Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'андреј'.
Found 124 results
-
Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“. * Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао. Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду. * Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет. Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир. * Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног. Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу. То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“ То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни. * Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо. Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари. Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.) На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“. * Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке. * Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика. Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви. Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас. * Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће. * Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан. Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу. И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи. Извор: Православие.ру
-
Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Из духовничког дневника
Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016 -
Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру
-
Протојереј Андреј Новиков: Нови степен раскола
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру -
Протојереј Андреј Ткачов: Украјина - Методе борбе против Цркве
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру -
Version 1.0.0
14 downloads
.. Istorijsko i bogoslovsko objasnjenje o ikoni sv.Trojice od sv.Andreja Rubljova. -
Протојереј Андреј Ткачов: Нови Украјински раскол против истинске Цркве Христове
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград). -
Протојереј Андреј Ткачов: Шта је ново у новој години?
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру -
Протосинђел Андреј Дечанац: Бог се обукао у људско тијело и отворио врата вјечности!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Протосинђел Андреј Дечанац професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену служио је у недељу Светих Праотаца, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Љубомира Јовановића, јереја Младена Томовића и јереја Слободана Ђорића, пароха призренског. Протосинђел Андреј је у свом поучном слову подсјетио да се у предстојећем, једном од највећих хришћанских празника, Рођењу Христовом, испунила Тајна побожности за коју апостол Павле каже да се састоји у томе што се Бог јавио у тијелу, оправдао у Духу, проповједао незнабожцима и узнео у сили. Он је истакао да се за ту велику Тајну побожности припремамо и да сваки празник за нас у Цркви представља моменат у коме се ововремено и пролазно среће, љуби и грли са оним ванвременим и вјечним. Истичући да је Христово рођење један од највећих догађај у људској историји , отац Андреј је казао да је то догађај у коме се сам Бог обукао у људско тијело и учинио га дијелом вјечности. То је за нас отворило вјечност јер сваки човјек дијели ту људску природу коју је Господ узнио на Небеса и са којом је сио са десне стране Оца и самим тим има могућност да постоји у вјечности са Богом. „Христос се, дакле, обукао у људско тијело, Друго лице Свете Тројице, и тиме нам је отворио врата вјечности!. Али ако је његова улога у историји спасења била толико важна, гдје је био, зашто се о Њему није чуло много до Божића – Његовог рођења? Чуло се итекако, једино што многи људи нијесу могли да разумију све оно што је Господ покушавао да саопшти кроз историју преко својих, прије свега, пророка и праотаца.“ Отац Андреј је подсјетио да се данас наша Црква управо сјећа праотаца, оних који су у Старом завјету вјером препознали Христа и прије Његовог оваплоћења и доласка, којима је Духом било откривено да ће Он доћи и који су вјеровали у Месију: „Вјеровали су у Спаситеља који ће цио род човјечански кроз сво вријеме, и у прошлости и убудуће, спасти и одвести у живот вјечни. Праоци су Га виђали и многа јављања у Старом завјету којима се то говори, кажу свети оци, биле су христофаније. Наши праоци су могли видјети Христа прије Његовога оваплоћења и препознали Га као Божанско биће или као анђела Божијег, јер нијесу били сигурни пошто је пуноћа откровења, која су назначена у Старом завјету, наступила када је наступила пуноћа времена – када је Пресвета Богородица родила свога Сина, Господа нашега Исуса Христа Друго лице Свете Тројице.“ Говорећи о тој пуноћи времена, отац је истакао да је она везана за Божић када славимо и Матер Бога нашега која је послужила великој Тајни, која је у сржи домостроја, замисли о томе како треба спасити свијет нашег Бога. Сви праоци и прамајке који су имали искуство сусрета са Богом, који су га видјели и прије Његовог оваплоћења, носили су то сјећање, вијест да ће доћи Месија, помазаник Божији, Спаситељ – Исус Христос и да ће донијети спасење цијелом роду људском. Протосинђел Андреј Дечанац је нагласио да је суштина Божића што је Друго лице Свете Тројице – Син Божији обукао тијело људско, мада Га многи нијесу познали. Говорећи о данашњој јеванђељској причи о вечери на коју су многи позвани, отац је појаснио да се Божије откривење пружа свима, а прије свега се пружило јеврејском народу који је био носилац истините вјере. Он је објаснио да оно што је најбоље у јеврејском народу јесте да је он био носилац пророчанства да ће Месија доћи и да ће бити син човечији: „Међутим, они који су га познали су увијек били у мањини. То не треба да нас изненади јер знамо да ће истинско право стадо Христово бити у мањини кроз сво вријеме, као што је и у Старом завјету било у мањини. Каже Господ у Јеванђељу: Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ Данас на многим мјестима у свијету као и на Косову и Метохији, одакле долази отац Андреј, хришћани су мало стадо, али не треба да се бојимо због тога што би воља Оца нашег да нам да Царство: „Али то Царство које нам Отац даје преко Сина Свога, није од овога свијета и вијека, оно је везано за вјечност, за наше јединство са Богом и могућност да постојимо вјечно у Царству Божијем.