Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архиепископа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 33 results

  1. Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, посетио је 8. јуна 2019. кипарског архиепископа Хризостома. Претходног дана у Јерусалиму митрополит Иларион се срео са патријархом Теофилом. За сада нису наведени детаљи разговора, али је у службеном саопштењу наглашено да је разговор митрополита Илариона и архипископа Хризостома вођен у четири ока ("формат један на један"). Овај сусрет је једна врста припреме за састанак кипарског архиепископа, и посредника у решавању кризе у Православљу настале поводом Украјине, са руским патријархом Кирилом.
  2. Архиепископ Кипра Хризостом Други који је у мисији превазилажења кризе у Православљу, настале једностраним актом Васељенске патријаршије у Украјини, после посете Атини и Београду, посетио је и Софију. Ту га је примио бугарски патријарх Неофит са пет митрополита, чланова синода БПЦ, и то: пловдивског Николаја, неврокопског Серафима, старозагорског Кипријана, врачанског Григорија и видинског Даникла, а пријему је присуствова и викарни епископ Герасим, главни секретар Синода БПЦ. Детаљи разговора о украјинској кризи нису саопштени. Истакнута је љубав двеју сестринских Цркава и размењени су дарови: архиепископ је патријарху уручио икону Св. Павла и Варнаве, а патријарх архиепископу икону Св. Климента Охридског.
  3. Драга браћо и сестре! У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом. Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају. ДОБРО ДОШЛИ! Епархија крушевачка
  4. Родио се четвртог јуна 1948. у Пиелавеси, у Финској, у карелској породици православних хришћана (Карелска Република је прибалтичка земља, северне области, данас у саставу Русије). Ратне прилике и сложена политичка ситуација у етапама, на ову чудесну Божију земљу остављају своје печате. Завршивши средњу школу у родном месту, одлази на богословско усавршавање у град Куопио, где дипломира 1972. године. Еклисиолошка и пасторална одговорност архиепископа Лева доћи ће Промислом, икономијски, кроз деценије рада и преданости у служењу Цркви и пастви. Ступивши у брак, убрзо након тога бива рукоположен у чин свештеника 1973. године, а већ 1975. постаје члан СА Синода Финске Цркве. Супруга му се упокојила 1979. (тиме поставши други од финских предстојатеља из реда удових свештенослужитеља) након чега се монаши и већ 25. фебруара 1979, руком архиепископа финског Павла и неколицине архијереја бива хиротонисан у чин архијереја. Интронизација и ступање на дужност епископа Јоенсујског, викара Карелске епархије, отпочињу 1. марта 1979. године. Наредне године постаје митрополит оулски. Богослужења на српском језику задњих година, у катедралном храму у Хелсинкију, отпочињу на његову иницијативу. Од маја 1996. обавља дужност мјестобљуститеља хелсиншког, све до одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије. Двадесет седмог октобра 2001. потврђена је аутономија хелсиншко – финске архиепископије у саставу Васељенске Патријаршије, те потврђен избор Црквеног сабора финске архиепископије за архиепископа, господина Лева (Макконена). Интронизација је обављена 16. децембра 2001. Његова Свесветост патријарх Вартоломеј посетио је Финску у септембру 2013. године. Архиепископ Лев је степен магистра богословља стекао 1995. у Јенсуу, а почасни је доктор богословља Светосергијевског института у Паризу. Првог марта 2019. године се навршило четрдесет година Богољубезне, првопастирске службе архиепископа Лева у Финској Цркви. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  5. ПБФ објављује да ће у среду, 13. фебруара у 12.00 часова у Великом амфитеатру Гост предавач на часу Патрологије 2 бити Његово блаженство Г Јован Архиепископ охридски СПЦ
  6. На дан Светог Јован Златоуста, Архиепископа константинопољаског, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован прославио је имендан у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста. Вечерњом и празничним бденијем началствовао је Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко. Светом Литургијом началствовао је архиепископ Јован, а празнично слово произнео је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид. Појао је хор Мојсије Петровић из Београда са протопсалтом Николом Попмихајловим. Извор: Српска Православна Црква
