Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 138 results

  1. ризница богословља

    Митрополит Амфилохије у Будимпешти одржао предавање о Божићу

    Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије је синоћ у задужбини великог српског добротвора Саве Поповића Текелије – Текелијануму у Пешти (дијелу Будимпеште, главног града Мађарске), одржао предавање о тајни Божића и значаја Рођења Христовог за човјечанство. Звучни запис предавања Предавање су отворили протојереј Зоран Остојић, старјешина Саборне цркве Светог Георгија у Будимпешти и надлежни Епископ будимски господин Лукијан, који се у свом уводном слову подсјетио дана када је био студент код тадашњег професора Богословског факултета у Београду јеромонаха Амфилохија. Митрополитовом слову су, поред мјесног свештенства и монаштва, присуствовали и г. Љубомир Алексов, представник српске заједнице у Парламенту Мађарске, као и др Јованка Ластић, директор Српског забавишта, основне школе, гимназије и колегијума „Никола Тесла“ у Будимпешти, као и други представници Самоуправе Срба у Мађарској, која је кровна организација српског народа у тој земљи. Међу присутнима је био и немали број старијих ученика поменуте Гимназије. Митрополит Амфилохије се у посјети Будимпешти и Епархији будимској налази по позиву Епископа Лукијана, чија Епархија обухвата наше древне светиње на просторима данашње Мађарске, некадашње Аустроугарске монархије, на чију територију се српски народ почео масовно досељавати крајем седамнаестог и почетком османаестог вијека тражећи спас од османлијске најезде и зулума, у догађајима познатима у историји као Велике сеобе Срба. Извор: Радио Светигора
  2. Драгана Милошевић

    Митрополит Амфилохије посетио Епархију будимску

    Архијерејска Литургија у Бидимпешти. Предавање у Текелијануму. На празник Светог Алимпија Столпника у храму Светог Георгија у Будимпешти свету архијерејску Литургију служили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Архиепископ Вада и Митрополит Клужа, Салажа и Марамуреша г. Андреј (Румунска Патријаршија) и Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, уз саслужење свештенства Српске и Румунске Православне цркве. Епископ Лукијан поздравио је уважене госте речима допродошлице и представио их домаћој Цркви у Будимпешти. Сабраним верницима обратио се и митрополит Андреј који је говорио о братској љубави два народа (Срба и Румуна) и пројави те љубави у евхаристијској заједници. На крају Литургије, митрополит Амфилохије је заблагодарио епископу Лукијану на срдачној добродошлици и на све присутне призвао благослов Божји и његових угодника Светог Петра Цетињског и Василија Острошког, чијих светих моштију је чувар. Претходне вечери у свечаној сали Текелијанума у Будимпешти, митрополит Амфилохије је одржао предавање на тему Божићни пост - у сусрет Божићу. На задовољство како свих присутних тако и локалних медијских кућа, Владика је говорио о актуелним дешавањима у хришћанском свијету, како на Истоку тако и на Западу, о Косову и Метохији и осталим актуелним дешавањима. Сутрадан, митрополит Амфилохије је посетио Историјски музеј Будимпеште и изложбу о порушеној српској цркви Светог Димитрија у Будиму и делу града у Будиму - Табан који је током времена нестао. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у задужбини великог српског добротвора Саве Поповића Текелије Текелијануму одржао је предавање о тајни Божића и значају Рођења Христовог за човечанство. Предавање су отворили протојереј Зоран Остојић, старешина Саборне цркве Светог Георгија у Будимпешти, и надлежни Епископ будимски г. Лукијан, који се у свом уводном слову подсетио дана када је био студент код тадашњег професора Богословског факултета у Београду јеромонаха Амфилохија. Митрополитовом слову су, поред месног свештенства и монаштва, присуствовали и г. Љубомир Алексов, представник српске заједнице у Парламенту Мађарске, као и др Јованка Ластић, директор Српског забавишта, Основне школе, Гимназије и Колегијума „Никола Тесла“ у Будимпешти, као и други представници Самоуправе Срба у Мађарској, која је кровна организација српског народа у тој земљи. Међу присутнима је био и немали број старијих ученика поменуте Гимназије. Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ
  3. „Митрополит Амфилохије у данашњем православном свијету представља стуб вјере православне и иде путем свог духовног заштитника, великог Светог Амфилохија Иконијског, који је у своје вријеме многе јерјеси спријечио и био стуб Цркве Божије. Бог види и зна дјела, љубав, жртву, доброту, али и ревност владике Амфилохије за Цркву Божију“, казао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у манастиру Жупа никшићка. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Јоаникије је данас са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем на празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра, служио Литургију у параклису манастира који је посвећен овом Божијем угоднику. Просвећени Епископ Јоаникије у својој архипастирској бесједи је подсјетио да су архијереји Божији повремено кроз историју устајали и изобличавали власт када би уочили опасност од неправде или лажне и нечисте вјере и одговорности власти што то не спречава: „Тако треба да буде и са нама њиховим наследницима, да оно што говоримо својим животом свједочимо. Па није чудо што је и наш Митрополит Амфилохије ради Цркве Божије и очувања вјере, понекад долазио у сукобе са властима отворено изобличавајући неправде, не ради свога хира него ради Цркве Божије, очувања вјере и спречавања неправде. “ Говорећи о светитељима, владика је истакао да нам они као свијеће које је Господ запалио својом руком и дао свјетлост, указују на прави истинити пут: „Њихова добра дјела и наука, ријеч Божија коју проповједају је свјетлост нама који гледамо на њихове животе и дјела. Међу њима, наравно, увијек помињемо од људи Пресвету Богородицу, Светог Јована Крститеља, свете славне и свехвалне апостоле а онда свете архијереје Божије. Један од таквих је и Свети Амфилохије Иконијски кога наш Митрополит Амфилохије прославља као свог небеског покровитеља. “ Епископ Јоаникије је посебно нагласио значај Светог Амфилохија Иконијског у борби са аријанском јереси, извором свих јереси до дана данашњег, која је унижавала Сина Божјега на ниво створења: „Свети Амфилохије је заступао истину коју су проповједали и утврдили Свети оци Првог никејског сабора, истину која је свједочанство Цркве Божје кроз сва времена да је Син раван Оцу и Духу Светоме. Проповједао је Свету и живоносну Тројицу – Бога љубави.