Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 96 results

  1. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  2. ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ Господин Душко Марковић, предсједник Подгорица Господине предсједниче Владе Црне Горе! Примили смо Ваш допис од 28. јануара ове године за разговор, који је претходно објављен у медијима. Дозволите да поводом неких оцјена које сте изнијели у Вашем допису искажемо наше мишљење. У допису тврдите да ”доношење Закона неће изазвати нове подјеле у православном бићу Црне Горе”, а што је, благо речено, у супротности са реалношћу. У то се можете и увјерити, јер од 27. децембра 2019. године до данас огроман број грађана, и то не само православних вјерника, трпељиво, мирно, достојанствено и истрајно, из дана у дан, из седмице у седмицу, исказује своје противљење духу и нормама Закона, који је једнострано припремила и предложила Влада и усвојила Скупштина Црне Горе. Према томе, не можемо се сложити са Вашом тезом из дописа да Закон ”неће изазвати нове подјеле”, јер је из свега што се догађа у Црној Гори јасно да је Закон не само продубио старе него је и створио нове подјеле међу браћом, кумовима и комшијама. Уколико се овоме дода и јавна изјава предсједника Ваше партије да православне литије представљају ”лудачки покрет коме не треба сљедовати” онда Вам је, надамо се, јасно колико је тај Закон дубоко и болно подијелио и процијепио Црну Гору. Не можемо да се сложимо са Вашом тврдњом да је ”пропис усаглашен са савременим европским стандардима и да је као такав задобио позитивно мишљење Венецијанске комисије, чије сте препоруке уградили у законски текст”. Садржина и циљ Закона, на жалост, свједоче супротно, о чему сте се и Ви, а и шира јавност Црне Горе, могли увјерити кроз стручне и аргументоване Примједбе Правног савјета наше Цркве на Предлог закона које су Вам достављене прије његовог усвајања, али и кроз јавне иступе не само представника наше Цркве него и угледних правних стручњака из Црне Горе и региона у вези са дискриминаторним и неуставним одредбама Закона, након усвајања до данас. Ово се посебно односи на одредбе којима се негира и ликвидира вишевјековни непрекинути историјски континуитет правног субјективитета и имовинска права првенствено наше Цркве, али и других вјерских заједница. Из тог разлога, никако се не може прихватити Ваша тврдња у допису да ”закон уклања не само културно и вјерско већ и цивилизацијско ограничење у којем смо се затекли”. Прије би се могло рећи да Вам није јасно шта под тим подразумијевате, али нам је итекако јасно да је Православна Црква угрожена у својим цивилизацијским и вјерским правима, што само указује да је Законом темељно пољуљана и мултиконфесионалност у Црној Гори на коју се веома често позивате. Да ли треба да Вас, кад сте већ отворили тему културних и цивилизацијских вриједности, подсјећам на којим је културним и цивилизацијским вриједностима настала и опстала Црна Горa током своје вишевјековне историје. То данас најбоље свједочи честити народ Црне Горе на литијама. Очекивали смо позив од Вас да као одговорни људи отворимо дијалог о дубинским и суштинским проблемима које је изазвао и продубио овај Закон и начину рjешења и превазилажења тих проблема у складу са општеприхваћеним цивилизацијским и европским стандардима и правним поретком Црне Горе, а у што би било у најбољем интересу грађана Црне Горе. Дужни смо да Вас подсјетимо да је наш позив за јавни и институционални дијалог увијек био отворен, али је, на жалост, до сада од стране власти Црне Горе био игнорисан. Умјесто тога, Ви нас сада јавно позивате да ”отпочнемо дијалог у правцу припреме темељног уговора о уређењу међусобних односа” и исказујете ”спремност да још једном заједнички сагледамо најбоља рjешења за примјену чланова 62, 63 и 64 Закона”. Господине предсjедниче! Жао нам што то морамо да кажемо, али Ви очигледно не желите да видите да постојећи Закон, а не непостојећи уговор, представља узрок актуелних друштвених проблема, а о посљедицама да не говоримо. Из тог разлога, ти озбиљни проблеми се не могу ријешити и превазићи ”заједничким сагледавањем најбољих рjешења за примјену” овог безаконог Закона. Ипак, свјесни историјског и данашњег значаја трона Светог Петра Цетињскога и наше одговорности као Православног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и егзарха Најсветијег Трона Пећкога коју смо пред Богом, овим народом и историјом примили од својих свештених претходника, а посве забринути за слогу, мир и јединство повјереног