки од грешника бивају кажњавани, а други спокојно умиру. Који је разлог овога? Тај што уколико би Бог у овоме животу кажњавао свакога грешника, онда би врлина била вршена по принуди, а не по слободној вољи; тада би се свако приклањао врлини, не по своме сопственом избору, као нечему корисном и спасоносном за душу, већ по морању, бојећи се брзе и неизбежне казне. Зато би врлина на тај начин била лишена свога својства или карактера – да буде милостива сама по себи, а Бог, по законима Своје правде, не би могао да увенча врлинске, јер се људи тада не би држали врлине ни због љубави према Њему, ни због усрдности у добру, ни ради наслађивања вечним Царством, ни ради избегавања бесконачних мучења, већ ради страха од телесне и времене казне. Тада врлина, кажем, не би имала никакву вредност, никакву награду, јер би се тада човек покоравао законима слично као што се коњ покорава узди или во јарму, од којих се први боји бича, а други штапа. Уколико би Бог све грешнике кажњавао у овом животу онда би будући Суд био сувишан: људи пак, видећи да Господ награђује пре смрти, сматрали би себе свемогућима и душом би умрли. Пошто пак, ми верујемо да је Бог најправеднији, онда видећи неке грешнике како бивају кажњавани у овоме животу, треба да се уверимо да постоји и други, будући живот и да ће доћи дан у који ће Бог казнити те безаконике који су остали некажњени. То што неке нарушитеље Закона Божијег, Бог и овде кажњава, то је због тога да би укротио и застрашио зле и распусне и демантовао то да Он не промишља о свему и да не види дела људска. Јер ако би сви до једног, који чине безакоња остали некажњени онда би се грех намножио без икаквог страха: људи би се препустили злим делима и одбацили би Промисао свемогућег Бога.
  22. Његова Светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј и Његово Блаженство Архиепископ атински г. Јероним служили су 19. октобра 2019. године свету Литургију у цркви Нерукотвореног образа Христовог у Солуну. Током Литургије молитвено је помињан Епифаније, такозвани кијевски митрополит. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним обележио је 4. октобра 2019. године значајну годишњицу – 38 година како је архијереј. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. После Свете Литургије у манастиру Ћелије, била је трпеза љубави којој су поред верног народа присуствовали служашчи Архијереји. Поред домаћина, Епископа ваљевског Милутина, на радост присутних обратио се Архиепископ берлински Марко из Руске Заграничне цркве који се присетио својих долазака код Аве Јустина који је пресудно утицао на његов монашки пут. Иако родом Немац, Епископ Марко је примио православље и потом постао Епископ Руске Заграничне цркве. Поред Епископа, обратили су се редом: гдин Жуков, секретар Руске амбасаде, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и отац Пантелејмон из Веријске Митрополије. Епископ Милутин, домаћин сабрања којим је Епархија ваљевска у својим оквирима заокружила велику прославу – 800 година самосталности СПЦ, рекао је да је само једном служио Свету Литургију са Авом Јустином, али да му је то довољно за цео живот, као и за вечност. „Посебну благодарност дугујем Мати Гликерији и њеним сестрама“, рекао је ваљевски архијереј, док је игуманија свете ћелијске обитељи, мати Гликерија, уручила иконе са ликом Јустина присутним архијерејима. Епископ бачки Иринеј је још једном изразио задовољство што је учествовао у овом великом догађају. Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...