Претражи Живе Речи Утехе

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесетој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1994 г.) Митрополита др Амфилохија Радовића на тему- Завјет. Предавање је одржано 24. фебруара 1994. године у Подгорици. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посјетио је данас, на празник Света три јерарха, цркву која је посвећена Богојављењу у Ресифеу, Бразилу, а која је припада Пољској православној цркви. Са Високопреосвећеним Митрополитом су били Преосвећена господа: Епископ буеносајрески и јужно- централноамерички Кирило и домаћин, Епископ Ресифеа Пољске православне цркве, Амвросије, као и свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије јужно-централноамеричке. Раније данас Митрополит Амфилохије је служио, уз саслужење владике Кирила и Амвросија, Свету службу Божију у Манастиру Свете Тројице. Том приликом, владика је Амфилохије је истакао значај што је у Бразилу заживјела изворна апостолска, Православна црква, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру научену од самога Христа и Његових ученика – апостола. У Латинској Америци данас има више од петнаест православних епископа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког г. Кирила, Епископа Ресифеа из Пољске православне цркве г. Амвросија и свештенства Митрополије црногорско-приморске и Епаргхије јужно-централноамеричке, Свету службу Божију у манастиру Свете Тројице код Ресифеа у Бразилу. У току Литургије у чин архимандрита је произведен игуман ове обитељи отац Педро. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Кирило је говорио о богословљу тројице Светих јерараха – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. „Заиста је чудо Божије да је освештан храм Светог Јована Златоустог овдје недалеко, у Каруаруу. Заиста је то чудо Божије у овом далеком свијету, у последњем углу земље, у Јужној Америци“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Казао је да хришћанин треба да слуша своју Цркву и црквене старјешине. „Имамо и дан-данас оних који иду путевима Светих отаца и биће тако до краја свијета. Ту је, међу нама наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који има дар бесједништва и пастирски дар. И поред тога што је био свјетлост која је освијетлила нашу Црну Гору свјетлошћу Јеванђеља, он је, као добри пастир дошао и до ових ваших крајева тражећи, прије свега, наше изгубљене овце, људе нашег поријекла, али, свакако, он својом пастирском палицом милује свакога човјека који жели да упозна истиниту вјеру“, казао је Владика. Додао је да у овом мјесту постоје дивни људи који су завољели православље. „Дакле, један практични савјет је да се угледамо на такве људе међу нама, да се угледамо на њих и да покушавамо да слиједимо њиховим путем, јер је лакше угледати се на човјека који живи међу нама него на неког ко је живио прије двије хиљаде година“, рекао је он. Владика Кирило је рекао да наше покољење страда од превелике оптерећености бригама овога свијета и да многи, бјежећи од тога, прибјегавају јоги и сличним стварима, што није православни пут. „Наша православна медитација јесте Исусова молитва. Нека нас Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст прате на нашем Христовом путу“, казао је Епископ Кирило. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је подсјетио да Црква Божија кроз вјекове сабира све људе и све земаљске народе у свету Христову заједницу. „Сабира све у јединство, без обзира на разлике – гдје се рађамо, коме земаљском народу припадамо. Сви смо призвани, сви људи и сви земаљски народи да будемо један Божји народ, Христов народ, народ који је призван да већ овдје на земљи задобије Царство небеско“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да Царство небеско овдје почиње и да је бесконачно и бескрајно. „Ми смо свједоци тога царства – Царства небескога, чланови тога једнога народа – Христовога, Божјега народа“, објаснио је Владика Амфилохије. Рекао је да је много значајно што је изворна апостолска Црква заживјела и у Бразилу. „У Латинској Америци данас имамо преко петнаест православних епископа. Међу њима је и наш Владика Кирило. Овдје се хришћанство проповиједа већ пет вјекова, али долазак Цркве Божје, оне апостолске Цркве Божје помаже свима који живе на овом континенту да се врате изворној Цркви Христовој, православној Божјој Цркви, Цркви која има једну главу, а то је сам Господ Исус Христос, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру коју смо научили од самога Христа и Његових ученика апостола“, нагласио је Владика. Додао је да је много значајно што постоји у овом мјесту монашка обитељ Свете Тројице. „Много је значајно што је ова света обитељ посвећена Оцу и Сину и Духу Светоме – Светој Тројици и што се одавде шири ова мисија, не само на Ресифе него и шире од Ресифеа. Шири се вјера у Свету Тројицу, Бога љубави. Она, та мисија свједочи да је Бог љубав и да је човјек, да су сви људи призвани да буду носиоци те тројичне љубави. Велики дар Божји је Бразилу и читавој Латинској Америци ова обитељ Свете Тројице“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 10. фебруара, Свету архијерејску литургију и освештао Цркву Светог Јована Златоустог у Каруару (Бразил). Освећење ове Цркве је допринос Епархије буеносајреске централно-јужноамеричке прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополиту су саслуживали Преосвећенa