  7. По благослову и са уводником Патријарха бугарског и софијског митрополита Неофита и уз финансијску подршку Дирекције за вероисповедања при Министарском савету из штампе излази књига „Философија православног пастирства“ архиепископа Јована (Шаховског), архиепископа санфранциског и западноамеричког Православне Цркве у Америци. Намењена је свима онима који се старају да усаврше пастирско служење, као и за најширем црквено-богословском читалаштву. Поред уводне речи Његове Светости Патријарха, бугарско издање садржи библиографију аутора и превод трију студија архиепископа Јована у којима су изложени његови значајни погледи на специфична питања пастирске службе. Иначе, књига је представљена у Варни при одржавању: „Седмице православне књиге.“ Извор: Српска Православна Црква
  8. По благослову и са уводником Патријарха бугарског и софијског митрополита Неофита и уз финансијску подршку Дирекције за вероисповедања при Министарском савету из штампе излази књига „Философија православног пастирства“ архиепископа Јована (Шаховског), архиепископа санфранциског и западноамеричког Православне Цркве у Америци. Намењена је свима онима који се старају да усаврше пастирско служење, као и за најширем црквено-богословском читалаштву. Поред уводне речи Његове Светости Патријарха, бугарско издање садржи библиографију аутора и превод трију студија архиепископа Јована у којима су изложени његови значајни погледи на специфична питања пастирске службе. Иначе, књига је представљена у Варни при одржавању: „Седмице православне књиге.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Послије читања Јеванђеља, Епископ Игнатије је исказао радост што је дио тог значајног догађаја и срдачно честитао владици Јовану 20-годишњи јубилеј . На крају Литургије, Епископ брегалнички Марко је поздравио Архиепископа Јована и даровао епископским инсигнијама у име Епископије, свештенства, монаштво и вјерног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска архиепископија
  10. Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обиљежио је црквеним благољепијем 20. годишњицу од епископске хиротоније. Поводом овога јубилеја служена је Света архијерејска литургија у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоустог у Битољу којом је началствовао Архиепископ Јован, а саслуживали су Преосвећени Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије, полошко-кумановски и Мјестобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким, брегалнички и Мјестобљуститељ битољски г. Марко, стобијски и Мјестобљуститељ струмички г. Давид, свештенство и монаштво. Молитвено учешће узео је и многобројни вјерни народ који је честитао јубилеј Архиепископу Јовану, преноси Православна Охридска архиепископија. Послије читања Јеванђеља, Епископ Игнатије је исказао радост што је дио тог значајног догађаја и срдачно честитао владици Јовану 20-годишњи јубилеј . На крају Литургије, Епископ брегалнички Марко је поздравио Архиепископа Јована и даровао епископским инсигнијама у име Епископије, свештенства, монаштво и вјерног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска архиепископија View full Странице
  11. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  12. Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски. Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори. Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем. Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија. У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања. На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште. У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др. Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу. Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Митрополит Иларион пренио је Његовом Блаженству поздраве и добре жеље предстојатеља Руске православне цркве. Током срдачног разговора било је ријечи о питањима билатералног и општеправославног значаја. „Благодарим Блажењејсшем Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму за могућност да разговарамо о различитим темама у вези са међуправославним односима. Разговарали смо о нашим билатералним односима и о односима између Цркве и државе у Грчкој и Русији. Такође сам говорио Његовом Блаженству о тешкој ситуацији у којој се данас налази Украјинска православна црква. Веома сам задовољан што могу да се видим поново с Његовим Блаженством, да га видим у добром здрављу и пожелим му многаја и благаја љета“, изјавио је Митрополит Иларион након сусрета. Архиепископ Јероним рекао је са своје стране да му је посебно драго због састанка са Митрополитом Иларионом који им је дао прилику да размијене мишљења на тему Цркве у цјелини као и бројним темама, као што је питање црквених послова у Украјини. „Зауставили смо се на чињеници да ћемо пратити развој ситуације како бисмо дали или не своју сагласност. Желим просвећење свише свима онима који су, за разлику од нас, обдарени већим овлашћењима, да резултат буде на корист читаве Цркве“, рекао је Архиепископ атински. Извор: Српска Православна Црква
