Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'андреј'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 134 results

  1. Део 1. Волети значи желети добро другоме Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970). Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници. Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја. Волети значи желети добро другоме Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! (Крај следи.) Архимандрит Андрей (Конанос) С новогрчког превела Александра Никифорова Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015. Са руског Марина Тодић 20 / 01 / 2016
  2. Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“. У првој глави романа упознајемо се с породицом главног јунака по којем је роман добио назив. Служећи за част и име, Његов се отац у дуг сплео; Три бала даво сваке зиме И страћио иметак цео. Као што постаје јасно већ на први поглед пред нама је „професионални дужник“ који је навикао да троши више него што има и који је упропастио породицу бацајући друштву прашину у очи. Такав је Евгенијев отац. Данас се каже да „и одрасли имају своје играчке, само што су оне скупље“. Али сам принцип постоји од давнина. Суштина овог принципа је следећа. Људи због нечега одлучују да троше више него што имају. У дилеми „бити или изгледати“ одлучују се за ово друго, за „изгледати“. И плаћају за имиџ… туђим новцем. После нису у стању да врате оно што су узели. Даље варијанте су разноврсне: одлазак у затвор због дугова, заплена имовине, бекство, самоубиство, пијанство због безнађа и др. Евгенијев отац је трошио новац на шампањац, посластичаре и куваре, плаћање оркестра и лепу одећу. То му је било потребно како би се правио важан у друштву. Иако у прво време није био сиромашан касније је пропао. Као што је своје одбијање да игра карте објаснио други Пушкинов лик, Герман из „Даме пик“, он „није хтео да ризикује да изгуби неопходно у жељи да добије сувишно“. Евгенијев отац је управо изгубио потребно уздижући привидно свој статус и „пружајући се преко губера“. То се дешава од памтивека до данас. Управо се релативно имућни људи, у сваком случају не сиромашни, лако пецају на „превару богатства“ (Мт. 13: 22) и падају у дужничко ропство. Историја нам убедљиво доказује да финансијска моћ поверилаца расте управо захваљујући људима који су навикли на раскош и који у принципу не желе да живе скромније. Некада су то били изданци племићких породица, који су се очигледно изродили и који нису умели да живе осим тако да их сви виде и за туђ рачун. Данас број људи у овој армији расте независно од разлика између слојева које су се максимално избрисале. Али се нису избрисале ни похлепа, ни глупост, ни људска неодговорност. Студент који се храни у „Мекдоналдсу“ и који се облачи секнд-хенду узима кредит да би купио нови модел ајфона. Човек који вози кола од пола милиона рубаља узима још пола милиона рубаља на кредит и купује још престижнији аутомобил. Породица која може себи задуживања да дозволи одмор у приступачном летовалишту средње класе због одласка у престижно летовалиште узима кредит. Оваквих примера има врло много и свако од нас ће, ако то жели, допунити њихов списак или сопственим „хировима“ или сличним примерима из живота познаника. Нећемо разматрати случајеве зајмова за потребе посла или плаћање комуналија, односно случајева кад човека покреће стварна, а не привидна потреба. Али обратите пажњу на мноштво примера који спадају у категорију коју смо поменули на почетку. Мода, статус, жеља за новином, вечита тежња ка променама, страх да не будемо гори од пријатеља и познаника, бојазан да ћемо бити окарактерисани као прости… Сви ови мисаони тирани, па чак и демони, као наоружани стражари грубо терају људе на поступке који уопште нису последица истинске нужде или животне потребе. То је духовна болест. И треба да се лечи Духом. Уколико је човек гладан и наг то су материјални проблеми (који такође имају духовне узроке). Али везивање себе дуговима због, рецимо, моде је чисто духовна болест, која ни на који начин не зависи од материјалних фактора. Истаћи ћемо да су управо људи који прокламују идеолошки материјализам („ето, ја не верујем у Бога и не молим се, све су то измишљотине“) у пракси незаштићенији од верника пред агресивном поплавом рекламе, јавног мњења или живота у атмосфери журке. Чујмо глас апостола Павла. Нека он није ауторитет за све, али ће, даће Бог, његове речи сигурно дирнути некога у душу: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1 Тим. 6: 6-8). Нека се човек задржи на овим речима и размисли: шта је донео на свет кад је изашао из утробе? Шта ће понети кад склопи очи и престане да се креће? Зар му неће као сан изгледати сви снови о стицању и иметку? И свет који је тако успешно свакодневно варао човека, који га је изазивао и мамио, смејаће му се, мртвом, како би наставио да вара живе. Поновимо да мноштво дугова и опасних подухвата нису изазвани ничим, апослутно ничим битним, осим таштине и глупости које живе у души којој је страна вера Божија. О томе даље Павле говори: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1 Тим. 6: 9). Среброљубац није онај ко има много, него ко много хоће. Притом није важно да ли вози ладу или мерцедес. Садржај срца одређује тајну човека по којој ће му судити непоткупљиви Бог. Зато је речено „који хоће да се богате“, а не просто „богати“. Управо то је „превара богатства“ о којој је раније било говора. Превара значи обмана, привидан сан који у себи крије страшне невоље. У „искушења и замку“ спадају и оне невоље у које дужник може доспети. Што је већи зајам, то је већа опасност. Деца, покретна и непокретна имовина, унутрашњи органи и сам живот често постају средства за враћање дуга. Да је тако потврђују нам и црна хроника и историјски примери. За човека треба да буде природно да се боји дугова као што се природно боји ропства или друге тешке зависности. Зар није ропство позајмљивати од једних да би вратио другима, плашити се телефонских позива, крити се и мењати адресе? Обратимо пажњу на то да је дуг слика и прилика греха. У молитви Господњој научени смо да се молимо: Остави нам дугове наше као што и ми остављамо дужницима нашим. И читав збор тумача као да нам једним устима објашњава да су наши дугови пред Богом, наши грехови, грешке, хотимични и нехотични погрешни поступци. Исто су и дугови ближњих према нама, то су њихови грехови који захтевају лечење кроз помирење и активну љубав. Дакле, ако су божанска Христова уста реч „грех“ заменила речју „дуг“, између њих несумњиво постоји суштинска сличност. Грех везује човека, поробљава га. И дуг такође. Човек који има грехове је роб греха. Човек који има дугове је роб дуга. И један и други човек су обузети страхом, лишени су слободе и радости. Они не уживају у животу, већ живе под притиском као роб под теретом. Савремени свет навикава човека да се лако задужује, да се заробљава кредитима и да се не секира много о томе кад ће морати да их плати. То значи да свет нашу свест своди на ниво малог детета кад је човек у стању да се радује ствари коју види, али није у стању да размисли о одговорности због тога што је поседује. Погледајте пажљивије децу. Како се брзо радују новој играчки и како је брзо заборављају кад угледају другу. Они имају минимум сећања о прошлости и предвиђања будућности. То је природна слабост ума код малог детета. Али је то неопростива слабоумност код одраслог човека. То је знак активног туђег рада на његовој свести. Јер какве импулсе наша душа добија са свих страна? „Треба ти – узми. Узео си – радуј се. Не лупај главу о томе како ћеш да вратиш. Некако ћеш вратити.“ Човек који живи у оваквој парадигми је заиста слабоуман. Он није опасан само по себе и своју родбину (често управо родбина преузима на себе терет отплаћивања дугова које је направио њихов сродник-егоиста). Овакав човек је опасан и по зајмодавца. Инспектори и иследници би нам уколико то желимо испричали много прича у којима су убијени људи који су некоме позајмили новац. Човек прво узима. После не може да врати. Онда му ђаво шапуће суманути план о томе како да изађе из ове ситуације: Убиј га и немој ништа да му враћаш. Мноштво примера доказује да ово нису фантазије и шале. У принципу, теже је враћати него узимати. Јер, како о томе тачно говори позната шала „узимаш туђе за неко време, а враћаш своје заувек“. И људи тако нерадо враћају да друга пословица каже: „Ако хоћеш да се посвађаш са човеком, позајми му новац.“ И о томе вреди нешто рећи. Јеванђељска реч говори само о онима који дају, тачније „Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5: 42). А ми говоримо о одразу ове заповести као у огледало која би требало да звучи: „Јеси ли узео дуг? Врати време“. Овакво „додавање“ Јеванђељу није за осуду, јер Господ, напротив, захтева да из самих јеванђељских принципа изводимо правила за практично понашање. Речено је, на пример, да се осуђују они који гледају жену са жељом (в. Мт. 5: 27). Такви већ чине прељубу у свом срцу. То је речено о мушкарцима. Али се смело може „додати“ да ће и жени која је бацила похотан поглед на мушкарца бити суђено као прељубници. Данас кад се слобода погрешно схвата о женском блуду морамо говорити исто толико много као и о мушком. Дакле, од нас се захтева размишљање о заповестима, јер смо људи. Заповести су дате слободним и паметним бићима, а нису убачене као плоча у робота. На основу реченог заиста можемо не само да захтевамо од оних који дају (Дај!), већ и од оних који узимају (Врати!). Али поново и опет треба да се враћамо на главну мисао. Дужнички зајам је изнуђена мера, а не животна норма. Животна норма је да умемо да живимо са онолико колико имамо и да „не будемо никоме ништа дужни осим да љубимо један другога“ (Рим. 13: 8). Додајмо такође и речи једног подвижника који је учио да је најбоље средство да човек увек буде сиромашан намерно невраћање дугова и рад недељом и о празницима. Смисао реченог је да нико не жели да живи у сиромаштву. Али мораће ако не буде поштовао Бога и ако буде занемаривао недељну и празничну службу у храму. Радиће тих дана као и нерадних. И друга ствар: узимаће на зајам и неће враћати чак и ако има да врати. Услед ове две грешке у човековој души као да се стварају неке рупе. Паклена промаја може кроз њих да издува све Божије дарове. То није апстрактно моралисање, јер се све заповести проверавају делом. „Окушајте Ме у том, вели Господ над војскама“ (Мал. 3: 10). Извор: Православие.ру
  3. Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва. Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања. Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу. ''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју. Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''. Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''. ''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму. Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла. Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. ''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка'' Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова. По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника. Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника. Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу: ''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи. Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.'' Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности. "-О Боже какви људи. -Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих. -Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?" (STALKER)
