Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'апостола'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. На празник Светог апостола, првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2019. године, Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Према речима Владике Иринеја, исказаним у евангелској омилији: ,,данас је трећи дан Божића, трећи дан како прослављамо Рођење Спаситеља света. Оно ће се прослављати до Празника Богојављења, а цео Његов живот јесте јављање славе Његове вечне. Први дан празника посвећен је Господу Исусу Христу, други дан његовој мајци Пресветој Владичици Богородици, а трећи дан молитвено помињемо и прослављамо Светог Стефана, коме је Црква Христова дала три епитета, апостол, првомученик и архиђакон. Он је био из реда седамдесеторице Светих апостола а убројан је био и у ред првих седам ђакона Цркве Христове, који су помагали Светим апостолима у делу спасења. За своје сведочење Истине био је каменован до смрти, молећи се речима: ,,Господе, не урачунај им ово у грех" и због тога га је Господ и прославио. Прослављати Свете угоднике Божје, значи подражавати им по мери наше вере. Свети апостол, првомученик и архиђакон Стефан је светли образац за хришћане свих времена, а његов пример треба да буде путовођ, путоказ свима нама ка спасењу..." Извор: Епархија бачка
  2. За три године изидан је величанствени храм чија је изградња почела крајем 2015. године а темељи су освећени 6. марта 2016. године. Тада је први камен темељац, донесен из Челинца (Република Српска), положио Његово Преосвештенство Епсикоп сремски г. Василије, а за њим и председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша. У темеље нове светиње су симболично, кроз спуштање камена донесеног из Хиландара и из Крке (Далмација), себе, али и све присутне, уградили г. Младен Петковић, председник Грађевинског одбора, и протођакон Слободан Вујасиновић. Верни народ је дочекао свог архијереја са свештенством Епархије сремске нешто после 9 часова. Са букетом у руци Софија Чавка је упутила најлепше речи добродошлице Преосвећеном Владици г. Василију. По уласку у храм који је био мали да прими сав народ, приступило се свечаном чину освећења који је извршио Епископ сремски г. Василије а потом је у наставку служена прва света архијерејска Литургија. Епископу Василију саслуживали су протосинђел Георгије, игуман манастира Лелића, протојереји-ставрофори Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски, и Милан Алексић из Епархије ваљевске, јереји Александар Чавка, парох угриновачки, Јулијан Тодоровић парох добановачки, и Слободан Чавка, парох сурчински; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Хор Покрова Пресвете Богородице из храма Свете Петке у Сурчину предвођен диригентом Ђорђем Гавриловићем увеличао је торжествено сабрање у новоосвећеном храму Светог апостола Матеја. После свете Литургије вернима и свештенству обратио се Епископ сремски: -Нека је на здравље освећење и умивање ове прекрасне светиње на овом дивном месту где смо се сви данас окупили на молитву и благослов Божји, јер је ово дар Божји и дар неба који људи могу даривати у првом реду Богу на уздарје а затим својој деци у аманет и у наслеђе. Од када постоји свет, увек је народ Божји имао осећај за богомољу и светиње. Где се год насељавао српски народ, он је поред својих кућа и колиба, одмах зидао своју богомољу. Имао је народ осећај да после храњења тела и бриге о телу, треба да храни и душу. Наше цркве и манастири су зато духовне болнице где ми можемо најречитије да искажемо и да се Богу помолимо, да упутимо молитве Господу. То је разговор наше душе са Богом. Зато су наше светиње у којима се служи Литургија овога и онога света, где се приноси бескрвна жртва за живе и уснуле у Господу, место где је читава Васељена на окупу, где се доживљава радост и слобода у Духу Светоме. Подижући светиње, српски народ пали још једно светло и кандило пред Престолом Свевишњег. Овде смо упалили још једно светло и кандило пред Светим апостолом Матејем. У четвртак, 29. новембра 2018. се прославља овај Божји угодник, један од оних кога је Христос међу првима позвао на јеванђељску и апостолску службу