  14. Архиепископ атински и све Јеладе Јероним сусрео се јуче у сједишту Атинске архиепископије с предсједником Одјела за спољашње црквене везе Московске патријаршијеМитрополитом волоколамским Иларионом који у Грчкој борави по благослову Патријарха московског и све Русије Кирила као учесник 25. генералне Интерпарламентарне скупштине православља. Митрополит Иларион пренио је Његовом Блаженству поздраве и добре жеље предстојатеља Руске православне цркве. Током срдачног разговора било је ријечи о питањима билатералног и општеправославног значаја. „Благодарим Блажењејсшем Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму за могућност да разговарамо о различитим темама у вези са међуправославним односима. Разговарали смо о нашим билатералним односима и о односима између Цркве и државе у Грчкој и Русији. Такође сам говорио Његовом Блаженству о тешкој ситуацији у којој се данас налази Украјинска православна црква. Веома сам задовољан што могу да се видим поново с Његовим Блаженством, да га видим у добром здрављу и пожелим му многаја и благаја љета“, изјавио је Митрополит Иларион након сусрета. Архиепископ Јероним рекао је са своје стране да му је посебно драго због састанка са Митрополитом Иларионом који им је дао прилику да размијене мишљења на тему Цркве у цјелини као и бројним темама, као што је питање црквених послова у Украјини. „Зауставили смо се на чињеници да ћемо пратити развој ситуације како бисмо дали или не своју сагласност. Желим просвећење свише свима онима који су, за разлику од нас, обдарени већим овлашћењима, да резултат буде на корист читаве Цркве“, рекао је Архиепископ атински. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Дијецеза на чијем је челу Архиепископ Јосиф простире се на великој територији. Има 300 храмова, које опслужује 500 свештеника, а њоме управља шест епископа. Парохије су прилично удаљене једна од друге. Када је реч о духовном животу у Америци, потешкоће и проблеми наликују овдашњим. Највећи проблем представља секуларизам, а с њим нужно скопчан убрзан темпо живота и константан недостатак времена, чак и код најмлађих, рекао је Архиепископ Јосиф, упознајући Владику Милутина са друштвеним околностима у којима се обавља мисионарска активност антиохијских пастира у Америци. С тим у вези, најавио је он, ускоро ће организовати седмодневни семинар за своје свештенство, који за циљ има да дефинише њихове личности као свештеника, монаха, административаца и супружника, као и њихов делокруг у савременом друштву. Говорећи о приликама у Ваљевској епархији, Епископ Милутин истакао је да је народ овде изразито побожан и привржен Цркви. У прилог томе, поред осталог, говори и најмасовнији одзив ученика за верску наставу који Ваљевска епархија има међу епархијама Српске Православне Цркве од повратка веронауке у српски образовни систем. Такође, у разговору су поменуте и светиње на Косову и Метохији и њихов значај за српску државу и Цркву. Благодарећи Архиепископу Јосифу на посети, Владика Милутин је истакао да се на његовом и лицима свих људи који са њим дошли види љубав према Христу и Цркви Његовој и да му је била велика част да их угости. У знак љубави према верном народу богомчуване Антиохијске Архиепископије у Северној Америци, Владика Милутин даривао је делић моштију Светог Владике Николаја, великог сина српског народа, мученика који је лице Божје видео у данима тамновања у злогласном нацистичком логору Дахауу. Изазивши радост и благодарје на дару и гостопримству, Архиепископ Јосиф је позвао Епископа Милутина да посети његову епископију и тако наставе градњу моста који повезује наше народе. Такође, најавио је Архиепископ Јосиф, завичајце Владике Николаја, кога верници Антиохијске Цркве веома поштују, дариваће честицама моштију Светог Рафаила Бруклинског, првог антиохијског епископа у Северној Америци. По пријему у Епархијском двору, Архиепископ Јосиф и његови сарадници посетили су Храм Васкрсења Христовог и Храм Светог Нектарија Егинског. Претходног дана, они су се поклонили манастиру Лелић и моштима Светог Владике Николаја. Боравак у Србији наставиће поклоњењем светињама. Извор: Српска Православна Црква