То је била порука коју су Свети пророци и праоци преносили кроз вријеме“, казао је протосинђел Андреј Дечанац. Појаснио је да кад читамо Стари завјет видимо да је он увод који није заокружен и да своју поноћу може да добије само у Новом завјету и пожелио да нам Дух Свети да да у радости препознамо значај долазећег празника. „Да се радујемо заједно са праоцима и оцима, том њиховом пророчанству о доласку Исуса Христа – Спаситеља, Месије, да покушамо што више себе да припремимо, молитвом, постом, добрим дијелима за долазак Господа у тијелу и да га прославимо онако како то доликује. Да се зарадујемо могућношћи коју нам је Бог дао преко Сина Свога да присаједињујући се Њему сви уђемо у Царство небеско“, поручио је протосинђел Андреј Дечанац у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Велики број народа причестио се Светим Христовим тајнама. На крају Литургије а поводом Материца сетринство из Кола српских сестара „Свети Јован Владимир“ дјеци је уручило поклоне, а сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протосинђел Андреј Дечанац у Бару: Насилним мијењањем језика губимо основу нашег идентитета!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протосинђел Андреј Дечанац одржао предавање у крипти Саборног храма у Подгорици
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Протосинђел Андреј Дечанац одржао је синоћ у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења предавање на тему „Монашки живот на Косову и Метохији“. Ово предавање је било последње у циклусу током Божићног поста, која организује братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Отац Андреј је своје занимљиво предавање изложио пред великим бројем присутних, говорећи о веома тешком и комплексном положају и животу, као и крсту који са трпљењем и вјером носи хришћанска заједница на Косову и Метохији, будући да свакога дана и свакога часа свештенство, монаштво, вјерни народ трпи велика страдања. Он је навео многе примјере тога страдања, помињући притом и све велике светиње на светом и распетом Косову и Метохији које су претрпјеле многе похаре и скрнављења у лакшем или тежем смислу. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протојереј Андреј Ткачов: О стању ствари у Украјини
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“ Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре. Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом. Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент. То је питање Цркве. Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом. Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба. Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље. Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“. У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима. У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје? Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву. Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде. У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе. Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти. „Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица. Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету. А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас. Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља. Извор: Православие.ру -
ТВ Храм: Тајна празника - Свети Андреј Првозвани
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Протојереј Андреј Ткачов: „Блудница жели да се уда“
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
-
Протојереј Андреј Ткачов: Љубав се мери жртвом!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема. Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију. У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку. Љубав и знање Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава. Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије. Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост. Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли. За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све. Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива. Идемо даље. Пожртвованост На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго. Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све? Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма. Обличје љубави Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом. Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене. Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав. Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом. Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“ Благодат и умеће виђења Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове. Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око. Шта је обичан човек? Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити. За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом. Развој Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове. 20 година... Заљубили смо се. 30 година... Још увек смо заједно. 45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали. 65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини. Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге. Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели. Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили? Закључак У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо. Веза између љубави и знања. Жртва. Обавезна жртва у разном обличју. Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави. Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати. На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли. Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет. Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца. И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“ Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем. Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва. Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог. Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“ Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота -
Недавно је одређеном броју клирика наше Цркве приређен „топли зец“ у српским медијима. Мета је најприје био епископ Григорије, тада захумско-херцеговачки а данас њемачки, а потом епископ рашко-призренски, Теодосије, и игуман Високих Дечана, о. Сава Јањић. Разлог је, као што је вјероватно свима познато, њихово смјело иступање против одређених ставова српског политичког врха. Ова медијска хајка, у којој су учествовали и политички актери са државним функцијама, послужила је као повод да се наново постави питање о томе да ли иступање које има за циљ да критикује оне на политичким позицијама и њихове одлуке приличи једном клирику, уз то још и монаху. Има ли шта да тражи у сфери политичког човјек који се посветио сфери духовног? Да ли онај који се посветио животу самокритике има право да критикује друге? Ова питања намећу како они који сматрају да Црква нема шта да тражи у политичким збивањима, тако и они који мисле да има, али да би у том случају било најбоље, ако већ не и једино дозвољено, да хармонизује своје иступе са државним врхом. Није ријетко да се потоњи позивају на модел симфоније између државе и Цркве који је, како замишљају, био реализован у Источном римском царству. Један од могућих одговора на ова питања, као и на то зашто се она на овакав начин постављају, можемо пронаћи уколико бацимо поглед на једну занимљиву несугласицу међу црквеним историчарима петог вијека. У центру тог спора налази се једна од најславнијих личности Православне Цркве – Свети Јован Златоусти. 1. У својој Црквеној историји, Сократ Схоластик с битном резервом гледа на не тако давно преминулог Јована Златоустог. Писац његову личну аскетску уздржаност контрастира са његовом „необузданошћу“ у јавним наступима. Он изражава чуђење како човјек који је био тако уздржан у животу, није могао да се уздржи у својим бесједама, него је „свагда смјело говорио не зазирући ни од кога“.[1] Због тога су га, вели он, многи осуђивали, па и они који су му били блиски. Као примјер овог хроничног недостатка уздржаности у јавном говору, Сократ описује епизоду која је (између осталих) Златоустог довела у сукоб са царским двором. Наиме, у склопу ширег подухвата изградње култа личности тадашње царице Евдоксије, у Цариграду је подигнута њена сребрна статуа, одјевена у порфиру. Јован је, „практикујућу своју уобичајену смјелост у говору“,[2] вели он, руглу извргао како сам чин, тако и оне који су га спровели. Као резултат тога он је осуђен, свргнут са трона цариградског архиепископа, прогнан, те је у прогонству и умро.[3] У оба наведена случаја, Сократ карактерише Златоустову (незадрживу) смјелост у наступима користећи један важан израз: парезија (παρρησία). Управо практиковање парезије које један хроничар види као ману, други виде као врлину. Тако, Созомен за Златоустог као нарочиту похвалу истиче да је са великом смјелошћу иступао против сваке неправде, као да је чињена против њега самог. То је веома радовало народ у Цркви, али је истовремено срдило богаташе и велможе чије гријехе је на тај начин изобличавао.[4] На притужбу упућену Златоустом да против оних на власти не треба иступати отворено (користити парезију), Паладије у свом Дијалогу о животу Јована Златоустог одговара да такав приговор не приличи хришћанима него незнабошцима. Против власти је, одговара он, храбро иступао и Јован Крститељ, апостоли који су то чинили „у Христу“, као и светитељи.[5]Јован, дакле, не чини ништа друго него следује њиховом примјеру. Да овакво иступање може да га кошта главе, био је свјестан и сам Златоусти.[6] Слично томе, анонимни писац његовог Погребног слова од многих врлина истиче парезију коју Јован практикује чак и сада када је његов језик умирила смрт – чинећи то кроз своје списе.[7] Откуда ова несугласица међу оновременим историчарима око тога да ли Јована због смјелог иступања (парезије) против власти ваља хвалити или кудити? Да ли је ово храбро иступање против царске власти хришћанска врлина или мана? Да бисмо то разумјели, ваља погледати шта је то парезија око које је спор и настао, откуда то да ју је Златоусти практиковао и шта је о њој мислио. 2. Парезија је у свијету антике и позне антике означавала отворено казивање истине, нарочито оно које, за разлику од саопштавања милозвучних лажи, није било по вољи онима на позицији моћи.[8]Смјелост у говору, коју ова подразумијева, није могао свако себи да приушти. Заправо, испрва, у римском друштву, у доба републике, то и јесте могао свако да учини (или макар свако ко се могао назвати њеним грађанином) – излажући кандидате за сенаторе јавној критици, па чак и порузи. Као потенцијални вршиоци власти ови су били дужни да то поднесу и то је био саставни дио политичке игре тог времена. Међутим, ситуација се мијења када Рим постаје царство. Смјелост у јавном обраћању цару више није право свих, већ привилегија појединаца, и то веома малог броја. Овакво право задржавају сенатори, али чак и они бивају санкционисани. Тако је цар Веспазијан покушао да спријечи сенатора Хелвидија Приска да у сенату упражњава ово право. Како није могао да га спријечи да говори, а овај није намјеравао да говори оно што не мисли, цар му је запријетио смрћу, на шта му је Хелвидије одговорио: „А кад сам ја то теби тврдио да сам бесмртан? Нека свако поступи по сопственом нахођењу“.