Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'антоније'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Поводом трогодишњице историјског сусрета патријарха московског и све Русије Кирила са римским папом Фрањом у Хавани, 12. фебруара 2019. организована је међународна конференција на Факултету за постдипломске и докторске студије Св. равноапостолног Кирила и Методија у Москви. Тема конференције је била „Смрт и умирање у технолошком друштву: између биомедицине и духовности“. Организатор овог научног скупа били су Одељење за спољне односе Московске Патријаршије, Папски савет за јединство хришћана, овај Факултет и Папска академија живота. У својој поздравној речи митрополит Иларион је напоменуо да је прва годишњица сусрета Папе и Патријарха обележена на Фрибуршком универзитету у Швајцарској, а друга у Бечу и била је посвећена положају хришћана на Блиском истоку. Истакнуто је, између осталог, да је еутаназија преступ човека против самог себе и против друштва. Пропагирање еутаназије може се на крају крајева претворити у смртоносну друштвену идеологију и на тај начин би се стварала „цивилизација смрти“ уместо, „цивилизације љубави“, о којој је као о задатку хришћанског друштва много писао папа Јован Павле II. На конференцији су говорили представници Папског савета за јединство хришћана и Епископ орехово-зујевски Пантелејмон, који је рекао и то да се тема конференције тиче не само болесних, него и свих људи који се спремају да пређу у други живот, па и сваког од нас; сваки човек је смртан, истиче епископ. Напомиње се да ће ова конференција пружити веома важан и потребан допринос, а у практичном раду лекара, мединцинских сестара, свештеника може помоћи да више помогну другима и тиме их припремити за неизбежни крај живота. Научном скупу су прусуствовали представник патријарха антиохијског и свег Истока у Москви митрополит филипопољски Нифон, старешина Подворја Српске Цркве у Москви епископ моравички Антоније, старешина Подворја Цркве Чешких земаља и Словачке архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве у Америци у Москви протојереј Данило Андрејук, као и генерални секретар Конференције католичких бискупа Русије свештеник Игор Ковалевски, сарадник Папског савета за јединство хришћана свештеник Јакинт Дестивел, стручњак за биоетику, медицинско и морално богословље свештеник Ренцо Пегораро и други. Извор: Српска Православна Црква
  2. ризница богословља

    Преподобни Антоније Велики о мудрим људима и мудрим душама

    Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру
  3. Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру
  4. По завршетку богослужења, Преосвећени владика је одржао беседу у којој је указао на најважније моменте који се тичу данашњег великог празника. Свеноћно бденије, на навечерје 11-те Недеље по Духовима, 11. августа 2018. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење свештенства Петропавловског храма: архимандрита Александра (Котова), протојереја Димитрија Калашникова и ђакона Владислава Соколова. Извор: Интернет страница Епископа Антонија
  5. Свету Литургију, у 11-ту Недељу по Духовима – на празник Преподобне мати Ангелине Српске, 12. августа 2018. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење свештенства Петропавловског храма. Преосвећеном Епископу су саслуживали: архимандрит Александар (Котов), протојереј Димитрије Калашников и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. По завршетку богослужења, Преосвећени владика је одржао беседу у којој је указао на најважније моменте који се тичу данашњег великог празника. Свеноћно бденије, на навечерје 11-те Недеље по Духовима, 11. августа 2018. године, у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење свештенства Петропавловског храма: архимандрита Александра (Котова), протојереја Димитрија Калашникова и ђакона Владислава Соколова. Извор: Интернет страница Епископа Антонија View full Странице
  6. Свечаност поводом обележавања великог јубилеја 1030-годишњице од Крштења Руси у Кијеву трајала је два дана и обележена је низом богослужења. У навечерје празника Светог и равноапостолног кнеза Владимира, 27. јула 2018. године, обављен је свечани молебан на Владимирскоj гори у Кијеву. Молебном је началствовао Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије уз саслужење представника дванаест помесних Православних Цркава, као и великог броја свештенослужитеља из свих епархија Украјинске Православне Цркве. Молебну је присуствовало више стотина хиљада верника из Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније… Након молебна, Митрополит Онуфрије је одржао беседу у којој је нагласио да је пре тачно 1030 година Свети кнез Владимир крстио Русију и Кијев који је тада био државни и духовни центар, и на тај начин све Русе привео Богу. „Ми, као његови наследници, то свакако треба да имамо на уму, како би се непрекидно старали да будемо подобни Светом кнезу. Наши преци су изгубили право схватање о Богу, пали су у многобоштво, али је Свети кнез Владимир успео да их врати