Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'апел'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 21 results

  1. Својим потписима игумани и игуманије 20 манастира, који броје укупно 120 монаха и монахиња, као и 70 парохијских свештеника и свештенослужитеља својеручно су потписали овај заједнички АПЕЛ. За оправдано одсутне, уз њихову сагласност, Апел су потписали од њих опуномоћени свештеници. И овом приликом, свештенство и монаштво наше Епархије, која обухвата древне историјске просторе наше Светосавске Цркве, на Косову, Метохији и Рашкој области, потврдило је јединство Цркве Божије око свог Епископа и исказало најдубљу оданост Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, који је у мају ове године изнео јасан и недвосмислен став о јужној српској Покрајини Косову и Метохији, и тако показао очинску бригу за свој верни народ и светиње на овом простору. Aпел у ПДФ верзији са потписима (на сајту Епархије) АПЕЛ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Са пастирском одговорношћу, ми, свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске, предвођени нашим архипастиром Епископом Теодосијем, дубоко свесни тешког времена и ситуације у којој живимо, а руководећи се јасним и недвосмисленим одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, из маја 2018. године, подржавамо следеће: - Да је Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви део Србије и да очување овог дела наше земље није питање ни националне идеологије или митологије, нити, штавише, само територије, већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, што нас је као народ Божији и живу Цркву Христову вековима сачувало на овом простору. - Да очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно, у складу са Уставом Републике Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи конфронтацију са светом, већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. - Да би евентуалном поделом, разменом територије или „разграничењем између Срба и Албанаца“ на сувереној територији Србије, највећи део нашег народа на Косову и Метохији аутоматски био остављен на милост и немилост онима који ни до сада нису показивали спремност да поштују наша права. У таквом немилом развоју догађаја постоји велика опасност да будемо изложени погрому сличном оном из марта 2004. године, или да под притиском и тихим терором, будемо присиљени на егзодус. Због тога, сложно апелујемо на највише представнике Републике Србије, као и међународне представнике, да се нашем свештенству, монаштву и верном народу на Косову и Метохији омогући опстанак и миран живот, да сачувамо древне светиње и самим тим, обезбедимо вековни континуитет постојања наше Цркве на овом простору. Овај апел не представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву. Своме Архипастиру, Преосвећеном Епископу рашко-призренском Г. Теодосију и осталим архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дубоко одани у Христу, доле потписани и сагласни. О Преображењу, 6/19. августа 2018. године ПОТПИСНИЦИ АПЕЛА СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ПАРОХИЈСКИ СВЕШТЕНИЦИ 1 Протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, парох врачевски 2 Протојереј-ставрофор Миленко Драгићевић, парох великохочански 3 Протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, парох постењски 4 Протојереј-ставрофор Богомир Стевић, парох звечански први 5 Протојереј-ставрофор Милија Арсовић, парох митровички трећи 6 Протојереј-ставрофор Срђан Станковић, парох липљански 7 Протојереј-ставрофор Драган Којић, парох партешки 8 Протојереј-ставрофор Синиша Миленковић, парох сирин. трећи 9 Протојереј Зоран Филиповић, парох кузмички 10 Протојереј Милован Којић, парох прилушко-племетински 11 Протојереј Никола Трајковић, парох доњогуштерички 12 Протојереј Радивоје Живковић, парох гњилански други 13 Протојереј Зоран Ковачевић, парох гњилански први 14 Протојереј Аца Ђурић, парох великоропотовачки 15 Протојереј Радослав Јанковић, парох митровички први 16 Протојереј Станиша Арсић, парох митровички четврти 17 Протојереј Светислав Трајковић, парох грачанички други 18 Протојереј Саво Шмигић, парох грачанички трећи 19 Протојереј Александар Нашпалић, парох бабиномошки 20 Протојереј Срђан Миленковић, парох косовскокаменички други 21 Протојереј Милан Кевкић, парох рајетићки 22 Протојереј Стево Митрић, парох новобрдски 23 Протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки 24 Протојереј Дејан Николић, парох никољачки први 25 Протојереј Горан Кобић, парох добрињски 26 Протојереј Радета Дончић, парох звечански други 27 Протојереј Миломир Влашковић, парох лепосавићки први 28 Протојереј Милоје Петронијевић, парох звечански трећи 29 Протојереј Симо Чимбуровић, парох вучитрнски 30 Протојереј Драгиша Јеринић, парох косовскокамен. први 31 Протојереј Срђан Јеринић, парох ранилушки 32 Протојереј Далибор Лазић, парох штитарски 33 Протонамесник Бранислав Дикић, парох митровички други 34 Јереј Бошко Клисарић, парох сиринићки први 35 Јереј Звонко Костић, при храму Св. Петке у Витини 36 Јереј Југослав Марјановић, парох лепосавићки трећи 37 Јереј Дарко Маринковић, парох грачанички први 38 Јереј Веља Стојковић, парох ораховачки 39 Јереј Стеван Марковић, парох осојански 40 Јереј Бојан Бранковић, парох сочанички 41 Јереј Игор Ђокић, парох добротински 42 Јереј Александар Зафировић, парох дубокопоточки први 43 Јереј Милан Васић, парох дубокопоточки други 44 Јереј Никола Драгићевић, парох косовопољски 45 Јереј Милош Вукић, парох витински 46 Јереј Слободан Ђорић, парох призренски 47 Јереј Ђорђе Стефановић, стареш. храма Богородице Љевишке 48 Јереј Бојан Крстић, парох лапљеселски први 49 Јереј Далибор Којић, парох пасјански 50 Јереј Бојан Јевтић, парохија стражачка 51 Јереј Слободан Марковић, парохија великоропотовачка 52 Јереј Јовица Влашковић, парох дубокопоточки трећи 53 Јереј Иван Јеремић, парох новопазарски 54 Јереј Мирко Јеремић, парох никољачки други 55 Јереј Драган Ђукић, парох лепосавићки други 56 Јереј Небојша Секулић, парох источки 57 Јереј Никола Станић, парох пећки 58 Јереј Трајко Влајковић, парох урошевачки 59 Јереј Саша Митровић, парох приштевски 60 Јереј Бранислав Денић, парох сиринићки други 61 Јереј Ненад Стојановић, стареш. храма Св. Саве у К. Митровици 62 Јереј Зоран Гођевац, Управник централног магацина ЕРП 63 Јереј Милан Стојковић, професор Богословије 64 Ђакон Милан Јакић, храм Св. вмч. Димитрија у К. Митровици 65 Ђакон Александар Марковић, храм Св. Николе у Гњилану 66 Ђакон Влајко Гођевац, храм Св. Василија Острош. у Лепосавићу 67 Ђакон Жарко Митровић, храм Св. вмч. Георгија у Звечану 68 Ђакон Бојан Радичевић, професор Богословије 70 Ђакон Немања Михајловић, професор Богословије ИГУМАНИ И ИГУМАНИЈЕ МАНАСТИРА СА МОНАШТВОМ 1. Игуман манастира Високи Дечани, Архимандрит Сава са братијом 2. Игуман манастира Драганац, Архимандрит Иларион са братијом 3. Игуман манастира Сопоћани, Архимандрит Теоктист са братијом 4. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту, Архимандрит Стефан са братијом 5. Игуман манастира Св. Архангела код Призрена, Архимандрит Михаило са братијом 6. Игуман манастира Дубоки Поток, у Зубин Потоку, Архимандрит Ромило са братијом 7. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Врачеву, Архимандрит Василије са братијом 8. Игуман манастира Св. Јована Крститеља у Сочаници, Протосинђел Дамјан са братијом 9. Игуман манастира Бањска, Протосинђел Данило са братијом 10. Игуман манастира Девина вода - Звечан, Протосинђел Фотије 11. Игуман манастира Црна Река - Рибариће, Протосинђел Хризостом са братијом 12. Игуман манастира Вазнесења Господњег - Тушимље, Протосинђел Илија Буха 13. Игуман манастира Ђурђеви Супови, Рас - Нови Пазар, Јеромонах Гаврило са братијом 14. Игуманија манастира Грачаница, мати Стефанида са сестрама 15. Игуманија манастира Соколица, мати Макарија са сестрама 16. Игуманија манастира Девич, мати Анастасија са сестрама 17. Игуманија манастира Св. Николе - Гориоч, мати Исидора са сестрама 18. Игуманија манастира Св. Николе - Кончул, мати Минодора са сестрама 19. Игуманија манастира Успења Пресвете Богородице, мати Теоктиста са сестрама 20. Игуманија манастира Св. Великомученика Димитрија - Сушица, мати Ирина са сестрама Апелу се придружује и Манастир Пећка Патријаршија, игуманија Харитина са сестрама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  2. О празнику Преображења Господњег 6/19 августа ове године, сви парохијски свештеници и свештенослужитељи, игумани и игуманије са целокупним монаштвом Епархије Рашко-призренске, предвођени својим Архипастиром Епископом Теодосијем, једногласно су упутили АПЕЛ за Косово и Метохију, којим се подржава Порука Светог Архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији, усвојена на овогодишњем мајском заседању Сабора у Београду и одговорни политички