господа Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички Кирило и Епископ Ресифеа Амвросије (Пољска православна црква), протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман Манастира Свете Тројице у Ресифеу, и ђакони Александар Лекић и Георгије из Пољске православне цркве. У току Литургије Епископ Кирило је произвео у чин протопрезвитера оца Жаира, старешину Храма Светог Јована Златоустог, као и два чтеца и једног ипођакона. Епархија буеносајреска централно-јужноамеричка је од данас богатија и за два нова члана Цркве Христове, које су владике током Свете службе Божије миропомазале. Поводом славе, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, и освећења први пут је преразан славски колач у овој цркви. У архипастирској проповиједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Дух Свети у овом новом храму први пут сишао на присутне: „Од данас ово је мјесто гдје се презива слава и сила Божија, Дух Свети, да освећује наше дарове и све оне који се сабирају у овај свети храм.“ Митрополит је казао да је ово велики дан, како за вјерне који су саградили овај свети храм, тако и за град Каруару: „Ово је велики дан и за овај град и за овдашњу парохију јер, ево, Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве Божије и Истока и Запада, добио је овдје данас свој храм у који смо се сабали и у који ћете се сабирати и у будућности.“ Дијелећи, са великим бројем сабраног вјерног народа, радост овог значајног дана, Митрополит је истакао да је ово велики дан и за нашу Помјесну цркву – Српску православну: „Овим обиљежавамо осам стотина година постојања наше самосталне Жичке архиепископије Пећке патријаршије Српске православне цркве. Ово је први пут у овој нашој Епархији, а мислим и први пут у нашој Цркви, да се поводом осам вјекова независности наше Цркве освећује један храм.“ „И за нас је ово радост, нарочито за нашега владику Кирила, који је Епископ ове наше Епархије у Латинској Америци, који овдје проширује своју мисију и дјела дјело Господње“, нагласио је Митрополит Амфилохије и додао: „Радује нас што је са нама данас и владика Амвросије из Пољске православне цркве. Црква је једна, без обзира ком народу припадали. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога, ни Бразилца ни Србина, него су сви једно – један човјек у Христу Господу.“ Високопреосвећени је заблагодарио Господу, приложницима, добротворима и градитељима овога светога храма, на првом мјесту оцу Жаиру, овдашњем пароху, који осјећа посебну љубав за Светог Јована Златоустога те је зато и овај храм управо посвећен њему. Владика је подсјетио да ће се у храму служити Литургија Св. Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених Дарова: „Прослављамо Оца и Сина и Духа Светога – Бога нашега, у вјекове вјекова, амин! “ Преосвећени владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, оснивачу мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци: „Митрополит је у ову мисију уложио много својих молитава, као и средстава. И поред својих 80 година је дошао преко океана да својом љубављу подржи и молитвом утврди ову мисију. Ми ћемо га и даље са радошћу овдје очекивати .“ Владика је у име Митрополита Амфилохија, владике Амвросија и своје име, уручио захвалнице онима који су дали посебан допринос за изградњу овога храма, оцима: Жаиру Карлосу, Алексису Пењи, Рафаилу Сантосу, као и члановима њихових парохија, појединцима и породицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у капели која је посвећена Успењу Пресвете Богородице у Ресифеу. Митрополиту су саслуживали Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило, протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман овдашњег Манастира Свете Тројице и ђакон Александар Лекић. Током Литургија која је служена на португалском, шпанском, грчком, српском и црквенословенском језику Митрополит је крстио дјечака, Филипа коме је пожелио да буде сличан апостолу Филипу чије име носи и благословио њега, његове родитеље и све сроднике.. Своју архипастирску поуку вјерном народу који се сабрао из многих крајева Бразила, Америке, Русије, Високопреосвећени Митрополит је почео ријечима из посланице великог учитеља Цркве, Светог Игњатија Богоносца: Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим који служе Свету литургију, тамо је једна света саборна и апостолска Црква. „Данас овдје у овом храму, присутан је ваш нови епископ. Заједно са мном, са презвитерима, свештеницима, ђаконима са новим хришћанином Филипом и са вама вјернима служили смо Свету литургију и причестили се Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Срели смо се са Богом, примили смо Господа у своје тијело и душу. И срели смо се у љубави Божијој једни са другима.“ Митрополит је казао да се тако у овом малом храму, малој заједници, јавила сва пуноћа једне свете Цркве Христове и да све друге заједнице црквене, било оне мале или велике, могу само да љубав Христову придодају у ту заједницу. „Све што оне имају, имамо и ми данас овдје. То је велики Божји дар, велики благослов за вас и вашу заједницу која је до сада имала администратора ове Епархије“, казао је Митрополит Амфилохије. Појаснио је да је он био администратор у оснивању ове епархије, али да је прошле године устоличен нови епископ епархије за Латинску Америку, буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило: „Велики је то Божији дар. И ова заједничка служба је велика радост и благослов за нас који смо дошли овдје а такође радост и благослов Божији и за вас.