  4. Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто? Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија. Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом. Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“. Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење. Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе. Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо. Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила. Извор: Православие.ру
  5. У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени субјекат ће учинити сам. Ову генијално просту ствар схватали су непријатељи Јевреја кад је народ предвођен Богом ишао из Египта у Обећану земљу. „Бог је с њима док не греше, – сматрали су. – Научимо их да греше, па ћемо их победити голим рукама.“ Чак не мора бити ни „научимо их да греше“. Сви ми ионако умемо да грешимо. Треба подстаћи, стимулисати људе, учинити грех приступачним, „удобообстојатељним“, како каже Павле (Јевр. 12: 1). У нашим условима ово звучи на следећи начин: „Рећи ћемо да грех не постоји, постоје нове норме које одбацују средњовековни фанатици.“ Сигурно сте и сами много пута чули овакву апологетику. И тада човек (друштво) остају без помоћи Бога Који се повлачи од људи, јер се Бог гнуша греха. И тада је заиста готово. У смислу да наступа крај. Сам ћеш тада за шарену лажу дати развратницима све оно што ти је најдраже. И још ћеш остати без разума, сећања и снаге; живећеш плашећи се и осврћући се; сам себи ћеш бити одвратан, дакле, и бескористан. То је тактика која је описана још у Књизи Бројева и коју нису користили само Медијци. Совјетски морал који је забрањивао човеку да греши, забрањивао му је и да се моли. Ограничавао је приступ изворима благодати (Библији и Тајнама). Дакле, рађао је лицемерје, волео је да греши тајно и морални ниво је одржавао само забранама. Затим је време забрана прошло и наши људи су почели да греше отворено, као да су се откинули с ланца. Постојао је ризик да се саме речи „морал“ или „стид“ претворе у анахронизам, рудимент прошлости попут „свемилостиво је благоволео да изволи“. Да бисмо живели морал нам је потребан исто као и хлеб. Потребни су нам и савест, и страх Божији, и устаљене моралне норме заједничког живота. Извори благодати су већ отворени: више нико не крије Библију, не руши храмове. Међутим, народ који се одвикао од њих осуђен је да још дуго вежба моралну мускулатуру на свом дистрофичном телу како би бело у његовим очима опет постало бело, а црно – црно. Ево, рецимо, такозвани грађански „брак“. Он је у наш живот ушао одавно и чврсто и од времена настанка је већ стигао да се промени нагоре. Од времена Француске револуције овим именом се називало супружништво регистровано у органима локалне власти, али лишено црквеног благослова. Сад се овај назив примењује на обичан саживот без икакве легализације и регистрације, а не брак без венчања. „Да ли би хтела да са мном живиш, спаваш и сл.? Ако би хтела, ни ја немам ништа против. Само хајде да то чинимо без икаквих обавеза, печата, заклетви и потписа. Коме првом буде досадило нека оде, а дуго нека се мирно помири с тим. Слободни смо људи. Наравно, без деце. Иначе нећемо моћи лако да се разиђемо.“ Ако она каже: „Пристајем,“ управо то је „грађански брак“ у модерном паковању. Зар нико није приметио да је то просто завера против жене? Не ради се чак о томе што она генетски, свом утробом и кожом жели породицу, децу, стабилност и огњиште. Колико год да је малтертирају друштвени експериментатори, она то још увек жели налазећи се у оквиру природе коју је створио Бог. Међутим, не ради се чак ни о томе. У сваком случају се ради о томе што она брже стари и губи привлачност. За њу није добро да своје слатке и нежне године троши на грех. Један ће с њом провести пар година (од њене 19. до 22). После ће рећи: „Досадила си ми. Хајде, до виђења.“ Затим ће други с њом живети исто тако (без деце и обавеза). То ће бити већ, рецимо од 22. до 25. Онда ће годину-две дана бити у депресији и наступиће принудни прекид (колико год да си лепа, данас је велики проблем наћи свог пара). Од 26. до 30. ће уследити још неки покушај са истим програмом активности – без деце, без потписивања, у изнајмљеним становима. Да ли треба објашњавати да ће жена из године у годину губити младост и снагу, да ће у различитим постељама трошити своју свежину и лепоту? Да ли треба објашњавати да ће у својој тридесетој години мало личити на себе у својој деветнаестој? И премда њено срце неће престати да жели срећу, шансе за срећу ће се све више и више топити, као Снежана на жарком сунцу. Ова Снежана ће се топити од суза, а не од воде. И будућност ће временом страшно написати на видику реч „старост“ с подједнако страшним додатком: „усамљена, зла и бескорисна“. „Зла“ зато што није могуће да не буде озлојеђена на цео свет оставши на његовој маргини, чак ако се то десило и њеном кривицом. Дакле, девојке, кад вам неко нуди слободне односе, отворено вам нуди да се унесрећите. И то што савремено болесно друштво ово толерише нимало не потире злочиначку природу ове појаве. А шта је са мушкарцем? Њему је лакше. Њега моћни инстинкт не зове да рађа. И ако нема много савести он ће и са 35-40 наћи себи двадесетогодишњу глупачицу која исповеда принципе слободних односа. Нарочито ако има пара. Чак не мора имати много. Биће довољно да има свој стан и да може да одведе госпођицу у ресторан. Можда ћете рећи да тако и треба. А ја нећу то рећи. И нећу рећи да се може украсти туђи муж из породице зато што су даму већ стигле године и што јој није до принципа. И нећу рећи да мушкарац може да живи у две куће дајући повремено љубавници новац за абортус. И нећу рећи да се може спавати с човеком пре него што сазнаш како се зове она (онај) с ким си се пробудио (пробудила) ујутру. И премда се то дешава на све стране велики број случајева ме неће убедити да кажем да је то норма. То су моралне болести осуђене на истребљење у жаркој ватри последњег Суда. Размажена деца која не знају за реч „не“; цинични млади људи који не схватају зашто живе; безумни старци који су решили да надокнаде оно што у младости нису стигли да згреше су из исте области. И за исту ватру. И народ који се помирио са поплавом сличних проблема; народ који је пристао да све ово призна за норму у свету који се променио је врло слаб народ. Можда је некад био јак, али је сада слаб. На смену вредноћи у њему ће неизбежно доћи жеђ за бесплатним задовољствима. Патриотизам ће бити замењен прагматичним цинизмом. Верност ће бити обележена термином „анахронизам“. Чак ће и наука и образовање у њему закржљати зато што развратници нису издржљиви и нису радознали на добар начин. Људи ће се само више разбољевати. Телесна закржљалост је директна последица опште распуштености. С таквим народом не треба ни ратовати. Може се потући за тили час. Полако и бесмислено он ће сићи у историјски гроб и на овом гробу се чак нико неће помолити. Наравно, није све толико лоше да бисмо омрзнули живот, пљунули на све и окренули главу. Али је ипак поприлично озбиљно да бисмо морали да се забринемо за приватне и друштвене ствари. Инвестиције су потребне, технолошки препород је потребан, потребне су достојне пензије, здравство, стамбена изградња итд. Ко би то оспоравао? Али се о томе бар прича. А о томе да ће со обљутавити, да народ ако се разврати до краја неће бити ни зашта, нико чак и не говори. Скромно предлажем да поново прочитамо историју старозаветног Израиља. То је цео Стари Завет. Посебно књиге Царстава и Пророка. Ту су врло очигледно описане везе између снаге, животне способности и праведности, с једне стране, и између краха, срамоте и моралне распуштености, с друге стране. Хришћански народ – нови Израиљ – има шта да научи из ових живих прича. Извор: Православие.ру
  6. Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност. Оче Андреје, ваш однос према савременој књижевности је ”нормалан”, ако имамо на уму ”нормалног” интелектуалца на међи старог и новог столећа. Као норма се, у датом случају, узима низ разумљивих симпатија, у којима просијава смисао прошлих времена. Ваше мисли о Бродском (хипотетично стављање његовог стваралачког опуса у период православне ренесансе) у овом светлу изгледа сасвим здраво. Зар није најпримамљивије у песничком занату својим очима посматрати борбу усамљене људске душе са неверјем, и што би се крило, са вером? Пред припремљеним читаоцем отвара се не само лирски дневник, колико – са тачке гледишта православног свештенослужитеља – епска слика борбе са искушењима свих врста и праваца. Према Вашем мишљењу, ко је од песника двадесетог века изашао као победник из овог окршаја? Да ли је уопште било таквих, или смисао поезије може објаснити следећи принцип – губитак на том пољу? - Мислим да је поезија борба личности за истински живот. Личност је стога и личност, јер не личи ни на кога. Она није ”једна од многих”, већ ”једна једина”. Та ”једна једина” покушава да победи оно, са чиме се сви сусрећу. У тој борби личност задобија јединствени глас, и глас се одједном може чути и препознати. То је поезија. У овој драми победа није ни унапред решена, нити загарантована. Пре ће бити да је пораз реалнији. Али сама чињеница борбе, чињеница да човек дрхти попут уловљене рибице у мачијим канџама ствара и биграфију, и историју. Поезија извире из ужарених кратера. Тако је много песника је у руској историји, да без њих не можеш никако. Мени је важно да су прегажени генији, који се нису везивали за вечност. На пример, Мајаковски и Цветајева. А они који су свој пут ка Богу пронашли, живе даље, постхумно су много више су урадили. Оставили су следбенике, одмотали су нит континуитета. То су, примера ради, Пастернак и Ахматова. Тако да, историја руске поезије оправдава фразу Чехова, у којој велики писац каже да човек мора или да верује, или да тражи веру. У супротном је празан човек. - Како бисте дефинисали смисао песничког мајсторства? Данас, захваљујући напорима многих, и многим труковима ”у закону”, разговор о мајсторству је померен на најудаљенију полицу, и већ је успела да падне прашина на њега. Онима који оперишу мњењем не одговара разговор о мајсторству: тада би њихови инстант идоли (по правилу њихови блиски пријатељи којима они много дугују) могли да се нађу у ситуацији, у којој никако не би смели смели – без премије на коју су се намерачили. Да ли је за поезију важан стил? Зар није најважнији позив једног песника да створи стил, а потом све остало? Или је ”препознатљивост” категорија блиска домаћем ”шоу-бизнису”, у којем један ”таленат” од другог разликује само боја мараме око врата? - Бродски кога ја јако волим, а волим га између осталог и због тога што у ”Писму једној песникињи” каже за себе: Заражен сам здравим класицизмом, а ви, друже мој, заражени сте сарказмом. Овде, без губитака по риму, могло би се рећи, ”формалним класицизмом”, али Јосиф Александрович пише ”здравим”. ”Здрави класицизам” је близак песнику. Песник треба да овлада (у мери својих снага) свиме, што је створено у поезији пре њега. Треба да се опроба у сонати, елегији, епитафима. У супротном, од њега ће постати Оскар Бендер. Онај самопроглашени уметник, који је намаљао Сејача који сеје обвезнице државног осигурања. И када су га због те мазарије бацали са пароброда, викао је: ”Хајде да расправљамо! Ја тако видим свет!” Да, постоји саблазан