и који је непрестано следио Господа и служао Његове речи, упијао их и носио их у своме срцу... И дан-данас Свети апостол Матеј проповеда ту благу вест коју је донео сам Господ међу људе, нудећи нама и читавом свету пут спасења, пут радости и утехе. Обнављајући вишевековне светиње, ево нам и нових богомоља да се радујемо и веселимо. Захваљујући великим донаторима, ктиторима, ова је светиња поникла овде, за утеху овог краја и овог места. Захваљујући г. Младену Петковићу и његовој породици никла је светиња коју он није зидао за себе или своју породицу, него за васцели српски народ. Дозволићете да нашем брату Младену изразим велику захвалност и одликујем га орденом Светог Саве првог реда. Молио сам Његову Светост и Свети Архијерејски Синод да то учинимо за велику љубав и све оно што је брат Младен, већ и многи други који су притекли у помоћ и учинили да ова светиња изгледа овако величанствено и достојанствено. Хвала свима који су одликовани, али ви сте сви одликовани данас и почаствовани овом светињом. У грамати која је том приликом прочитана наводи се да се високо одликовање орден Светог Саве првог реда додељује г. Младену Петковићу у знак признања за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито исказану куповином земљишта и изградњом храма Светог апостола Матеја у Сурчину. Српска Православна Црква Епархија сремска доделила је орден Светог Арсенија Сремца за делатну љубав према својој Светој Мајци Цркви господи Саши Илићу, Љубиши Михајловићу и Мирославу Малбаши. Архијерејске грамате признања добили су: Градска општина Сурчин и господа: Марко Плавшић, Борис Анђелић, Дејан Делић, Жељко Јовановић, Драгомир Милосављевић, Саво Доброта, Војислав Бјелић, Славко Бошковић, Жељко Николић, Бошко Гвозденовић, Стеван Доброта, Јосимир Јовановић, Драган Ровчанин, Живко Јовановић, Сава Спајић и Никола Ђурица; породица Стевић; и госпође: Ирена Младеновић, Гордана Макриновић и Маријана Радета. Владика сремски г. Василије одликова је јереја Слободана Чавку, привременог пароха сурчинског, звањем протонамесника, ценећи вишегодишњи несебични рад у служби Свете Православне Цркве, рад на подизању и уређењу храма Светог апостола Матеја у Сурчину, верско уздизање поверених верника. Сурчин је у своју историју уписао нови храм Светог апостола Матеје. Свечаном чину устоличења и Литургији присуствовали су сурчински пароси Страхиња Голијан и Душко Ђеорђић, протојереји-ставрофори Жељко Кретић (Шимановци) и Душан Чавка (Кукујевци); јереји Ненад Катић (Петровчић) и Немања Бошковић (Бечмен); прота Јеремија Старовлах и Мирослав Вујић; украјински мајстор Богдан заслужан за постављање Крста и куполе на храму; председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша као и многобројни верни народ Сурчина и неколико епархија Српске Православне Цркве Цркве. За сав народ припремљено је послужење у порти коју додатно красе палионица за свеће и продавница са црквеним предметима. За ктиторе, приложнике и госте припремљена је трпеза љубави у ресторану Романија. Током трпезе љубави протонамесник Слободан Чавка је казао:-Данас смо досањали сан који смо почели да сањамо пре неколико године. Захваљујем владици Василију на указаном поверењу, очинској бризи и старању у свему код градње храма, за бескрајну подршку коју као духовни отац пружа свом духовном сину. Захваљујем и свим члановима грађевинског одбора и свима који су помогли градњу храма. Када се данас погледа храм, делује да је све било лако и једноставно, али само они који су у овоме били од почетка знају шта је све носило са собом подизање храма Светог апостола Матеја. Епископ Василије је, на крају, подсетио: -Све наше светиње су тапије и сведочанство о нама Србима, без обзира где да се налазе. То не смемо заборавити и томе морамо учити нашу децу. И ова светиња Светог апостола Матеја је још једно сведочанство о нашем трајању и постојању. Распоред богослужења: Среда, 28. новембар 2018. године у 17 часова - вечерње богослужење Четвртак, 29. новембар 2018. године, празник Светог апостола Матеје - света Литургија у 9 часова - прва слава цркве Извор: Српска Православна Црква
  3. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.