“ Истакао је владика да је данас посебан благослов и највећа радост ове заједнице и то што је мали Филип постао нови хришћанин. Подсјетио је да ће освештати, ако Бог да, сјутра нову цркву у граду Каруару, коју је отац Жаиро заједно са осталима саградио, и у догледно вријеме камен темељац новом храму Успенија Пресвете Богородице у Ресифеу: „Из ове мале капеле ће израсти дивни храм Божији, који ће бити благослов не само за вас и вашу заједницу, него за све који живе у овом граду. “ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је пожелио да Бог благослови новог владику Кирила да сабира заједнице благословених православних хришћана широм Латинске Америке. Владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, који је оснивач ове Епархије, што је и поред 80 година прешао десетине хиљада километара да дође и покаже своју љубав овој заједници. Преосвећени је позвао све вјерне да слиједе примјер Митрополита, који помаже изградању будуће цркве, да се и они уграде сходно својим моћима у нови Храм Успења Мајке Божије овдје у Ресифеу: „Каже апостол Петар: Ми смо сви живо камење које се уграђује у Цркву Божију. Надамо се, ако се тако уградимо у тај храм да ће нас Мајка Божија својим Успењем такође однијети на небо својему Сину.“ Захваљујући се презвитерима, оцима Алексису и Рафаилу, владика је подсјетио да је отац Алексис у Буенос Ајресу прије двије године прославио тридесет година службе, када му је Митрополит поклонио крст, а да ове године прослављамо тридесет година свештеничке службе оца Рафаила. Тим поводом, у своје и уме Митрополита Амфилохија, владика Кирило је напрсним крстом даривао оца Рафаила, „Наше служење је ношење крста, није то нека почаст него морамо да слиједимо за Христом, подражавамо Христу – ходимо за Христом и носимо свој крст како би што више људи привукли спасењу“, казао је Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос је служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Свете Тројице код Ресифеа, једног од најстаријих градова у Бразилу. Митрополиту су саслуживали игуман ове свете обитељи јеромонах Педро и ђакон Александар Лекић уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносајреског и централно-јужноамеричког г. Кирила и Епископа Ресифеа г. Андросија (Пољска православна црква). Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који борави у вишедневној посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, синоћ је допутовао у Бразил гдје ће у недјељу, десетог фебруара, освештати нову цркву. У пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске, јеромонах Никита Вулић, сабрат манастира Острог, ђакон Александар Лекић и Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње и потпредсједник ЕУО Митрополије . Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети нашој Епархији у Латинској Америци, јуче је у Буенос Аиресу, заједно са својим домаћином Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом, био на пријему код апостолског нунција Леона Каленге Бадикебелеа. Пријему је присуствовала и амбасадорка Србије у Аргентини Јела Баћовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, служио је данас, заједно са својим домаћином Епископом Кирилом, Свету службу Божију у катедралном епархијском храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јереј Стефан Јовановић, јереј Миленко Ралевић, јеромонах Никита (Вулић), протођакон Никола Радиш, ђакон Александар Лекић и јерођакон Давид (Мишељић). Владика Кирило је на крају Литургије поздравио Митрополита Амфилохија, као оснивача мисије наше Цркве у Јужној Америци. „Већ скоро тридесет година Митрополит се труди да обнови црквени живот у Црној Гори, у чему је, можемо слободно рећи, скоро сто одсто успио. Кад је комунистичка неман, која је хтјела да уништи све што је религиозно, запријетила црквеном животу, Бог нам је послао такве добре пастире да бисмо васкрсли у вјери у нашој постојбини, у Црној Гори и Србији и другим нашим земљама“, казао је Епископ буеносајрески. Додао је да на простору Епархије јужно-централноамеричке пријете, хедонизам и друге опасности из живота савременог западног човјека. „Митрополит, као добри пастир, ни овдје није оставио наше људе, него је дошао и основао, као што сви знате, нову мисију 2011. године. И ето, ми покушавамо, трудимо се да наставимо његово дјело“, казао је он. Владика је најавио за десети фебруар освећење нове цркве у Бразилу. „Биће то један од приноса наше мисије овдје великом јубилеју Светосавске цркве, осам стотина година њене аутокефалности. Како и нашој Цркви, тако и свим нашим добрим пастирима, међу којима Митрополит Амфилохије свакако заузима посебно мјесто, желимо многе и благе године“, рекао је Владика Кирило. Митрополит Амфилохије је рекао да ових дана славимо велике и свете догађаје из историје спасења рода људскога. „Славимо Рођење Господа Исуса Христа, обрезање Христово, Богојављење Свете Тројице на Јордану за вријеме Његовог крштења… И славећи све то, славимо уствари нову годину доброте Господње. Јер, нема ничега новога под сунцем, сем Христа Бога нашега“, казао је он. Митрополит Амфилохије је казао је да су сви земаљски народи призвани да постану чланови Цркве Христове и да мисија Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке није само због људи поријеклом са Балкана него због свих који живе на јужноамеричком континенту. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Другог дана посјете Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкоj, Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је отпутовао у Мадриагу. Тамо је, у мјесту Валерија дел Мар, прво посјетио породицу потомака наших исељеника Петра Драгојевића, гдје се сусрео и са Ником Латковићем. У Мадриаги су Митрополита Амфилохија дочекали Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и мјесни парох Стефан Јовановић са парохијанима. Након вечерње службе са петохљебницом, Владика Амфиилохије је рекао да наши преци, који су у потрази за земаљским хљебом дошли у Јужну Америку, нијесу у њу дошли као просјаци, већ су са собом донијели и свете Божије људе. „И у Сјеверној Америци наша света Православна црква је дала светитеље. Прошле године смо канонизовали Светог Мардарија из Љешанске нахије, и Светог Себастијана Дабовића Џексонског. Прво смо њега дали, па онда и Светог Владику Николаја Жичког, који је такође био мисионар у Америци, затим Светог Варнаву Настића, који се тамо родио, а убијен је од комуниста 1964. године у Војводини“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је СПЦ у Сјеверној Америци саградила и велики број храмова и манастира. „Па ево и овдје, хвала Богу, код вас у Аргентини имамо храм у Венадо Туерту, који има и свога свештеника, у Маћагају је храм Светога Николе, а положили смо и камен-темељац у Резстенци за храм Свете Тројице“, рекао је Владика. Додао је да СПЦ има и своје храмове у Бразилу. „Тамо имамо Бразилијанце који су примили православље, имамо четири свештеника и један манастир у Бразилу. Имамо и нашег свештеника у Перуу, који сакупља тамо наше исељенике, у Чилеу такође… У Перуу смо добили један манастир. Упокојио се један руски јеромонах који је предао манастир вашој епархији, епархији Владике Кирила“, казао је Владика Амфилохије. Рекао је да је СПЦ присутна и у Гватемали, у Централној Америци. „У Гватемали имамо манастир Свете Тројице. Тамо је мати Инес са сестрама, она такође припада вашој епархији на челу са Владиком Кирилом. Владика је рекао да је жеља и Његова и Владике Кирила да се у Мадриаги сагради храм посвећен Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. „Овдје постоји његов клуб, али то није довољно. Треба му овдје подићи један храм. То је ради вас, ваше дјеце и њихове будућности, и њихове истинске везе са вашим родним крајем. Сверти Петар то чека од вас“, рекао је он. Владика Амфилохије је подсјетио да је у Резистенци градоначелник Хорхе Капитанић дао земљиште за градњу храма. „Већ су му урађени темељи, и надамо се, ако Бог да, да ће у току ове године храм бити саграђен“, рекао је Владика и обећао да ће Митрополија црногорско-приморска помоћи и градњу храма у Мадриаги. Владика се потом задржао у разговору са парохијанима, потомцима наших исељеника, међу којима се издвајају породице: Мирковић, Марковић, Латковић, Булајић, Јовановић… Митрополит Амфилохије је Југословенском исељеничком клубу „Његош“, основаном сада већ далеке 1936. године, и нашој црквеној заједници у Мадриаги поклонио гусле. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије допутовао је данас у у главни град Аргентине Буенос Аирес, у посјету Епархији буеносајреској и јужноцентрално-америчкој. Митрополита Амфилохија је на аеродрому и у катедралном храму Рођења Пресвете Богородице дочекао Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Митрополит је на путу за Буенос Аирес, у Риму свратио до катедрале Светог Павла ван зидина града, поклонио се његовим моштима и посјетио музеј у склопу катедрале. У пратњи Митрополита Амфилохија налазе се секретар ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јеромонах Никита, сабрат манастира Острог, ђакон Александар Лекић и предсједник Црквене општине Цетиње Рајко Радусиновић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У Шестнаестој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање “Мистагогија Светог Григорија Богослова“, које је одржао 1982. године, тадашњи професор Богословског Факултета у Београду јеромонах проф. др Амфилохије Радовић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. љето Господње Митрополит је казао да је једино ново под сунцем, што људску природу чини новом и обнавља свељудску творевину, рођење Исуса Христа, Сина Божијег, у Витлејему и Његово повијање у јасла. Митрополит је позвао све народе да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу подсјећајући да је Његово рођење заправо рађање новога, обновљенога човјека. „Не само онако како га је Бог створио по слици и по прилици Својој, него онако како га је Бог замислио од његовога настанка. Људска природа која је раслабљена гријехом и отпадништвом од Бога и закона Божијега и она је примањем природе Јединороднога Сина Божијег постала нова природа а човјек – нови, обновљени, човјек који није створен за пролазност и ништавило него за бесмртност и непролазност. У томе је новина Христовог рођења и ова Нова година доброте Господње.“ Митрополит је казао да је Свети пророк Исаија записао Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да благовијестим сиромасима, посла ме да исцјелим скрушене у срцу, да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу: „То је оно ради чега је Христос дошао, ради чега је присутан у људској историји, чиме Он обнавља човјека и даје дубљи смисао свеукупној Божијој творевини. А у томе јесте благословена Нова година Господња и вријеме добија свој дубљи смисао, улива се у безобални океан божанске вјечности.