да се, услед одсуства талента, уметник сакрије иза ”концептуалности”. Тако је и у сликарству. И у поезији. Право на одрицање старих форми може имати само вешти мајстор, мајстор тих истих форми. У супротном, дело има призвук шарлатанства. - Сећам се ваших речи, које су многе изненадиле, у вези са класичном руском књижевношћу. Поменули сте да она поседује неку манијакалну усмереност ка ”сувишним људима”. Признајем да сам и сам био задивљен: исти они оњегини, и печорини, базарови и инсарови, рудини, и тако даље, видели су совјетски историчари књижевности као квалитетни ензим, које је разлагао тле императорског једногласја, и према томе, потпомогао надолазећи социјални преврат. Данас можемо да видимо њихово очајање, њихову раздражујућу беспомоћност, али, могу ли се , овако, са прага осуђивати они који су одредили руску књижевност – индивидуе, личности које су рефлектовале празнину и незнање? Зар је њихова главна функција слабост? - Видите, човек увек треба да тражи себе и своје место у свету. Успех зависи од тога да ли ће човек благосиљати свет, или ће га проклети. Људи који нису пронашли себе, проклињали су себе. Али не само себе, него и цео свет. Они који осећају своју болест, желе да се сада, овог тренутка, цео свет запали са све четири стране, или да се распадне у парам-парчад. У томе се крије психолошка тајна свих револуција, а значи и тајна наше националне трагедије. Стога ја, заједно са Розановим, сматрам да је Русију ослабила, обескрвила, и докрајчила управо књижевност са својим култом незадовољних лењиваца. Љесков је исмејао свештенство, Островски је исмејао трговце, Шчедрин је полио отровом сву историју, и потом је остало само да ”Аурора” испали. То сам и по Украјини видео. Гнусни бунт, бесмислени и жестоки је, попут ђубрета на улици, усисавао у себе, све оне који су размишљали категоријом ”потрошачке корпе” и нису пронашли себе. А одозго се одомаћила гомила радозналих негативаца. И то је све. Тако је увек. - Покушаји да се формира слој људи са јасним циљевима, који верују у своје предназначење (Штолц, Костанжонгло), у општем духу XIX века, несрећно су се завршавали. Критика их је у најмању руку видела као извештачене, несрећно извајане, али и сасвим идеолошке. Један Пушкинов Петруша Грињов је јак, млад и румен. Срећа па је богат, иначе га не би заобишла судбина Макара Девушкина. Мишкин је болестан, Акакиј Акакијевич је некако сасвим отворено убог... ”Позитивни” су се представљали час ”ловци на главе”, час младићи израсли од Достојевског, који се нису растали са илузијама да ће створити нешто на некој засебној својини. Пример је исти онај смртно позитивни Толстојев антагонист Левин – зашто класици нису успели да створе образац понашања? - Интелегенција која је писала, није имала ”дохрану” са другог света. Заробљени у социјалној проблематику, вечно трчкарајући у круг око истих питања, били су осуђени на неуспех. А човек је оно ”што треба победити”. Неопходно је имати везу са Богочовеком. Киријевски, Леонтјев, и Гогољ су нашли свој мир у Оптини. И то је био прави пут. Како се Павле васпитавао код ногу Гамалијела, тако би и наши књижевници и филозофи требало да се васпитавају и сазревају код ногу Амвросија и Серафима. Није им се отворило. Показао се јаз између образованог слоја, и народне вере, која је била карактеристична за епоху после Петра I. Писци су морали, макар ретко, да удишу кисеоник Светог Духа. Али многи једноставно нису знали, где је та ”маска са кисеоником”, па су се некако глупо удавили. Удавили су се у тешкој атмосфери ”досадних песама земље”. - Рођење совјетског пантеона хероја такође није обиловало повећаним благостањем. Ране смрти Јесењина и Мајаковског су друга тема. ”Нису изашли на крај са надлежнима, ухватила их је турбуленција”- рекла би за њих ортодоксна особа. Али, апсолутно антисовјетски Мелихов, сентиментални Левинсон Фадејева, и скоро библијски Соколов Шолохова, сигурно да нису били комунисти-лењинци, ако ништа друго, онда у партијско-номенклатурном смислу. Друга половина XX века је престала да даје нешто херојско, као да мирне домаће драме, без обзира на призиве партије да у малом виде велико (нпр: ”соцреализам”) нису у стању да створе нешто изван егзистенцијалне рефлексије. По вама шта чини основу совјетске књижевности, како радикали воле да је ословљавају – књижевности ”безбожништва”? - Совјетска књижевност је попут неког копна, сведочанство о животу народа, које би, у случају да умукне, изнутра експлодирало услед свега оног што га испуњава. Совјетска књижевност је врло разнолика. На основу којих критеријума можемо упоредити рецимо Булгакова, и Шукшина? Или А. Платонова, и Твардовског? То су звезде које обајсјавају небо. Међу њима су огромне дистанце. Али ми их посматрамо као једнаке, и они радују наше очи. Совјетска књижевност у најпоштенијим, крвљу срца исписаним, примерима наставља традицију велике Руске књижевности. И жеђ за Богом у њој звучи тако дубоко и искрено, да јој назив ”безбожничка књижевност”, у целини, не одговара. - На тренутак ћемо се осврнути на ”одвојену тему” – због чега је, по вашем мишљењу, насилна, и самоубилачка смрт постала карактеристика песничке судбине? Страсти, одсуство кочница, лакомисленост, лоше навике? - Нуспојава материјализма, у који се, као у реку, слило европско човечанство крајем XIX века. Ниче је рекао да је ”Бог умро”. Људи су поверовали, и сами су умрли. Одбацили су од себе вечну димензију, као што човек одбацује од себе стид, када жели да се упусти у најжешће страсти. Одатле и жестина XX века. Људе нису штедели, јер су људи били идеолошки убијени. А тамо где је убиство, има места и за самоубиство. Самоубиство је појединачни пример убиства генерално. И често самоубиство учине они који су пре тога неког убили. Убио, спознао, није издржао, и подигао руку на себе. Има смисла размишљати на следећи начин: можда све те познате самоубице нису издржале јер су убили нешто вредно? Љубав, на пример, или веру, или су ставили талант у службу неким ”згодним” приликама. Има о чему да се размишља. А сваки случај је посебан. - Ако бисмо сумирали наслеђе Златног, Сребрног, и не знам којим металом да означим совјетских осамдесет и четири године, – века, да ли је књижевност пред људима испунила своје назначење? Или се колебала, мучила, али на крају ипак дала со земљи? - Свакако не бих рекао да су ове реке суза, и расипање мудрости со земље. Ево Шукшин описује мушкарца, који слуша како му син учи напамет Гогољев одељак о птици тројки. И одједном бива просветљењ: А ко је у колима? Није ли ваљда Чичиков? Зар то грми и звецкају звона, док народ избезумљено бежи, а тројка носи лопова подбулих образа? Разумете? То је засенило ово простог мушкарца код Шукшина. И он је почео да трчи по селу: Кога то птица тројка носи? Ето како може да утиче књижевност. То значи да је човек оживео. Зато код Некрасова у ”У рововима Стаљинграда” између ада и вечног ишчекивања смрти, војници читају књиге. Пронађу у разрушеној кући сачувани том Толстоја или Чехова, и читају између битака. Зар то не вреди много? - А просвећени Запад? Да ли је он створио довољну платформу да би се метафизичке кризе народа Западне Европе и Северне Америке дешавале што ређе? Или ћемо једноставно очекивати да ангажована књижевност помогне човеку, чија је обавеза да о смислу живота свакодневно не пита ни класике, ни савременике, већ самог Творца? - Човек је осуђен на метафизичку кризу. Њега не треба штитити од те кризе – треба му показивати излаз из ње. И књижевност може да буде такав ”знак крај пута”. Само, са Богом не може свако да разговара. Човек мора и другог човека да саслуша. Књижевност пружа такву могућност. -Јосиф Александрович скоро да је први поново увео у употребу термин ”постхришћанства” као епохе, у којој све оно пређашње, за шта се мислило да се ни за хиљаду година не може променити, развејава, или отпада, као протуберанце од сунчане површине, и изнова открива сав вакумски ужас пред бићем, у којем се скоро сасвим не виде трагови Творца. - Апсолутно тачно. Тако живимо. Само фудбалска утакмица или омиљени серијал не дозвољавају да јасно осетимо ту космичку хладноћу која нам је за вратом. Распало се Царство, Црква је једва преживела, скоро да се распала породица. Дошао је ред на експерименте са човеком, са личношћу. Ево само што је, помоћу технологије, нису искидали. На неким местима можемо Апокалипсу да читамо као новине. Само неће сви да признају шта се дешава, већ мисле: нас скоро неће савладати. - Савремени човек страда још и стога, јер је затрован прелепим илузијама од пре триста година – слобода, Просветитељство, хуманизам. Вратити га у духовну реалност прошлих векова је проблематично, имајући на уму ко (шта) се супротставља Цркви. Прети јој насиље. Постоји ли излаз, и постоји ли особа способна на то, ако да, ко би то могао бити? Какве особине би требало да поседује да би имала, макар и најмању, шансу да се провуче кроз иглене уши? - Лепо сте рекли: ”затрован прелепим илузијама”. Наравно, Просветитељство се разоткрило још када су звечале француске гиљотине. А доброћудни хуманизам се није завршио са појавом атомске бомбе, него са изумом митраљеза и гаса. Дакле, оно што имамо, то је Литургија! Царица Литургија, рекао бих. Литургијски преображај и обнова представљају органску обнову свег живота, и такву могућност ми чувамо. Узгред, управо је Гогољ први увидео, да људи не једу једни друге, само због тога јер се још служи Света Литургија. - У времену када је у сваком од нас пољуљана индивидуа, и када је национални дух, који се некада хранио црквеним јединством облика и садржаја, измучен дугим државним безбожништвом, шта бисте посаветовали онима, који настављају да продубљују стихове, и стварају их? - Прво бих им посаветовао да постану ”његово Величанство – благородни читалац”. Читалац је подједнако важан, као и писац. Некад и важнији. Читалац је скоро коаутор, извиђач, ловац на бисере, познавалац, и власник блага које већини није потребно. Читалац је ауторов најбољи пријатељ. Невидљиви. Укратко, посаветовао бих да сви постану благородни читаоци. - Вама не могу да одоле десетине, ако не и стотине жедних, међу којима су сигурно и књижевници, како они успешни, тако и они мање. Шта Ви из тога можете да научите? У каквом стадијуму се налази сазнање књижевника? Да ли је оно камен крајеугаони, да ли неко међу тим залуталим и несрећним, случајно, открива у себи, поред светског образовања, зачетак духовног познања, искуства? Да ли сте мислено примењивали на себи ако не судбину, онда макар једну од ипостаси владике Филарета, који уразумљивао генија Пушкина? Да ли подучавате неког од угледних књижевника, и ако подучавате, онда како, како вам се чини, да ли тај процес има успеха? - Лош сам критичар. Код читања сам пристрасан, нејасан и избирљив. Али људе, непотребно, не волим да љутим. Сажаљив сам. Са таквим особинама, тешко да неко може да буде наставник. Што се духовног искуства тиче, оно је, несумњиво, ту. И са те тачке, наш народ је још жив, упркос историјском процесу. - Делује очигледно, али, из неког разлога, појављује се лишавајућа слободе и воље мисао о томе, да је Библија псотавила матрицу бесконачне будућности, и да је немогуће”искочити” из библијских тема. Прво – да ли је потребно искакати? Друго – по вама, зар се неће десити нешто лоше са онима који искоче? - Не треба искакати из библијских парадигми. Ево ”Буратино и златни кључ” – типично прекомпоновање приче о блудном сину на језик бајке. Али зар је неко изгубио због тога? Сви су добили. Било који роман, било која повест, прича су само проширено ауторско тумачење негок библијског цитата. Одатле и епиграфи уз приче, преузети из Писма. ”Моја је освета, ја ћу вратити” – код Толстоја у ”Ани Карењиној”, на пример. Из Библије не треба искакати, треба урањати у њу. Посебно ми, који смо преживели период насилног одвајања од Библије. - Како се односите према терминима ”православна литература”, ”духовна литература”, који се користе у савременој историји књижевности? Да ли постоје верници, савремени писци, песници, који нас као читаоце привлаче? - Схватање ”православна литература” је много шире од асортимана у црквеној продавници. Старац Амвросије Оптински је испод кревета држао басне Крилова. И са љубављу их је читао. А “Браћа Карамазови” су спасили од очајања, и привели исповести више руских душа него најуспешнији проповедник. И, завршићемо овом фразом. С Богом Светим. Извор: Православие.ру