“ Подсјетивши на начин како се изборио са том јереси кад је православни цар Теодосије био двоједушан према јеретицима и није видио опасност од јереси аријанске, владика је казао да је Свети Амфилохије одајући поштовање цару одбио да ода признање његовом сину наследнику Теодосију. Тиме је подсјетио цара да је од неодавања признања царевићу много опасније када се Син Божији унижава и своди на ниво створења и да је то опасно за државу, народ и Цркву Божију која је темељ и спасење, и државе, и народа. „Након тога, будући да је на овакав начин изобличен, цар је послушао Светога Амфилохија и предузео мјере против оних који шире расколе, јереси и отимају храмове Божије. Нема ништа опасније по душе људске од лажне вјере. Друге заблуде буду и прођу, али ђе се укоријени лажна вјера ту увијек остаје зло сјеме које се као коров тешко тријеби. Зато треба добро пазити да се то зло сјеме не укоријени у народу.“ Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се послије благосиљања колача у част Светог Амфилохија Иконијског, захвалио Преосвећеном владици Јоаникију, игуманији и сестринству свештене обитељи манастира Жупа никшићка на саборном прослављању овог великог угодника Божијег подсјетивши и на Амфилохија Патмоског (1889-1970) који је канонизован прошле године. Говорећи о Божијем благослову који је имао да упозна овог Светог старца, Митрополит Амфилохије је подијелио сјећање на своју исповјест овом духовника док је још био лаик, када га је он поучио, кроз причу о сечи чемпреса, да било шта земаљско зашта си везан а што није Господ, није добро, па макар то била и љубав према чемпресима. На крају Митрополит је посвједочио да је добио име Амфилохије благодарећи дивном Амфилохију Патмоском тако што су прије монашења, он и Атанасије (Јевтић) послали оцу Јустину слику старца Амфилохија. Тада је Свети Јустин предложио да се зове Амфилохије или Григорије. Заједничарење у манастиру Жупа никшићка настављено је уз хришћанску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ, МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ, ЗЕТСКОГ, БРДСКОГ И СКЕНДЕРИЈСКОГ И ЕГЗАРХА СВЕТОГА ТРОНА ПЕЋКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ АМФИЛОХИЈА ИКОНИЈСКОГ ДОСТОЈАН - ФИЛМ О ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ:
  5. Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца? Прочитасмо: «На празник Светог апостола и архиђакона Евпла, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су јеромонах Рафаило..., протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон... Јарамаз. У току свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу, који је док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крштењу дао име Евпло по светитељу кога је Црква тог дана славила. Владика се на крају Литургије обратио пригодном беседом: - Данашња Литугија је велики благослов за дом Владимира Кадагандома. Дом Божји од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену, казао је Митрополит...»[1]. Такође читамо: «Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника за ту парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији»[2]. Више не читамо и измишљени перверзни говор Митр. Амфилохија на овом покрштавању, јер сам унапред најавио текст против тога. У том тексту, који је био на Поукама, говорило се да су ови католици крштени као и Исус што се крстио у Јордану, као што су Апостоли крштавали и сл. Проблем је што и без ових бесмислица (да се Ис. крстио трократно – није, јер се крстио од Јована у опроштење грехова, тако да би било бесмислено то што су Апостоли после крштавали у име Тројице ове који су крштени од Јована), Амфилохијев гест је дубоко нехришћански. Прекрстио је крштеног човека, и то тамо где је био угошћен! Непоштовање неког ко те гости, мени се коси са хришћанским моралом. На једној вечери у Риму, са Митр. Амфилохијем, поменуо сам му био начелно о проблему прекрштавања, а он ми је одговорио: «Ако се неко осећа да је некрштен, ја га крстим поново!» - Питах: «Од када је крштење ствар осећања?» - Није ми одговорио. Наиме, овиме би се увела провизорност, крајња арбитралност око крштења и срушио темељ саме хришћанске догме. Јер, ја могу сутра да се пробудим и да се осетим да нисам крштен. И шта сад? Амфилохије ће опет да ме крсти? Тако је његовог попа, Славишу Лекића из Аргентине, који се хвалио како прекрштава католике, поново крстио, са целом породицом, Акакије Утешитељ! И то нашем добром Митрополиту није било за наук, него је узео да ради као злосрећни распоп Славиша. Да прекрштава католике. Нема 10 васкрсења из мртвих, 10 цркава, 10 богова, 10 крштења... Символ вере је јасан: «Верујем у једно крштење». И то је Црква утврдила и са Вјерују и догматским канонима; нпр. Апостолска Правила, 47: Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили. Одавде произилази да Амфилохије мисли да Папа није крштен. Мени је то лудило мозга, али је можда Митрополит у праву. Али сада не разумем како је он у општењу са Руском Црквом, јер они не прекрштавају католике, а у складу са овим каноном би били сви свргнути? Његов сабрат, Артемије, се пробудио из сна, као у Матриксу и увидео да су све Цркве православне у јереси! Амфилохије плаче за њим и позива га назад, а Артемију су се отвориле очи, док Амфилохије неће да види веру коју кроз (не)дела исповеда! Који је сабор укинуо ово правило? Ниједан. Напротив, овај канон је потврђен на Васљенским саборима, Другом из 381, са каноном 7 и Трулском из 691. каноном 95, где се јасно вели да