“ У архипастирском обраћању владика Амфилохије је поучио вјерни народ да је једино ново под сунцем, једина Нова година Господња, управо Он рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Јединородни Син Божји који је жртвовао Себе за живот свијета, Својом жртвом, распећем. Он је открио да је Бог заиста љубав а не само прича о љубави, неки далеки бог, него да је Он онај који је истинска и права љубав, који се као такав открива и својом љубављу грли сиромашне, потлачене и понижене, и дарује вид слијепцима духовним. Том Богу и једино Њему ми е клањамо и ту и такву Нову годину Господњу прослављамо.“ Митрополит је казао да зато што је та година Господња везана за Њега као истину вјечну и непролазну и времена, и простора, и људског бића, зато је она Нова година Господња: „Ту Нову годину Господњу ми честитамо вама, овоме граду, свеукупном нашем народу и свим земаљским народима, јер та новина Он као једино ново под сунцем, Он је онај који обнавља све и презива на љубав према сиромашнима и биједнима, потлаченима и према слијепиима. Призива све људе да понесу Његов крст и буду свједоци Његове љубави и жртвовања за живот свијета.“ Додао је да тек онда када човјек прими Христа у себи, он постаје заиста ново обновљено, непролазно биће и да смо сви призвани да будемо Његови носиоци, да се Он усели у нас пун благодати истине, вјечнога и непролазнога живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је позвао све да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу. „Зато нека је срећна ова Нова година Господња, година доброте Господње! И нека би се ми обновили у овој Новој години оваквом љубављу христоликом коју нам је открио и донио и посвједочио Он који је вјечна и непролазна љубав. Он који нам открива Оца као творца неба и земље и дарује Духа Светога животворнога и призива свако људско биће да се обновимо Светом тајном крштења у име Оца и Сина и Духа Светога. Да се обновимо том вјечном обновом, коју само Бог дарује људима, који јесте сам Бог који се уселио у нас пун благодати и истине“, закључио је Митрополит Амфилохије у бесједи након молитвеног дочека Нове 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЉЕТО ГОСПОДЊЕ Весна Девић Фото: Јован Радовић фотогалерија

Његово високопреосвештенстви Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећни Епископ диоклијски г. Методије данас су у Цетињском манастиру подијелили божићне пакетиће дјеци са вјеронауке при Цетињском манастиру и хора „Свети Мардарије Љешански и Либертивилски“. Митрополит Амфилохије и владика Методије са свештенством цетињске парохије присуствовали су пригодном програму који су дјеца приредила у славу Христовог Рождества. Пакетићи су подијељени након програма у којем су подједнако уживали и извођачи и публика. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос је литургијски прослављен празник Рождества Господа Исуса Христа, а централну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. На Литургији је појао храмовни хор „Свети апостол Марко“ под управом Људмиле Радовић. У току Литургије Владика је у чин презвитера рукоположио ђакона Леку Вујисића и миропомазао новокрштеног дјечака Матију. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја Српске православне цркве. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је честитао Божић сабраном вјерном народу, посебно дјеци. Митрополит је рекао да нови презвитер Цркве Божије Лека Вујисић наставља дјело својих предака, међу којима је и последњи ректор Цетињске Богословије прије него што су је укинули комунисти Михаило Вујисић. Додао је да црногорска власт не признаје обновљену Цетињску богословију, иако је она већ изњедрила више од двадесет генерација богословаца. „Није то ни чудо, јер су они наследници оних који су укинули Богословију, убили Митрополита Јоаникија и преко стотину и двадесет свештеника након Другог сјетског рата. Они који су васпитавани на духу богоубиства и братоубиства само настављају ту политику“, казао је Митрополит Амфилохије. Казао је да су бројни гриjехови садашње црногорске власти, а да су од њих три најизраженија: стварање лажне цркве, признање лажне државе нa Косовu и Метохији и увођење санкција Русији. „Сад стварају и своје цркве. Можете мислити који је то стид и срам за Црну Гору, за Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да безбожници и продане душе стварају неке своје цркве. Стид и срам је што они данас измишљају некакву своју аутофекалну цркву, да опрости ова светиња. Од отпадака црковних праве цркву, од оних који не служе Богу Христу него себи и својим интересима. То је стид и срам данашње Црне Горе, односно оних који су на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он се осврнуо и на најаву власти да ће отимати црквене храмове саграђене прије 1920. године. „Они би да отму храмове, проглашавајући их за државне. То је још једно безумље“, рекао је он. Према његовим ријечима, велики је гријех и одрицање наше власти од Косова и Метохије и предавање Метохије, за чије ослобођење су погинули многи Црногорци, у руке оних који су стид и страм за часни албански народ – разбојницима и енверхоџистима. „То је стид и срам власти, а не Црне Горе, јер Црна Гора то не прихвата“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Трећи