представници позивају да заштите наш народ и вековне српске светиње (http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji) Својим потписима игумани и игуманије 20 манастира, који броје укупно 120 монаха и монахиња, као и 70 парохијских свештеника и свештенослужитеља својеручно су потписали овај заједнички АПЕЛ. За оправдано одсутне, уз њихову сагласност, Апел су потписали од њих опуномоћени свештеници. И овом приликом, свештенство и монаштво наше Епархије, која обухвата древне историјске просторе наше Светосавске Цркве, на Косову, Метохији и Рашкој области, потврдило је јединство Цркве Божије око свог Епископа и исказало најдубљу оданост Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, који је у мају ове године изнео јасан и недвосмислен став о јужној српској Покрајини Косову и Метохији, и тако показао очинску бригу за свој верни народ и светиње на овом простору. Aпел у ПДФ верзији са потписима (на сајту Епархије) АПЕЛ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ Са пастирском одговорношћу, ми, свештенство и монаштво Епархије рашко-призренске, предвођени нашим архипастиром Епископом Теодосијем, дубоко свесни тешког времена и ситуације у којој живимо, а руководећи се јасним и недвосмисленим одлукама Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, из маја 2018. године, подржавамо следеће: - Да је Косово и Метохија, са својих хиљаду и петсто српских православних хришћанских манастира, цркава, задужбина и споменика српске културе, неотуђиви део Србије и да очување овог дела наше земље није питање ни националне идеологије или митологије, нити, штавише, само територије, већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, што нас је као народ Божији и живу Цркву Христову вековима сачувало на овом простору. - Да очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно, у складу са Уставом Републике Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи конфронтацију са светом, већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење. - Да би евентуалном поделом, разменом територије или „разграничењем између Срба и Албанаца“ на сувереној територији Србије, највећи део нашег народа на Косову и Метохији аутоматски био остављен на милост и немилост онима који ни до сада нису показивали спремност да поштују наша права. У таквом немилом развоју догађаја постоји велика опасност да будемо изложени погрому сличном оном из марта 2004. године, или да под притиском и тихим терором, будемо присиљени на егзодус. Због тога, сложно апелујемо на највише представнике Републике Србије, као и међународне представнике, да се нашем свештенству, монаштву и верном народу на Косову и Метохији омогући опстанак и миран живот, да сачувамо древне светиње и самим тим, обезбедимо вековни континуитет постојања наше Цркве на овом простору. Овај апел не представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву. Своме Архипастиру, Преосвећеном Епископу рашко-призренском Г. Теодосију и осталим архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, дубоко одани у Христу, доле потписани и сагласни. О Преображењу, 6/19. августа 2018. године ПОТПИСНИЦИ АПЕЛА СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ПАРОХИЈСКИ СВЕШТЕНИЦИ 1 Протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, парох врачевски 2 Протојереј-ставрофор Миленко Драгићевић, парох великохочански 3 Протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, парох постењски 4 Протојереј-ставрофор Богомир Стевић, парох звечански први 5 Протојереј-ставрофор Милија Арсовић, парох митровички трећи 6 Протојереј-ставрофор Срђан Станковић, парох липљански 7 Протојереј-ставрофор Драган Којић, парох партешки 8 Протојереј-ставрофор Синиша Миленковић, парох сирин. трећи 9 Протојереј Зоран Филиповић, парох кузмички 10 Протојереј Милован Којић, парох прилушко-племетински 11 Протојереј Никола Трајковић, парох доњогуштерички 12 Протојереј Радивоје Живковић, парох гњилански други 13 Протојереј Зоран Ковачевић, парох гњилански први 14 Протојереј Аца Ђурић, парох великоропотовачки 15 Протојереј Радослав Јанковић, парох митровички први 16 Протојереј Станиша Арсић, парох митровички четврти 17 Протојереј Светислав Трајковић, парох грачанички други 18 Протојереј Саво Шмигић, парох грачанички трећи 19 Протојереј Александар Нашпалић, парох бабиномошки 20 Протојереј Срђан Миленковић, парох косовскокаменички други 21 Протојереј Милан Кевкић, парох рајетићки 