  16. Велика је радост и свеколика духовна корист када се архијереји помесних Цркава сусретну и у срдачном разговору размотре актуелне теме за живот православних хришћана на различитим географским просторима, истакнуто је приликом пријема Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Њујорка и Митрополита Северне Америке Антиохијске Патријаршије Г. Јосифа и његових сарадника, којег је на празник Светог Кирила Александријског, 22/9. јуна 2018. године, приредио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин у Епархијском дому Епархије ваљевске. Дијецеза на чијем је челу Архиепископ Јосиф простире се на великој територији. Има 300 храмова, које опслужује 500 свештеника, а њоме управља шест епископа. Парохије су прилично удаљене једна од друге. Када је реч о духовном животу у Америци, потешкоће и проблеми наликују овдашњим. Највећи проблем представља секуларизам, а с њим нужно скопчан убрзан темпо живота и константан недостатак времена, чак и код најмлађих, рекао је Архиепископ Јосиф, упознајући Владику Милутина са друштвеним околностима у којима се обавља мисионарска активност антиохијских пастира у Америци. С тим у вези, најавио је он, ускоро ће организовати седмодневни семинар за своје свештенство, који за циљ има да дефинише њихове личности као свештеника, монаха, административаца и супружника, као и њихов делокруг у савременом друштву. Говорећи о приликама у Ваљевској епархији, Епископ Милутин истакао је да је народ овде изразито побожан и привржен Цркви. У прилог томе, поред осталог, говори и најмасовнији одзив ученика за верску наставу који Ваљевска епархија има међу епархијама Српске Православне Цркве од повратка веронауке у српски образовни систем. Такође, у разговору су поменуте и светиње на Косову и Метохији и њихов значај за српску државу и Цркву. Благодарећи Архиепископу Јосифу на посети, Владика Милутин је истакао да се на његовом и лицима свих људи који са њим дошли види љубав према Христу и Цркви Његовој и да му је била велика част да их угости. У знак љубави према верном народу богомчуване Антиохијске Архиепископије у Северној Америци, Владика Милутин даривао је делић моштију Светог Владике Николаја, великог сина српског народа, мученика који је лице Божје видео у данима тамновања у злогласном нацистичком логору Дахауу. Изазивши радост и благодарје на дару и гостопримству, Архиепископ Јосиф је позвао Епископа Милутина да посети његову епископију и тако наставе градњу моста који повезује наше народе. Такође, најавио је Архиепископ Јосиф, завичајце Владике Николаја, кога верници Антиохијске Цркве веома поштују, дариваће честицама моштију Светог Рафаила Бруклинског, првог антиохијског епископа у Северној Америци. По пријему у Епархијском двору, Архиепископ Јосиф и његови сарадници посетили су Храм Васкрсења Христовог и Храм Светог Нектарија Егинског. Претходног дана, они су се поклонили манастиру Лелић и моштима Светог Владике Николаја. Боравак у Србији наставиће поклоњењем светињама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.{jathumbnail off} Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“ Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. године. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве. У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ. Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.{jathumbnail off} Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико „истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи“. Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: „Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .“ Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ – Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. Презентацији су присуствовали чланови делегације који прате патријарха Кирила током посете Албанској Цркви, као и и архијереји Албанске Православне Цркве, великодостојници верских заједница у Албанији, као и многобројни грђани и гости града. Обраћајући се скупу, архиепископ Анастасије је рекао: -60-тих година прошлога века, када смо почели да се позивамо на често заборављану заповест Васкрслог Христа: Идите, дакле, и и научите све народе (Мт 28, 19-20), док смо као православна омладина почели да мисионаримо широм света, многи су сматрали да је то неосновани ентузијазам; други су покушали да ограниче наше подухвате тврдећи да то чинимо под утицајем западних Цркава. И онда смо одлучили да се укључимо у систематско теолошко и историјско истраживање мисионарског рада Источне Цркве. Почели смо са изучавањем византијских мисионарских подухвата које је крунисао Свети равноапостолни Кирил, чије име Ви, наш возљубљени и свети брат, имате част да носите. -Тада смо прешли на проучавање рада руских мисионара који су наставили да проносе Јеванђеље народима којима раније оно није било познато. С дубоким одушевљењем први пут сам проучавао и објавио грчку и енглеску верзију студија посвећених раду великих мисионара, као што су Свети Инокентије (Венијаминов) на Аљасци (потоњег Митрополита московског), Свети Николај (Касаткин) у Јапану и многи други. Сви ови текстови су сабрани у књизи „Чак до краја Земље“, чију руску верзију представљамо данас. Уз захвалнсот свима онима који су учествовали