гријех, по Владичиним ријечима, су санкције Русији. „Велики је стид и срам да је Црна Гора владике Данила, Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Тајновидца ловћенског увела санкције светој Русији“ казао је Митрополит Амфилохије и додао да Црна Гора никада није могла и не може без Русије. Дјеца с вјеронауке при подгоричком храму извела су празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас бадњаке у манастиру Светог Николаја Мирликијског на Ободу Црнојевића. „Огањ бадњака је огањ љубави, огањ богољубља и огањ братољубља, огањ којим је Бог посјетио и обасјао вјечном свјетлошћу овај свијет и у исто вријеме призвао нас људе, све земаљске народе да и они буду тим огњем обасјани и испуњени, прочишћени, освећени. И зато није чудо да га ми палимо кроз вјекове, свуда, па ево и на овоме светоме мјесту, гдје се тај огањ вјечни давно већ спустио, нарочито од времена славне лозе Црнојевића“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је на овом мјесту штампана света књига Октоих. „Књига која је обасјана силом тога огња Божанскога, свјетлошћу Његовом да просвећује људски ум, људско срце и људску заједницу, људско биће“, казао је Владика. Рекао је да је добро да се на Ободу присјетимо ободаке азбуке. „Њом је написано све што је часно и свето и честито и мудро у историји Црне Горе. Зато данас морам да кажем да они који настављају дјело окупатора из 1916. године, који су у Даниловграду наметали латиницу као писмо Црне Горе, и који су то наставили и 1941. године – они, дакле, који настављају ту традицију, они могу да каже да су ово или оно, али они нијесу наследници ободске штампарије, ободскога Октоиха, ободскога писма“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да ако Црногорци хоће да буду прави Црногорци, онда морају чувати писмо својих предака. „И оно нас сабира овдје, заједно са овим бадњаком, јер свјетлост знања и мудрости смо преко ободске штампарије задобили, и онај Божји огањ, записан у светим књигама Божијим, као што је био Октоих“, рекао је он. Владика је казао да нас огањ ободског бадњака подсјећа на вертикалу нашег историјског, моралног, културног, националног и свеукупног државотворног постојања. „То је огањ који гаси мржњу, посебно братомржњу и богомржњу. И призива нас на богољубље и братољубље као начело нашега живота и постојања. И призива нас на братско помирење, на узајамно братско праштање. Ако нам је Бог својим рођењем опростио наше људске гријехе, онда смо ми призвани, поготово за Божић, да загрлимо једни друге и да опростимо једни другима. Мир Божји, Христос се роди“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополита, свештенство, монаштво и сабрани вјерни народ поздравио је у име Црквеног одбора Ријечке нахије књижевник Радојица Радовић. Приређен је и празнични културно-умјетнички програм у којем су учествовала дјеца-полазници вјеронауке из Ријеке Црнојевића и гуслар Жељко Бугарин. Пред Цетињским манасттиром данас је обављено традиционално саборно налагање бадњака. По устаљеној традицији, прво су бадњаке донијели представници племена Бајице – Мартиновићи и Бориловићи, а онда и представници оосталих нахија, племена и мјеста Црне Горе. Бадњаке је благосиљао и освештао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење викарног Епископа диоклијског г. Методија и свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У име племена Бајице сабране је поздравио Горан Мартиновић ријечима да испред Цетињског манастира шаље поруку мира, здравља среће и весеља. „Част ми је да испред племена Бајица ову вишевјековну традицију налагања бадњака подијелимо заједно, да нам ове године крене све на боље, да будете усредсређени на ближње своје, да праштате и волите. Да нас овај пламен спаја, да у људима владају мир и добро, а у срцима радост благих дана који су пред нама“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је, честитајући Бадње вече и поздрављајући сабране традиционалним поздравом „Мир Божји – Христос се роди“, рекао да то ради у име Господа мира. љубави, богољубља и братољубља. „Ово свето мјесто је вјековима свједочанство богољубља и братољубља. Оно је то и данас и тако ће бити до краја свијета и вијека“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да на првом мјесту жели да поздрави дјецу. „Сви смо ми Божја дјеца, али посебно Христос Господ воли дјечицу своју. И рекао је у Јеванђељу: Пустите дјецу да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско. Најмилија бића на земљи Богомладенцу Христу су дјеца. А најљепше дијете између синова људских јесте управо он.