22 Протојереј Стево Митрић, парох новобрдски 23 Протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки 24 Протојереј Дејан Николић, парох никољачки први 25 Протојереј Горан Кобић, парох добрињски 26 Протојереј Радета Дончић, парох звечански други 27 Протојереј Миломир Влашковић, парох лепосавићки први 28 Протојереј Милоје Петронијевић, парох звечански трећи 29 Протојереј Симо Чимбуровић, парох вучитрнски 30 Протојереј Драгиша Јеринић, парох косовскокамен. први 31 Протојереј Срђан Јеринић, парох ранилушки 32 Протојереј Далибор Лазић, парох штитарски 33 Протонамесник Бранислав Дикић, парох митровички други 34 Јереј Бошко Клисарић, парох сиринићки први 35 Јереј Звонко Костић, при храму Св. Петке у Витини 36 Јереј Југослав Марјановић, парох лепосавићки трећи 37 Јереј Дарко Маринковић, парох грачанички први 38 Јереј Веља Стојковић, парох ораховачки 39 Јереј Стеван Марковић, парох осојански 40 Јереј Бојан Бранковић, парох сочанички 41 Јереј Игор Ђокић, парох добротински 42 Јереј Александар Зафировић, парох дубокопоточки први 43 Јереј Милан Васић, парох дубокопоточки други 44 Јереј Никола Драгићевић, парох косовопољски 45 Јереј Милош Вукић, парох витински 46 Јереј Слободан Ђорић, парох призренски 47 Јереј Ђорђе Стефановић, стареш. храма Богородице Љевишке 48 Јереј Бојан Крстић, парох лапљеселски први 49 Јереј Далибор Којић, парох пасјански 50 Јереј Бојан Јевтић, парохија стражачка 51 Јереј Слободан Марковић, парохија великоропотовачка 52 Јереј Јовица Влашковић, парох дубокопоточки трећи 53 Јереј Иван Јеремић, парох новопазарски 54 Јереј Мирко Јеремић, парох никољачки други 55 Јереј Драган Ђукић, парох лепосавићки други 56 Јереј Небојша Секулић, парох источки 57 Јереј Никола Станић, парох пећки 58 Јереј Трајко Влајковић, парох урошевачки 59 Јереј Саша Митровић, парох приштевски 60 Јереј Бранислав Денић, парох сиринићки други 61 Јереј Ненад Стојановић, стареш. храма Св. Саве у К. Митровици 62 Јереј Зоран Гођевац, Управник централног магацина ЕРП 63 Јереј Милан Стојковић, професор Богословије 64 Ђакон Милан Јакић, храм Св. вмч. Димитрија у К. Митровици 65 Ђакон Александар Марковић, храм Св. Николе у Гњилану 66 Ђакон Влајко Гођевац, храм Св. Василија Острош. у Лепосавићу 67 Ђакон Жарко Митровић, храм Св. вмч. Георгија у Звечану 68 Ђакон Бојан Радичевић, професор Богословије 70 Ђакон Немања Михајловић, професор Богословије ИГУМАНИ И ИГУМАНИЈЕ МАНАСТИРА СА МОНАШТВОМ 1. Игуман манастира Високи Дечани, Архимандрит Сава са братијом 2. Игуман манастира Драганац, Архимандрит Иларион са братијом 3. Игуман манастира Сопоћани, Архимандрит Теоктист са братијом 4. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту, Архимандрит Стефан са братијом 5. Игуман манастира Св. Архангела код Призрена, Архимандрит Михаило са братијом 6. Игуман манастира Дубоки Поток, у Зубин Потоку, Архимандрит Ромило са братијом 7. Игуман манастира Св. Козме и Дамјана у Врачеву, Архимандрит Василије са братијом 8. Игуман манастира Св. Јована Крститеља у Сочаници, Протосинђел Дамјан са братијом 9. Игуман манастира Бањска, Протосинђел Данило са братијом 10. Игуман манастира Девина вода - Звечан, Протосинђел Фотије 11. Игуман манастира Црна Река - Рибариће, Протосинђел Хризостом са братијом 12. Игуман манастира Вазнесења Господњег - Тушимље, Протосинђел Илија Буха 13. Игуман манастира Ђурђеви Супови, Рас - Нови Пазар, Јеромонах Гаврило са братијом 14. Игуманија манастира Грачаница, мати Стефанида са сестрама 15. Игуманија манастира Соколица, мати Макарија са сестрама 16. Игуманија манастира Девич, мати Анастасија са сестрама 17. Игуманија манастира Св. Николе - Гориоч, мати Исидора са сестрама 18. Игуманија манастира Св. Николе - Кончул, мати Минодора са сестрама 19. Игуманија манастира Успења Пресвете Богородице, мати Теоктиста са сестрама 20. Игуманија манастира Св. Великомученика Димитрија - Сушица, мати Ирина са сестрама Апелу се придружује и Манастир Пећка Патријаршија, игуманија Харитина са сестрама. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  3. Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године. http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији. Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија? Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења. Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут. Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба. Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе. Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности. Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе. Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе. У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  4. Са званичне интернет презентације Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у целости доносимо апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г Теодосија Поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Меотхије као решењу косовско-метохијског проблема. Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године. http://www.spc.rs/sr/poruka_svetog_arhijerejskog_sabora_o_kosovu_metohiji Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији. Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија? Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења. Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут. Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба. Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе. Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности. Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе. Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе. У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  5. Српска Православна Црква, са свим својим кћерима и синовима, сматра својом моралном обавезом да узме практичног учешћа у превазилажењу последицâ страшних пожaра који су ових дана задесили нама увек драги и братски грчки народ. Данима слушамо вести о људским жртвама и огромној материјалној штети. Са зебњом у срцу примили смо вест да је живот изгубило преко седамдесет људи, да има много позлеђених и несталих, да је пламен прогутао не само шуме, маслињаке и воћњаке него и читава насеља око Атине и нека атинска предграђа. И у другим крајевима братске Грчке бесне, нажалост, шумски пожари, од којих су неки, по свему судећи, подметнути. Знајући да нам је хришћанска дужност да поделимо патњу и бол свакога ближњега без изузетка, а нарочито једноверног и братског грчког народа, који нам је увек притицао у помоћ, особито пак у деведесетим годинама прошлог века и после њих, позивамо све вас, браћо и сестре, да прикупљате финансијску и материјалну помоћ за све унесрећене услед ове катастрофе. Драга наша децо духовна, позивамо вас да, у границама својих могућности, организовано, преко својих парохијских управа, односно преко црквених општина и Епархијâ, приступите прикупљању помоћи коју ће Свети Синод наше Цркве проследити Архиепископији атинској. Апелујемо на сва јавна предузећа, а нарочито на грађевинска и дрвопрерађивачка, да грађевинским и другим материјалом помогну обнављање изгорелих домова. Уверени смо да ћемо ми, православни Срби, као народ који добро зна шта су страдања, разумети патњу наше браће и сестара, примити милост и наћи благодат за благовремену помоћ (види Јевр. 4, 16), која ће много значити онима којима је потребна, очински вас благосиљамо. Патријарх српски Иринеј
  6. Апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за помоћ грчком народу Српска Православна Црква, са свим својим кћерима и синовима, сматра својом моралном обавезом да узме практичног учешћа у превазилажењу последицâ страшних пожaра који су ових дана задесили нама увек драги и братски грчки народ. Данима слушамо вести о људским жртвама и огромној материјалној штети. Са зебњом у срцу примили смо вест да је живот изгубило преко седамдесет људи, да има много позлеђених и несталих, да је пламен прогутао не само шуме, маслињаке и воћњаке него и читава насеља око Атине и нека атинска предграђа. И у другим крајевима братске Грчке бесне, нажалост, шумски пожари, од којих су неки, по свему судећи, подметнути. Знајући да нам је хришћанска дужност да поделимо патњу и бол свакога ближњега без изузетка, а нарочито једноверног и братског грчког народа, који нам је увек притицао у помоћ, особито пак у деведесетим годинама прошлог века и после њих, позивамо све вас, браћо и сестре, да прикупљате финансијску и материјалну помоћ за све унесрећене услед ове катастрофе. Драга наша децо духовна, позивамо вас да, у границама својих могућности, организовано, преко својих парохијских управа, односно преко црквених општина и Епархијâ, приступите прикупљању помоћи коју ће Свети Синод наше Цркве проследити Архиепископији атинској. Апелујемо на сва јавна предузећа, а нарочито на грађевинска и дрвопрерађивачка, да грађевинским и другим материјалом помогну обнављање изгорелих домова. Уверени смо да ћемо ми, православни Срби, као народ који добро зна шта су страдања, разумети патњу наше браће и сестара, примити милост и наћи благодат за благовремену помоћ (види Јевр. 4, 16), која ће много значити онима којима је потребна, очински вас благосиљамо. Патријарх српски Иринеј View full Странице