се једним јеретицима не признаје крштење, па се крштавају изнова (односно по први пут), други, се миропомазују, јер су блажи случај, а трећи се примају без икаквих сакраменталних радњи, јер су хришћани и свештеници. Када се прави ово разликовање, сасвим је јасно да је Црква строго дефинисала начин примања оних који нису у јединству са њом. Тога се данас држе католици, а од православаца Руси. Неко бесмислено оправдање, које је побрисано, а приписано Амфилохију, на линији са Агиоритом, било је да је крштење обављено трократним погружењем. Св. Папа Григорије Велики, чију службу служимо, вели да је свеједно да ли је једно или трократно погружење, јер је битно да је у име Оца, Сина и Светога Духа. И то није мишљење неког провинцијског теологчића. На крају, хајде да пристанем да је Амфилохије изнад свих ових светаца и Васељенских Сабора, као и одлука сабора са Родоса, које смо ми, православни, потписали, остаје проблематично како он може (са којим образом) изаћи пред проусташког Јуру Кришта и рећи му да Степинац није светац јер је покрштавао Србе, Јевреје и Цигане? Амфилохије прекрштава крштене! Степинчев изговор је много јачи, јер он вели да је на тај начин спашавао животе прекрштених (иако тај термин не постоји код католика), док Амфилохије не спашава никога, него меће погребни камен на гроб екуменског дијалога, хулећи на крштене душе, и чинећи монструозни злочин, како га је називао свети Августин! Плашим се да све ово Митрополит зна, али да се прави луд, јер се руководи не хришћанским осећајима, него неким дневно-политичким мотивима. Од мене, који сам најмањи од пророка у Израиљу, може да добије само гаранцију да ће му сав пројекат пропасти јер је грађен на песку. [1] http://spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_bogosluzhio_u_kusku [2] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BC-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-r10394/&tab=comments#comment-1800096
  6. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије на празник Ваведења Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију у ваведењској цркви у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког поводoм храмовне славе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереји – ставрофори: Саво Брадоњић свештеник у пензији из Рудог, Радомир Никчевић херцегновски архијерејски намјесник, Слободан Јокић никшићки архијерејски намјесник; протојереј Мирчета Шљиванчанин подгорички парох, јереји Мирко Вукотић никшићки парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва, светенства и вјерног народа. Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јерођакона рукопроизвео острошког сабрата монаха Никиту. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастирским словом надахнуо Високопреосвећени митрополит, који је између осталог казао да је Пресвета Богородица на овај велики дан уведена у јерусалимски храм, светињу над светињама, као дјевојчица, Она која ће примити у себе самог Господа и сама постати храм Бога живога. – Сабрали смо се овдје у овој светињи, да заблагодаримо Богу, да се поклонимо Оцу и Духу Светоме и да се припремимо да се причестимо Тијела и Крве Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да постанемо једно са њим, благодарећи Пресветој Дјеви која нам га је подарила и која је ушла у светињу над светињама, да би се Једини свети уселио у Њу и да би тога Јединог светог и ми додиривали и причестивали се Тијела и Крви Његове – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је упаво причешће смисао нашег живота. Подсјетио je сабране да су призвани да припремљени примају Тијело и Крв Господњу, као што се Пресвета Дјева припремала од рођења да би могла да у утробу своју прими Господа. – Тако смо и ми призвани да се припремамо постом и молитвом, а прије свега вјером у Христа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, вјером у Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, вјером која је основа свега онога чему се надамо и провјера невидљивих ствари, вјером да се заиста вино и хљеб које ми приносимо Господу силом Духа Светога претварају у Тијело и Крв Господњу, као што се и молимо и призивамо Духа Светога, Онога који је осјенио утробу Дјеве Свете, па се Христос родио – рекао је Митрополит Амфилохије. Поучавајући сабране о гријеху, покајању и исповијести, Митрополит је казао да су Богу сви наши гријеси јавни, а да је у наше вријеме најопакији гријех који је завладао, гријех блуда. – Ми смо ове године у Митрополији развјенчали чак 42 црквена брака, а како је тек са онима који се не вјенчавају у цркви. Срашно је то знамење. Неће у браку нико никога да претрпи, то је најопакије. Свако његује своје саможивости и свој егоизам. Светиња брака је призив на љубав, а истинска љубав се жртвује. Као што се Христос као Бог љубави жртвовао за живот, тако су и они који су Христови дужни да се жртвују једни за друге, поготово у светињи брака гдје се онда рађају дјеца. Нажалост, све је подређено саможивости – казао је Митрополит Амфилохије и посебно критиковао најнеприроднији гријех који се нажалост данас проповиједа у тзв. парадама поноса. И псовка, и оговарање, и презир према брату, и саможивост, самољубље, све треба очистити у себи, казао је Митрополит, да би Господ могао да се усели у нас и да би могао да дејствује додир до Моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, да нам дарује здравље душе и тијела, нама и нашим ближњима. Сабрани који посте Божићни пост, који су се измирили са ближњима и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је Митрополит Амфилохије са протосинђелом Сергијем, економом острошке светиње, благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Ваведења Пресвете Богородице принијела острошка обитељ, као и славске колаче које су принијели бројни сабрани свечари. Извор: Манастир Острог
  7. ризница богословља

    Митрополит Амфилохије посетио Беч

    Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посетио је 26. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У резиденцији Епархије аустријско-швајцарске, митрополита Амфилохија свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. По завршетку посете, епископ Андреј је као домаћин захвалио митрополиту Амфилохију на посети и исказаној љубави. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Високопреосвештенство Митрополит кишињевски и молдавски г. Владимир сусрео се 23. новембра 2018. године са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем у резиденцији Митрополита молдавских у Кишињеву, Молдавија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Том приликом митрополит Амфилохије је свом домаћину подарио део моштију Светог Мардарија Љешанско-Либертивилског, као и иконе Светог Петра Цетињског и Пресвете Богородице Филеримске. Захваљујући се на дару, Митрополит Владимир је рекао је да ће честица поклоњених моштију бити остављена на благослов Кишињевској духовној семинарији у којој је Свети Мардарије учио. Такође, митрополит Владимир је владици Амфилохију поклонио крст и панагију са посветом. После сусрета са митрополитом Владимиром, владика Амфилохије је заједно са Епископом бељцко-фалештским г. Маркелом посетио женски манастир Светог Теодора Тирона у Кишињеву у којем се налази копија иконе Прасвете Богородице Тројеручице, дар братства манастира Хиландара тој светој обитељи. Истог дана, Митрополит је посетио чувене Криковске подруме, који си свјетски познати прозвођачи вина и једна од дестинација по којој је Молдавија у свету позната. У поподневним часовима, обилазећи Епархију бељско-фалештску владике Маркел и Амфилохије обишли су Светоуспењски женски манастир, који је, иако саграђен почетком 90-их година, један од најстаријих манастира Епархије. Сутрадан, 24. новембра 2018. године, митрополит Амфилохије је служио свету архијерејску Литургију заједно са владиком Маркелом у храму Светог великомученика Мине у граду Бељци, на северу Молдавије. Архијерејима су саслуживали клирици Миторполије црногорско-приморске и Епархије бељске. Послије свете Литургије и литије око храма, настојатељ храма протојереј Павле је поклонио митрополиту Амфилохију икону Светог Мине. Благодарећи оцу Павлу и парохијанима светог храма, Митрополит је на дар храму принео икону Светог Петра Цетињског. У вечерњим часовима, митрополит Амфилохије је присуствовао бденију у руском храму Светих апостола Петра и Павла, које је служио Епископ бељско-фаслештски Маркел. Митрополит Амфилохије и епископ Маркел служили су 25. новембра 2018. године свету службу Божју у Саборном храму Светог цара Константина и царице Јелене у Бељци. У току Литургије, по благослову владике Маркела, митрполит Амфилохије је рукоположио клирика Епархије бељске ипођакона Олега у чин ђакона. После причешћа светим тајнама владика Маркел је, захваљујући на посети његовој епархији, изразио поштовање према митрополиту Амфилохију као ревнитељу за јединство православља и поклонио му на молитвено сећање крст и панагију. Благодарећи на топлом пријему, позиву да посети молдавску земљу и дивним даровима, Митрополит је епископу Маркелу поклонио панагију са ликом Пресвете Богородице Филеримске и икону Светог Петра Цетињског. После свете Литургије, архијереји су посетили зграду Епархије у Бељци. Извор: Српска Православна Црква
  9. Његова свесветост Патријарх константинопољски г. Вартоломеј примио је јуче, 22. новембра, у патријаршијској резиденцији на Фанару (Истанбулу), Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија који се са својом пратњом налазио на путу за Молдавију. Повезана вест: Митрополит Амфилохије код Васељенског Патријарха Том приликом Његова свесветост и Високопреосвећени Митрополит разговарали су о свеправославним темама, нарочито о Цркви у Црној Гори, Македонији, са посебним освртом на новонасталу ситуацији у Украјини. Митрополит Амфилохије је у двочасовном разговору са Његовом свесветошћу Патријархом Вартоломејем, поновио јасан саборски став Српске православне цркве о неопходности сазивања новог Свеправославног сабора уз учешће свих помјесних Православних цркава. Владика Амфилохије је истакао да би нови Сабор ријешио ово, али и многа друга неријешена питања у Православљу. Такође је нагласио да би новосазвани Сабор био својеврстан наставак Критског сабора. Током сусрета Митрополит Амфилохије је Његовој свесветости Патријарху константинопољском г. Вартоломеју поклонио копију иконе Пресвете Богородице Филеримске. Након разговора са васељенским Патријарахом г. Вартоломејем, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је са својом пратњом отпутовао за Молдавију. јереј Анђелко Боричић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Митрополит кишињевски и молдавски г. Владимир сусрео се данас, 23. новембра, са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем у резиденцији молдавских Митрополита у Кишињеву – Молдавији. Том приликом Митрополит Амфилохије је свом домаћину подарио дјелић моштију Светог Мардарија љешанско-либертивилског, као и иконе Светог Петра Цетињског и Пресвете Богородице Филеримске. Захваљујући се на дару, Митрополит Владимир је рекао је да ће дјелић поклоњених моштију бити остављен на благослов Кишињевској духовној семинарији у којој је Свети Мардарије учио. Такође, Митрополит Владимир је владици Амфилохију поклонио крст и панагију са посветом. Послије сусрета са Митрополитом Владимиром, владика Амфилохије је заједно са Преосвећеним Маркелом, Епископом бељцко-фалештским Православне цркве у Молдавији, посјетио женски манастир Светог Теодора Тирона у Кишињеву у којем се налази копија иконе Прасвете Богородице Тројеручице, која је дар братства манастира Хиландара овој светој обитељи. јереј Анђелко Боричић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог архангела Михаила у селу Прекобрђе у Доњој Морачи. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су најдубље тајне живота сакривене од људскога разума. Звучни запис беседе „Сакривене су од оних који мисле да имају знање, а откривају се дјеци која сисају материно млијеко, онима који су безазлени, који су чистога срца. Зато је и речено у Јеванђељу: Блажени су они који су чистога срца, јер ће Бога видјети. Само чисто срце може Бога видјети, а не срце и ум који се узда у неко своје знање и своју мудрост“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Ријеч Божја уграђена у свеукупну творевину Божју. „Зато је све што постоји речито, словесно, испуњено мудрошћу, јер је утемељено на Божанској мудрости, испуњено је истинитошћу постојања, јер је утемељено на Божјој истини. Призвано је на правду, на хођење правим путем, јер је Он онај који је Пут, Истина и Живот. Црква Божја је живи свједок, кроз вјекове, непролазне Божје истине и најдубљих истина о свијету и о човјеку“, казао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Црква Божија гоњена и прогоњена, јер је и Христос гоњен и прогоњен. „Распињана је на крст, јер је Он први разапет на крсту. Отуда је и тијело Његово, Црква Његова ево двије хиљаде година, непрекидно гоњена и прогоњена, и распињана на крсту и у древна времена и у ово наше вријеме“, објаснио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да ктитор овог манастира Милан Вујисић није могао ништа светије и часније урадити ни за себе ни за своје потомство, ни за Прекобрђе и Морачу, ни за наш народ светосавски, од подизања ове светиње. „Преко њега ће се памтити и он и његово потомство као ктитор ове светиње у којој сада служе наше сестре из Русије, географски далеке, али блиске и сродне нама. Дошле су овдје да оне пале кандило за душе свих овдашњих предака и за здравље и спасење свих њихових потомака, да овдје и оне уграђују себе и свој живот и своју младост“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је благосиљао славски колач поводом сјутрашњег празника Светог архангела Михаила који је храмовска слава ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. -НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У седмој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање на тему “Однос човека са Богом“. Предавање је одржао 13. децембра 1987. године, тадашњи Епископ банатски Амфилохије Радовић, у сали Патријаршије у Београду. Звучни запис емисије
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило служили су данас 13. новембра 2018. љета Господњег, на празник Светих апостола Стахија, Амплија и Урвана, заупокојену архијерејску Литургију поводом смрти острошког сабрата монаха Епифанија у Цркви Свете Тројице, у уторак. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживало им је острошко свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Након Литургије Митрополит Амфилохије и Епископ Кирило са саслужитељима служили су опијело над одром упокојеног монаха Епифанија. – Данас ми њега испраћамо, а сјутра ће неко нас да испраћа на овај пут који је пут сваког створења и сваког човјека. Нека је блажен пут којим данас иде суша нашег Епифанија кога је Бог обдарио старошћу, за наше људске појмове, али пред којим се налази вјечност Царства Божијег – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да је Господ старца Епифанија удостојио да посљедње године свог живота проведе поред ћивота Светог Василија у страху Божијем, посту и молитви. – Сада послије тог боравка у овој древној светињи, монах Епифаније иде за онима који су се овдје од времена Светог Василија упокојавали у страху Божијем, са вјером, надом и љубављу – казао је Митрополит Амфилохије. Потом су архијереји г. Амфилохије и г. Кирило предводили погребну поворку до манастирског гробља, гдје су сахрањени земни остаци монаха Епифанија Живића. ВЈЕЧАН СПОМЕН МОНАХУ ЕПИФАНИЈУ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио je отворено писмо црногорском премијеру Душку Марковићу, поводом његове изјаве о цркви Свете Тројице на Румији. Прилог радија Светигоре Писмо преносимо интегрално: Поштовани г. Предсjедниче, Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ”за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа”. Очевидно је, дакле, да су разлози за толику халабуку око ове црквице, много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу. Да би то питање могло бити схваћено и ријешено на прави начин, неопходно је извршити, макар укратко, историјски увид у збивања из прошлости. Наиме, црква Свете Тројице на врху Румије, подигнута у вријеме Светог Јована Владимира у Х вијеку (или почетком XI вијека) срушена је (1571.) у вријеме турске окупације ових простора, када је срушена и Пречиста Крајинска (гробно мјесто Светог Јована Владимира и његове жене Косаре – монахиње Теодоре), многи храмови, православни и римокатолички (на Свачу, пријестоници Светог Јована Владимира, Улцињу, Бару…). Да је храм Свете Тројице на Румији био култно мјесто и прије његовог рушења види се и по томе што је сво околно становништво, не само хришћанско, него и оно које је у периоду од XVI до XVIII вијека примило Ислам, учествовало у литији изношења Крста Светог Јована Владимира на Тројчиндан. Колико је тај храм био значајан, види се и по томе да је после његовог рушења настао обичај да свако ко долази на литију, изнесе на врх Румије по камен, уз народно предање које је допрло до нас, да ће црква ”поново долетјети” на Румију, кад се накупи за њу довољно камења. Иначе, око Крста Светог Јована Владимира је владао неспоразум између хришћана и некадашњих хришћана примивших Ислам – свих којима je он некада припадао. Плод тога је чињеница да се Крст чувао и до данас се тајно чува код православне породице Андровић, која га износи из своје скривнице само за празник и предаје свештенику за изношење на Румију. Да су наши муслимани (од којих се један дио у међувремену и поарбанасио), остали везани за обичај својих предака хришћана, види се и по њиховом учествовању у изношењу Крста (иако је то супротно исламском вјеровању) у чему их нико до данас није спречавао, шта више сви су се томе радовали и радују. О томе свједочи ”Глас Црногорца” са краја XIX вијека, гдје се каже како на врх Румије иде православни свештеник са Крстом, а за њим православни и римокатолици, док муслимани стоје са стране с поштовањем и