у превођењу и објављивању ове књиге, осећам и потребу да Вам свесрдно захвалим, свети брате, на Вашем, љубазном предлогу да је представимо вечерас у Албанији, поручиоје Архиепископ. Његова Светост Кирил је, између осталог, казао: -Руски православни народ са посебним поштовањем држи мученичку Албанску Цркву. Када људи говоре о њој, у првом реду се сећају страшног прогона којем је она била подвргнута у 20. веку и који се може упоредити само са прогонима који су у последњем веку погађали Руску Православну Цркву. Опит мученичког исповедања вере спаја наше Цркве. Суделујемо и схватамо страдања и радовања једни других. У наше доба верници Московске Патријаршије доводе у везу Ваше Блаженство са обновом и васкрсом Православне Албанске Цркве. Ви сте неколико пута посетили Московску Патријаршију у којој сте добро познати и поштовани. Из тог разлога је за нас тако важно што је објављен руски превод Ваше књиге „Чак до краја Земље“. Ова књига пружа руском читаоцу прилику да изучава историју православног мисионарског рада како га је изложио архијереј који је посветио значајан део свог живота мисионарском раду и делао у тој области на различитим континентима и у различитим, понекад врло тешким ситуацијама. Сабрани под једним насловом, ови чланци излажу историју православне мисионарске делатности а, објављивани су од 1962. до 1972. године и сад публиковани у једној књизи. -Ову књигу представљам са посебним осећајем. Значајан део књиге посвећен је историјском раду руских мисионара који су наставили дело светих равноапостолних Кирила и Методија, проповедајући православну веру у земљама далеко од своје отаџбине. Њиховим залагањима Православље је донето на амерички континент, док су на Далеком истоку настале аутономне Кинеска и Јапанска Црква. Веома ми је драго што се сада и руски читаоци могу упознати са јасним и дубоким промишљањима Предстојатеља Албанске Православне Цркве о циљевима и задацима православног мисионарског рада, његове прошлости и садашњости, поручио је патријарх Кирил. Након овог излагања уследио је концерт Московског синодалног хора заједно са албанским хором, псалмистистима византијске музичке школе Јан Кукузељ у Тирани, као и дечјим хорским и фолклорним групама. Извор: Српска Православна Црква
  20. Током мирне посете патријарха Кирила Албанској Православној Цркви, 29. априла 2018. године, приказана је књига Архиепископа Тиране и све Албаније Анастасија под називом „Чак до краја Земље“, посвећена историји, данашњим задацима и перспективама православног мисионарског рада. Предстојатељи ових двеју Православних Цркава учествовали су у овом свечаном чину одржаном у Културном центру при Саборној цркви у Тирани. Презентацији су присуствовали чланови делегације који прате патријарха Кирила током посете Албанској Цркви, као и и архијереји Албанске Православне Цркве, великодостојници верских заједница у Албанији, као и многобројни грђани и гости града. Обраћајући се скупу, архиепископ Анастасије је рекао: -60-тих година прошлога века, када смо почели да се позивамо на често заборављану заповест Васкрслог Христа: Идите, дакле, и и научите све народе (Мт 28, 19-20), док смо као православна омладина почели да мисионаримо широм света, многи су сматрали да је то неосновани ентузијазам; други су покушали да ограниче наше подухвате тврдећи да то чинимо под утицајем западних Цркава. И онда смо одлучили да се укључимо у систематско теолошко и историјско истраживање мисионарског рада Источне Цркве. Почели смо са изучавањем византијских мисионарских подухвата које је крунисао Свети равноапостолни Кирил, чије име Ви, наш возљубљени и свети брат, имате част да носите. -Тада смо прешли на проучавање рада руских мисионара који су наставили да проносе Јеванђеље народима којима раније оно није било познато. С дубоким одушевљењем први пут сам проучавао и објавио грчку и енглеску верзију студија посвећених раду великих мисионара, као што су Свети Инокентије (Венијаминов) на Аљасци (потоњег Митрополита московског), Свети Николај (Касаткин) у Јапану и многи други. Сви ови текстови су сабрани у књизи „Чак до краја Земље“, чију руску верзију представљамо данас. Уз захвалнсот свима онима који су учествовали у превођењу и објављивању ове књиге, осећам и потребу да Вам свесрдно захвалим, свети брате, на Вашем, љубазном предлогу да је представимо вечерас у Албанији, поручиоје Архиепископ. Његова Светост Кирил је, између осталог, казао: -Руски православни народ са посебним поштовањем држи мученичку Албанску Цркву. Када људи говоре о њој, у првом реду се сећају страшног прогона којем је она била подвргнута у 20. веку и који се може упоредити само са прогонима који су у последњем веку погађали