  7. Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. (”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Како је наведено на https://www.neodustajemo.rs/потписници и Преосвећени епископ источноамерички г. Иринеј (Добријевић) потписао је Апел за одбрану Косова и Метохије, тако се број потписаних активних архијереја попео на 12. О Апелу смо писали у теми:
  10. Како је наведено на https://www.neodustajemo.rs/потписници и Преосвећени епископ источноамерички г. Иринеј (Добријевић) потписао је Апел за одбрану Косова и Метохије, тако се број потписаних активних архијереја попео на 12. О Апелу смо писали у теми: View full Странице
  11. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог
  12. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице
  13. Како је наведено на сајту:https://www.neodustajemo.rs/потписници међу потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије уврстио се још један владика: Преосвећени епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије. Он није био на списку првобитно потписаних на Апелу, о коме смо писали у теми:
  14. Како је наведено на сајту:https://www.neodustajemo.rs/потписници међу потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије уврстио се још један владика: Преосвећени епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије. Он није био на списку првобитно потписаних на Апелу, о коме смо писали у теми: View full Странице
  15. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D.
  16. Др Здравко Пено, редовни професор на Богословском факултету "Свети Василије Острошки" Универзитета у Источном Сарајеву, управо је објавио (http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/stav/930-2017-07-27-06-38-00) наставак своје аргументације против Дарвинове теорије еволуције и њеног "усаглашавања" са црквеним учењем. Поштујући заинтересованост читалаца Поука за ову тему, доносимо прилог професора Пена у целини, при чему сматрамо да нисмо позвани да судимо ни њему, ни карактеру првобитног Апела наставника и сарадника Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који професор Пено критички процењује. Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа. На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6] Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону. Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8] Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди. Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11] У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере. Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића. Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде? Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13] Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15] Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења. Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике. Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди. Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10). У Београду, 07. 06. 2017. године Проф. др Здравко Пено редовни професор Богословког факултета Универзитета у Источном Сарајеву [1] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Μυσταγωγία, 23, PG91, 697 C. [2] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης, 1, 96, PG90, 981 C. [3] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐρωταποκρίσεις,105, ЕПЕ, 14А΄, Θεσσαλονίκη1992,198. [4] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,13, PG 90, 296 B. [5] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [6] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51,PG 90,476 С. [7]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG 90, 485 D. [8] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,51, PG90, 488 A. [9] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Ἐγχειρίδιαθεολογικάκαὶπολεμικά,16, PG91, 201C. [10] ΜαξίμουὉμολογητοῦ, ΔιάλογοςμετὰΠύρρου,PG 91, 309 B. [11]ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Κεφαλαίαπερὶἀγάπης,4, 85, PG 90, 1069Α. [12]Чарлс Дарвин, Човеково порекло и сполно одабирање, Матица Српска, Нови Сад 1977, 63. [13]„Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“. ΜαξίμουὉμολογητοῦ,Πέυσειςκαὶἀποκρίσεις,189, ЕПЕ 1992, 14 Α΄, 260. [14] ΘεοφίλουἈντιοχείας, ΠρὸςΑὐτόλυκον,1, 2,PG6, 1025 B. [15] ΜαξίμουὉμολογητοῦ,ΠρὸςΘαλάσσιον,54, PG90, 517 D. View full Странице