  7. Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена. Може им се рећи „сју-сју“, „бо-бо“, могу се помазити по обрашчићу, човек им се може осмехнути и пољубити их у мало чело. Много је теже волети и неговати старце. Беспомоћне старце који су изгубили снагу и лепоту, који су повремено наопаки и гунђају, који нас одбијају мирисом или спољашњим изгледом и тако даље и томе слично. А још је теже волети затворенике који су се по совјетској терминологији називали „зек“. „Чим је у затвору, значи да је крив. Зашто да га жалим?“ – рећи ће малограђанин и делимично ће бити у праву. Делимично. У Москви је некада живео доктор Гааз који почива на Ваведењском (Немачком) гробљу у престоници. Био је главни лекар московских затвора и веома сажаљив према затвореницима. „Гааз никога не одбија,“ – говорило се у Москви о добром срцу овог некадашњег Немца који је постао Рус. Доктор се на све начине трудио да олакша судбину осуђеника, посебно оних који су под стражом у оковима протерани у далеке крајеве. Зато се доктор заступао за несрећнике пред властима и пред митрополитом Филаретом Московским. Светитељ је једном чувши од Гааза да међу осуђенима може бити и невиних, рекао: „Осуђени су, дакле – криви су.“ Гааз је повикао: „Владико, заборавили сте Христа!“ И заиста, Христос је био осуђен, али је притом био потпуно невин. Филарет је са смирењем рекао: „Не. Него је Он мене заборавио.“ У затвору су били многи свеци. Био је Јосиф Прекрасни којег је газдарица оклеветала да је покушао да је силује (в.: 1 Мојс. 40). Био је Јеремија. И то није био само у тамници, већ у зиндану, односно јами. О таквим заточеништвима се може детаљно сазнати на основу хроника из кавкаских ратова, јер су такви облици заточеништва и данас често у употреби. Док је Јосиф био у тамници због чедности, Јеремија је био због истинитих и непријатних пророчанстава. Пред смрт, пре него што му је посечена глава, Јован Претеча је последње дане провео у тамници. А светим мученицима који су трпели заточеништво због вере и истине у хришћанско време заиста нема броја. Почевши од Нерона па све до огромних репресија у земљи Совјета, мноштво светаца је прошло кроз мрак тамнице због исповедања вере. Јели су чорбуљаке, таворили су у препуним ћелијама, мучила их је неизвесна будућност, трпели су свакодневна понижења. Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек. Ум који је склон крајностима зачувши ове речи одлучиће да отвори све тамнице и да прогласи потпуну слободу свих. Живела, да тако кажем, потпуна слобода, заједно са једнакошћу и слободом. И овај ум који доноси исхитрене закључке, као што је рекао класик, биће у суштини у криву. Привремена влада у Русији после Фебруарске револуције у таласу добродушности и ружичастих илузија о брзој срећи широм је отворила врата тамница и... И земљу су преплавили окорели злочинци, свакодневни живот је био крајње криминализован, а бољшевицима је олакшана узурпација власти и касније пришрафљивање. Ипак у затворима не робијају само свеци. Наводим пример из историје – случај с царицом Катарином. По обичају руских монарха она је једном приликом за Васкрс обилазила затворе. У свакој ћелији је питала: „Зашто си у затвору?“ И одговарали су јој: „Мајчице-царице! Оклеветан сам (преварен, намештено ми је). Седим због туђих грехова. Ослободи ме. Целог живота ћу се молити за тебе.“ И тако даље и томе слично. На крају је један младић на питање царице одговорио: „Крив сам и треба да робијам.“ „Пустите га,“ – рече царица која је имала право да помилује затворенике за Васкрс. „Како то?“ – у недоумици су питали и сужњи и свита. „Па не може један кривац да робија међу толиким невинима!“ – оштроумно је одговорила Катарина. Тако да покајање и признавање кривице може човеку да донесе слободу. Нека је то и редак случај, али је врло карактеристичан. Што се тиче питања о невиности... Швајцарски писац Диренмат је говорио (злокобно се шалио) да ако се без пресуде било који човек насилно затвори у самицу, ускоро ће схватити због чега је затворен. Ово говори о томе да нико није без греха и да сви имамо због чега да се кајемо, да имамо због чега да патимо. Али се у негативном смислу ова мисао може изродити у познату људождерску тврдњу: „Само да је човек, а члан закона ће се наћи.“ Ово је врло примењива реченица која се жалосно оправдава из дана у дан. И чим се човек замисли о овој теми душу му обузму јад и нелагода. Говорећи о Страшном суду Христос набраја добра дела којима човек може угодити лично Њему, Спаситељу (в.: Мт. 25: 31–46): нахранити гладног, пружити кров над главом бескућнику, посетити болесника... Ово јеванђељско учење је нашироко познато. Ту су и речи о затвореницима: У тамници сам био и посетили сте Ме. Између осталог (позива на практично милосрђе) ово значи и да ће затвореника у тамницама бити свуда и увек до свршетка света. Исто као што ће бити и болесника, и сиромаха, и бескућника. Сиромаха ће увек бити у твојој земљи (5 Мојс. 15: 11) – каже Свето Писмо. И то је поред тога што су сви благослови дати Израиљу били наглашено земаљског, материјалног карактера. Богатство, велики број деце и дуг живот су својства обилних благослова. Поред тога, сиромаха ће увек бити у твојој земљи. Исто као што ће увек бити гладних, жедних, голих и босих и... затвореника. Отуда потиче народна мудрост да човек никад не треба да се зариче да неће постати просјак и да неће доспети у затвор. Отуда потиче и захтевање сажаљења и самилости према онима који су лишени слободе. Познат нам је осећај глади, дакле, није нам тешко да схватимо гладног. Познати су нам хладноћа, страх, недостатак новца и усамљеност, и људе који се налазе у таквом стању лако можемо да разумемо. Само да пожелимо. Да бисмо састрадавали са сужњима не морамо обавезно бити у затвору. Довољно је да имамо жив ум, људско срце и само мало уобразиље. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу (Јевр. 13: 3). И све што треба учинити јесте да бар једном направимо пакет и да у њега ставимо топле чарапе, писаћи прибор и дуготрајне намирнице (млеко у праху, сланину, бели лук). Ситница. Али ће ова ситница доспети лично Христу у руке. У нашој земљи има много затвора. Врло много. „С друге стране Месеца“ налази се на стотине хиљада људи и животна прича сваког од њих би се могла преточити у књигу. Узроци масовности ове појаве би се могле отписати на ГУЛАГ и сличне кошмаре да није једног „али“. Највећи број затвореника у односу на укупан број становништва има у САД, односно у „бастиону слободе и демократије“. И по изласку на слободу тамошњим затвореницима није нимало лакше да се социјализују него нашим: да заснују или обнове породицу, да почну да раде итд. Као и код нас, човек који је био на робији увек има неки печат осуђености. Обележен је. Тешко му је да се уклопи у грађански живот и врло лако да крене у нови круг, да поново робија. Тако да се не ради само о ГУЛАГ-у и демократији. Не ради се само о њима. Ми више не сматрамо као раније да затвор треба да преваспитава. Затвор није у стању да преваспита, већ може само да казни и (или) да осакати. Сусрет с њом је за човек налик на сусрет уздрхталог тела с оштрим гвожђем. То није равноправан сусрет, већ је то сусрет бездушне и равнодушне машине с малим, али живим човеком. Пећи је свеједно каква дрва ће у њој изгорети. Машини за месо је свеједно шта ће у њој бити самлевено – свињетина или овчетина. И затвору је свеједно иза чијих леђа ће шкљоцнути брава – иза леђа књиговође којем су други наместили робију; или оклеветаног професора; или рецидивисте који је напокон ухваћен. Ова бездушност и равнодушност према појединачној судбини можда убија више од свега другог. Човек тада врло лако може постати озлојеђен, тврдокоран, може да омрзне систем, па и цео живот и све људе заједно. И умножавање броја озлојеђених људи спремних на освету, који вребају – јесте најопаснија ствар коју у себи крије препуни затвор. Мрежа препуних затвора. Човек се не рађа да би говорио затворским жаргоном, пио јак затворенички чај и радио нове тетоваже. Погледајте малу децу – или у мајчином наручју, или на дечјем игралишту. Управо оне деце којима је тако лако и пријатно говорити „у-тју-тју“ или им проћи руком кроз свилену косицу. Које дете можете лако да замислите како носи затворску одећу, како је мршаво и кашље, злих очију, како крије мржњу према целом свету? Вероватно ниједно. А малишани расту, постају чике и тете – и доспевају у затвор. Излазе и опет се враћају. И навикавају се на затвор као на кућу и више не излазе. То је једна од најстрашнијих и посвудашњих несрећа поред рата, болести и свега осталог, која човеку смета да живи. Можемо се правити да нас се то не тиче. На крају крајева, то је врло природно – зажмурити и окренути се од несреће како се човеку не би по ко зна који пут стегло срце. Али Јеванђеље каже: Био сам у тамници и посетили сте Ме. Значи, треба да размишљамо о томе не падајући у илузије о томе да ће на земљи завладати рај. О томе да човек у XXI веку и даље наставља да буде себичан и окрутан. О томе да нема потпуне правде на овом свету иако треба тежити ка њој. И о томе да јеванђељска светлост треба да продире и с оне стране затворских решетака где ће само Бог разабрати ко је прав, а ко је крив. Извор: Православие.ру