молитвом. Дуго времена је био обичај да се учесници у литији после молитве на темељима храма, сабирају на малој Румији, у пјесми, колу, такмичењу у скакању у даљ, бацању камена… Власти су послије Другог свјетског рата забранили литијно изношење Крста. Обновили смо га (1994) не питајући никога, сем породице Андровић, која је сачувала и уступила Крст (неколико година раније пароси барски и улцињски су такође излазили на Румију). Сазнавши све ово и изишавши први пут те године на Румију, и сам изнијевши камен, схватио сам, по количини камења и рекао сам да је стасало вријеме да се врати црква на врх Румије. С обзиром да је није лако градити на висини од скоро 2000 метара, без икаквог пута, израђена је у Бару од лаког лименог материјала и на модеран начин ”долетјела” са два војна хеликоптера на Румију. Као испуњење вјековне народне жеље и зацјељења макар једне ране на духовном и културном бићу Црне Горе нанијете турским насиљем. Остало Вам је све познато, од тада до данас. Садашње ограђивање храма каменом, стољећима прикупљаним у ту сврху, није ништа друго до потпуно испуњење вјековне народне жеље и предања, да би престало називање цркве ”лименом” (због чега је г. Килибарда написао и књигу против Цркве и мене и превео је на енглески) и тражење њеног рушења (а мени је већ суђено због ње). Први који је покренуо питање (2005) рушења цркве, са разлога што је Румија ”албанска планина” био је г. Барди, тадашњи посланик у Скупштини Црне Горе, у духу Албанаца типа Енвера Хоџе, који је укинуо религију у Албанији, побио попове и оџе, срушио многе храмове и џамије, које се данас обнављају. Између осталих срушио је у Скадру и наша три православна храма, уништивши и гробља Црногораца, ослободилаца Скадра од турског ропства (1912-13), убио између осталих и два наша свештеника (Штиркића и Поповића), а трећи је пред смрт пуштен из затвора – Лазар Поповић. Господин Барди и њему слични рушитељи храмова, требао би да зна, да смо ми подигли и храм Свете Тројице у Враки код Скадра, у сарадњи са Православном Црквом Албаније, која васкрсава из мртвих, обновивши епископат, свештенство и стотине порушених цркава и саградивши нове. Зашто му као Албанцу смета обнова православног храма на Румији у вријеме кад и Албанци у Албанији обнављају своје храмове, обнављајући културно и духовно благо албанског народа? Још су чуднији и несхватљивији захтјеви оних који обнављање храма на Румији проглашавају за ”девастацију културног блага Црне Горе” (међу њима и присталице такозване ”ЦПЦ” траже рушење цркве!?) као и они из ”Управе за заштиту културних добара”, који на незналачки начин, без икакве сарадње са Црквом, проглашавају изношење Крста на Румију за ”нематеријално културно добро” – које храм на Румији, суштина културног добра, угрожава!?). Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро. Ограђује се мукотрпно, каменом у ту сврху сакупљаним од народа и биће прекривен каменим плочама као онај од турака срушени. Оно што би сваки разуман човјек очекивао, није његово рушење, него подстицај за градњу пута до врха Румије (онај који се попне до врха Румије знаде какав је, а знају то и коњи који су ових дана носили пијесак, цемент и воду беспућем, од чега су два коња и настрадала), значајног како за поклонике, тако и за све бројније туристе, које привлачи управо храм и обновљени култ Светог Јована Владимира изношењем његовог Крста. Гарантујем да би било гдје у Западној Европи, којој Црна Гора сада тежи, ово био повод не за рушење храма, него за градњу жичаре од Микулића до врха Румије, чиме би Румија постала једна од најзначајнијих дестинација, поклоничких и туристичких, не само у Црној Гори, него и много шире од ње. Румија и својим именом (Рум – источно православна Римљанка – времена Византијског царства) и својом историјом и култом Крста и Светог Јована Владимира (мошти су му однијете 1215. године из Пречисте Крајинске у Драч, затим у Шинђон, данашња Албанија) постала је једна од највећих Светиња не само наша, него и свих балканских народа и шире. Зато свако национално својатање Румије и култа Светог Јована Владимира је неразумно, а рушење храма равно злочину. Румија јесте и албанска планина, али Албанаца Скендер-бега који је по Његошу: ”срца Обилића, што умрије тужним изгнаником”, али не и оних Енвер хоџе и Турака рушитеља хришћанских Светиња како на Румији, тако и на Свачу, у Бару и Улцињу. Румија је у Црној Гори, и као таква – црногорска планина. Јесте, за вријеме Мусолинија и окупације припадала је ”Великој Албанији”, али се надамо да је вријеме фашизма на Балкану завршено, као и вријеме рушитеља цркава. Ово Вам пишем г. Предсједниче, не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом. Нека би ово наше писмо било молба Влади Црне Горе и ресорном Министарству да се одобри градња овог храма и његово облагање каменом његових вјековних поклоника, уз поштовање њиховог завјештања. У исто вријеме нека буде схваћен као наш предлог и молба да се изгради пут од Микулића до врха Румије, а временом и жичара, ради унапређења заједништва као и свеукупног духовног, културног и економског живота и напретка Црне Горе. Пошто сте Ви дали у јавност Ваш став по овом питању, то смо слободни да и наш одговор буде јаван. С поштовањем, АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио je отворено писмо црногорском премијеру Душку Марковићу, поводом његове изјаве о цркви Свете Тројице на Румији. Прилог радија Светигоре Писмо преносимо интегрално: Поштовани г. Предсjедниче, Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ”за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа”. Очевидно је, дакле, да су разлози за толику халабуку око ове црквице, много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу. Да би то питање могло бити схваћено и ријешено на прави начин, неопходно је извршити, макар укратко, историјски увид у збивања из прошлости. Наиме, црква Свете Тројице на врху Румије, подигнута у вријеме Светог Јована Владимира у Х вијеку (или почетком XI вијека) срушена је (1571.) у вријеме