  4. Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице
  5. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКАЛитургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић
  6. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКАЛитургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић
  7. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКАЛитургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић View full Странице
  8. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Славски колач је благословио и преломио Његово Преосвешетнство епископ ремезијански Стефан, викарни епископ Патријарха Иринеја. Владика Стефан је честитао славу декану мр Зорану Михајловићу, професорима, запосленима и студентима и пожелео им да оно чему стреме и остваре како би у најлепшем светлу приказали дело на славу Господњу и славу наше Свете Цркве. Оно што су радили Свети Апостоли сведочећи живога Христа, што је сведочио и апостол Лука - кога данас прослављамо и који је био велики мисионар заједно са својим учитељем Светим апостолом Павлом, и који је проповедао не само речима него и живописом и иконама, - данас сведоче у нашем времену својим иконама и живописом многи студенти Академије Српске Православне Цркве за консервацију и рестаурацију. Дипломираним студентима и свршеним студентима мастер студија владика Стефан је уручио дипломе акредитоване Академије Српске Православне Цркве за рестаурацију и консервацију. Ова Академија бележи 17 дипломираних студената на редовним и 3 дипломираних на мастер студијама. У спомен на данашњи дан декан Академије мр Зоран Михајловић је епископу Стефану уручио на дар икону Пресвете Богородице. Свечарима су славу честитали протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода; главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић; високопреподобни архимандрит Нифонт, настојатељ манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици; представници Патријаршијске библиотеке Предраг Ракић и Марија Бошковић Стаменковић; гђа Радмила Мишев, уредник „Светосавског звонца“, као и многобројни сарадници и пријатељи Академије. Висока школа Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду ради од 17. новембра 1993. године. Рад Академије је иницирао епископ будимски Данило (Крстић). Основни циљ оснивања и рада Високе школе јесте образовање будућих нараштаја који би својом вером и знањем живописали храмове, иконостасе и обнављали (консервација и рестаурација) све у црквама што је страдало у претходним ратовима и све оно што није обнављано дуги низ година. Управо је због та два суштинска циља Висока школа 2014. године акредитовала четири студијска програма и то: Основне академске студије - Црквене уметности Мастер академске студије - Црквене уметности Основне академске студије - Обнова и чување Мастер академске студије - Обнова и чување Извор: Српска Православна Црква
  11. Славски колач је благословио и преломио Његово Преосвешетнство епископ ремезијански Стефан, викарни епископ Патријарха Иринеја. Владика Стефан је честитао славу декану мр Зорану Михајловићу, професорима, запосленима и студентима и пожелео им да оно чему стреме и остваре како би у најлепшем светлу приказали дело на славу Господњу и славу наше Свете Цркве. Оно што су радили Свети Апостоли сведочећи живога Христа, што је сведочио и апостол Лука - кога данас прослављамо и који је био велики мисионар заједно са својим учитељем Светим апостолом Павлом, и који је проповедао не само речима него и живописом и иконама, - данас сведоче у нашем времену својим иконама и живописом многи студенти Академије Српске Православне Цркве за консервацију и рестаурацију. Дипломираним студентима и свршеним студентима мастер студија владика Стефан је уручио дипломе акредитоване Академије Српске Православне Цркве за рестаурацију и консервацију. Ова Академија бележи 17 дипломираних студената на редовним и 3 дипломираних на мастер студијама. У спомен на данашњи дан декан Академије мр Зоран Михајловић је епископу Стефану уручио на дар икону Пресвете Богородице. Свечарима су славу честитали протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода; главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић; високопреподобни архимандрит Нифонт, настојатељ манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици; представници Патријаршијске библиотеке Предраг Ракић и Марија Бошковић Стаменковић; гђа Радмила Мишев, уредник „Светосавског звонца“, као и многобројни сарадници и пријатељи Академије. Висока школа Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду ради од 17. новембра 1993. године. Рад Академије је иницирао епископ будимски Данило (Крстић). Основни циљ оснивања и рада Високе школе јесте образовање будућих нараштаја који би својом вером и знањем живописали храмове, иконостасе и обнављали (консервација и рестаурација) све у црквама што је страдало у претходним ратовима и све оно што није обнављано дуги низ година. Управо је због та два суштинска циља Висока школа 2014. године акредитовала четири студијска програма и то: Основне академске студије - Црквене уметности Мастер академске студије - Црквене уметности Основне академске студије - Обнова и чување Мастер академске студије - Обнова и чување Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска
  13. На дан молитвеног сећања на Светог мученика Андреја Стратилата, 1. септембра 2018. године, вероучитељи Епархије милешевске сабрали су се на Божанској Литургији у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Предстојатељ литургијског сабрања био је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, старешине храма Васкрсења Христовог у Новом Прибоју протојереја-ставрофора Марка Папића, архијерејског намесника нововарошког протојереја Станка Благојевића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. У Светој Литургији учествовао је и г. Марко Николић, помоћник директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. Поучавајући вероучитеље о вршењу богоугодне и часне службе учитељства, Преосвећени Владика је рекао да је православна веронаука поучавање у трима основним истинама, о Богу истинитоме, о правилном начину живота, и познавање са правом здравом заједницом, Црквом Божијом: – Бог истинити нам се сам открио кроз Господа нашега Исуса Христа, садржај вере сажет је као једна таблета у Символу вере, који су формулисали Свети Оци свих векова, а нарочито Свети Оци четвртога века, формулишући истину којом је Црква живела све дотле, а касније, колико је било потребно и неопходно, и у каснијим вековима Свети Оци су ту исту веру изражену у Символу вере још и ближе и према потреби времена разјашњавали. Символ вере је умно језгро наше вере које треба познавати напамет, проучавати и њему поучавати друге. Истинити начин живота, спасоносни начин живота који је ка спасењу, открио нам је Господ Христос и собом показао. Имамо све то записано од Његових ученика у Светим Јеванђељима, а опет најсажетије, најприступније, најјасније у Беседи на гори коју је Господ одржао својим ученицима. О правој заједници опет нас Господ Христос учи, Он је припадник те заједнице, то је заједница са Оцем Небеским, са Христом и Духом Светим у којој су и анђели, светитељи, пророци, људи који су спасени у вери Господа Исуса Христа. Тој заједници и ми припадамо јер смо крштени у име Оца, Сина, и Светога Духа, и тако смо уведени у ту заједницу милошћу Божијом, и у тој заједници ми треба даље да узрастамо, да будемо њени прави, истинити чланови, и по начину живота, мишљења, веровања. Томе треба да поучавамо друге. Кад год полазите школу да држите часове из веронауке, сетите се оног послања апостола од стране Господа нашег Исуса Христа у свет. Господ их шаље у свет да тај свет Њиме спасу, уводећи га у заједницу Оца, Сина, и Светога Духа. Осећајући за потребно да се у беседи осврне и на лажне оптужбе од стране клеветника које су имале за циљ да трују умове и срца људи, и верних и неверних, Преосвећени Владика је рекао: – Наша Црква је сада јасно рекла оно што је препознала, и што је увек знала, да се радило о клеветама које су имале зле намере, да трују умове и срца људи. Многим клеветницима је засметало то што сам ја близак са Светим Патријархом Павлом. То је чињеница да сам близак, и то не може нико променити. Поносим се тиме да сам био поред њега, што сам могао од њега учити на било који начин. Поносим се тиме што је сматрао да је корисно мени давати епитимију, значи да је веровао да ја то могу научити. Ја сам остао послушан свом духовном оцу, и онда и сада, и када милује и када исправља. Након свете Литургије у манастирском конаку одржан је састанак Епископа са вероучитељима, на којем су разматране идеје и предлози о унапређењу верске наставе на простору Епархије милешевске у предстојећој школској години. На крају састанка Епископ је поделио решења о именовању вероучитеља за вршење ове богоугодне службе. Извор: Епархија милешевска View full Странице