  8. Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада… Некада давно сам водио ауторску емисију. Имао сам слободу да позивам интересантне саговорнике, што сам и чинио. Испред микрофона су неретко били преводиоци, филмски критичари, рок музичари, педагози. Једном је био и он. Назваћемо га Гена. Виолиниста. Од тада смо пријатељи. Гена је остављао утисак особе која је врло напета. Ако бисмо сви били лутке које се напајају обичним батеријама, Гена би највише личио на нешто што се напаја на високоволтни кабл. Он би све време или нешто слушао у својој глави, или о нечему тешком размишљао, или гунђао, или дубоко у души превртао неке велике камене блокове. Било је врло интересантно. Пре свега, поразио ме је његов скептични однос према музици, као према средству за усавршавање унутрашњег света. Знате како сваки сељак хвали свога коња? Глумци и режисери се представљају као мистични служитељи у храму уметности. Тако и кажу, да је позориште храм уметности. Научници своје институте називају ”храмови науке”. Они су, веле, служитеље у том храму. Сликари и песници настоје да се прикажу као проводници. И сви они, наводно, имају приступ вишим сферама. И без свих њих би мајка-природа неизоставно пресушила. Како је уопште, – размишља човек, док слуша све то, – могуће да живи, а да нема потанко знање о једној или другој уметности? Ето сав тај снобизам, подмазан уљем самољубља, Гени је бивао сасвим стран. – Музика не може направити бољег човека – рекао ми је, не мењајући израз лица, док је слушао нешто у својој глави, или премештао неки блок. – Ма немојте! – рекао сам. Чему онда све? Ако не због унутрашњег развоја? – Не знам, – узвратио је. – Можда и због унутрашњег напредовања. Само, музика неће створити бољег човека. Тада смо се присетили Јановског концентрационог логора у Лвову, чији је командант био истанчани естета. Од четворице јевреја који су пре рата свирали или у опери, или у филхармонији, овај есесовац је направио квартет. Јадни затвореници су свирали “танго смрти” док су људе водили у смрт. Присетили смо се филма где официр свира Бетовена, док војник Мићка, измучен ударцима шипки, умире. Још много чега смо се присетили. – Чему онда музика? – питам. – Ничему, – одговара. – Она је антрополошко својство, као ходање по правој линији и владање говором. Без ње се не сме. Нема немузикалног човека. И она је, наравно, од Бога. Од кога би другог била? Исто као и способност човека за науку о Богу. Али, како наука може бити сумњива и штетна, исто тако може и музика. И сви таленти, које човек има, због греха су постали двострани. Он је још причао да се музика није развијала од једноставне ка сложеној. Вели, прво је био ”Чижик-Пижик”, потом ”Или у врту, или у башти” а потом Моцарт. Не. Музика је, вели, од постанка била сложена. Јер је, опет, од Бога. Причали смо још о томе да су у старој Кини били чиновници, који су, док су обилазили провинције, слушали песме које је певао народ. На основу тих песама, долазили су до закључака о расположењу у народу, о стању народног духа. Па би, у случају нарушавања народне хармоније, примењивали смртну казну. Јер онај који мења древне и традиционалне мелодије, колеба и дух народа. Ни мање ни више: разштимава васељену. Још смо говорили да је књижевна цензура увек могућа, с обзиром да се информација кодирана разумљивим речима лако може контролисати, а музичке цензуре нема. Јер скоро да нико не уме да разуме, и научно протумачи музику. Отуда око нас, свакодневно, без контроле облећу најзлобнији, најнеморалнији звуци и сазвучја, која руше унутрашњи свет, а ми ни прстом да макнемо, јер не схватамо важност овог проблема. Причали су да би новајлија који тежи самообразовању, требало да почне од европске музике XVIII века. Управо XVIII века. Јер везе са хришћанском духовношћу, са Светим Духом, још нису биле искидане, а техничко умеће је било на изузетно високом нивоу. Тако је емисија прошла између, по добру споменутих, Хендла и Мусоргског. Реците ми, да ли сам могао и да се не сретнем са таквим саговорником? Наравно да нисам могао. Може човек годинама да живи као риба, и ни са ким да не проговара – и одједном такав саговорник. Спријатељили смо се. Био сам гост у Гениној кући. Више пута. Наравно, говорили смо о до-ре-ми-фа-со, које је на чудесан начин повезано са Житељима небеса. Не сећам се свега. Када нема основног знања, информација нема за шта да се ухвати. Али, ипак се нечега сећам. * * * – Ево, види. (Узео је у руку виолину.) Ово је мелодија Хајдна. Она почиње са нотом ”си”. Прешао је гудалом преко струна и зачуо се звук. Потом је направио још неколико покрета, и одсвирао кратку музичку нумеру. – Чујеш? – Да. – Ево Бетовенове мелодије. И она почиње нотом ”си”. Али је, из неког разлога, то друга мелодија. Он је извукао из виолине почетно ”си”, потом још неколико звукова који образују мелодични почетак. И, заиста, то је била другачија нота. Слично једном истом човеку, али десет година старијем. Видиш да је то тај човек, само су му власи седе, и у очима му је туга. Тако некако. – Зашто је тако, не знам. И таквих трикова је у музици на сваком кораку – на хиљаде. А генерално музика, звук, имају исповедни карактер. – Не разумем? – Кроз звук се свет и човек исповедају, откривају своје унутрашње тајне. Ударио си о дрво, и чујеш одређени звук. То дрво говори: ја сам дрво. Удариш ли о стакло, и стакло ће звуком указати да је стакло. Исто је и са каменом, и циглом, па и човеком. Музичар пише музику и сам до краја не схватајући шта је том музиком рекао. Истанчани и мудри критичар увек зна боље од аутора, шта је управо кроз ту музику речено. Он ми је причао о томе, како је једном приликом свирао сонату неког савременог композитора. Неколико месеци је вежбао. У сваки акорд се пажљиво удубљивао: шта овде каже аутор, на шта циља? Потом је био премијера, овације у сали, и захвалност аутра. И ето, после концерта, уз чашу шампањца, Гена је упитао аутора музике: ”Зашто си оставио прву породицу?” Овај је запањено гледао, а Генка га је још једном упитао: ”Зашто си отишао од прве жене, и оставио је са дететом?” ”Одакле ти то знаш?” – љутито и гневно узвратио је композитор. ”Па у твојој музици – узвраћа Гена – све је написано. Све је врло драматично. Породична драма, муке савести, самооправдање и томе слично.” Тада су се посвађали. Јако, и могуће, заувек. Ето то је музика. * * * О чему смо тада, и приликом других сусрета разговарали? Не сећам се. Кажем, недостаје ми основа. Информација улеће у душу, и попут Нојевог голуба, који нема где да спусти ножице, одлеће. Вода Потопа се још није повукла. Штета. Али сам од тада почео да слушам музику. И с времена на време, почело је да ме “облива”. Једном ми је душу исцепао Бетовен. Тачније неки део Седме симфоније, алегрето, чини ми се. Слушао сам је у колима. И нешто ме је испунило, да сам морао да сиђем са пута, угасим мотор, и да се исплачем. Иначе бих се разбио. Да ме је било који саобраћајац тада видео, паркираног с краја улице, лица мокрог од суза, забачене главе, помислио би да би ме требало лишити права, и звати Хитну. Зовем Гену, ужурбано му причам о Бетовену и Седмој симфонији. А он мирно, и полако ( изгледа да стално у глави премешта неке блокове) одговара: ”То је то. То је музика од Бога”. После сам сличан случај имао и са Рахмањиновим. Други концерт за фортепиано са оркестром. Чак је Рахмањинов више од Бетовена утицао. Укратко, Гена је унео у мој живот изненадне промене. Да, сетих се. Он је још говорио да музика никако не постоји да би испунила животну празнину, ради ”лепоте” и осталих невиних прича. Она такође не постоји да би направила живот човека естетски бољим или пријатнијим. То је, каже он, чиста јерес. Желите да знате зашто постоји висока музика, и висока уметност, уопште? Напрегните се. Висока уметност, према Генки, постоји да би се страдало! Страдало! Истински, узвишено и оправдано страдало. Човек је изгубио Рај. Човек овако или онако страда. Али, ако је он по облику живота –теретна животиња, и ништа више, страдаће само од јаке палице у рукама волара. Велика уметност подсећа на Велики губитак, и наводи нас да трагамо за изгубљеним. Сама по себи, уметност, неће вратити изгубљени Рај, и зато ствараоци не треба да се надимају. Они само буде успавану душу и терају је да ”подигне очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја.” ”Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље.” (Пс. 121: 1–2). Стога је истинском творцу тако тешко на земљи. Јер нико не може да га разуме. Све је код њега са душом, као код Љермонтова: Не заменише јој звуке небеске Туробне песме земаљске. * * * Да, још је помињао да су трозвук мола и дура попут Тројице у музици. У трозвучју мола средња нота је узвишена. То је радост. То је Христос у слави. А у сазвучју дура средишња је нота снижена. То Син Божији страда: оваплоћује се, смирава се, моли се о Чаши, трпи Распеће. Већ сам поновио, да нешто не могу да разумем до краја, а нешто нисам успео да запамтим, јер немам основу. Тајну ”бронзаних звона” отац је са собом однео, и ја сам, као и многи други, музиком називао нешто што она није. Док се у мом животу није појавио Гена. Извор: Православие.ру
  9. Да ли осећам ово изгнање или је то само још један скуп побожних звукова? Не желим да личим на једну Чеховљеву јунакињу која се топила од милине кад чује црквене речи типа „понеже“ или „ашче убо“, слабо схватајући шта оне значе. Адамово изгнање је васељенска катастрофа која се десила само једном човеку и његовој жени, али која има директне везе са свим живим светом. Јасно је да има везе с људима. Са свим људима. Свим уопште. Али и са целим живим светом. „Јер се твар (све што је створено) покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8: 20-22). Сва твар „стенајет“. На руском: сва твар уздише. Да ли чујемо овај свакодневни уздах? Јер, треба да га чујемо. И личну и свеопшту патњу треба да повезујемо с оном далеком тачком у историји од које је све кренуло у погрешном правцу. Адам није схватао Рај живећи у њему. Тако риба не схвата воду док је са свих страна окружена њом. Али кад је удица ухвати за усну и кад се извуче на обалу, риба удише на уста ваздух који је пали и схвата: завршио се живот на који је навикла. Почело је мучење. Вероватно је исто то схватао и Адам кад се одједном испоставило да Рај није око њега, већ је иза. Колико се стидео, плакао и дрхтао кад је, можда врло срамотно, истеран из првог дома и места блаженства! Какви јецаји су се откидали из груди жене кад је све дубље и неминовније схватала сву страхоту онога што се десило! Рај је сад био позади. Протерани Адам ће се ускоро окренути лицем према слатком месту из којег је истеран. Црква нам га тако и приказује – како седи преко пута Раја и плаче. Али касније, кад Адам позна своју жену и да јој име, кад се роде деца и кад почне освајање земље прогонства Адамово потомство ће се поделити по овом критеријуму. За једне ће Рај бити иза њих, а другима ће бити пред очима. Други ће чекати повратак, а први ће одустати од њега. Ова подела траје до дана данашњег. * * * Каинови потомци су са завидном енергијом почели да култивишу земљу. Подигли су први град, научили су да кују бакар и гвожђе, смислили су музичке инструменте. Све то је било генијално. И начин да добију ватру и то како су смислили лук за лов или плуг за орање, како су градили куће и шили одећу... – све је то било плод оштрог ума, снажних руку и енергичног срца. Али истовремено са стварањем цивилизације продубљивао се грех у човеку. Секира која је смишљена за цепање дрва лако се претварала у оруђе и Ламех се већ хвали убиством. Исти овај Ламех се хвали још и многоженством. Односно, заједно с техничким и материјалним развојем развијају се окрутност и похота. Они ће временом преплавити све становнике земље и Бог ће творевину очистити водом потопа. Деца Каина. Нису им потребни Рај и Бог. Они су сами богови у сопственим очима. Имају још и рукотвореног идола – цивилизацију. Клањају јој се, служе јој и њоме се хвале. О томе како људи постају тврдокорни, озлојеђени и развратни у складу са развојем техничког прогреса можемо знати и из књига, али и из свакодневног искуства. Поремећај равнотеже између етике и технике је хронична болест човечанства. Машина има све више, а савести све мање. И људима с богатом уобразиљом се одавно привиђају исте ствари. Тачније: антропоморфни мекушац (некадашњи човек који се умногоме променио нагоре) окружен компликованом техником руши и претвара у пепео све око себе и сам гине. Деца Сита којег је Ева родила уместо убијеног Авеља имала су веру и молитву. Они су „призивали име Господа“. Живели су поред Каинове деце, у комшилуку, али се до извесног времена нису мешали. Другачије су живели. И било их је мање. Уопште нису имали