нам православног народа Божјег у Црној Гори, спремни смо да се, имајући у виду одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ и Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и поштујући Устав Црне Горе, састанемо са Вама са надом да сте искрено опредијељени за коначно отварање суштинског и људског разговора са циљем да се у складу са правним поретком Црне Горе уклони Закон или све дискриминаторне одредбе у њему које су Вама и читавој јавности добро познате како би се повратио мир и спокој међу православне вјернике и све правдољупце у Црној Гори. Искључиво послије рjешења овог кључног проблема данашње Црне Горе, може се и треба отворити дијалог ради рjешавања других, веома сложених питања као што је повраћај (реституција) имовине коју је комунистички режим послије Другог свјетског рата бесправно и бесудно одузео од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице и грађана, а што је међународна и законска обавеза Црне Горе. Послије рjешења кључног проблема може се отворити и дијалог за припрему и закључивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. И ових дана смо напоменили да и најбољи уговор између Цркве и државе уз постојање оваквог Закона не би имао никаквог смисла и значаја. Уколико сте спремни да првјенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рjешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије и захумско-херцеговачки г. Димитрије. Вјерујући да сте искрено опредијељени за рјешавање проблема које је у Црној Гори и шире изазвао спорни Закон, очекујемо да нам доставите предлог термина за састанак. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Поводом трагичних дешавања у Црној Гори сматрам да би било добро да се на Поукама обради ова тема. Да познаваоци црквене и историје уопште изнесу важне историјске чињенице око ове славне српске Епархије/Митрополије. Црногорка и/или српска? Зетска и/или цетињска? Аутокефлана/аутономна? Цариградска/руска/пећка? Епископи зетски Иларион (1220—1242), Герман (други по реду), Неофит (1261—1270), Јевстатије (до 1279), 1279. постао српски архиепископ Герман II (1286—1292), Михајло I (1293), Андрија (прије 1300), Јован (прије 1304), Михајло II (1305—1309), Митрополити Давид I (1391—1396) Арсеније (1396—1417) Давид II (1417—1435) Јефтимије (1434—1446) Јосиф (око 1453) Теодосије (послије 1453) Висарион (1484—1494), 1485. пренето седиште Зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње Пахомије (послије 1491) Вавила (1494—1520), 1496. посљедњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету Герман III (1520) Павле (прије 1530) Ромил I (1530) Василије (1532) Никодим (1540) Макарије (1550—1558), 1557. обновљена Пећка патријаршија Ромил II (1559) Пахомије (1568—1573) Герасим (1573) Дионисије (прије 1577) Венијамин (1582—1591) Рувим Његуш (1593—1639) Мардарије Корнећанин (1637—1661) Рувим Бољевић (1662—1685) Висарион Бориловић (1685—1692), након разора цетињског манастира 1692. владичанска столица је била упражњена наредне двије године Сава Очинић (1694—1697), Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694. у Херцег Новом од бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима. Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан. Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене Данило Петровић 1697—1735. завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Сава Петровић 1735—1781. За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима. По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик). Арсеније Пламенац 1781—1784. Петар I Петровић 1784—1830. хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски Петар II Петровић 1830—1851. завладичио се у Петрограду тек 1833. Никанор Ивановић 1858—1860. Митрополија је била више од 7 година без митрополита. хиротонисан у Русији децембра 1858. Иларион II Рогановић 1860—1882. у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године Висарион Љубиша 1882—1884. 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрофан Бан 1885—1920. На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. Гаврило Дожић 1920—1938. 1938. постао Патријарх српски Јоаникије Липовац 1940—1945. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947. Арсеније Брадваревић 1947—1961. У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960. Данило Дајковић (Данило II) 1961—1991. Амфилохије Радовић од 1991.
  6. Божићна порука Митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. Божићна порука Митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто...