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 12. јула 2018. године свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Вајо Јовић, јереј Далибор Стојадиновић и ђакони Ненад Идризовић, Драган Танасијевић и Бранислав Јоцић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15.   На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења.     Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића.     Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића:     Алмашка капела     Вековни чувар оних што спију   И загробне тајне коју крију   Спомен на ктитора и његова дела   У небо се диже ова капела .     Ко стражар на кули старога града   Бди над мртвима Новог Сада   И забораву не да ниједно име   Да сви кроз њу довека живе.     Одолева времену и људској муци   И целив даје ктиторској руци   Што спава у њеној светој утроби   И вековима пркоси свакој злоби.     Покрива тамјаном и к^ада велом   Оног што род је љубио делом   И сину своме подиго дом   Да победу однесе над сваким злом.     И нама је занавек оставио место   Да молитве приносимо пред Божији Престо   за њега и све што овде спију   И вечног живота тајну крију.     Боже, подари нам Духа и воље   Да чувамо ово свето поље   И Апостола благослов подари нам   молитве вечне нек овде буде плам.     Да бисер Алмашког старог краја   Буде водитељ до Твога Раја   И овде уснуле од памтивека   Пробуди љубављу Богочовека.       Извор: Радио Беседа
  16. Као и сваке године, верници Алмашког краја су се окупили на молитвено сабрање поводом славе Алмашке капеле – Светих првоврховних апостола Петра и Павла. У навечерје празника служено је празнично вечерње са петохлебницом којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеникâ и ђакона. По окончаном вечерњем богослужењу прота Миливој се обратио окупљеном лаосу бираним речима, осврнувши се на труд и залагање свих оних који су учествовали у процесу рестаурације овог храма и његовог враћања у првобитно стање. Том приликом су поменути и овогодишњи кумови капеле – протопрезвитери Милош Стојановић, секретар Црквене општине новосадске и Милан Малинић који је, захваљујући Господњем дару за рад са дрветом, учествовао лично у процесу обнове капеле. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења. Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића: Алмашка капела Вековни чувар оних што спију И загробне тајне коју крију Спомен на ктитора и његова дела У небо се диже ова капела . Ко стражар на кули старога града Бди над мртвима Новог Сада И забораву не да ниједно име Да сви кроз њу довека живе. Одолева времену и људској муци И целив даје ктиторској руци Што спава у њеној светој утроби И вековима пркоси свакој злоби. Покрива тамјаном и к^ада велом Оног што род је љубио делом И сину своме подиго дом Да победу однесе над сваким злом. И нама је занавек оставио место Да молитве приносимо пред Божији Престо за њега и све што овде спију И вечног живота тајну крију. Боже, подари нам Духа и воље Да чувамо ово свето поље И Апостола благослов подари нам молитве вечне нек овде буде плам. Да бисер Алмашког старог краја Буде водитељ до Твога Раја И овде уснуле од памтивека Пробуди љубављу Богочовека. Извор: Радио Беседа View full Странице
  17. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Три лекције од двојице апостола

    Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо.   О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера.   Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса.   ***   Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно.   Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус.   У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу.   И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква.   А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи?   Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку.   Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена.   ***   Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку.   Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта.   И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“)   А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира.   После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге.   Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује.   Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха.   ***   Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика.   протојереј Андреј Ткачов   Извор: Српска Православна Црква