[9] Како су обојица поступали по свом нахођењу, Хелвидије је убрзо лишен живота. Епиктет, који је овај разговор забиљежио, представник је новог друштвеног слоја који је сада уважао привилигију парезије – ријеч је, дакако, о философима. Од њихове мудрости и знања могло се очекивати да ће указати на оно што, иако је можда тешко чути, може бити од користи. С друге стране, од њихове циљане дистанцираности од мреже друштвено-политичког утицаја, могло се очекивати да у ономе што говоре нема притворности која би имала за циљ да сакрије праве намјере – стицање моћи или богатства. Онај који се одрекао богатства и друштвене моћи – иако их је, захваљујући свом поријеклу, можда defacto понекад и уживао – нема претензије да оно што говори може да му донесе неку корист. Стога му се и дозвољава да говори оно што мисли – јер ту корист може да има онај коме је ово смјело обраћање упућено. Философи, међутим, нису били једини који су могли да себи приуште смјело иступање пред лицем власти. То су могли да учине и они који су с властодршцима били интимнно блиски. Тако, историја нам казује да је, рецимо, царица Теодора јавно искритиковала свог мужа, славног Јустинијана, због оклијевања и несигурности коју је показао током пуча који је против њега подигнут. Жена Римљанина могла је да се усуди, па чак и јавно, да практикује парезију – и у лице мужу саспе истину коју можда ни од кога другог не би могао чути. Са христијанизацијом царства мијењају се социјалне структуре. Старе везе се раскидају и нове успостављају. Тако се ускоро јавља нови слој људи који исказују смјелост, па чак и дрскост у наступима пред лицем власти. И овог пута ријеч је о философима, само оним хришћанским – прије свега о монасима и епископима. Управо Златоусти ваљано илуструје овај прелазак права на парезију са философâ на хришћане. Пошто су незадовољни пореском политиком полупали царске слике и статуе – што је представљало врхунац политичке издаје – грађани Антиохије са зебњом су ишчекивали царску одмазду. Цареви исљедници су ушли у град гдје су их на тргу дочекали монаси предвођени пустињаком Македонијем. Он се с њима смјело суочио и упозорио их да је цар превршио мјеру претећи да ће истријебити становнике града и да треба да га подсјете да је и он само човјек, као и они који су против њега устали.[10] Илуструјући прелазак права на парезију са философа на хришћане, Златоусти говори како су се први, уплашени од царске одмазде склонили, док су њихово мјесто у заштити грађана заузели монаси: „Гдје су сада они огрнути кратким огртачима, који показују дугачку браду и у десници носе штапове, ванцрквени философи … Сви су тада напустили град, сви су одмаглили, у рупе се сакрили … И становници града одлепршаше ка горама и пустим местима, а грађани пустиње сиђоше у град, показујући на самим делима оно што у претходним данима нисам престао да говорим: да онога који живи у врлини, пећ неће моћи повредити.“[11] „Вјетар парезије“, како вели историчар Питер Браун, „напросто је почео да дува са других страна“.[12] 3. Златоустова употреба парезије плод је, дакле, историјског процеса преношења ове привилегије – или прије, њеног освајања – са појединих друштвених слојева на црквене пастире. Шта је, међутим, сам Златоусти мислио о смјелом иступању против властодржаца? Премда се одговор већ да наслутити из наведених ријечи, он је најрјечитије дат у његовом тумачењу једног библијског догађаја из 2 дн 26, 16-23. До тада Богу мили и прилично успјешни јудејски цар Озија се осилио и стога му се срце искварило, казује библијски писац. Узео је себи за право да уђе у „светињу над светињама“. Улазак у овај посебан дио јерусалимског Храма био је искључиви прерогатив свештеника и то само једанпут годишње. У својој осионости, цар је то право узео за себе и тако прекршио божански закон. Међутим, испријечио му се свештеник Азарија који му је рекао да је згријешио, и заповједио да напусти светињу над светињама. Златоусти, тумачећи овај одјељак, говори о узвишености свештеничке службе која је виша од царске. Као што је небо више од земље, тако је и „слуга неба“ виши од онога који царује на земљи. Такође, он скреће пажњу на парезију коју је демонстрирао свештеник Азарија када је ушао за царем и опоменуо га да нема право да то чини. Ову смјелост Златоусти истиче као врлину која не гледа на моћ, нити на опасност коју супротстављање њој носи, већ на прво мјесто ставља служење Богу и његовој истини: „Видиш ли душу свештеника, како је испуњена великом смјелошћу и високим мислима? Он не гледа на висину власти, не размишља како је опасно заустављати душу обузету страстима, нити слуша Соломона који говори ‘Царева је срдња као рика младога лава“ (ПрС 19, 12); него гледа на истинског Цара небеса, замишља то судилиште и његову казну и окруживши се таквим мислима, у онаквом облику обраћа се тиранину’.“[13] 4. Да се вратимо питању неслагања између црквених историчара петог вијека. Зашто је за Сократа Схоластика Златоустова парезија „чудан“ недостатак који није у складу са Златоустовим врлинама, док је за друге то врлина која га чини великим проповједником и храбрим архијерејем? Одговор се у великој мјери крије у мотивима који су одредили историјско приповједање ових писаца. Друкчије речено, у намјерама с којима су градили своје представе историјских догађаја.[14] „Медијска слика“ коју су креирале Златоустове апологете (Созомен, Паладије) имала је за циљ да рехабилитује тада још увијек спорну личност цариградског архиепископа, који је међу бројним народом и клиром био вољени архијереј Цркве. Неправедно свргнутог архиепископа чије име је избрисано из црквених диптиха требало је приказати као пророка свог времена који је вјерно служио свом стаду. Његово иступање против неправде и изобличавање моралних преступа представљало је отворено казивање истине за коју је био спреман да положи свој живот, што се на крају и десило. Отуда се оно што је довело до његовог неправедног прогонства и смрти – а то је храбро иступање пред властодршцима – дакако, има разумјети као врлина. С друге стране, Сократ конструишући своју представу историје Цркве у датом периоду снажно истиче блиску повезаност између Цркве и царства. Показујући како се догађаји из црквене стварности преливају на ону политичку, али и обратно, истиче (између осталог) позитивну улогу коју цареви имају у рјешавању црквених спорова. Из тог разлога, он заговара идеју о хармонији цркве и Царства. Из складних односа и једно и друго имају корист, док несклад штети обома. Управо из овог разлога Сократ с резервом гледа на Златоуста који је својим смјелим казивањем истине узроковао нарушавање ове замишљење идиле. Слика коју је креирао Сократ имала је у виду друге, неко би рекао државотворне, интересе. У таквој представи ствари на храбро иступање против изградње култа личности живе царице, због чега страда хармоничан однос Цркве са царством, није могло да се гледа с благонаклоношћу.