на прави пут који води ка Богу, на пут испуњен даровима Духа Светога. Свети кнез Владимир се и лично у потпуности променио након крштења, поставши други човек: од жестоког и грехољубивог он је постао благородан и милосрдан“, нагласио је митрополит Онуфрије. Потом је обављена свечана литија у којој је, поред свештенослужитеља, учествовало око 250 хиљада људи. Литија се кретала централним улицама Кијева, у правцу Кијево-Печерске лавре. На месту спомен-крста (у улици Грошевског), Његово Блаженство, заједно са свештенослужитељима и многобројном паством, узнео је молитве за упокојење свих погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године. У литији су ношене и велике светиње Кијево-Печерске лавре: мошти Светог благоверног кнеза Владимира, свештеномученика Климента Епископа Римског, Светог великомученика Георгија, Светог апостола Андреја Првозваног (његово свето стопало), затим чудотворне иконе Зимненске Пресвете Богородице, Светог Андреја Првозваног (са делићем моштију), Свештеномученика Владимира Митрополита кијевског (са делићем моштију) и преподобног Серафима Саровског. По доласку у Кијево-Печерску лавру, на саборном тргу Свето-успенске Кијево-Печерске лавре, предстојатељ Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је свеноћним бденијем. Саслуживали су епископи и свештенство из свих епархија Украјинске Православне Цркве, као и представници помесних Православних Цркава. Централна прослава је обележена 28. јуна 2018. године, на сам дан празновања Светог и равноапостолног великог кнеза Владимира (у крштењу Василија), светом архијерејском Литургијом којом је, на тргу пред Успењским собором Кијево-Печерске лавре, началствовао је Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Његовом Блаженству су саслуживали: Митрополит хустски и виноградовски Марко, Митрополит каменец-подољски и городокски Теодор, Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле, Митрополит лугански и алчевски Митрофан, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, као и архијереји и свештенство – представници помесних Православних Цркава: Митрополит астанајски и казахстански Александар (Руска Православна Црква), Митрополит иринопуљски Димитрије (Александријска Православна Црква), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Православна Црква), Епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), Митрополит зугдидски и цаишски Герасим (Грузијска Православна Црква), Митрополит старозагорски Кипријан (Бугарска Православна Црква), Епископ арсинојски Нектарије (Кипарска Православна Црква), Митрполит елбасански Антоније (Албанска Православна Црква), Епископ гајновски Павле (Пољска Православна Црква), Архиепископ михајловски Георгије (Православна Црква Чешких земаља и Словачке), протојереј Јован Пицура (Румунска Православна Црква), протојереј Данило Андријук (Православна Црква у Америци), велики број епископа Украјине Православне Цркве, свештеномонаштво и гости Кијево-Печерске лавре. За време свете Литургије, свештенослужитељи су узнели молитву Господу за мир у Украјини. Одмах након причасног стиха, Митрополит бориспољски и гроварски Антоније прочитао је обраћање Епископата Украјинске Православне Цркве поводом 1030-годишњице Крштења Руси. Честитајући велики јубилеј, митрополит Онуфрије је нагласио: „Свети кнез Владимир дао је могућност како би сви пошли стазом Господа Исуса Христа, због чега смо сви ми – као деца Светог кнеза Владимира, дужни да се чувамо од греха, и без обзира колико то тешко било, да следујемо Христу.“ У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније уручио је на поклон Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију икону просветитеља: Светог благоверног и великог кнеза Владимира и Светог Саве, првог Архиепископа српског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српсе Православне Цркве, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је и Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Свечаност поводом обележавања великог јубилеја 1030-годишњице од Крштења Руси у Кијеву трајала је два дана и обележена је низом богослужења. У навечерје празника Светог и равноапостолног кнеза Владимира, 27. јула 2018. године, обављен је свечани молебан на Владимирскоj гори у Кијеву. Молебном је началствовао Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије уз саслужење представника дванаест помесних Православних Цркава, као и великог броја свештенослужитеља из свих епархија Украјинске Православне Цркве. Молебну је присуствовало више стотина хиљада верника из Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније… Након молебна, Митрополит Онуфрије је одржао беседу у којој је нагласио да је пре тачно 1030 година Свети кнез Владимир крстио Русију и Кијев који је тада био државни и духовни центар, и на тај начин све Русе привео Богу. „Ми, као његови наследници, то свакако треба да имамо на уму, како би се непрекидно старали да будемо подобни Светом кнезу. Наши преци су изгубили право схватање о Богу, пали су у многобоштво, али је Свети кнез