могућности да се похвале спољашњим успесима, или су ове могућности биле много мање. И то је такође препознатљива црта људског живота. Можда су им се успешни и охоли Каинити смејали. Смејали су им се подједнако гласно и распојасано као што ће се касније смејати чудаку Ноју који је 120 година градио наизглед неозбиљну кутију без кормила и једара под називом „ковчег“. * * * Тако људи масовно заборављају Рај и Бога. Тако се људи својом грозничавом делатношћу свим бићем закопавају у земљу – можда тражећи у њој скривено благо, можда бежећи од сунчеве светлости. А све је то било још за живота првог човека. Адам је као жива књига могао да исприча сваком детету, унуку, праунуку и тако даље о животу у Рају, о искушењу којем је подлегао, о проклетству змије и о обећању спасења од „семена Жене“. Његове речи су имале моћ речи поузданог сведока. Адам је био дивно биће које је крунисао сву творевину. То је био човек којег није родила жена, којег је лично Господ створио. Али је његова проповед ипак занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила актуелност. Поновићу неколико последњих реченица. Проповед је била занемарена. Грех се појачао. Земаљски послови су заклонили Небо. Духовна питања су изгубила сву актуелност. Имате право да погађате два пута: да ли говорим о данашњем дану или о људима пре Потопа? * * * В. Голдинг је 1954. године издао књигу „Господар мува“. Овај назив на јеврејском звучи „Баал зебуб“, а руском читаоцу је познатији из Светог Јеванђеља као Велзевул. Краљ мува, ђаво, почетак сваке прљавштине. У књизи се говори о групи дечака, ученика елитног колеџа који су пуким случајем доспели на пусто острво. Тамо су брзо изгубили све слојеве цивилизованости и обрели се у стању прве Адамове деце. Једни, којих је било мање, рекли су: „Хајде са палимо ватру на врху планине да нас неко примети и спаси.“ Другима се свидело ново обитавалиште, окупили су се у чопор и изабрали вођу. Затим су обојили лица глином, ухватили су и убили прву жртву – дивљу свињу. Опивши се од крви и жара лова приредили су ритуални плес. Главу убијене свиње су натакли на штап насред острва као известан симбол духа овог места. Свињска глава облепљена мувама постаће својеврсна „икона“ Велзевула. Голдинг показује како се брзо – за свега неколико дана – људи враћају у библијску праисторију и почињу да се понашају као Каинити (већина) или као потомци Сита (мали остатак). Притом ово показује на примеру деце која још увек нису оптерећена оним тешким бременом личне греховне прљавштине као одрасли. Један критичар је о роману рекао следеће: „Ово је сложена верзија приче о Каину – човеку који је убио свог брата кад његова сигнална ватра није упалила.“ Затим још: „Каин није просто наш даљи рођак: он је савремени човек и његови убиствени импулси имају безграничну снагу“ (Д. Андерсон). То је само један књижевна асоцијација с покренутом темом. * * * Подсетићу да је Каин – првенац Адама и Еве. А ми покушавамо да кажемо нешто о теми: да ли ме се лично тиче Адамово изгнање? Да ли осећам размере ове трагедије? Напокон, да ли моје срце, моје око, моје ухо, примећује да Каинита има много више него Ситове деце, зато што је Каините баш брига за светли рај, за покушај да се у њега врате покајањем, а искрено речено, баш их бирга и за Самог Вечног Бога? Једнима је Рај остао иза леђа и немају жеље да се окрену. Другима је Рај пред очима. „Палату Твоју видим, Спасе, украшену. Али немам одеће да уђем у њу.“ То ће Црква певати у току Страсне седмице. И још је речено: „Покајање је дрхтај душе на вратима Раја“. Наизглед је све иза облака и далеко... Адам, Ева, змија и Рај. А све је то о нама. И у Христа, Новог Адама, нећемо моћи да верујемо ако занемаримо старог Адама од којег потичемо по телу. И нећемо га занемарити. Нећемо се ни љутити. Иако нас је родио у земљи изгнања он нас учи да се не везујемо за земљу. Учи нас да плачемо због грехова и да се уздамо у Онога Ко је сишавши у пакао пре свега пронашао душе праоца и прамајке и извео их из места туге на Своју дивну светлост. Тако пише на икони „Силазак у пакао“. Извор: Православие.ру
  10. Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра. Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа. У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда. „Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света. Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“ Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером. Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“ На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива. Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу. Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко је клеветао и плео мреже, био злурад и понашао се као змија на путу. И у овом случају ће морати да чује: „То сте Ми ви урадили.“ Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо. Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена. Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако! На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи... Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима. Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени. Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе. И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих. Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити. Извор: Православие.ру
  11. Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест. Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“ И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви. Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи? Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило. Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено. А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме. Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све. Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија. Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше. Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови. Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима. Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту. Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек. Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо. „А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“ „Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“ „Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“ „Ко ти је показао пут до Дома?“ И тако даље. Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа. Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу. Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег. Извор: Православие.ру
  12. Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“. * Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао. Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду. * Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет. Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир. * Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног. Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу. То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“ То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни. * Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо. Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари. Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.) На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“. * Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке. * Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика. Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви. Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас. * Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће. * Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан. Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу. И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи. Извор: Православие.ру
  13. Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња. Рекао је: „У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и немачки нацизам. А либерализам још увек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да види већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убеђења, иста антихришћанска догматика...“ Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове речи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Немачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму. Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на следећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“. Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово место код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати. Материјалиста који верује у материју и њене законе не верује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осећању. Исто тако и националиста не верује у конкретне носиоце националности, не верује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога. То је без сумње идолопоклоничка вера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вера која је усмерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“. Либерал верује у науку, комуниста у праведно светско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу победу и сви су они чисти идолопоклоници. Даље. „Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“ Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије. Лажни бог је увек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на речима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз светлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума. Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбедности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко уме да се моли. Тилих поставља питање: одакле „води порекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмејана у новинама и посвтовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно место испуњава крвожедна лаж. Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост немачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтевали покорну лојалност од немачких цркава. Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дело и реч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбежно привлачити и тежити ка уједињењу. Процес ће највероватније бити врло противречан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапред смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити. Додаћемо, вероватно и последње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је победоносно иронисао Честертон, „уме да васкрсава из мртвих“. Извор: Православие.ру
  14. Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља. Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка. Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници? Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“. Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“ Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37). Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта. 1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3). Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4). 2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке. Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима. Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство. На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква. Извор: Православие.ру
  15. Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру
  16. Version 1.0.0

    20 downloads

    .. Istorijsko i bogoslovsko objasnjenje o ikoni sv.Trojice od sv.Andreja Rubljova.