[15] 5. Враћајући се питању с почетка текста, можемо да констатујемо сљедеће. Да ли ћемо на отворену критику власти гледати као на ману која не приличи онима који су се посветили животу у уздржању или као на врлину оних који су свој комфор, безбједност, па чак и живот, подредили служењу истини, Богу и његовој светињи – у многоме зависи од представе стварности у чију одбрану иступамо. Оно што једну представу разликује од друге јесте одговор на питање да ли је важније говорити истину или сачувати хармоничан однос са властима од кога и власт и Црква – или макар њихови поједини представници – могу имати некакву корист. Од ових претпоставки зависи да ли ћемо критику доживјети као („добро“ или) „лоше“ мијешање Цркве у политику, да се послужим недавно употребљеним квалификацијама. Што се тиче Златоустог, он нас подсјећа да је потребно гледати не само на „рику младог лава“, него и на Божији суд, као и на светињу коју нам је оставио на чување. Некада је то била светиња над светињама јерусалимског Храма, у вријеме Златоустог и данас, то је Црква са свим њеним члановима. Нарочито онима који нису на позицијама моћи и који подносе неправду. А међу њима нису малобројни ни они који од којекаквих моћника бивају прогоњени бранећи истину и светиње својим животима. [1] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.21. [2] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.18. [3] Премда неки истраживачи доводе у питање историчност ове епизоде, то не доводи у питање оно о чему је овдје ријеч. Сократ је свакако сматрао проблематичном Златоустову „смјелост“, а он је свакако био осуђен и прогнан. Да ли је овај догађај био повод за то или не и није од пресудног значаја, премда за данашњицу може бити од симболичког. [4] Сократ Схоластик, Црквена историја, 8.2. [5] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 18. [6] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 8. [7] Погребно слово Јовану Златоустом, §4. [8] Овај термин постао је тема савремених истраживања понајвише захваљујући томе што га је Мишел Фуко ставио у фокус својих чувених предавања одржаних на Колеж де Франсу 1983. и 1984. године – Michel Foucault, Hrabrost istine: vladanje sobom i drugima II, prev. Zlatko Wurzberg, Sandorf i Mizantrop, Zagreb 2015. [9] Епиктет, Разговори, 1.2.21. [10] Теодорит Кирски, Богољубива историја, 9.7-8. [11] Јован Златоусти, Бесједе о статуама, 17.5. [12] Peter Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity, 106. Ова књига се на бриљантан начин бави овим и сродним питањима, а о генези парезије и њеном преласку у руке хришћанских ауторитета аутор нарочито говори у поглављима 2 и 3. [13] Јован Златоусти, Бесједе о цару Озији 5.2. [14] Како закључује Wendy Mayer, ‘The Making of a Saint: John Chrysostom in Early Historiography’, у: Martin Wallraff, Rudolf Brändle (ур), Chrysostomosbilder in 1600 Jahren: Facetten der Wirkungsgeschichte eines Kirchenvaters, Walter de Gruyter 2008, 39-59. [15] Како један истраживач вели: „Читава његова историја представља доказ да будући да ове везе [између Цркве и царства] постоје, будући да је држава погођена оним што се дешава у Цркви – јер истраживање прошлости показује како су расколи у Цркви довели до раскола у држави – дужност епископа је да се не свађају, не изазивају невоље, док цареви имају право да узму ствар у своје руке како би осигурали јединство Цркве“. Theresa Urbainczyk, Socrates of Constantinople: Historianof Church and State, The University of Michigan Press 1997, 78. извор
-
Андреј Јефтић: Смјело казивање истине
Драгана Милошевић је објавио/ла тема у Актуелна дешавања у СПЦ
Недавно је одређеном броју клирика наше Цркве приређен „топли зец“ у српским медијима. Мета је најприје био епископ Григорије, тада захумско-херцеговачки а данас њемачки, а потом епископ рашко-призренски, Теодосије, и игуман Високих Дечана, о. Сава Јањић. Разлог је, као што је вјероватно свима познато, њихово смјело иступање против одређених ставова српског политичког врха. Ова медијска хајка, у којој су учествовали и политички актери са државним функцијама, послужила је као повод да се наново постави питање о томе да ли иступање које има за циљ да критикује оне на политичким позицијама и њихове одлуке приличи једном клирику, уз то још и монаху. Има ли шта да тражи у сфери политичког човјек који се посветио сфери духовног? Да ли онај који се посветио животу самокритике има право да критикује друге? Ова питања намећу како они који сматрају да Црква нема шта да тражи у политичким збивањима, тако и они који мисле да има, али да би у том случају било најбоље, ако већ не и једино дозвољено, да хармонизује своје иступе са државним врхом. Није ријетко да се потоњи позивају на модел симфоније између државе и Цркве који је, како замишљају, био реализован у Источном римском царству. Један од могућих одговора на ова питања, као и на то зашто се она на овакав начин постављају, можемо пронаћи уколико бацимо поглед на једну занимљиву несугласицу међу црквеним историчарима петог вијека. У центру тог спора налази се једна од најславнијих личности Православне Цркве – Свети Јован Златоусти. 1. У својој Црквеној историји, Сократ Схоластик с битном резервом гледа на не тако давно преминулог Јована Златоустог. Писац његову личну аскетску уздржаност контрастира са његовом „необузданошћу“ у јавним наступима. Он изражава чуђење како човјек који је био тако уздржан у животу, није могао да се уздржи у својим бесједама, него је „свагда смјело говорио не зазирући ни од кога“.[1] Због тога су га, вели он, многи осуђивали, па и они који су му били блиски. Као примјер овог хроничног недостатка уздржаности у јавном говору, Сократ описује епизоду која је (између осталих) Златоустог довела у сукоб са царским двором. Наиме, у склопу ширег подухвата изградње култа личности тадашње царице Евдоксије, у Цариграду је подигнута њена сребрна статуа, одјевена у порфиру. Јован је, „практикујућу своју уобичајену смјелост у говору“,[2] вели он, руглу извргао како сам чин, тако и оне који су га спровели. Као резултат тога он је осуђен, свргнут са трона цариградског архиепископа, прогнан, те је у прогонству и умро.