  17. НЕМОЋ, БЕСПАРИЦА,ОЧАЈ И ТУГА. Помозите нашем сину. Када је имао само 8 година, већ је знао шта је туга,бол,очај и немање.Са његових 8 година осетио је бол и тешку операцију,преживео прву операцију која је трајала 8 сати. Тада је почела борба за животом која траје и дан данас, као и борба за боље сутра и за кров над главом ,јер нема свој дом, Милош сада живи у Прокупљу у једнособном стану као подстанар са својим родитељима. У петом разреду основне школе , поломио је ногу где је била константована дијагноза тумор костију.Затим у седмом разреду установљена је дијагноза недостатак калцијума,проређене кости и заказивање операције,где му је урађена локална анестезија,операција ноге,која је трајала 9 сати, ту су му уграђене две игле, два шрафа и две плочице. У трећој години средње школе урађена је трећа операција тумора вилице. Сада је Милошу тешко, има повремено болове у колену и на најмању промену времена, ногу не може да савије у колену скроз, а не може нити један чучањ да направи.Потребна му је помоћ добрих људи да би отишао у бању на терапије.Исто тако, потребан му је новац за његов посебан режим исхране.Милош је немоћан, и забринут.Друштво нема. Апелујем на све вас као на родитеље и људе доброг срца који могу да нам помогну да то и учине колико су у моћи ,да помогну мом сину добровољним прилогом на текући рачун: Žiro-račun za pomoć Milošu Stojanoviću: Agricole banka 330-4700100324934-62 Za uplate iz inostranstva Instructions for customer transfers EUR correspodent is: AGRIFPP-Credit Agricole Paris Acc. With Institution: 57A MEBARS22 CREDIT AGRICOLE SRBIJA AD, Novi Sad Beneficiary: 59: IBAN RS35330473020129756036 Milos Stojanović Donja Konjuša BB Serbia
  18. Vama je poznata situacija u kojoj se nalazi moj unuk Ognjen Baros.On je sada trenutno u bolnici "Majka i dete" i ocekuje transplataciju maticnih celija.Problem je sto je on krvna grupa A negativna i bice mu potrebna krv,samo ta grupa i samo taj faktor ,jer je potrebno od zdravih davaoca da se izdvoje separacijom trombociti koje on mora da prima u toku sledece nedelje i od toga mu zavisi zivot.Problem je sto je ta grupa retka i sto i neko ko ima tu grupu treba da odvoji vreme za davanje jer mora prvo da da krv na analizu pa tek ako je potpuno zdrav moze da da krv i to vadjenje traje otprilike 2h. Molim Vas ako ste u mogucnosti da posaljete neki email sa apelom. Kontakt telefon je otac deteta 064/898-2070 Mirko Baros Unapred hvala
  19. Апел СПЦ државном врху (Фото Танјуг) Српска православна црква (СПЦ) упутила је данас јавни апел државном врху Србије. Апел, чији је садржај пренео Фонет, насловљен је на Томислава Николића, Ивицу Дачића и Александра Вучића, а потписао га је патријарх Иринеј. „У овом за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске православне цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у вашу православну хришћанску савест и у ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!). И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или кнегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију ТрећемЧарнојевићу и другима под османским игом, или свештеномученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа. Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народаи државанити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – ’датума за почетак преговора’, преговорачије трајање и исход нико жив не може предвидети. Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовскометохијски Арбанаси и у присуству НАТО снагамогу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а заузврат се нуди празно, необавезујуће обећање ’светле европске будућности’, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто! Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија. Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију. Ми, архијереји Српске православне цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима. Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Данас је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју,како нама тако и свим људима добре воље.” објављено: 06.04.2013. Политика
×
×
  • Create New...