  17. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  18. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  19. Протосинђел Андреј Дечанац професор Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену служио је у недељу Светих Праотаца, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Љубомира Јовановића, јереја Младена Томовића и јереја Слободана Ђорића, пароха призренског. Протосинђел Андреј је у свом поучном слову подсјетио да се у предстојећем, једном од највећих хришћанских празника, Рођењу Христовом, испунила Тајна побожности за коју апостол Павле каже да се састоји у томе што се Бог јавио у тијелу, оправдао у Духу, проповједао незнабожцима и узнео у сили. Он је истакао да се за ту велику Тајну побожности припремамо и да сваки празник за нас у Цркви представља моменат у коме се ововремено и пролазно среће, љуби и грли са оним ванвременим и вјечним. Истичући да је Христово рођење један од највећих догађај у људској историји , отац Андреј је казао да је то догађај у коме се сам Бог обукао у људско тијело и учинио га дијелом вјечности. То је за нас отворило вјечност јер сваки човјек дијели ту људску природу коју је Господ узнио на Небеса и са којом је сио са десне стране Оца и самим тим има могућност да постоји у вјечности са Богом. „Христос се, дакле, обукао у људско тијело, Друго лице Свете Тројице, и тиме нам је отворио врата вјечности!. Али ако је његова улога у историји спасења била толико важна, гдје је био, зашто се о Њему није чуло много до Божића – Његовог рођења? Чуло се итекако, једино што многи људи нијесу могли да разумију све оно што је Господ покушавао да саопшти кроз историју преко својих, прије свега, пророка и праотаца.“ Отац Андреј је подсјетио да се данас наша Црква управо сјећа праотаца, оних који су у Старом завјету вјером препознали Христа и прије Његовог оваплоћења и доласка, којима је Духом било откривено да ће Он доћи и који су вјеровали у Месију: „Вјеровали су у Спаситеља који ће цио род човјечански кроз сво вријеме, и у прошлости и убудуће, спасти и одвести у живот вјечни. Праоци су Га виђали и многа јављања у Старом завјету којима се то говори, кажу свети оци, биле су христофаније. Наши праоци су могли видјети Христа прије Његовога оваплоћења и препознали Га као Божанско биће или као анђела Божијег, јер нијесу били сигурни пошто је пуноћа откровења, која су назначена у Старом завјету, наступила када је наступила пуноћа времена – када је Пресвета Богородица родила свога Сина, Господа нашега Исуса Христа Друго лице Свете Тројице.“ Говорећи о тој пуноћи времена, отац је истакао да је она везана за Божић када славимо и Матер Бога нашега која је послужила великој Тајни, која је у сржи домостроја, замисли о томе како треба спасити свијет нашег Бога. Сви праоци и прамајке који су имали искуство сусрета са Богом, који су га видјели и прије Његовог оваплоћења, носили су то сјећање, вијест да ће доћи Месија, помазаник Божији, Спаситељ – Исус Христос и да ће донијети спасење цијелом роду људском. Протосинђел Андреј Дечанац је нагласио да је суштина Божића што је Друго лице Свете Тројице – Син Божији обукао тијело људско, мада Га многи нијесу познали. Говорећи о данашњој јеванђељској причи о вечери на коју су многи позвани, отац је појаснио да се Божије откривење пружа свима, а прије свега се пружило јеврејском народу који је био носилац истините вјере. Он је објаснио да оно што је најбоље у јеврејском народу јесте да је он био носилац пророчанства да ће Месија доћи и да ће бити син човечији: „Међутим, они који су га познали су увијек били у мањини. То не треба да нас изненади јер знамо да ће истинско право стадо Христово бити у мањини кроз сво вријеме, као што је и у Старом завјету било у мањини. Каже Господ у Јеванђељу: Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство.“ Данас на многим мјестима у свијету као и на Косову и Метохији, одакле долази отац Андреј, хришћани су мало стадо, али не треба да се бојимо због тога што би воља Оца нашег да нам да Царство: „Али то Царство које нам Отац даје преко Сина Свога, није од овога свијета и вијека, оно је везано за вјечност, за наше јединство са Богом и могућност да постојимо вјечно у Царству Божијем.То је била порука коју су Свети пророци и праоци преносили кроз вријеме“, казао је протосинђел Андреј Дечанац. Појаснио је да кад читамо Стари завјет видимо да је он увод који није заокружен и да своју поноћу може да добије само у Новом завјету и пожелио да нам Дух Свети да да у радости препознамо значај долазећег празника. „Да се радујемо заједно са праоцима и оцима, том њиховом пророчанству о доласку Исуса Христа – Спаситеља, Месије, да покушамо што више себе да припремимо, молитвом, постом, добрим дијелима за долазак Господа у тијелу и да га прославимо онако како то доликује. Да се зарадујемо могућношћи коју нам је Бог дао преко Сина Свога да присаједињујући се Њему сви уђемо у Царство небеско“, поручио је протосинђел Андреј Дечанац у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Велики број народа причестио се Светим Христовим тајнама. На крају Литургије а поводом Материца сетринство из Кола српских сестара „Свети Јован Владимир“ дјеци је уручило поклоне, а сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Уколико у духовном животу не разумијемо оно што нам се говори, уколико то примамо кроз неки филтер, може врло лако да се деси да нас то кошта странпутице, врло болне, или, не дај Боже, губљења душе, рекао је у суботу увече протосинђел Андреј Дечанац у крипти барског храма Светог Јована Владимира гдје је одржао предавање на тему „Појмови о духовности у српском језику- монашка перспектива“. „Речи које су везане за духовност су у српском језику махом старогрчког порекла. Превођене су на црквенословенски, па онда на српски. Постоји у лингвистици једна теорема по којој оно што се каже на једном језику, онај који не зна тај језик заправо никада не може до краја да разуме, ма колико год се трудио. Тако, да бисмо овладали појмовима духовности, ми морамо да потпуно усвојимо тај контекст, да тај језик постане наш матерњи језик“, казао је он. Додао је да је потребно да у свом искуству морамо да имамо те термине, а не да их само рационално језички дефинишемо. „То је потребно да бисмо тим терминима обележили праве појмове, а не нешто што ми можда сматрамо да би тим терминима требало обележити“ казао је отац Андреј. Отац Андреј је рекао да су одређена неуролошка истраживања показала да се код људи-полиглота, када говоре неким од других језика, дешава нешто што им мијења личност. „Укључи им неке потпуно друге делове мозга, почну да се потпуно другачије понашају. Дакле, од тога како говоримо, зависи ко смо. И због тога је важно да чувамо језик који имамо. Јер, његовим насилним мењањем, у последње време англизацијом, а овде у Црној Гори имате и другачије проблеме – сви знамо које, и ми се мењамо. Губимо оно што је основа нашег идентитета, постајемо неко други“, упозорио је отац Андреј. Подсјетио је да Свето писмо почиње позивом на покајање. „Али, ова реч – покајање, шта, заправо, значи? О њој се много говорило у задње време. Профанисана је: шта значи покајати се… Покајао сам се што сам урадио ово или оно… А овдје се ради о нечем много дубљем и озбиљнијем. Значи: преумити се, односно променити начин размишљања, променити ум или променити памет. Другим речима ‘покајте се’ би могло да се преведе као: распаметите се, уразумите се, дођите к себи“, рекао је он. Додао је да су, исто тако, код нас многи сматрали да је оно што са собом носи покајање, прије свега, ношење скрушености, туге и жала због онога што је учињено погрешно. „И то је тачно. Ова реч подразумева – то знамо из духовног искуства наше Цркве – и жал за учињеним, али подразумева и још многе друге ствари. Подразумева чврсту одлуку, чврсту вољу да се прекине са погрешним начином живота, подразумева и отварање очију, један нови поглед на свет, да човек другачијом памећу прилази животу. И оно што је можда најважније, а што су мноиги људи који ову реч користе изгубили из вида: подразумева радост због тога што самим тим што смо се покајали, приближило нам се Царство небеско“, рекао је између осталог, протосинђел Андреј Дечанац. На крају излагања отац Андреј је одговарао на питања публике која су се тицала теме, али и тога како се данас живи на Косову и Метохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Протосинђел Андреј Дечанац одржао је синоћ у крипти подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења предавање на тему „Монашки живот на Косову и Метохији“. Ово предавање је било последње у циклусу током Божићног поста, која организује братство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Отац Андреј је своје занимљиво предавање изложио пред великим бројем присутних, говорећи о веома тешком и комплексном положају и животу, као и крсту који са трпљењем и вјером носи хришћанска заједница на Косову и Метохији, будући да свакога дана и свакога часа свештенство, монаштво, вјерни народ трпи велика страдања. Он је навео многе примјере тога страдања, помињући притом и све велике светиње на светом и распетом Косову и Метохији које су претрпјеле многе похаре и скрнављења у лакшем или тежем смислу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“ Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре. Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом. Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент. То је питање Цркве. Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом. Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба. Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље. Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“. У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима. У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје? Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву. Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде. У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе. Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти. „Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица. Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету. А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас. Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља. Извор: Православие.ру