Владимир успео да их врати на прави пут који води ка Богу, на пут испуњен даровима Духа Светога. Свети кнез Владимир се и лично у потпуности променио након крштења, поставши други човек: од жестоког и грехољубивог он је постао благородан и милосрдан“, нагласио је митрополит Онуфрије. Потом је обављена свечана литија у којој је, поред свештенослужитеља, учествовало око 250 хиљада људи. Литија се кретала централним улицама Кијева, у правцу Кијево-Печерске лавре. На месту спомен-крста (у улици Грошевског), Његово Блаженство, заједно са свештенослужитељима и многобројном паством, узнео је молитве за упокојење свих погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године. У литији су ношене и велике светиње Кијево-Печерске лавре: мошти Светог благоверног кнеза Владимира, свештеномученика Климента Епископа Римског, Светог великомученика Георгија, Светог апостола Андреја Првозваног (његово свето стопало), затим чудотворне иконе Зимненске Пресвете Богородице, Светог Андреја Првозваног (са делићем моштију), Свештеномученика Владимира Митрополита кијевског (са делићем моштију) и преподобног Серафима Саровског. По доласку у Кијево-Печерску лавру, на саборном тргу Свето-успенске Кијево-Печерске лавре, предстојатељ Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је свеноћним бденијем. Саслуживали су епископи и свештенство из свих епархија Украјинске Православне Цркве, као и представници помесних Православних Цркава. Централна прослава је обележена 28. јуна 2018. године, на сам дан празновања Светог и равноапостолног великог кнеза Владимира (у крштењу Василија), светом архијерејском Литургијом којом је, на тргу пред Успењским собором Кијево-Печерске лавре, началствовао је Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Његовом Блаженству су саслуживали: Митрополит хустски и виноградовски Марко, Митрополит каменец-подољски и городокски Теодор, Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле, Митрополит лугански и алчевски Митрофан, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, као и архијереји и свештенство – представници помесних Православних Цркава: Митрополит астанајски и казахстански Александар (Руска Православна Црква), Митрополит иринопуљски Димитрије (Александријска Православна Црква), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Православна Црква), Епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), Митрополит зугдидски и цаишски Герасим (Грузијска Православна Црква), Митрополит старозагорски Кипријан (Бугарска Православна Црква), Епископ арсинојски Нектарије (Кипарска Православна Црква), Митрполит елбасански Антоније (Албанска Православна Црква), Епископ гајновски Павле (Пољска Православна Црква), Архиепископ михајловски Георгије (Православна Црква Чешких земаља и Словачке), протојереј Јован Пицура (Румунска Православна Црква), протојереј Данило Андријук (Православна Црква у Америци), велики број епископа Украјине Православне Цркве, свештеномонаштво и гости Кијево-Печерске лавре. За време свете Литургије, свештенослужитељи су узнели молитву Господу за мир у Украјини. Одмах након причасног стиха, Митрополит бориспољски и гроварски Антоније прочитао је обраћање Епископата Украјинске Православне Цркве поводом 1030-годишњице Крштења Руси. Честитајући велики јубилеј, митрополит Онуфрије је нагласио: „Свети кнез Владимир дао је могућност како би сви пошли стазом Господа Исуса Христа, због чега смо сви ми – као деца Светог кнеза Владимира, дужни да се чувамо од греха, и без обзира колико то тешко било, да следујемо Христу.“ У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније уручио је на поклон Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију икону просветитеља: Светог благоверног и великог кнеза Владимира и Светог Саве, првог Архиепископа српског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8.   Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Шкред), настојатељ Сампсонијевског собора у Санкт Петербургу, архимандрит Александар (Котов), протојереј Максим Беликов и протојереј Димитрије Калашников.   У име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), честитке поводом данашњег радосног догађаја, Његовом Преосвештенству Епископу Антонију је пренео архимандрит Александар (Котов).     Захваливши се на топлим речима, владика Антоније је поздравио свештенство и сабране вернике, честитајући им данашњи празник.   На предлог блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског, са титулом епископа моравичког.   Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране блажене успомене Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја.     Владика Антоније на данашњи дан обележава и свој 48. рођендан.   Поводом годишњице хиритиније, Преосвећени владика Антоније је примио велики број честитики, између осталог од: Архиепископа гомељског и жлобинског Стефана, Епископа Сајанског и нижнеудинског Алексија, Архиепископа пјатигорског и черкеског Феофилакта, Епископа воскресенског Савве – викара Свјатјејшег Патријарха московског и целе Русије (Митрополита тверског и кашинског) и др.     Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија
  9. У понедељак 23. јула 2018. године, на празник Преподобног Антонија Печерског и Кијевског, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског г. Иринеја и настојатељ Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије, началствовао је светом Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла у Москви, чиме је обележио 12-годишњицу свог архијерејског служења. Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Шкред), настојатељ Сампсонијевског собора у Санкт Петербургу, архимандрит Александар (Котов), протојереј Максим Беликов и протојереј Димитрије Калашников. У име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), честитке поводом данашњег радосног догађаја, Његовом Преосвештенству Епископу Антонију је пренео архимандрит Александар (Котов). Захваливши се на топлим речима, владика Антоније је поздравио свештенство и сабране вернике, честитајући им данашњи празник. На предлог блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране блажене успомене Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја. Владика Антоније на данашњи дан обележава и свој 48. рођендан. Поводом годишњице хиритиније, Преосвећени владика Антоније је примио велики број честитики, између осталог од: Архиепископа гомељског и жлобинског Стефана, Епископа Сајанског и нижнеудинског Алексија, Архиепископа пјатигорског и черкеског Феофилакта, Епископа воскресенског Савве – викара Свјатјејшег Патријарха московског и целе Русије (Митрополита тверског и кашинског) и др. Извор: Званична интернет страница Епископа Антонија View full Странице
  10. Извор: Православни институт Светог Јована Богослова / Српска Православна Црква
  11. У понедељак, 16. јула 2018. године, одржано је отворено заседање Научног већа Московског православног института Светог Јована Богослова по питањима избора управника катедри и декана факултета. Као резултат тајног гласања, за новог декана Факултета религијског образовања једногласно је изабран доктор теологије, професор и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички г. Антоније (Пантелић), викар Патријарха српског. Извор: Православни институт Светог Јована Богослова / Српска Православна Црква View full Странице
  12. У четвртак 05. јула 2018. године, у катедралном храму Свете браће Ћирила и Методија у Прагу, Његово Блаженство Митрополит Чешких земља и Словачке г. Ростислав, началствовао је светом Литургијом, уз саслужење више архијереја Чешке, Грчке, Руске, Украјинске, Грузијске и Српске Цркве. Повод је био јубилеј 1155-годишњица од доласка Свете браће у Моравску. По одслуженој Литургији, сви представници Помесних православних цркава су удостојени високог одликовања: ордена Светог кнеза Ростислава (2 степена). Извор: Званични сајт Епископа Антонија View full Странице
  13. ризница богословља

    Епископи Кирило и Антоније богослужили у Москви

    У прву недељу по Духовима, када Црква слави успомену на Свете и равноапостолне цара Константина и његову мајку царицу Јелене, као и на празних Свих Светих, Преосвећеним Владикама саслуживали су архимандрит Александар (Котов), протојереј Димитрије Калашников, јереј Ољег Вишински и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговарао хор под руководством диригентице Људмиле Черкасове. По завршетку Литургије, епископ Антоније је поздравио све верујуће честитајући им празник и наступајући Апостолски пост, подсећајући на живот и дела Светих цара Константина и његове мајке царице Јелене. Такође, Преосвећени г. Антоније је поздравио и свог високог госта Преосвећеног Епископа буеносајреско-јужноцентралноамеричког г. Кирила који се налази у посети граду Москви, истичући да владика Кирило има велико послушање, поверено му од стране Српске Православне Цркве, да шири Христово Јеванђеље и веру православну на тлу Јужне Америке. Извор: Српска Православна Црква
  14. Њихова Преосвештенства Епископи буеносајреско-јужноцентралноамерички г. Кирило и моравички г. Антоније служили су 3. јуна 2018. године свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви. У прву недељу по Духовима, када Црква слави успомену на Свете и равноапостолне цара Константина и његову мајку царицу Јелене, као и на празних Свих Светих, Преосвећеним Владикама саслуживали су архимандрит Александар (Котов), протојереј Димитрије Калашников, јереј Ољег Вишински и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговарао хор под руководством диригентице Људмиле Черкасове. По завршетку Литургије, епископ Антоније је поздравио све верујуће честитајући им празник и наступајући Апостолски пост, подсећајући на живот и дела Светих цара Константина и његове мајке царице Јелене. Такође, Преосвећени г. Антоније је поздравио и свог високог госта Преосвећеног Епископа буеносајреско-јужноцентралноамеричког г. Кирила који се налази у посети граду Москви, истичући да владика Кирило има велико послушање, поверено му од стране Српске Православне Цркве, да шири Христово Јеванђеље и веру православну на тлу Јужне Америке. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. ризница богословља