“, нагласио је Владика. Владика је поздравио присутне Староцрногорце и Бокеље који су донијели маслинов бадњак који је, како је рекао, најближи Христу. „Дрво маслиново је символ мира, побједе добра над злом, бесмртности над смртношћу. „Радује ме да су овдје и остали, Брђани – Кучи, Пипери, Бјелопавлићи, Братоножићи, Морачани, Ровчани, Васојевићи. Овдје су и Бањани и наши Дурмиторци из оне старе Херцеговине… Сва Црна Гора се данас сабрала око ћивота Свцетога Петра Цетињскога, као што се сабирала и кроз вјекове“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит црногорско-приморски је поздравио и присутну браћу Русе. „Ево их, и они стигли да донесу бадњак“, рекао је Владика уз аплауз сабраног народа. Додао јер да су присутни и вјерници из Парагваја и Аргентине. „Наша Црква проширила је своју мисију преко Митрополије црногорско-приморске и на Латинску Америку. Тамо је наш Владика Кирило (Бојовић), у Буенос Аиресу. Користимо прилику да поздравимо и њега и све наше исељенике одавде, и све који припадају сада нашој епархији, из Гватемале, а тамо је наша мати Инес, Гватемалка која припада нашој епархији и нашој Цркви Божјој. Призвани су сви народи да буду чланови Цркве Божије“, нагласио је Владика Амфилохије. Поручио је да Црква Божија не дијели народе. „Сви су у њој једно у Христу Исусу. То је Црква Христова. То је љубав Божја која се излила кроз рођење Богомладенца на све људе и земаљске народе. Бог се јавио преко рођења у Витлејему као вјечна љубав и позвао свако људско биће на љубав“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Биолошки народи, казао је Владика Амфилохије, данас имају ове а сјутра оне државе и границе. „А Божји народ је безграничан. Један Бог, који је срце тога народа, је безграниочан и Он даје свом народу тајну безграничности и вјечности, непролазности и бесмртности, тајну побједе живота вјечнога над смрћу и пролазношћу“, нагласио је он. Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра Другог Тајновидца Ловћенског одликовао Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, на челу с хоровођом Ленком Дурутовић за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем. Приређен је свечани празнични програм у којем су поред хора „Свети новомученик Станко“, учествобвали и дјеца с вјеронауке при Цетињском манастиру и народни гуслари Жељко Бугарин и Драгомир Перовић. Чланице Кола милосрдних сестара „Краљица Милена“ припремиле су за сабрани народ послужење. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је вечерас бадњаке у селу Корнет у Љешанској нахији, мјесту у којем је рођен Свети Мардарије Љешанско-либертвилски. „Корнет је Свети Мардарије назвао тихим углом Христовим. Корнет значи – угао, то је стари назив остао од Латина. Тако да ћемо ово мјесто од сада звати Тихи угао Христов, у част Светог Мардарија. А у његовом дому, гдје се родио подигнућемо храм Богу посвећен, и њему, у спомен свима који су се овдје вјековима сабирали, и онима који су основали овај свети манастир у временима Немањића“, рекао је Митрополит црногорско-приморски честитајући сабраним Љешњанима Бадње вече. .Митрополит Амфилохије је рекао да је огањ бадњака неугасив. „И много се радујем што се и овдје разгорио, благодарећи управо Светом Мардарију, дивноме изданку овога светога мјеста“, казао је Митрополит Амфилохије. Он је замолио Корнећане, нарочито Ускоковиће да што прије приступе покретању градње храма посвећеног Светом Мардарију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством Свет службу Божоју у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У празничној литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да наш Бог није неки далеки бог филозофа и бог људскога знања него је Бог који је са нама и међу нама. Звучни запис беседе „То јер Бог коме се ми клањамо и коме служимо, у чије име градимо свете храмове и у исто вријеме призивамо и Њега да се усели у нас да и ми постанемо храм Његов. Као што је Пресвета Дјева постала храм живога Господа родивши га, тако је свака људска душа призвана да постане храм Божји, да се у њу усели Христос Господ Бог наш, спаситељ и искупитељ свијета, дијете рођено у јаслама у Витлејему, када су анђели и пастири пјевали ону пјесму: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да та пјесма одјекује кроз вјекове и призива све људе и све земаљске народе да постану чланови свете заједнице – Цркве Божије, тијела тога Бога. „Да постану сутјелесници Емануила, Бога који је са нама, који је међу нама, који се уселио у наш, који је примио нашу људску природу, постао као један од нас и који је открио Бога као вјечну љубав, Бога Оца и Сина и Духа Светога, призвавши и нас и све људе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога да Божанска љубав испуни људско биће, да човјеку покаже да је створен да буде биће вјечне и непролазне Божанске љубави“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије је рекао да храмови Божји, а међу њима и барски, нијесу ништа друго до символ утробе Пресвете Дјеве Богородице. „То су мјеста гдје се призива Свети Дух Божји животворни да сиђе на нас и на наше дарове, да нас преобрази, да нам подари управо тај вјечни и непролазни живот“, казао је Митрополит Амфилохије. У току литургије крштена је слушкиња Божја Марина. На крају Литургије, Митрополит Амфилохије је дјеци подијелио божићне поклон-пакетиће. Налагање бадњака пред саборним храмом Светог Јована Владимира у Бару биће обављено данас у 15 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 5 јануара 2019. године, уочи Бадњег дана, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије дочекао је представнике Демократског ромског центра, као и велики број дјеце ромске националности у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је дјеци раздијелио 120 божићних поклона. Дјеца су током сусрета извела пригодан програм. Владика Амфилохије је изразио велику радост што су представници ромске националности са толиким бројем дјеце посјетили саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици и пожелио им мир, напредак, слогу и благослов од Бога пред предстојећи празник Рождества Господа Исуса Христа – Божић. Потом је у просторијама саборног храма отпочео је округли сто који на тему „Хиљаду година од доласка Рома на Балкан“. Учествовали су: Митрополит Амфилохије, Драгољуб Ацковић – генерални секретар Свјетске уније Рома, затим Иван Тоскић, директор Демократског ромског центра, Владимир Милуновић професор филозофије и координатор Хуманитарног фонда МЦП ,,Човјекољубље“, као и Дејвид Сејдовић, директор фондације ,,Рука Руци“ из Подгорице. Такође, скупу је, уз бројно свештенство и народ, присуствовао и амбасадор Републике Србије у Црној Гори – Његова екселенција проф. др Зоран Бингулац. Извор: Српска Православна Црква