  18. Тешко је наћи двојицу различитијих људи. Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик. Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог. Даље. Петар је галилејски рибар, а Павле је ученик великих књижевника и по васпитању је фарисеј. Обојица су Јевреји, али је Павле реч Божију углавном проповедао незнабошцима обнављајући их Духом и чинећи од њих Цркву. А Петар је Јеванђеље углавном проповедао обрезанима, то јест сународницима. Петар је најстарији међу најближим ученицима, али се Павле највише потрудио, иако каже: „Не ја, већ благодат Божија.“ И умрли су на различите начине. Павлу је као римском грађанину одсечена глава. Ударивши на земљу три пута Павлова глава је из земље извела три извора. И данас се место његове смрти зове – „Три фонтане“. А Петар је разапет с главом надоле, а пре тога је погубљена његова жена. „Жено, сећај се Господа!“ – довикнуо јој је Петар и био разапет на крсту указујући Цркви на небо, куда сви треба да се винемо. О чему нам говори оваква разлика између двојице апостола који се помињу и прослављају заједно? О томе да су у Цркви сви различити. И ова различитост је истински благослов ако постоји јединство вере и савез љубави. Људи треба да буду различити, неслични, да се не могу свести на заједнички именилац. Док код диктатора „нема незамењивих људи“ код Бога су сви јединствени и сви су незамењиви. Главно је да постоји заједничка вера. Тако су се Петар и Павле, који су се на различите начине трудили на различитим местима у васељени, на крају пута срели у Риму у који су у то доба водили сви путеви. Тамо су мученички завршили свој труд и свој земаљски пут, неустрашивом смрћу потврђујући истину своје проповеди. Сад су заиста заједно. Заједно су као наследници Царства Божијег и венаца награде; заједно су као учитељи Цркве које воле сви они који љубе Господа Исуса. *** Један од најважнијих елемената духовног живота јесте промена имена. Име није надимак, није звук, већ сама човекова суштина испољена словесно. Пре него што је Авраам постао Авраам био је Аврам. Бог га је прво пронашао, а затим му је, искусивши га, променио име додавањем још једног слова што има изузетно много значења и само због тога што немамо довољно места и времена не говоримо о томе детаљно. Исто тако Мојсије умирући на граници Обећане земље, предаје власт и овлашћења свом саборцу Осији. Он треба да уведе народ у Земљу, али му Мојсије прво мења име у – Исус. У Апокалипси између осталих обећања Христос каже да ће „ономе ко побеђује дати бели камен и на камену – његово ново име“. Односно спасени ће добити друга имена у Царству Божијем, слично као што хришћани мењају име на монашком постригу. И Петар и Павле које прослављамо нису увек носили ова – општепозната – имена. Петар је био Симон, а Павле – Савле. Христос је променио имена Својим ученицима предвиђајући њихово будуће служење и знајући њихова унутрашња својства. Тако су синови Зеведејеви – Јаков и Јован – постали „синови грома“. А Симон, Јонин син, добио је име „камен“, односно Петар. Овај камен је добро исповедање Исуса као Сина Бога Живог. На овом исповедању до свршетка света стоји и стајаће Црква. А Павле значи „мали“ (од латинског „паулус“). Пошто је Јеванђеље проповедао незнабошцима Павлу је доликовало да носи такво име како се слух паганина не би вређао необичним звучањем. Велики Павле је називао себе малим зато што је сматрао себе „изродом“ односно „побаченим“. Сматрао је себе бескорисним бићем, јер је једно време прогањао Цркву Божију. Зар није истина да је и ова промена имена значајна? Чему нас она учи? Она своди у једно две најпотребније ствари – чврстину вере и лично смирење. У Петровом имену је чврстина стене о коју се разбијају сви таласи. У Павловом имену је добровољно самопонижење, лек од гордости, која духовном смрћу прети сваком човеку. Није случајно што се Петар и Павле помињу заједно. Јер није једно од двога потребно човеку, већ обе врлине. Чврста вера без смирења је бременита крахом и уништењем. А смирење без вере је бескорисно једење самог себе. Ево још једне лекције коју нам даје наизглед тако неприметна тема као што су нова апостолска имена. *** Наставићемо разговор о Петру и Павлу. Код важних датума постоји такозвано претпразнество и постпразнество, односно дани припреме за свечаност и дани наслађивања смислом протеклог празника. Тако поступамо и ми три пута говорећи о врховним апостолима – на известан начин пре празника, на празник и по његовом истеку. Сваки пут кад се причешћујемо ми понављамо апостолске речи. Узгред речено! Немојмо заборавити да не можемо да се причестимо, а да прво не поменемо Јуду-издајника и благоразумног разбојника! „Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја, Господи, во Царствији Твојем“. („Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству Твом.