[3] У оба наведена случаја, Сократ карактерише Златоустову (незадрживу) смјелост у наступима користећи један важан израз: парезија (παρρησία). Управо практиковање парезије које један хроничар види као ману, други виде као врлину. Тако, Созомен за Златоустог као нарочиту похвалу истиче да је са великом смјелошћу иступао против сваке неправде, као да је чињена против њега самог. То је веома радовало народ у Цркви, али је истовремено срдило богаташе и велможе чије гријехе је на тај начин изобличавао.[4] На притужбу упућену Златоустом да против оних на власти не треба иступати отворено (користити парезију), Паладије у свом Дијалогу о животу Јована Златоустог одговара да такав приговор не приличи хришћанима него незнабошцима. Против власти је, одговара он, храбро иступао и Јован Крститељ, апостоли који су то чинили „у Христу“, као и светитељи.[5]Јован, дакле, не чини ништа друго него следује њиховом примјеру. Да овакво иступање може да га кошта главе, био је свјестан и сам Златоусти.[6] Слично томе, анонимни писац његовог Погребног слова од многих врлина истиче парезију коју Јован практикује чак и сада када је његов језик умирила смрт – чинећи то кроз своје списе.[7] Откуда ова несугласица међу оновременим историчарима око тога да ли Јована због смјелог иступања (парезије) против власти ваља хвалити или кудити? Да ли је ово храбро иступање против царске власти хришћанска врлина или мана? Да бисмо то разумјели, ваља погледати шта је то парезија око које је спор и настао, откуда то да ју је Златоусти практиковао и шта је о њој мислио. 2. Парезија је у свијету антике и позне антике означавала отворено казивање истине, нарочито оно које, за разлику од саопштавања милозвучних лажи, није било по вољи онима на позицији моћи.[8]Смјелост у говору, коју ова подразумијева, није могао свако себи да приушти. Заправо, испрва, у римском друштву, у доба републике, то и јесте могао свако да учини (или макар свако ко се могао назвати њеним грађанином) – излажући кандидате за сенаторе јавној критици, па чак и порузи. Као потенцијални вршиоци власти ови су били дужни да то поднесу и то је био саставни дио политичке игре тог времена. Међутим, ситуација се мијења када Рим постаје царство. Смјелост у јавном обраћању цару више није право свих, већ привилегија појединаца, и то веома малог броја. Овакво право задржавају сенатори, али чак и они бивају санкционисани. Тако је цар Веспазијан покушао да спријечи сенатора Хелвидија Приска да у сенату упражњава ово право. Како није могао да га спријечи да говори, а овај није намјеравао да говори оно што не мисли, цар му је запријетио смрћу, на шта му је Хелвидије одговорио: „А кад сам ја то теби тврдио да сам бесмртан? Нека свако поступи по сопственом нахођењу“.[9] Како су обојица поступали по свом нахођењу, Хелвидије је убрзо лишен живота. Епиктет, који је овај разговор забиљежио, представник је новог друштвеног слоја који је сада уважао привилигију парезије – ријеч је, дакако, о философима. Од њихове мудрости и знања могло се очекивати да ће указати на оно што, иако је можда тешко чути, може бити од користи. С друге стране, од њихове циљане дистанцираности од мреже друштвено-политичког утицаја, могло се очекивати да у ономе што говоре нема притворности која би имала за циљ да сакрије праве намјере – стицање моћи или богатства. Онај који се одрекао богатства и друштвене моћи – иако их је, захваљујући свом поријеклу, можда defacto понекад и уживао – нема претензије да оно што говори може да му донесе неку корист. Стога му се и дозвољава да говори оно што мисли – јер ту корист може да има онај коме је ово смјело обраћање упућено. Философи, међутим, нису били једини који су могли да себи приуште смјело иступање пред лицем власти. То су могли да учине и они који су с властодршцима били интимнно блиски. Тако, историја нам казује да је, рецимо, царица Теодора јавно искритиковала свог мужа, славног Јустинијана, због оклијевања и несигурности коју је показао током пуча који је против њега подигнут. Жена Римљанина могла је да се усуди, па чак и јавно, да практикује парезију – и у лице мужу саспе истину коју можда ни од кога другог не би могао чути. Са христијанизацијом царства мијењају се социјалне структуре. Старе везе се раскидају и нове успостављају. Тако се ускоро јавља нови слој људи који исказују смјелост, па чак и дрскост у наступима пред лицем власти. И овог пута ријеч је о философима, само оним хришћанским – прије свега о монасима и епископима. Управо Златоусти ваљано илуструје овај прелазак права на парезију са философâ на хришћане. Пошто су незадовољни пореском политиком полупали царске слике и статуе – што је представљало врхунац политичке издаје – грађани Антиохије са зебњом су ишчекивали царску одмазду. Цареви исљедници су ушли у град гдје су их на тргу дочекали монаси предвођени пустињаком Македонијем. Он се с њима смјело суочио и упозорио их да је цар превршио мјеру претећи да ће истријебити становнике града и да треба да га подсјете да је и он само човјек, као и они који су против њега устали.[10] Илуструјући прелазак права на парезију са философа на хришћане, Златоусти говори како су се први, уплашени од царске одмазде склонили, док су њихово мјесто у заштити грађана заузели монаси: „Гдје су сада они огрнути кратким огртачима, који показују дугачку браду и у десници носе штапове, ванцрквени философи … Сви су тада напустили град, сви су одмаглили, у рупе се сакрили … И становници града одлепршаше ка горама и пустим местима, а грађани пустиње сиђоше у град, показујући на самим делима оно што у претходним данима нисам престао да говорим: да онога који живи у врлини, пећ неће моћи повредити.“[11] „Вјетар парезије“, како вели историчар Питер Браун, „напросто је почео да дува са других страна“.