У светоуспенској Почајевској лаври 1. јануара 2019. године свечано је обележен празник преподобног Амфилохија, чудотворца почајевског, подвижника Православне Цркве у 20. веку. Богослужење је почело свечаним бденијем за време кога је одслужен акатист преподобном Амфилохију. Више од 1000 верних удружило је своје молитве код његових светих моштију. Одслужене су две Божанске Литургије, а другом у 9 часова началствовао је митрополит Хутски и виноградовски Марко уз саслужење двојице митрополита, намесника ове лавре митрополита почајевског Владимира и других архијереја, међу којима је био и ректор Духовне почајевске семинарије епископ шумски Јов, као и манастирска братија и велики број свештенства. За време Литургије изнесена је сугуба молитва за мир у Украјини и јединство Православне Цркве. Проповедао је епископ нежински и прилуцки Климент. После Литургије проведена је огромна литија када су мошти преподобног Амфилохија пренете у Пешчерни храм где иначе почивају. Извор: Српска Православна Црква

ОБАВЈЕШТЕЊЕ МЕДИЈИМА Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије читаће Божићну поруку у суботу, 5. јануара у Митрополији на Цетињу, са почетком у 11 часова. Позивамо вас да испратите овај догађај. Акредитације слати на: press.svetigora@gmail.com до суботе, 5. јануара до 10 часова. Информативна служба Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог пророка Данила и преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума 1990. године, блаженопочивши патријарх Српски Павле увео је у трон древне Зетске и Црногорске Митрополије дотадашњег епископа Банатског Амфилохија. Био је то почетак велике духовне обновне у Црној Гори која још увијек траје. На овај дивни празник ове године Митрополит Амфилохије је служио у манастиру Ћелија Пиперска. За 28 година свог архипастирског служења митрополит Амфилохије је добио на дар дјелић моштију светог Амфилохија Патмоског од игуманије Јелене чиме се „одријешила“ за празник материце. Сестринство манастира је направило и видео запис у коме Митрополит говори о поукама које је добио у своје вријеме од светог Амфилохија. Благодаримо сестринству манастира Ћелија Пиперска на овом драгоцјеном видеу и топло га препоручујемо. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У тринаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1984 г.) јеромонаха др Амфилохија Радовића, тадашњег декана Богословског Факултета у Београду, у којем је говорио утиске о свом путешествију по руској земљи. Звучни запис емисије

Данас, 30. децембра, навршава се 28 година од како је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије устоличен у Цетињском манастиру. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 28-годишњице устоличења доносимо бесједу Његове светости Патријарха српског г. Павла изречену приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита, приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија и ријеч академика Матије Бећковића. *** Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) *** Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. *** Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита ЛИСТ СА ЦРНЕ ГОРЕ Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње ДОСТОЈАН – Филм о Митрополиту црногорско – приморском г. Амфилохију митрополија црногорско-приморска

Данас, 30. децембра, навршава се 28 година од како је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије устоличен у Цетињском манастиру. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 28-годишњице устоличења доносимо бесједу Његове светости Патријарха српског г. Павла изречену приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита, приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија и ријеч академика Матије Бећковића. *** Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) *** Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. *** Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита ЛИСТ СА ЦРНЕ ГОРЕ Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство. Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“ Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета. И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати. Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине. 30. децембар 1990. Цетиње ДОСТОЈАН – Филм о Митрополиту црногорско – приморском г. Амфилохију митрополија црногорско-приморска View full Странице

Епархија рашко-призренска прославила је 15. и 16. децембра 2018. године хиљадугодишњи јубилеј од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрисовуљи византијског цара Василија II. На ручку, који је тим поводом уприличен у трпезарији Призренске богословије, јуче 16. децембра, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на задовољство свих присутних, гуслао. Благодарећи ТВ Храм доносимо видео запис овог догађаја.