“) Тако се молимо испред Путира. Очигледно зато што је сваки грешник пред Богом – разбојник, а најстрашнија ствар у вери јесте издаја, превара. Боље је да човек и не зна Христа него да сазна за Њега и замени Га за било шта. И у овој истој молитви се налазе речи Петра и Павла. Шта је главно од онога што је Петар рекао? Исповедање, које је изговорено на територији Кесарије Филипове у одговор на питање: „За Кога Ме сматрају људи?“ „Ти си Христос, Син Бога Живога,“ – одговорио је он тада по откровењу од Оца. Ове речи изговарамо пред Причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују, јако Ти јеси воистину Христос, Син Бога Живаго.“ („Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога Живога.“) А шта је говорио Павле? Ој, много тога. Али између многих ствари и ово: „Христос је дошао у свет да спаси грешнике од којих сам први ја.“ И ове речи понављамо испред Путира. После Петрових речи: „Ти си Христос, Син Бога Живота, – додајемо: – „Који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја“. Дакле, причешћујући се, молимо се речима Петра и речима Павла у којима се садржи чисто исповедање, с једне стране, и смирена свест о својим греховима – с друге. Малопре смо говорили о томе да нас сама имена апостола уче чврстини вере и покајању. Петар је Камен, Павле је онај ко се добровољно умањио. Говорили смо да човек не треба само да верује, већ да верује и да се смирава. Али и не једноставно да се смирава, како се не би осушио од туге, већ управо да се смирава и да верује. Спој вере и смирења је изузетно потребан пред Путиром. Овде је у питању максимална напетост унутрашњих снага и умна пажња срца! Овде је истинско заједничарење у снази апостолске вере! Овде је суштинска сродност с Петром и Павлом, с Андрејем и Јаковом, с Томом и Матејем. И не само с њима! Овде је јединство са Самим Оваплоћеним Логосом Који даје живот и омива од сваког греха. *** Ето нам три лекције од двојице апостола: 1) јединство вере у живој разноврсности, 2) спој чврсте вере и делатног смирења и 3) заједничарење у апостолском духу код Светог Путира. Све то нека бисмо примили по молитвама бившег галилејског рибара и бившег Гамалеиловог ученика. протојереј Андреј Ткачов Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Пост у част Светих Апостола (АУДИО)

    Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић
  20. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Објављено и на званичном сајту Српске Православне Цркве и Епархије тимочке Повезан садржај: Емисија изабери веронауку: Катихета Бранислав Илић о Апостолском посту Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић View full Странице
  21. Славском сабрању присуствовали су представници из политичког, културног и јавног живота Србије. Епископ г. марко, који је уједно прославио и имендан, надахнуто је беседио о житију јеванђелисте Марка и поручио: -Угледајмо се на апостоле који су проповедали Христову науку, својим животом сведочимо јеванђељску истину и утврђујмо веру православну. Током славске трпезе у Парохијском дому, старешина храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Трајан Којић захвалио је архијерејима на празничној служби у храму и свима који храм помажу на сваки начин. Извор: Српска Православна Црква
  22. Торжественом Литургијом прослављена слава цркве Светог Марка на Ташмајдану. Светом Литургијом началствовао је Његовo Преосвештенство Епископ брегалнички Марко уз саслужење Преосвећене господе Епископа полошко-кумановског Јоакима, стобијског Давида и умировљеног канадског Георгија, као и многобројног свештенства Архиепископије београдско-карловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Епископ брегалнички Марко: Свети Марко - сведок Васкрсења Христовог! Славском сабрању присуствовали су представници из политичког, културног и јавног живота Србије. Епископ г. марко, који је уједно прославио и имендан, надахнуто је беседио о житију јеванђелисте Марка и поручио: -Угледајмо се на апостоле који су проповедали Христову науку, својим животом сведочимо јеванђељску истину и утврђујмо веру православну. Током славске трпезе у Парохијском дому, старешина храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Трајан Којић захвалио је архијерејима на празничној служби у храму и свима који храм помажу на сваки начин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Поводом вандалског обијања нашег храма светог апостола Павла у Цветкама, саопштење старешине цркве пројереја Ивана Терзића. View full Странице
×