[12] 3. Златоустова употреба парезије плод је, дакле, историјског процеса преношења ове привилегије – или прије, њеног освајања – са појединих друштвених слојева на црквене пастире. Шта је, међутим, сам Златоусти мислио о смјелом иступању против властодржаца? Премда се одговор већ да наслутити из наведених ријечи, он је најрјечитије дат у његовом тумачењу једног библијског догађаја из 2 дн 26, 16-23. До тада Богу мили и прилично успјешни јудејски цар Озија се осилио и стога му се срце искварило, казује библијски писац. Узео је себи за право да уђе у „светињу над светињама“. Улазак у овај посебан дио јерусалимског Храма био је искључиви прерогатив свештеника и то само једанпут годишње. У својој осионости, цар је то право узео за себе и тако прекршио божански закон. Међутим, испријечио му се свештеник Азарија који му је рекао да је згријешио, и заповједио да напусти светињу над светињама. Златоусти, тумачећи овај одјељак, говори о узвишености свештеничке службе која је виша од царске. Као што је небо више од земље, тако је и „слуга неба“ виши од онога који царује на земљи. Такође, он скреће пажњу на парезију коју је демонстрирао свештеник Азарија када је ушао за царем и опоменуо га да нема право да то чини. Ову смјелост Златоусти истиче као врлину која не гледа на моћ, нити на опасност коју супротстављање њој носи, већ на прво мјесто ставља служење Богу и његовој истини: „Видиш ли душу свештеника, како је испуњена великом смјелошћу и високим мислима? Он не гледа на висину власти, не размишља како је опасно заустављати душу обузету страстима, нити слуша Соломона који говори ‘Царева је срдња као рика младога лава“ (ПрС 19, 12); него гледа на истинског Цара небеса, замишља то судилиште и његову казну и окруживши се таквим мислима, у онаквом облику обраћа се тиранину’.“[13] 4. Да се вратимо питању неслагања између црквених историчара петог вијека. Зашто је за Сократа Схоластика Златоустова парезија „чудан“ недостатак који није у складу са Златоустовим врлинама, док је за друге то врлина која га чини великим проповједником и храбрим архијерејем? Одговор се у великој мјери крије у мотивима који су одредили историјско приповједање ових писаца. Друкчије речено, у намјерама с којима су градили своје представе историјских догађаја.[14] „Медијска слика“ коју су креирале Златоустове апологете (Созомен, Паладије) имала је за циљ да рехабилитује тада још увијек спорну личност цариградског архиепископа, који је међу бројним народом и клиром био вољени архијереј Цркве. Неправедно свргнутог архиепископа чије име је избрисано из црквених диптиха требало је приказати као пророка свог времена који је вјерно служио свом стаду. Његово иступање против неправде и изобличавање моралних преступа представљало је отворено казивање истине за коју је био спреман да положи свој живот, што се на крају и десило. Отуда се оно што је довело до његовог неправедног прогонства и смрти – а то је храбро иступање пред властодршцима – дакако, има разумјети као врлина. С друге стране, Сократ конструишући своју представу историје Цркве у датом периоду снажно истиче блиску повезаност између Цркве и царства. Показујући како се догађаји из црквене стварности преливају на ону политичку, али и обратно, истиче (између осталог) позитивну улогу коју цареви имају у рјешавању црквених спорова. Из тог разлога, он заговара идеју о хармонији цркве и Царства. Из складних односа и једно и друго имају корист, док несклад штети обома. Управо из овог разлога Сократ с резервом гледа на Златоуста који је својим смјелим казивањем истине узроковао нарушавање ове замишљење идиле. Слика коју је креирао Сократ имала је у виду друге, неко би рекао државотворне, интересе. У таквој представи ствари на храбро иступање против изградње култа личности живе царице, због чега страда хармоничан однос Цркве са царством, није могло да се гледа с благонаклоношћу.[15] 5. Враћајући се питању с почетка текста, можемо да констатујемо сљедеће. Да ли ћемо на отворену критику власти гледати као на ману која не приличи онима који су се посветили животу у уздржању или као на врлину оних који су свој комфор, безбједност, па чак и живот, подредили служењу истини, Богу и његовој светињи – у многоме зависи од представе стварности у чију одбрану иступамо. Оно што једну представу разликује од друге јесте одговор на питање да ли је важније говорити истину или сачувати хармоничан однос са властима од кога и власт и Црква – или макар њихови поједини представници – могу имати некакву корист. Од ових претпоставки зависи да ли ћемо критику доживјети као („добро“ или) „лоше“ мијешање Цркве у политику, да се послужим недавно употребљеним квалификацијама. Што се тиче Златоустог, он нас подсјећа да је потребно гледати не само на „рику младог лава“, него и на Божији суд, као и на светињу коју нам је оставио на чување. Некада је то била светиња над светињама јерусалимског Храма, у вријеме Златоустог и данас, то је Црква са свим њеним члановима. Нарочито онима који нису на позицијама моћи и који подносе неправду. А међу њима нису малобројни ни они који од којекаквих моћника бивају прогоњени бранећи истину и светиње својим животима. [1] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.21. [2] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.18. [3] Премда неки истраживачи доводе у питање историчност ове епизоде, то не доводи у питање оно о чему је овдје ријеч. Сократ је свакако сматрао проблематичном Златоустову „смјелост“, а он је свакако био осуђен и прогнан. Да ли је овај догађај био повод за то или не и није од пресудног значаја, премда за данашњицу може бити од симболичког. [4] Сократ Схоластик, Црквена историја, 8.2. [5] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 18. [6] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 8. [7] Погребно слово Јовану Златоустом, §4. [8] Овај термин постао је тема савремених истраживања понајвише захваљујући томе што га је Мишел Фуко ставио у фокус својих чувених предавања одржаних на Колеж де Франсу 1983. и 1984. године – Michel Foucault, Hrabrost istine: vladanje sobom i drugima II, prev. Zlatko Wurzberg, Sandorf i Mizantrop, Zagreb 2015. [9] Епиктет, Разговори, 1.2.21. [10] Теодорит Кирски, Богољубива историја, 9.7-8. [11] Јован Златоусти, Бесједе о статуама, 17.5. [12] Peter Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity, 106. Ова књига се на бриљантан начин бави овим и сродним питањима, а о генези парезије и њеном преласку у руке хришћанских ауторитета аутор нарочито говори у поглављима 2 и 3. [13] Јован Златоусти, Бесједе о цару Озији 5.2. [14] Како закључује Wendy Mayer, ‘The Making of a Saint: John Chrysostom in Early Historiography’, у: Martin Wallraff, Rudolf Brändle (ур), Chrysostomosbilder in 1600 Jahren: Facetten der Wirkungsgeschichte eines Kirchenvaters, Walter de Gruyter 2008, 39-59. [15] Како један истраживач вели: „Читава његова историја представља доказ да будући да ове везе [између Цркве и царства] постоје, будући да је држава погођена оним што се дешава у Цркви – јер истраживање прошлости показује како су расколи у Цркви довели до раскола у држави – дужност епископа је да се не свађају, не изазивају невоље, док цареви имају право да узму ствар у своје руке како би осигурали јединство Цркве“. Theresa Urbainczyk, Socrates of Constantinople: Historianof Church and State, The University of Michigan Press 1997, 78. извор View full Странице -
Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру
-
Протојереј Андреј Ткачов: Бог је реалност
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру View full Странице -
.thumb.png.cacd54bc35daf66be124345a384a4c0c.png)
Архимандрит Андреј (Конанос) о томе у које замке ђаво хоће најчешће да нас увуче
JESSY је објавио/ла тема у Из духовничког дневника
Извор: Православни живот (Руски) Архимандрит Андреј (Конанос) | 26. јун 2018 Рече једном неки човек старцу Пајсију: – Спавам по цео дан. На шта је Старац одговорио: – Нема ништа лоше у томе, кад спаваш, не грешиш. Како су чудесни ови свети људи: чак и када им откријемо своје грехове, грешке и разна претеривања, они све то претворе у добру мисао, због своје скромности. Смирење им омогућава да на све гледају на благодатан начин, да сагну главу и немају арогантно настројење према другом, управо како ми радимо, па кажемо: – Слушај мене шта ћу ти рећи! Престани с тим! Исправи то! Не, свети људи не говоре тако што, нити било шта захтевају од другог нити траже било шта већ искључиво очекују пуно само од себе. Они себе укоревају, кажњавају себе и боре се против себе. Све друге људе воле и обожавају све и свја. Био сам задивљен речима св. Нифонта Константинопољског: „Кад видиш човека, у својим мислима падни ничице пред њим и поклони му се“. Можеш ли ти да се поклониш другом? Можеш ли да повијеш главу као кад се савија пшенични клас? Када пшеница порасте и у њој се налази зрно, клас претеже и савија се. Када приметиш то савијање, кажеш себи: – Ту се налази зрно, ту се налази садржај. Ако си садржајан, савијаш се. Ако нема садржаја, онда те ништа не вуче ка земљи, и параш носом облаке. Али желиш да сагледаш себе, пожелиш да будеш другачији, попут класа на почетку свог раста, рецимо тако, као у детињству. Такав је, на пример, неки згодан младић, али пун себе, који не жели да се помири са другим, јер има високо мишљење о себи, он се кочопери, и жели да буде примећен и да се његово мишљење чује … Управо због тога је најважније имати смирење, тражити од Господа смирење, поклонити се Господу, како би нас затекао понизнима и благословио нас. Будимо изузетно пажљиви, јер гордост је, у ствари, наш највећи проблем. Највећи мој проблем је моја себичност. Шта хоћеш да кажеш тиме? Значи и ти имаш тај проблем? Да, схватам. Капирам да гордост ни тебе није заобишла. Ако заиста размислимо о проблемима које имам и сам и које имате и ви, видећемо да је себичност у суштини највећи кривац – али буквално .. Можда ћеш ми замерити: – Добро, шта сам толико згрешила да се разболим? Могу ли стварно да се разболим због своје себичности? Да. Можда ниси болесна због своје себичности, иако себичност утиче и на тело, али тај протест против болести који је у теби, опет је манифестација себичности. Да си се смирила, ти би на прави начин сагледала своју болест. Јел` разумеш? Јер није проблем у самој болести; питање је како болест сагледавамо, како се болест тумачи и да ли човек то тумачење прихвата. Твој „его“ је увек крив. Ако у свему проналазиш замерку, стално кукаш, ако си незадовољна, ако гунђаш на свој живот, ако ти нешто недостаје и стално си утучена, то ти се све догађа јер ти недостаје Христос и смирење. Недостаје ти смирење, али си зато пуна самољубља (егоизма). -
Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
-
Протојереј Андреј Ткачов: Мир као рат
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице -
Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру
-
Протојереј Андреј Ткачов: О смрти - погледи
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Прича се тиче Почајевске Лавре, у годинама религиозних конфликата у Западној Украјини. У Богородичиној цркви се окупио велики број бранилаца вере, по чину ништа мањем од протојерејског. Паметне очи, густе браде, озбиљне речи. Дискутовали су, саветовали се, уздисали, слегали раменима, износили предлоге. Једно питање: шта чинити? Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру. Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо. У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине. Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч. Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи. – Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се. Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе. – Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио. Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију. Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе. Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања. Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом. Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем. *** Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно. Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори: – Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама. Заћутала је на неколико секунди. – Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те. Помиловала је крст, и упутила се ка излазу. *** Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје. Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне. Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао? Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба. Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто. *** „Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу. 1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима. У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка. Извор: Православие.ру View full Странице -
Протојереј Андреј Ткачов: Цариградски Патријарх и Украјински раскол
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