  7. Молимо посланике да не учествују у расправи и изгласавању Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Стара латинска пословица Vox populi - Vox Dei (глас народа - глас Божји) потврдила се и ових дана у никшићком храму Светог Василија Острошког, поред његовог светог ћивота. Глас народа је показао вјерност завјештању Светог Василија, Светог Петра, краља Николе и осталих владара који су кроз историју прилагали и остављали своја добра Цркви Православној и вјерном народу. Тај глас народа Божјег ће Православна Црква 24. децембра 2019. године на челу са својим епископима, свим свештенством и монаштвом посвједочити и пред Скупштином Црне Горе гдје ће још једном бити прочитана Световасилијевска порука. Овим чином желимо да позовемо народне посланике да и они испоштуји глас народа. Посебно ћемо се обратити члановима Законодавног одбора да сагласно Уставу Црне Горе, сагласно законима који владају у модерним европским државама, сагласно цјеловитости препорука Венецијанске комисије, донесе одлуку којом ће предложени Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница бити повучен из скупштинске процедуре чиме би се створили услови да се припреми нови који би укључивао: Прво, да у самом називу Закона врати Цркви своје име а не да као у предложеном Закону Цркву лишава вјековног имена и њеног идентитета. Друго, законске одредбе којим би се омогућио повраћај имовине коју је безбожна, антицрквена, комунистичка власт отела и опљачкала од Цркве, сагласно закону који је још 2000. године усвојила Скупштина Црне Горе, а затим га и поништила. Треће, да се испоштује вјековни континуитет традиционалних Цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Ово су само неки од разлога због којих би овај Предлог закона морао бити повучен како би се припремио нови кроз инклузиван, институционалан и транспарентан дијалог који је у припреми овог изостао. Зато молимо све посланике, нарочито опозиционе да не учествују у расправи и изгласавању оваквог дискриминаторног и неуставног Закона. Очекујемо и од посланика који припадају Римокатоличкој Цркви и Исламској вјерској заједници да не дају легитимитет и не подрже овај Предлог закона јер својим учествовањем подржаће ускраћивање Православној Цркви - најбројнијој вјерској заједници у Црној Гори оних права које имају њихове вјерске заједнице које су оствариле кроз потписивање уговора Владе Црне Горе са Ватиканом, Исламском вјерском заједницом и Јеврејском заједницом. Још једном апелујемо да овако осјетљив и комплексан Закон мора бити усаглашен са савременим међународним европским законима који гарантују право на приватну и колективну својину свима па и Црквама и вјерским заједницама. Црква ће сагласно Уставу Црне Горе и законима међународне заједнице преузети све законске мјере за очување свог континуитета, идентитета и својих вјековних права како би спријечила примјену марксистичко-стаљинистичког законодавства на коме се очевидно заснива овај Предлог закона. Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој - Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством - 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије - Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија - епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква - значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Цетиње, 2. новембар 2019. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Саопштење за јавност Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  9. Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све довести познанији права", као и да ће у случају да Косово поново отвори питање демаркације Црна Гора бескомпромисно бранити своје интересе. Марковић је у интервјуу за РТЦГ рекао и да ће Влада Црне Горе, још неко кратко време наставити разговоре о Закону о слободи вероисповести, а ако не буде сагласности, закон ће предложити Скупштини. Душко Марковић Фото: АП „Онда ћемо силом закона довести познанију права (познавању права) све у Црној Гори, па и МЦП“, поручио је Марковић. Црногорски премијер недавно се састао са митрополитом Амфилохијем, али како додаје, тај састанак није био корак ка усаглашавњу ставова о Закону о слободи вероисповести. Он је поновио став да је Влада припремила добар закон и додао да највише отворених питања и неслагања има са МЦП. „Ја са митрополитом увек оштро полемишем о кључном питању, поштовању закона и државе. Не можете се у једној држави понашати анархично и непоштовати законе и државу“, казао је Марковић. Он је навео да митрополит Амфилохије, са свештенством, не уважава то што је Црна Гора НАТО чланица и европска држава. „Он и даље не жели да прихвати да је Црна Гора независна држава и што је најгоре Митрополија и он не поштују ниједан закон. Питао сам га да ли Ви стварно мислите да држава нема снаге да ваше незаконите интервенције у простору спријечи и сруши. Имамо, можемо то урадити за један дан, за једну ноћ. И крстионицу и цркву на Румији и све друге цркве које градите без сагласности државе. Али не желимо то да радимо, желимо да у дијалогу додјемо до решења“, казао је Марковић. Говорећи о демаркацији границе са Косовом и најави да Уговор о демаркацији може бити поништен, он је рекакао да су ти документи потврдјени и у црногорском и у парламенту Косова, и како је додао на то је питање стављена тачака. „Оно о чему можемо разговарати је повлачење граничне линије у односу на ситуацију на терену за коју нам даје право Споразум о граници. То није питање границе, него питање повлачења граничне линије и ми ћемо у том процесу саслушати њихове, а вероватно ћемо и ми имати наше предлоге“, казао је Марковић и додао да је Црна Гора спремна за дијалог. „Али и наравно спремни смо да бескомпромисно бранимо наше интересе“, закључио је Марковић. МИЛОГОРСКИ ПРЕМИЈЕР ПРЕТИ: Амфилохија и СПЦ ћемо довести познанију права SRBIN.INFO Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све...
