Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'антић:'.
Found 5 results
-
Имам осећај, а можда и грешим, да много чешће тумачимо на литургији Јеванђелске перикопе, него што се уопште осврнемо на ризницу Павлових мудрости, утеха и поука у његовим посланицама. Ни њихова зачала нису случајно поређана онако како се износе кроз литургијску годину. Делови „апостола“ су увод у јеванђелске перикопе којима нас Црква поучава на литургији. А погледајте овај апостол, који смо чули у недељу! „Дужни смо ми јаки слабости слабих носити“ – како су то велике и можда и страшне речи! И то све да бисмо „кроз трпљење и утехом Писма имали наду“. Ко се сећа ових речи на улици? Коме ове речи падну на памет, кад видимо суседа и кажемо 'добар дан' на улици? Кад нас изнервира касирка, када нам дође да опсујемо шалтерског службеника, кад нам наплате казну за паркирање, кад нас врте по бескрајним ходницима бирократије, кад нас разљути комшија који хилтијем дрма читаву зграду, кад бисмо се подсмехнули баки из улице која нас надугачко и нашироко испитује о ближој и даљој фамилији... сетимо се светога апостола Павла, који је био много оштроумнији од нас, много савременији од нас самих, са много више личних слабости и невоља, које су га сигурно нагониле да се брецне, да викне, да опсује... Али, он нам каже да смо ДУЖНИ ми јаки слабости слабих носити. Ко су ти јаки? Зашто нас апостол назива јакима? Зато што смо хришћани, зато што на крштењу добијамо име у Господу и зато што на миропомазању добијамо печат дара Духа Светога, који носимо читавога живота. Добијамо право да се као штитом заклонимо Именом Господњим, Именом које је изнад свакога имена. А ко су они слаби? Они који пате и страдају било под каквим слабостима – од незнавености, до телесне слабости. И ми смо дужни да им помогнемо, јер Господ Коме је Павле читавог живота служио поучавао је своје ученике и рекао им да смо ми „со земљи“. Ако ми, који на крштењу задобијамо име хришћанско, не носимо то Име достојно и не сведочимо Христа, шта да чине они, којима нас је Христос послао? А коме нас то шаље Бог? Па нашим ближњима. Онима које виђамо сваки дан, чијим се слабостима смејемо, чије нас слабости љуте, чије слабости презиремо. И да не заборавимо, да је и ова посланица, али и све оне друге писана и за нас и нама, а не само онима којима је првенствено била упућена. И кад нас, тако, узнемири неко из наше близине, сетимо се речи које нам је упутио Павле, а Црква одредила да се оне на литургији произносе и припреме наше срце да чује поуку Јеванђеља. -
Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.-
- 1
-
-
- маленом
- јерванђеље
- (и још 5 )
-
Данашње Јеванђеље говори о човеку који је заузима прилично висок положај у друштву римске провинције (иако је он сам био малог раста), али је свим срцем желео да види Исуса, па је учинио нешто чега би се неко његовог статуса вероватно застидео: попео се на дрво, да би могао да уочи Исуса, јер због мноштва народа које се окупило није могао да га види. Прича се не завршава ту, јер Христос препознаје Закхејев труд и позива га по имену. Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука. Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили. Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај. Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време. View full Странице
-
Гост Јутарњег програма био је др Владимир Антић, доцент на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Говорећи о православном богослужењу, наш саговорник је најпре указао на старозаветне јудејске корене комплетног богослужбеног система наше свете Цркве, а потом је говорио о значају дневног молитвеног ритма у животу православних хришћана. У разговору са нашим гостом, дотакли смо се и проблематике у вези с немогућношћу свакодневног присуства свих верника богослужењима у храму. Извор: Радио Беседа -