    Преподобни Антоније Велики: О мудрим људима и мудрим душама

    ***   Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души.   ***   Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно.   ***   Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима.   ***   Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства.   ***   Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти.   ***   Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост.   ***   Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу.   ***   У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије.   ***   Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно.   ***   Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу.   ***   Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека.   ***   Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души.   ***   Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе.   ***   Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти.   ***   Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд.   ***   Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот.   ***   Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост.   ***   Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца.     Извор: Православие.ру
  16. Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру View full Странице
  17. ризница богословља

    Преподобни Антоније Велики - оснивач монаштва (ВИДЕО)

    Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају. Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда. Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата. Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером. Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења. Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10). Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе. Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот. Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео. Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе. Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше. И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година. После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао! И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година. А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке. Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари. О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18). О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству. О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге. О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа. И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег. О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла. Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19). Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку. Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? - Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. - Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе. Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ. На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6). Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено. У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова. А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама. Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? - А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит. А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. - И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место. Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1). Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре. Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом д
  18. Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања. Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају. Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда. Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата. Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером. Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења. Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10). Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе. Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот. Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео. Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе. Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше. И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година. После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао! И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година. А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке. Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари. О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18). О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству. О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге. О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа. И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег. О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла. Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19). Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку. Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? - Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. - Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе. Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ. На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6). Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено. У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова. А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама. Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? - А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит. А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. - И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место. Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1). Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре. Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом д View full Странице
  19.   Лепоту богослужења појањем је употпунио хор Светог деспота Стефана под руководством проф. Предрага Миодрага. По одслуженој Литургији, Преосвећени Владика г. Антоније је служио молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару, након чега је одржао и пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о данашњем празнику Црквене Нове године, али и личности великог светила и стуба православља Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске.   Владика је нагласио да је Свети Василије, изучивши високе школе у Атини, обишао света места Египта, која су на њега оставила велики утисак: -Видевши дубину и лепоту монашког позива, он се опредељује да прими монашки чин и пише мала и велика правила за монашки живот, оснивајући многе манастире општежића. Свети Василије се истакао и као борац и заштитиник православне вере од многих јереси, а нарочито Аријеве, о чему сведоче велики број писама која је оставио иза себе.     По речима епископа Антонија, Црква Божја се и данас налази у многим искушењима: -Тако разни расколници и отпадници од Цркве Христове покушавају на различите начине да одведу људе од Истине, од истините и праве вере светих Отаца, наших предака, светих наследника цркве Божје. Сви ти који себе називају епископима Цркве, а нису у Цркви Божјој, нису у јединству са светим православљем, нису у јединству са свим помесним Црквама, не могу се називати Црквом Божјом”.   Узносећи молитве на почетку Нове године, владика Антоније је позвао на јединство православља пожеливши: -Нека Бог у овој Новој години подари свима нама радост, мир и љубав, како би сви они који су одступили од Цркве Божје пришли у јединство, да би сви заједно у љубави славили Бога Оца, Сина и Светога Духа, свагда сада увек и у векове векова.     Извор: Српска Православна Црква
  20. Радосни празник Светог Василија Великог и Нова година свечано су обележени и у цркви Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Свету архијерејску Литургију, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у овој београдској светињи служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење протојереја-ставрофора Трајана Којића - старешине храма, Андреја Арсића, Михајла Арнаута, Сретена Младеновића, протојереја Милоша Миловановића, протођакона Драгише Ђокића и ђакона Драгана Ашковића и Славка Аничића. Лепоту богослужења појањем је употпунио хор Светог деспота Стефана под руководством проф. Предрага Миодрага. По одслуженој Литургији, Преосвећени Владика г. Антоније је служио молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару, након чега је одржао и пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о данашњем празнику Црквене Нове године, али и личности великог светила и стуба православља Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске. Владика је нагласио да је Свети Василије, изучивши високе школе у Атини, обишао света места Египта, која су на њега оставила велики утисак: -Видевши дубину и лепоту монашког позива, он се опредељује да прими монашки чин и пише мала и велика правила за монашки живот, оснивајући многе манастире општежића. Свети Василије се истакао и као борац и заштитиник православне вере од многих јереси, а нарочито Аријеве, о чему сведоче велики број писама која је оставио иза себе. По речима епископа Антонија, Црква Божја се и данас налази у многим искушењима: -Тако разни расколници и отпадници од Цркве Христове покушавају на различите начине да одведу људе од Истине, од истините и праве вере светих Отаца, наших предака, светих наследника цркве Божје. Сви ти који себе називају епископима Цркве, а нису у Цркви Божјој, нису у јединству са светим православљем, нису у јединству са свим помесним Црквама, не могу се називати Црквом Божјом”. Узносећи молитве на почетку Нове године, владика Антоније је позвао на јединство православља пожеливши: -Нека Бог у овој Новој години подари свима нама радост, мир и љубав, како би сви они који су одступили од Цркве Божје пришли у јединство, да би сви заједно у љубави славили Бога Оца, Сина и Светога Духа, свагда сада увек и у векове векова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21.     Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Кошевић, Милисав Радојевић, Александар Средојевић, Вајо Јовић и Живадин Протић, протојереј Милорад Средојевић и ђакони Јово Каленић, Бранислав Кеџић и Немања Ристић. На светој Литургији су обављена и два рукоположења: ђакона Јове Каленића у чин презитвера и чтеца Велисава Миловановића у чин ђакона. Након свете Литургије епископ Антоније је одржао пригодну беседу у којој је указао на радосне дане претпразништва Рођења Спаситеља света Господа Исуса Христа. -По узору на радосни догађај Рођења Богомладенца у витлејемској пећини, Српска Црква је три недеље пред Божић, посветила величању породичних вредности: деци (Детињци), мајкама (Материце) и очевима (Оци), поручио је владика Антоније.     Говорећи о прочитаном Јеванђељу и генеалогији-родослову Спаситеља света у коме се наглашава Његово царско порекло из племена Давидовог, владика Антоније је подсетио и на речи тропара претпразништва Божића у којима се крије сва тајна Господњег доласка на земљу, јер се Христос рађа како би обновио пали лик Адамов.     Извор: Српска Православна Црква
  22. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријархов, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог и благоверног кнеза Александра Невског. Прилог Радија Слово љубве Саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Кошевић, Милисав Радојевић, Александар Средојевић, Вајо Јовић и Живадин Протић, протојереј Милорад Средојевић и ђакони Јово Каленић, Бранислав Кеџић и Немања Ристић. На светој Литургији су обављена и два рукоположења: ђакона Јове Каленића у чин презитвера и чтеца Велисава Миловановића у чин ђакона. Након свете Литургије епископ Антоније је одржао пригодну беседу у којој је указао на радосне дане претпразништва Рођења Спаситеља света Господа Исуса Христа. -По узору на радосни догађај Рођења Богомладенца у витлејемској пећини, Српска Црква је три недеље пред Божић, посветила величању породичних вредности: деци (Детињци), мајкама (Материце) и очевима (Оци), поручио је владика Антоније. Говорећи о прочитаном Јеванђељу и генеалогији-родослову Спаситеља света у коме се наглашава Његово царско порекло из племена Давидовог, владика Антоније је подсетио и на речи тропара претпразништва Божића у којима се крије сва тајна Господњег доласка на земљу, јер се Христос рађа како би обновио пали лик Адамов. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23.   Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Момир Џамбић, протојереји Небојша Тополић и Славен Вукомановић, протонамесник Раде Јовић, јереји Мирко Ранисављевић и Владимир Пражић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Немања Боснић.   Пре почетка свете Литургије, са благословом Његове Светости Патријарха г. Иринеја, епископ Антоније је произвео дипломираног теолога Велисава Миловановића у чин чтеца.     По одслуженој светој Литургији, обављено је освећење славског колача и жита, након чега је Епископ пренео поздраве Његове Светости свечарима - братству храма: протојереју-ставрофору Јовану Кошевићу и протојереју-ставрофору Миладину Вукомановићу са парохијанима, одржавши пригодну беседу о животу и мученичкој кончини игумана Пајсија и ђакона Авакума.   Владика Антоније је нагласио како су мученици својим страдањем за Христа, током вишевековне историје српског народа, употпунили списак светих Небеске Србије који пред престолом Свевишњега узносе молитве за спас нашег народа.       Извор: Српска Православна Црква
  24. У суботу, 30. децембра 2017. године, на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у новоподигнутом храму посвећеном овој двојици београдских мученика у земунском насељу Алтини. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Момир Џамбић, протојереји Небојша Тополић и Славен Вукомановић, протонамесник Раде Јовић, јереји Мирко Ранисављевић и Владимир Пражић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Немања Боснић. Пре почетка свете Литургије, са благословом Његове Светости Патријарха г. Иринеја, епископ Антоније је произвео дипломираног теолога Велисава Миловановића у чин чтеца. По одслуженој светој Литургији, обављено је освећење славског колача и жита, након чега је Епископ пренео поздраве Његове Светости свечарима - братству храма: протојереју-ставрофору Јовану Кошевићу и протојереју-ставрофору Миладину Вукомановићу са парохијанима, одржавши пригодну беседу о животу и мученичкој кончини игумана Пајсија и ђакона Авакума. Владика Антоније је нагласио како су мученици својим страдањем за Христа, током вишевековне историје српског народа, употпунили списак светих Небеске Србије који пред престолом Свевишњега узносе молитве за спас нашег народа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×