  10. Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ добила је награду на 64. међународном саму књига у Београду за изабрана дела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у 36 томова. Награду је у име издавача примио монах др Павле (Кондић), сарадник на издању. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Након Атине, 22 и 23 октобра, Митрополит Амфилохије био је у посјетио и мјестама гдје је као свештеник обављао своју пастирску службу, митрополију Месогеје и Лаврија, градиће Спату и Коропи, манастире Витлејем и Свету Тројицу. Том приликом сусрео се са Митрополитом Николајем Хаџиниколауом. Владика Николај је доктор физике. Основне студије завршио је на Аристотеловом Универзитету. Затим Астрофизику на Харварду, на којем је и докторирао на тему из Биомедицинске Технологије. Био је дугоигодишњи научни сарадник НАСА. Као и наш митрополит Амфилохије, и владика Николај живио је као монах једно виријеме на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Двочасовни сусрет двојице изузетних теолога и епископа Православне Цркве протекао је у братској љубави дотичући се тема који се тичу живота Цркве и изазова у којма се налази. Митрополит Амфилохије је позвао Митрополита Николаја да посјети Митрополију Црногорско- приморску. У градићу Спата Митрополит Амфилохије је био парох при цркви Успења Пресвете Богоридице. У градићу Коропи био је постављен за бесједника при парохијским црквама и за духовника манастирима Свете Тројице и Витлејем. Са посебном радошћу, монахиње ова два манастира, дочекале су Митрополита Амфилохија. Током свог боравка монахиње су имале прилику да чују ријечи духовне поуке од Митроплита Амфилохија као и догађаје које су обиљежили период његовог служења при тим светим манастирима. Колика је љубав и поштовање према Митрополиту Амфилохију показује и саграђени параклис у манастиру Витлејем у част св. Амфилохија Иконијског, небеског заштитника нашег Митрополита. Такође, у манастиру Свете Тројице саграђен је параклис Светом Сави Српском. Треба поменути да је дугогодишња игуманија манастриа Свете Тројице Јустина (Зои) Хронопулу била духовно чадо св. Јустина Поповића. Био је посебно дирљив сусрет Митрополита Амфилохија са спатанцима и коропљанима који су дошли да га поздраве и узму благослов од њиховог духовног оца који их је крстио и вјенчао. Многи од њих су данас љекари, професори , честити и угледни грађани грчког друштва и узорни чланови Православне Цркве. Нешто раније, у петак 18. октобра Митрополит је служио агрипнију у храму св. Безсребреника у Пиреји, у мјесту Паља Кокиња. Паља Кокиња је позната као мјесто гдје живе грчки комунисти који су били јако привржени Православној Цркви, сматрајући да су идеје комунизма о једнакости и социјалној правди исте са учењем Православне Цркве. Много су у своје вријеме, на мјесном нивоу, помагали обнову храма и друге активности. У понедељак 21. октобра, на позив протопрезвитера Спиридона Цимуриса, Митрополит је био гост парохије св. Безсребреника гдје је заједно са свештеницима служио агрипнију. Отац Спиридон је професор француске школе и дугогодишњи секретар свеправославног удружења младих „Синдесмис „, познат и по својој мисионарској дјелатности на афричком кинтиненту. Митрополит је присутнима причао о својим сусретима са светим старцима Амфилихијем Макрисом на Патмосу, Филотеј Зервакосом на Паросу, старцем Пајсијем, старцем Порфиријем, чувеним каноничаром старцем Епифанијем Теодоропуллосом. Затим и о дијалогу са грчким комунистима, после којих су многи од њих постали чланови Свете Православне Цркве. Одговарао је на питања присутних на савремене теме. Посебно треба навести да су у малом храму св Безсребреника осликани сви светитељи мученици, подвижници жртвене љубави Христове међу којима су и наши светитељи отац Јустин, св. Николај Велимировић, старац Тадеј, Св. Ахмет Турчин који је видјевши страдање хришћана и њихову љубав постао и сам Хришћанин и због тога заклан од Турака, и многи други. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије боравио је у вишедневној посјети Грчкој. Том приликом посјетио је између осталог и манастир Светог Јована Крститеља – Макрино у митрополији Мегарској. Манастир Св. Јована датира још из 11 вијека. Од 1833. манастир је опустио због непријатељског односа према Православној Цркви Грчкој наметнутог краља Отона који је био баварског поријекла. Од 1960. године, доласком на то мјесто архимандрита Дамаскина, који је својом љубављу према светињи и Јевађељу сабирао око светиње душе жедне Бога и жртвене љубави према сваком човјеку, манастир је заживио поново монашким и богослужбеним животом. Тако се временом сабрало и сестринство. Ово наводимо из разлога што је наш Митрополит Амфилохије за вријеме свога боравка у Атини долазио и исповиједао се код дивног старца Дамаскина и од њега добијао духовне поуке за свој монашки и свештенички живот. У манастиру данас живи 70 монахиња. Митрополит је затим посјетио и манастир Светог Јеротеја, првог епископа Атине , који је иначе био и судија атинског Врховног Суда (Ариос Пагос), учитељ Св. Дионисија Ареопагита. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ на 64. Међународном сајму књига у Београду, издавачка кућа Митрополије црногорско–приморске „Светигора“ у сриједу 23. октобра, представила је Изабрана дјела сабрана у 36 књига Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. На промоцији су говорили Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора”, академик Матија Бећковић, др Богољуб Шијаковић, професор Православног богословског факултета и Драган Лакићевић, књижевник. На крају скупа присутне је благословио и поздравио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Представљању сабраних дела Митрополита Амфилохија присуствовали су бројни свештеници и монаси из више епархија СПЦ, културни посланици и вјерни народ. Протојереј Радомир Никчевић говорећи о разлозима издавања ових сабраних дијела, указао на њихову свеукупну важност за српску теолошко мисао: „Објављена дијела, непоколебљиво и у доброј намјери окренута према савременом човјеку, будећи у њему наду и свјетлост, сума су теологије, философије, поезије, својеврсна и суптилна анализа друштво нашег времена, морално-етички кодекс, велико свједочанство непрекидне борбе за достизање вјечног живота и слика личног стремљења и сусрета са Богом.“ На промоцији академик Матија Бећковић је говорио своју пјесму посвећену Митрополиту Амфилохију: И у време јагме за значке и прње, своје голо тело обуче у трње и купи чивија по најскупљој цени, да Христа на крсту бар мало одмени. Преосвећени Епископ Кирило је своје излагање отпочео не као читалац митрополитових дјела, већ као његово духовно чедо, указујући при томе да су сва написана митрополитова дјела продужетак његовог вишедеценијског пастирско рада и старања. „Не може се укратко говорити о личности и дјелу Митрополита Амфилохија па тако ни о његовом писаном дјелу. Ми вјерујемо да ће то дјело тек у будућности послужити за писање многих научних и књижевних радова“, казао је владика и изнио, како је истакао, само нека запажања о томе што би требало да има на уму читалац ових књига. По његовом мишљењу иако писана ријеч Митрополита Амфилохија има и своју теолошку, педагошко-васпитну, социолошку, филозофску то јест научну, исто тако има и своју књижевно вриједност. Ипак се тиме не исцрпљујује сав смисао тог дијелајер је дјело изникло из једног светотајинског живог служења слову, односно логосу, и није плод академског односа према појмовима који су њему помињу. „Иза сваке ријечи стоји читав он, читава личност Митрополит Амфилохија, стоји његов светотајински живот у Христу. Да би учинио дјелатном своју ријеч, да би је уподобио ријечи која је било у почетку, Митрополит је знао да мора да се кроз подвиг врати кроз вријеме Ономе који је био прије времена и да зарони у Тајну Свете Тројице одакле је изронило и увире сво наше биће. Ту Тајну Свете Тројице Митрополит сагледава кроз призму Светог Григорија Паламе.“ Владика Кирило је нагласио да је епископско служење Митрополита Амфилохије уродило бројним и добрим плодовима, управо због тога што је он кроз подвиге и светотајински живот нашао ту равнотежу или кореспонденцију између свог унутрашњег стања и своје ријечи. По његовом мишљењу укупно дијело владике Амфилохија, не само писано, могло би се дефинисати насловом књиге из ове збирке Изаабраних дјела: Литургија и подвижништво. Када говори о Христу, као квасцу живота, којим се наша пала природа преображава, исцјељује, владика Кирило подсјећа да Митрополит посебно воли да употребљава ријечи Јагње Божије и Хлеб живота: „Тако су у књизи На свадби јагњетовој, која је такође у овим изабраним дјелима, налази бесједа са монашења Кирила, Методија и Давида којом је Митрополит Амфилохије призвао нас тројицу на свадбу јагњетову, јер у јагњету је спас каже наслов једне од ретких књига Митрополитове поезије“, истакао је преосвећени додавши да аутор и у малом јагњету види извор бесконачног живота. Следујући Светом Игњатију Богоносцу аутор говори о Светом причешћу као лијеку бесмртности, као Христов човјек, човјек Христоподобан Митрополит је и свечовјек, тако да за њега не постоје границе народа и свјетова, али опет је он дубоко укоријењен у мисли и завјетном предању свога народа. „Наравно увијек сагледавјући завјете свог народа у свјетлости Христовој и не затварајући се у уске национални оквире. Дакле не само да на личном плану Митрополит трага за етосом Христовим, него том етосу упућује и повјерени му народ.