турске окупације ових простора, када је срушена и Пречиста Крајинска (гробно мјесто Светог Јована Владимира и његове жене Косаре – монахиње Теодоре), многи храмови, православни и римокатолички (на Свачу, пријестоници Светог Јована Владимира, Улцињу, Бару…). Да је храм Свете Тројице на Румији био култно мјесто и прије његовог рушења види се и по томе што је сво околно становништво, не само хришћанско, него и оно које је у периоду од XVI до XVIII вијека примило Ислам, учествовало у литији изношења Крста Светог Јована Владимира на Тројчиндан. Колико је тај храм био значајан, види се и по томе да је после његовог рушења настао обичај да свако ко долази на литију, изнесе на врх Румије по камен, уз народно предање које је допрло до нас, да ће црква ”поново долетјети” на Румију, кад се накупи за њу довољно камења. Иначе, око Крста Светог Јована Владимира је владао неспоразум између хришћана и некадашњих хришћана примивших Ислам – свих којима je он некада припадао. Плод тога је чињеница да се Крст чувао и до данас се тајно чува код православне породице Андровић, која га износи из своје скривнице само за празник и предаје свештенику за изношење на Румију. Да су наши муслимани (од којих се један дио у међувремену и поарбанасио), остали везани за обичај својих предака хришћана, види се и по њиховом учествовању у изношењу Крста (иако је то супротно исламском вјеровању) у чему их нико до данас није спречавао, шта више сви су се томе радовали и радују. О томе свједочи ”Глас Црногорца” са краја XIX вијека, гдје се каже како на врх Румије иде православни свештеник са Крстом, а за њим православни и римокатолици, док муслимани стоје са стране с поштовањем и молитвом. Дуго времена је био обичај да се учесници у литији после молитве на темељима храма, сабирају на малој Румији, у пјесми, колу, такмичењу у скакању у даљ, бацању камена… Власти су послије Другог свјетског рата забранили литијно изношење Крста. Обновили смо га (1994) не питајући никога, сем породице Андровић, која је сачувала и уступила Крст (неколико година раније пароси барски и улцињски су такође излазили на Румију). Сазнавши све ово и изишавши први пут те године на Румију, и сам изнијевши камен, схватио сам, по количини камења и рекао сам да је стасало вријеме да се врати црква на врх Румије. С обзиром да је није лако градити на висини од скоро 2000 метара, без икаквог пута, израђена је у Бару од лаког лименог материјала и на модеран начин ”долетјела” са два војна хеликоптера на Румију. Као испуњење вјековне народне жеље и зацјељења макар једне ране на духовном и културном бићу Црне Горе нанијете турским насиљем. Остало Вам је све познато, од тада до данас. Садашње ограђивање храма каменом, стољећима прикупљаним у ту сврху, није ништа друго до потпуно испуњење вјековне народне жеље и предања, да би престало називање цркве ”лименом” (због чега је г. Килибарда написао и књигу против Цркве и мене и превео је на енглески) и тражење њеног рушења (а мени је већ суђено због ње). Први који је покренуо питање (2005) рушења цркве, са разлога што је Румија ”албанска планина” био је г. Барди, тадашњи посланик у Скупштини Црне Горе, у духу Албанаца типа Енвера Хоџе, који је укинуо религију у Албанији, побио попове и оџе, срушио многе храмове и џамије, које се данас обнављају. Између осталих срушио је у Скадру и наша три православна храма, уништивши и гробља Црногораца, ослободилаца Скадра од турског ропства (1912-13), убио између осталих и два наша свештеника (Штиркића и Поповића), а трећи је пред смрт пуштен из затвора – Лазар Поповић. Господин Барди и њему слични рушитељи храмова, требао би да зна, да смо ми подигли и храм Свете Тројице у Враки код Скадра, у сарадњи са Православном Црквом Албаније, која васкрсава из мртвих, обновивши епископат, свештенство и стотине порушених цркава и саградивши нове. Зашто му као Албанцу смета обнова православног храма на Румији у вријеме кад и Албанци у Албанији обнављају своје храмове, обнављајући културно и духовно благо албанског народа? Још су чуднији и несхватљивији захтјеви оних који обнављање храма на Румији проглашавају за ”девастацију културног блага Црне Горе” (међу њима и присталице такозване ”ЦПЦ” траже рушење цркве!?) као и они из ”Управе за заштиту културних добара”, који на незналачки начин, без икакве сарадње са Црквом, проглашавају изношење Крста на Румију за ”нематеријално културно добро” – које храм на Румији, суштина културног добра, угрожава!?). Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро. Ограђује се мукотрпно, каменом у ту сврху сакупљаним од народа и биће прекривен каменим плочама као онај од турака срушени. Оно што би сваки разуман човјек очекивао, није његово рушење, него подстицај за градњу пута до врха Румије (онај који се попне до врха Румије знаде какав је, а знају то и коњи који су ових дана носили пијесак, цемент и воду беспућем, од чега су два коња и настрадала), значајног како за поклонике, тако и за све бројније туристе, које привлачи управо храм и обновљени култ Светог Јована Владимира изношењем његовог Крста. Гарантујем да би било гдје у Западној Европи, којој Црна Гора сада тежи, ово био повод не за рушење храма, него за градњу жичаре од Микулића до врха Румије, чиме би Румија постала једна од најзначајнијих дестинација, поклоничких и туристичких, не само у Црној Гори, него и много шире од ње. Румија и својим именом (Рум – источно православна Римљанка – времена Византијског царства) и својом историјом и култом Крста и Светог Јована Владимира (мошти су му однијете 1215. године из Пречисте Крајинске у Драч, затим у Шинђон, данашња Албанија) постала је једна од највећих Светиња не само наша, него и свих балканских народа и шире. Зато свако национално својатање Румије и култа Светог Јована Владимира је неразумно, а рушење храма равно злочину. Румија јесте и албанска планина, али Албанаца Скендер-бега који је по Његошу: ”срца Обилића, што умрије тужним изгнаником”, али не и оних Енвер хоџе и Турака рушитеља хришћанских Светиња како на