Руску Православну Цркву. Опит мученичког исповедања вере спаја наше Цркве. Суделујемо и схватамо страдања и радовања једни других. У наше доба верници Московске Патријаршије доводе у везу Ваше Блаженство са обновом и васкрсом Православне Албанске Цркве. Ви сте неколико пута посетили Московску Патријаршију у којој сте добро познати и поштовани. Из тог разлога је за нас тако важно што је објављен руски превод Ваше књиге „Чак до краја Земље“. Ова књига пружа руском читаоцу прилику да изучава историју православног мисионарског рада како га је изложио архијереј који је посветио значајан део свог живота мисионарском раду и делао у тој области на различитим континентима и у различитим, понекад врло тешким ситуацијама. Сабрани под једним насловом, ови чланци излажу историју православне мисионарске делатности а, објављивани су од 1962. до 1972. године и сад публиковани у једној књизи. -Ову књигу представљам са посебним осећајем. Значајан део књиге посвећен је историјском раду руских мисионара који су наставили дело светих равноапостолних Кирила и Методија, проповедајући православну веру у земљама далеко од своје отаџбине. Њиховим залагањима Православље је донето на амерички континент, док су на Далеком истоку настале аутономне Кинеска и Јапанска Црква. Веома ми је драго што се сада и руски читаоци могу упознати са јасним и дубоким промишљањима Предстојатеља Албанске Православне Цркве о циљевима и задацима православног мисионарског рада, његове прошлости и садашњости, поручио је патријарх Кирил. Након овог излагања уследио је концерт Московског синодалног хора заједно са албанским хором, псалмистистима византијске музичке школе Јан Кукузељ у Тирани, као и дечјим хорским и фолклорним групама. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Колико је Архиепископ Јероним поштована личност у Грчкој показало је и присуство предсједника Грчке Прокопија Павлопулоса, предсједника Владе Алексиса Ципраса, предсједника Парламента Грчке Никоса Вуциса. Присутан је био и вођа највеће опозиционе партије Нове Демократије Кириакос Мицотакис, као и већина предсједника и посланика парламентарних странака. На прослави јубилеја били су присутни и представници Универзитета, Академије Наука, Амбасадори многих земаља, као и мноштво клира и народа. Са грчког: протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У посебној празничној атмосфери, у сриједу 7. фебруара 2018.године у централној сали Двора Музике у Атини, прослављен је јубилеј Архиепископа Атине и цијеле Грчке Јеронима. Навршило се десет година од како је митрополит древне митрополије Тиве и Ливадије, митрополит Јеромним изабран за архиепископа Атинског и цијеле Грчке. Колико је Архиепископ Јероним поштована личност у Грчкој показало је и присуство предсједника Грчке Прокопија Павлопулоса, предсједника Владе Алексиса Ципраса, предсједника Парламента Грчке Никоса Вуциса. Присутан је био и вођа највеће опозиционе партије Нове Демократије Кириакос Мицотакис, као и већина предсједника и посланика парламентарних странака. На прослави јубилеја били су присутни и представници Универзитета, Академије Наука, Амбасадори многих земаља, као и мноштво клира и народа. Са грчког: протојереј Никола Гачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Високопреосвећени Архиепископ г. Авељ је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је Патријарху српском даровао кивот са честицом моштију Светог Иринеја Лионског пожелевши му многа и блага љета на трону Светог Саве. Патријарх српски г. Иринеј је заблагодарио Архиепископу лубелско-хелмском на дару и пожелео му Божји благослов у богоугодној архипастирској мисији у сестринској Пољској Православној Цркви. Пријему су присуствовали Епископ бачки г. Иринеј, игуман хиландарски архимандрит Методије, свештеници у пратњи високог госта и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. јануара 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његово Високопреосвештенство Архиепископа лубелско-хелмског г. Авеља из Пољске Православне Цркве. Високопреосвећени Архиепископ г. Авељ је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је Патријарху српском даровао кивот са честицом моштију Светог Иринеја Лионског пожелевши му многа и блага љета на трону Светог Саве. Патријарх српски г. Иринеј је заблагодарио Архиепископу лубелско-хелмском на дару и пожелео му Божји благослов у богоугодној архипастирској мисији у сестринској Пољској Православној Цркви. Пријему су присуствовали Епископ бачки г. Иринеј, игуман хиландарски архимандрит Методије, свештеници у пратњи високог госта и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. ђакон др Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...