  23. Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница. Или попут разговора о фундаменталној науци између људи који су једва завршили средњу школу. То је зато што у нама заправо нема љубави. Постоји реч, постоје илузије о садржају ове речи, а саме љубави нема. Међутим, има једна разлика. Нико од нас није дужан да буде богаташ или научник. Немамо такву обавезу. Али сви треба да волимо. Дакле, разговор је неизбежан. И треба да уронимо у ову несталну стихију. У разговору о љубави врло лако можемо одмах пасти у сентименталност и све помешати. Треба да избегнемо ову грешку. Љубав и знање Вероватно би требало да почнемо од тога на који је начин љубав повезана са знањем. Наизглед, то су потпуно различите области. У љубави делује срце, а у знању глава. Међутим, то је банална грешка. Срце делује и тамо и овамо. Узгред речено, и глава. Вероватно ћете се сложити с тим да људи добро знају шта воле. На пример, у науци, занату или уметности. Бубају предмет који не воле како би га заборавили одмах после испита. Онај који воле знају срцем и желе да знају још више. С њим живе. У њега урањају. За онога ко воли је оно што воли бескрајно. За онога ко не воли је или несхватљиво или површно. Али му је и у једном и у другом случају досадно. Овде се можда крије тајна у разлици између мајстора и занатлије. Још ништа нисмо рекли о љубави према човеку и Богу, али већ можемо да кажемо да сте ако ништа не заволите (ако не научите да волите) осуђени на то да ништа заправо не спознате. Осуђени сте на неукост. Што се тиче људи и Бога, управо нам љубав открива њихову непоновљивост. За све људе у околини човек којег волите је обичан, ни по чему се не издваја. За вас је он јединствен. Митрополит Антоније (Блум) је за објашњење ове чињенице користио слику витража. Он је без сунчевих зракова само таман прозор. Али чим сунце удари у стакло витраж оживљава и почиње да игра у осмишљеним бојама. Исто тако оживљава лик вољеног за онога ко га воли. За човека који је глув за звуке неба права музика је несносна. Бах и Моцарт за таквог „глуваћа“ представљају какофонију. Овакви „глуваћи“ музиком називају неиздрживу буку која се гради на похоти, доконости и безумљу. Они се увијају уз ове звуке као да их је задесила нека болест. А за осетљивог човека је права музика невербални доказ постојања другог света. Сећате се да је Вонегут говорио да је за њега музика најбољи доказ да постоји Бог? Тако је и Господ за хладна срца само апстрактна теорија или туђа измишљотина. Намерна или случајна. А за верника је Он све и чак више него све. Дакле, веза између знања и љубави је упркос масовним предрасудама, природна и непоколебљива. Идемо даље. Пожртвованост На љубав се може применити извесна мерна скала. Наравно, то није скала температуре или количине (температуре крви, рецимо, или количине новца). То је скала пожртвованости. Љубав се мери жртвом. Њеним постојањем, као прво, и њеним степеном, чистотом и интензитетом, као друго. Човек не може да воли, а да ништа не жртвује, већ да само троши и захтева. Притом под жртвом не треба обавезно подразумевати проливену крв или бубрег који је дат другом. Можемо и треба да почињемо од мањег. Увек треба почињати од малог. На пример, од потрошеног времена. Или од одржане речи. „Волим те, али нећу остати с тобом, одох, рецимо, на фудбал или у дискотеку“ – то је благо речено чудно. Значи, дискотеку волиш више. Ако човек каже да ће доћи у пет, а дође у осам, то значи да не воли. Не жртвује чак ни мало. Да ли може да жртвује све? Жртва захтева напор мисли. Вољене треба памтити. „Немојте се растајати од вољених. Свим срцем урастајте у њих“. И не треба да мислите да ћете се, ако сте се једном заљубили „сами по себи“ волети целог живота. То није могуће без извесног напора. Напор и труд, између осталог, треба да буду унутрашњи и мисаони. Ово човека који воли зближава с монахом, који се целог живота труди да воли до краја Бога Којег је једном препознао. Наравно, у теми жртве постоји место и за новац. Како се може без њега? Да ли волиш људе? Дај део новца који зарадиш онима који нису у стању да се прехране. Да ли волиш Бога – помози да се храм украси за празник. Овде ће бити умесно да се сетимо јеванђељске удовице с две лепте и других места из Писма. Обличје љубави Љубав је понекад сасвим лишена атмосфере нежности и парфемског мириса у које је заодева наш ум који лебди и машта. Права љубав се често не препознаје због тога што се њен стварни изглед не подудара с романтичном маштом. Хирург је... озбиљан. Чак је и строг. Руке су му у крви, а на челу капи зноја. Али је његово дело – љубав. То зна родбина болесника којој хирург вољене враћа излечене. Поправка топловода... да би у вашој кући било топло неко на мразу поправља цев, трпи хладноћу и умор. И то је љубав. Зар ватрогасац бацајући се у ватру и спасавајући човека размишља о плати за труд? Не. Овде су присутни дужност, храброст, пожртвованост, и напослетку љубав. И тако је свуда. Цео живот је, док год траје, обојен љубављу, али не обавезно романтичном, већ пре скромном и непрепознатом. Узгред речено, љубав је захтевна. Она нипошто не дозвољава све. Напротив, љубав зна да забрани. Често воли управо онај ко забрањује, а не онај ко све дозвољава. Ево зашто је тако тешко волети Бога и прихватати Његову љубав. То ни на који начин није повезано са сведозвољеношћу и често онемоћали грешник каже Богу: „Воли ме мање. Уморио сам се од Твоје захтевности.“ Благодат и умеће виђења Љубав је прозорљива. Човекова жеља да научи да воли захтева тежњу ка извесној прозорљивости, односно ка умећу да види дубље и даље о обичног погледа и да продуховљеним умом скида покрове. Треба да волимо људе. То је света баналност. Али једноставно није могуће да их волимо ако у њима не видимо нешто више него што види обично око. Шта је обичан човек? Ево човека под микроскопом медицине. Или се налази у вихору таштине. Човека на фону тоталне смрти. Шта је у њему достојно љубави? Због чега или како волети ово ташто, егоистично, сложно саткано биће које пати, које заслужује смрт? Ако видимо само црева, косу, кости и крвне судове, ту нема речи о љубави. Она једноставно није могућа. У човека се макар мало треба загледати очима Бога, треба видети вечно достојанство скривено у Богу. Треба запажати искру у пепелу, па ће се љубав појавити. За то је потребна благодат. Ево зашто човекољубиви материјализам увек почиње од милосрђа, а завршава концентрационим логором. Почеће од тога да све нахрани, а завршиће тиме што ће уморити глађу хиљаде оних који се с њим не слажу. Он неће имати снаге за сталну љубав, за љубав према свима, а поглед на свет који је почео од филантропије неће се завршити мизантропијом, већ чак антропофагијом. Развој Љубав претпоставља раст. Ако заостане у развоју љубав умире, пошто не уме да одговори на нове изазове. 20 година... Заљубили смо се. 30 година... Још увек смо заједно. 45 година... Много тога смо претурили преко главе, али се нисмо растали. 65 година... Нежност је дошла на смену страсти. Врелина је уступила место топлини. Зар љубав може увек бити иста? И да ли од човека у 50 година можемо захтевати да он (она) воли исто као пре 30 година? Зар то није безумље? Међутим, управо ово безумље звучи у виду примедаба и управо ово безумље захтевају увређене „половине“ једна од друге. Ако љубав не буде расла заједно са човеком и ако се не буде мењала заједно с њим, нестаће успут, исто као што је нестала у милионима оних који су се заљубили и узели, а после развели. Дакле, кратки закључак. Које атрибуте смо навели и које термине смо користили? Закључак У нама нема љубави, али знамо нешто о њој и то можемо да кажемо. Веза између љубави и знања. Жртва. Обавезна жртва у разном обличју. Непрепознати спољашњи изглед и неочекивано понашање праве љубави. Прозорљивост онога ко воли и неопходност благодати. На крају, потреба за унутрашњим растом. Динамика душе која воли. Добијамо прилично сложену слику, која чак оптерећује савест и свет. Јер подсвесно смо мислили да ће ту бити гомила задовољстава и обиље разноразних адреналина и ендорфина у крви. Мислили смо да ћемо пливати у пољском цвећу испреплевши се у загрљају или да ћемо певати серенаде под балконом. А понуђен нам је известан аскетски програм за претварање мајмуна који прича у истинског свеца. И природно, човек ће се погледавши у дубину овог провидног бездана одједном уплашити одговорности, одједном ће пожелети да збаци са себе сав овај духовни терет. Пожелеће „просто“ да буде несташан и да се заврти у плесу, да се опече пољупцем и изгуби главу. То се и дешава. Милионима људи. Чак и у старости. То се дешава читавим цивилизацијама. То су и хипици с њиховим „Make love, not war.“ То су и теорије о хаотичним везама такозване „чаше воде“. И много тога другог. Само што код људи ништа није „просто“. Човек је по дефиницији „сложен“ и зато опет наступа крах. И остају питања: „Нема више љубави. А без ње се не може живети. И шта сад да радимо?“ Заиста није могуће живети без љубави. Само што ње саме, а то значи и живота уопште, неће бити без напора. И то осмишљеног напора, труда по правилима и с одређеним циљем. Истаћи ћу да намерно ништа нисам говорио о појавама и догађајима који су нераскидиво повезани с љубављу као што су Крсна Христова Жртва, Евхаристија и молитва. Христос је сишао с Неба због љубави према човеку. И на Крст је узашао због љубави према нама. Црква која служи Литургију воли свог Господа. Израз љубави према Богу је и свака молитва верника. Само што о овом великом не треба да говоримо пре него што кажемо речи о малом о чему смо једва нешто мало горе говорили. Велико не опстаје без малог. Ако пак често говоримо о Божанској љубави, само о њој, одмах о њој и ни о чему више, изненадићемо се. Видећемо да нас људи или неће слушати или ће нас слушати, али неће разумети. И чак ако нас разумеју ничим ово разумевање неће доказати у пракси. Управо тако и јесте. То је зато што смо се одмах винули у велике висине занемаривши мноштво важних открића која се дешавају овде, на земљи. Одлучили смо да одмах уберемо грожђе не умејући да гајимо лозу – да је окопавамо, обрезујемо и слично. А сама реч „љубав“ не треба пречесто да се чује. Због честе употребе у нашем окрутном свету ова реч се обезвређује и почиње да изазива раздражљивост. Тако у жедним људима реч „вода“ изазива раздражљивост кад саме воде нема. И треба смирено да радимо на томе како бисмо практично схватили речи Јована Богослова: „Браћо, немојмо волети речју и језиком, већ делом и истином.“ Извор: Православие.ру / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...