Румији, тако и на Свачу, у Бару и Улцињу. Румија је у Црној Гори, и као таква – црногорска планина. Јесте, за вријеме Мусолинија и окупације припадала је ”Великој Албанији”, али се надамо да је вријеме фашизма на Балкану завршено, као и вријеме рушитеља цркава. Ово Вам пишем г. Предсједниче, не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом. Нека би ово наше писмо било молба Влади Црне Горе и ресорном Министарству да се одобри градња овог храма и његово облагање каменом његових вјековних поклоника, уз поштовање њиховог завјештања. У исто вријеме нека буде схваћен као наш предлог и молба да се изгради пут од Микулића до врха Румије, а временом и жичара, ради унапређења заједништва као и свеукупног духовног, културног и економског живота и напретка Црне Горе. Пошто сте Ви дали у јавност Ваш став по овом питању, то смо слободни да и наш одговор буде јаван. С поштовањем, АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. „Постала је позната свијету тек кад су откривене њене мошти, које су обилазиле земље и градове, стизале и до Београда, а данас почивају у Јашију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је буновићка пустиња слична пустињи у којој је Света Петка служила Господу. Рекао је да Цркву називамо и по народу који је већина њених чланова, али да је она једна, света, апостолска и католичанска Црква Божија. „Она обједињује све људе и све земаљске народе. И све их призива на то свето, Божанско јединство у Христу Господу, Сину Божјем јединородном, од Дјеве рођеном ради нас и нашега спасења. Свједок тога је управо преподобна мати наша Параскева“, рекао је Митрополит црногорско- приморски. Додао је да је она то свједочила док је ходила овдје по земљи. „А још више свједочи сада, када је још живља, кад је примила у себе дар Царства небескога, Духа Божјега. И ево, сабира нас свуда, широм васељене. Данас је толико храмова посвећено имену Божјем и преподобној мати Параскеви, и овдје код нас и широм бескрајне Русије и читавога свијета“, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник преподобне Параскеве – Свете Петке Свету службу Божију у манастиру посвећеном Светој великомученици Параскеви у Буновићима код Мориња. Након читања јеванђелског зачала, Митрополит Амфилохије је окупљеним вјерницима рекао да је Света Петка једна од оних мудрих дјевојака из Јеванђеља, незнатна и непознатна у свом времену, која је сакривено поживјела, стигавши до Светог града Јерусалима и Пелестине, оставши непозната за људе и земаљску славу. „Постала је позната свијету тек кад су откривене њене мошти, које су обилазиле земље и градове, стизале и до Београда, а данас почивају у Јашију“, рекао је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је буновићка пустиња слична пустињи у којој је Света Петка служила Господу. Рекао је да Цркву називамо и по народу који је већина њених чланова, али да је она једна, света, апостолска и католичанска Црква Божија. „Она обједињује све људе и све земаљске народе. И све их призива на то свето, Божанско јединство у Христу Господу, Сину Божјем јединородном, од Дјеве рођеном ради нас и нашега спасења. Свједок тога је управо преподобна мати наша Параскева“, рекао је Митрополит црногорско- приморски. Додао је да је она то свједочила док је ходила овдје по земљи. „А још више свједочи сада, када је још живља, кад је примила у себе дар Царства небескога, Духа Божјега. И ево, сабира нас свуда, широм васељене. Данас је толико храмова посвећено имену Божјем и преподобној мати Параскеви, и овдје код нас и широм бескрајне Русије и читавога свијета“, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“. – Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима. На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха. Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске. Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили. У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње. Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује. А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље. – У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну? – Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин. Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом. Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење. Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”. И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством. Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека. Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација. Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције. Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини. Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином. Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве. Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што. Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља. Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке. Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове. Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас. Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве. Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија. – Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио? – То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила. Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе. – Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”? – Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам… Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије… Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”. Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу. Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву. Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам. Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији. Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио. Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила. Молим се Господу да им Он помогне. Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку. Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×