Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'антоније:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј Извор: Епархија бачка
  2. Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан” * 30. Новембар 2018 Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј http://www.spc.rs/sr/mitropolit_borispoljski_antonije_vaseljenska_patrijarshija_dejstvuje_u_ukrajini_kao_partizan
  3. Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Одељење за информисање и образовање Украјинске православне цркве објављује у преводу са грчког језика интервјуу митрополита Бориспољског и Броварског Антонија грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа, објављен 12. септембра 2018. године. Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Петровски пост је Црква установила у древним временима. Али неки од нас не разумију значење овог поста, људи сумњају у његову сврсисходност и потребу да се пости. Пост је протест против гријеха, изазов начину живота који се темељи на гријеху. То је протест против огреховљеног себе: против наших зависности, наше слабости, нашег недостатка воље, страсти, неукротивих жеља. Пост је увек радост за свакога ко жели да духовно расте и да се развија. Духовни живот захтијева стално кретање, пењање, поправљање, јер само на тај начин се чисти и отвара душа. Постом човјек одговара на Божији позив. Пост – то је још једна прилика да се укроти и ослободи човјек сваког зла и опасности, а да све добро у њему ојача и умножи. Важно је да знамо смисао поста, јер у супротном он је само обична дијета. Треба да схватимо да је пост нама потребан а не Богу. То је прилика да опробамо своју снагу, ојачамо своју вољу, исправљамо све оно што је лоше у нама. Пост нас приближава истини и отвара наше очи да видимо истинску љепоту. Љепоту у људима, природи, храмовима, молитви. Постом откривамо дах вечности у вјетру и мору, у шуштању лишћа и звуку кише. Пост нас оплемењује. Чини нас пријемчивим за све свето и прекрасно, испуњавајући нас правом радошћу. И људи који одбијају да посте, лишавају себе могућности да упознају узвишене и чудесне ствари у нашем земаљском животу, које су заправо одјеци вечног живота, а не земаљског. Петровски пост почиње у понедељак 4. јуна и траје до празника Светих Апостола 12. јула. Извор:http://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/53688-petrov-post-postitysya-ili-net линк
  6. Петровски пост је Црква установила у древним временима. Али неки од нас не разумију значење овог поста, људи сумњају у његову сврсисходност и потребу да се пости. Пост је протест против гријеха, изазов начину живота који се темељи на гријеху. То је протест против огреховљеног себе: против наших зависности, наше слабости, нашег недостатка воље, страсти, неукротивих жеља. Пост је увек радост за свакога ко жели да духовно расте и да се развија. Духовни живот захтијева стално кретање, пењање, поправљање, јер само на тај начин се чисти и отвара душа. Постом човјек одговара на Божији позив. Пост – то је још једна прилика да се укроти и ослободи човјек сваког зла и опасности, а да све добро у њему ојача и умножи. Важно је да знамо смисао поста, јер у супротном он је само обична дијета. Треба да схватимо да је пост нама потребан а не Богу. То је прилика да опробамо своју снагу, ојачамо своју вољу, исправљамо све оно што је лоше у нама. Пост нас приближава истини и отвара наше очи да видимо истинску љепоту. Љепоту у људима, природи, храмовима, молитви. Постом откривамо дах вечности у вјетру и мору, у шуштању лишћа и звуку кише. Пост нас оплемењује. Чини нас пријемчивим за све свето и прекрасно, испуњавајући нас правом радошћу. И људи који одбијају да посте, лишавају себе могућности да упознају узвишене и чудесне ствари у нашем земаљском животу, које су заправо одјеци вечног живота, а не земаљског. Петровски пост почиње у понедељак 4. јуна и траје до празника Светих Апостола 12. јула. Извор:http://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/53688-petrov-post-postitysya-ili-net линк View full Странице
  7. На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније.    Извор: Радио Слово љубве
  8. „Много је важан наш однос према деци и са каквом љубављу и пажњом васпитавамо нашу децу. Они су будућност наше нације. Породична тајна је најважнија, и Бог даје сваком оцу и мајци благодат, силу и љубав да издрже све то. То је велики подвиг, то су стотине непроспаваних ноћи и других мука и брига, али то је љубав која веже човека са Богом“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Честитајући храмовну славу, Преосвећени је пренео Патријархов благослов и произнео празничну беседу о Божјем угоднику Јовану Милостивом, рођеном на Кипру. -Десет година је Јован Милостиви управљао Црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика и био узор кротости, милосрђа и човекољубља. Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство. Сви свети одликовали су се милосрђем, али Свети Јован се беше сав предао овој дивној добродетељи, пише Свети Николај Охридски и Жички. Сваки човек који чини милостињу према ближњем, према Цркви, према своме Отачаству, то чини према Богу, јер ко ближњем, Цркви и Отачаству помаже, он прави себи наследство у Царству небеском ... Онај који чини милостињу заједно је са Богом и са ближњим, у хармонији и јединству са Црквом и сва свима Светима који су на небу. Царство небеско се заслужује постом, молитвом и милостињом. То су благодетељи преко којих се обични људи најчешће спасавају и најчешће заслужују живот вечни, казао је, између осталог,  у поучном слову о милостињи Епископ моравички др Антоније. Узвраћајући на надахнуте речи и поуци, старешина храма протојереј-ставрофор Ђура Скочић је захвалио епископу Антонију на принетој бескрвној жртви и додао да у овим временима стрепње и страховања треба да се литургијски окупљамо, а спону неба и земље још чвршће држимо. Недељом и празником света Литургија се служи с почетком у 9 часова. Сваке суботе обавља се парастос за упокојене. Извор: Српска Православна Црква
  10. На дан када наша Света Црква прославља Светог Јована Милостивог, 25 новембра 2017. године, Његово Преосвештенство викарни Eпископ моравички г. Антоније началствовао је торжественом Литургијом у цркви посвећеној овом светом патријарху на београдском гробљу Лешће. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Мирко Јамаџија, јереј Угрин Поповић и протођакон Стеван Рапајић. Владика Антоније је преломио славски колач који је принела кума овогодишње славе гђа Евица Живковић. Звучни запис беседе Честитајући храмовну славу, Преосвећени је пренео Патријархов благослов и произнео празничну беседу о Божјем угоднику Јовану Милостивом, рођеном на Кипру. -Десет година је Јован Милостиви управљао Црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика и био узор кротости, милосрђа и човекољубља. Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви, него у добродетељи, јер то је право благородство. Сви свети одликовали су се милосрђем, али Свети Јован се беше сав предао овој дивној добродетељи, пише Свети Николај Охридски и Жички. Сваки човек који чини милостињу према ближњем, према Цркви, према своме Отачаству, то чини према Богу, јер ко ближњем, Цркви и Отачаству помаже, он прави себи наследство у Царству небеском ... Онај који чини милостињу заједно је са Богом и са ближњим, у хармонији и јединству са Црквом и сва свима Светима који су на небу. Царство небеско се заслужује постом, молитвом и милостињом. То су благодетељи преко којих се обични људи најчешће спасавају и најчешће заслужују живот вечни, казао је, између осталог, у поучном слову о милостињи Епископ моравички др Антоније. Узвраћајући на надахнуте речи и поуци, старешина храма протојереј-ставрофор Ђура Скочић је захвалио епископу Антонију на принетој бескрвној жртви и додао да у овим временима стрепње и страховања треба да се литургијски окупљамо, а спону неба и земље још чвршће држимо. Недељом и празником света Литургија се служи с почетком у 9 часова. Сваке суботе обавља се парастос за упокојене. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×