“ Говорећи о Светом Сави и Светосавско завјету као маслини која стољећима даје свете плодове, Епископ Кирило је нагласио да аутор говори да је пут којим је ишао Свети Сава и који је отворио свим покољењима рода свога, пут Господњи. И о Косовском завјету Митрополит говори као о христоликој косовској рани. „Као што је Нови завјет савез са Богом у крви Јагњета закланог за живот свијета, тако је из њега произрасли Косовски завјет савез са Христом и христочежњиво опредјељења читавог једног хришћанског народа за Царство Његово које није од овога свијета, пише аутор. И опет је то животни опит, а не академско или филозофско расуђивање“. Преосвећени Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило подсјећа да је Митрополит и сам дотакао ту косовску Христову рану што свједоче и најпотресније двије књиге ове едиције Љетопис косовског распећа, живо и потресно свједочанство пуно вјере и наде у Божију правду о трагичним збивањима у наше дане на нашој светој и косовско-метохијској земљи и закључује: „Дјело Митрополита Амфилохије је животно дјело надахнуто божанским енергијама кроз светотајински подвижнички живот његовог аутора и оно је родило и убудуће ће рађати многе примјере Христоподобног чојства и јунаштва.“ Веома је тешко забиљежити сву Митрополитову у пастирску дјелатност, али додао је књижевник Драган Лакићевић Митрополит Амфилохије са невјероватном лакоћом комбинује пастирску дјелатности са професорским позивом, црквеног бесједника са молитвеником, пламеног вјерника са рационалним научником, и све се то може видјети у овим сабраним дјелима: „Митрополит Амфилохије је најприје теолог, епископ, човјек вјере и Цркве. Али његова служба Цркви и вјери подразумјева још много дарова, метода, дисциплина. Ту су наука, филозофија, историја, етика, и политика и поезија. На највишој висини вјера прелази у поезију, у свом успењу поезија постаје вјера. Бог му је дао ријеч богонадахнуту, рекао би он, и та ријеч дјелује на ум, на срце, на слух, свијест и савјест, гдје год да је служио и бјеседио.“ Дјела Митрополита Амфилохија представљају праву ризницу не само теолошких промишљања, него она у најдубљем смислу откривају однос филозофије и теологије, као и сазнања, или знања, и вјере нагласио је професор Шијаковић: „Његово дјело не само да рефлектује своје комплексне контексте него и само дјело, по свом обиму и квалитету, гради особени контекст за савремену српску теологију која његово дјело као свој контекст мора рефлектовати уколико хоће да има самосвјест. То је нарочито важно када је у питању однос теологије и философије и уопште однос вјере и знања.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да су све позитивно у њему уградили други и да је имао ту срећу да се у свом земаљском животу сретне са изузетним личностима: „Прије свега то је био и мој отац од кога су тражили у оним послератним временима да буде наставник, пошто су побили многе професоре и свештенике, што је он одбио ријечима да неће да учи дјецу безбожништву. Благодарећи њему, на неки начин, кренуо сам овим путем, иако није било једноставно.“ Подијелио је Митрополит са присутнима сјећање на те дане, на први, као и остале сусрете са старцем Јустином, упознавање са дјелима владике Николаја…. „Отац Јустин каже да је богочовјек мјерило свих ствари и у нашим временима нико није тако дубоко сагледао ту најдубљу истину и хришћанства и живота“, рекао је владика Амфилохије. Подсјетио је на свој боравак у Грчкој гдје се срео са изузетним људима нашег времена упознавши исконско предање јелинског народа, за кога је о. Јустин говорио да смо вјечити дужници, тврдећи да смо све што имамо примили преко јелинског рода. Сретнеш људе који знају Бога, који су Га видјели, срели, тим ријечима Митрополит описује Божије угоднике које је током свог живота упознао и који су утицали на његов живот и дјело. „Ти дивни људи које сам упознао сада су прибројани лику светих: о. Јустин, о. Пајсије, о. Амфилохије, о. Порфирије, о. Јефрем, старац Никанон Хиландарац…..Кад сретнеш такве људе, онда оно што кажеш је њихово, моје је онолико колико сам га примио“, казао је Митрополит и испричао низ анегдота из свог живота и сусрета са њима. Благодарећи свима који су учествовали у уређивању ових Изабраних дјела, Митрополит је истакао посебно о. Радомира Никчевића и попадију Весну, као и све друге сараднике чијим трудом је сабрано на стотине бесједа, предавања, записа…. „То би све остало расијано да није било њиховог труда. Хвала им од срца, нарочито мом куму Матеју који се, рекао бих, највише потрудио. Благодарим нашим Светигорцима“, казао је владика и подсјетио да је ова издавачка кућа (као и часопис и радио), назив добила по водопаду Светигора који извире из манастира Морача. Говорећи о својим дјелима, Митрополит је истакао да је њихов значај јер су у тим записима и свједочанствима присутне изузетне личности са којима се срео у животу, почевши од оца Јустина, владике Николаја преко његових списа, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца…..Своје поздравно слово завршио је освртом на Лучу микрокозму, истичући то да је Његош говорећи о настанку свијета – логос кроз кога је све постало што је постало, стварајући само биће ни из чега, ставио искру васкрсења: „Основна искра у бићу је искра васкрсења а завршава Лучу са Христовим васкрсењем. У знаку Христовог васкресења је и свеукупна Божија творевина, Бог је створио као такву, а онда је у исто вријеме Бог и открио и пуноћу тога васкрсења кроз Своје рођење, распеће и васкрсење. Тиме је он схватио и Косовски завјет кога се данас неки одричу“, казао је Митрополит и додао да се, иако се неки љуте што изражава бојазан да неко не изда, прода Косова и Метохије, нада да предсједник Србије неће тај злочин направити, ни он, ни било ко други ко има памети, док су се Монтегрини КиМ већ одрекли признавши „независно Косово“: „Моја Црна Гора је Црна Гора краља Николе којој припада Пећка патријаршија и Дечани, ја чувам њихове кључеве у ћивоту Светога Петра које је Митрополит Гаврило Дожић добио од краља Николе када је ослобођена Пећка патријаршија и Дечани.“ Изабрана дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског др Амфилохија у издању Светигоре, представљају комплет 30 наслова у 36 књига којима се читаоцима вјерно предочава Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање. У његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана су нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности. Овај темељни издавачки и духовни подухват ИИУ „Светигора” заједничко је дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу. У њиховом настајању учествовали су владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком будимљанско-никшићким г. Јоаникијем на челу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Митрополит пирејски г. Серафим дочекао је у недјељу, 20. октобра 2019. године, у Саборном храму Свете Тројице у Пиреју, Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је позван да говори на трибини у оквиру програма које организује «Енориа ен Драси» Благовјештенског храма у Пиреју. Обраћајући се свом сабрату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском, Високопреосвећени Митрополит Серафим је казао: ”Поздрављамо Вас испред вјерног народа и клирика наше Митрополије са много поштовња и љубави, јер нам доносите благослов Цркве светосавске и Његове светости Патријарха српског г. Иринеја. Као духовно чедо преподобног и богоносног, васељенског оца и учитеља оца Јустина (Поповића) мученика и исповједника за истину, и једног од највећих богослова ХХ вијека, онога који је својим богонадахнутим дјелима разобличио свејерес сигретистичког екуменизма, окрепљујете нас и и надахњујете. Наше данашње саслуживање је и наша скромна подршка Вашој борбе против расколничке, псеудоцркве у Црној Гори, коју настоје да наметну познате мрачне силе, које сплеткаре у пријатељској Црној Гори, желећи да је претворе у протекторат, одвајајући (одсијецајући) је од свог духовног предања и заједнице са Мајком Црквом Српском. Одбацујуемо лажну цркву у Црној Гори, која заједничари са скоро основаном, неважећој по Свештеним канонима, религиозном заједницом у Украјини, и на тај начин подржавамо истрајност у Вашој праведној борби. Ваше данашње архијерејско служење у Катедралном храму у Пиреју, доноси нам благослов Новомученика српског рода, 880.000 мученика, који су заклани од фашистичке хорде римокатоличких усташа и подсјећају нас на трагедију одвајености од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, која чини човјека демонском јазбином и непоправљивим. Потврда томе је и скорашња беатификација немилосрдног злочинца и духовног вође фашиста усташа, Загребачког кардинала Алојзија Степинца, осуђеног за злоче против човјечности.“ Током Свете литургије, прочитан је Диптих , тј. помињање поглавара Помјесних Цркава, у складу са Свештеним канонима. Предходни дан, у суботу 20. октобра, Његово високопреосвештенство Митрополит др Амфилохије говорио је на симпосиону на тему : «Црквено јединство и канонске јурисдикције». Симпосион је одржан у предивном културном центру Архиепископије атинске, а у организацији удружења теолога « Метексис». Предходни симпосион је био на тему генетике и личности на којем је учествовао умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. др Атанасије Јефтић. У недељу, 21. октобра, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је био учесник отвореног разговора са познатим грчким философом професором др Христом Јанарасом на теме које су актуелне за Цркву и савремено друштво. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На данашњем састанку премијера Душка Марковића и Митрополита Амфилохија, одржаном у Кабинету предсједника Владе на Митрополитов захтјев, закључено је да ће Влада и Митрополија црногорско-приморска наставити дијалог у вези са препорукама Венецијанске комисије које су дате на Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, саопштено је из Владе Црне Горе. Премијер Марковић је саопштио да „Влада жели да уобличи правни систем у складу са данашњим потребама Црне Горе као вишевјерског и мултикултуралног друштва“. Истакао је и да је њихова обавеза да оставе „амбијент и насљеђе које неће бити оптерећење генерацијама које долазе“ истакнуто је на сајту Владе. Премијер је казао да Влада исказује поштовање према православној Митрополији црногорско-приморској и њеним вјерницима, те да је заједнички интерес да се на вјерским питањима и у процедури испуњавања препорука Венецијанске комисије постигне највиши степен консензуса. „Због тога сам прихватио Митрополитову иницијативу да се састанемо, као и његов захтјев да се у вези Предлога закона, након што смо добили мишљење Венецијанске комисије, разговара уз присуство правних савјетника које је ангажовала Митрополија“, додао је Марковић. Састанку је присуствовао и потпредсједник Владе за политички систем, унутрашњу и вањску политику Зоран Пажин, који ће у наставку овог дијалога предводити Владин стручни тим током даљег рада на испуњавању препорука Венецијанске комисије, наводи се на сајту Владе. Подсјећамо, Влада је у мају мјесецу утврдила спорни Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, чијим усвајањем у Скупштини Црне Горе би држави био отворен пут за озакоњење отимања црквене имовине. Након Тројичинданског црквено-народног сабора у Подгорици, на којем се више десетина хиљада вјерника завјетовало да ће бранити православне светиње, Скупштина Црне Горе, упркос најавама из Владе, још увијек није расправљала о овом предлогу. Извор: Радио Светигора
  16. Како је саопштено на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, 18. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 8 часова. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће у понедјељак, 19. августа, на Преображење Господње, са свештенством Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици, са почетком у 9 часова.
  17. Извор: https://vzcz.church.ua/2019/07/17/mitropolit-chornogorskij-amfiloxij-poyasniv-predstoyatelyu-upc-svoyu-zustrich-z-predstavnikom-pcu/?fbclid=IwAR1jsqnI92LIUnCNDpcE_eUJ5ONDIo3b6H43T92xydLaEypKJwNZ3reAklU Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију. У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру. Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја. О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г. Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине. View full Странице
  18. Одељење спољашњих црквених веза УПЦ објавило је данас на свом сајту писмо које је митрополит црногорско-приморски Амфилохије упутио митрополиту кијевском Онуфрију. У писму се објашњавају околности сусрета митрополита Амфилохија са представником "ПЦУ" Евстратијем Зорјом у Цетињском манастиру. Митрополит наводи да је био обеспокојен "саслуживањем" црногорског расколника Бориса Бојовића са митрополитом француским Емануилом и јерархијом "ПЦУ" 25. маја о.г. у Кијеву. Због тога се обратио васељенском патријарху Вартоломеју, након чије интервенције је добио и извињење митрополита Емануила и поглавара "ПЦУ" Епифанија Думенка, које је на Цетиње донео Зорја. О свему томе одмах је обавештен патријарх српски Иринеј и чланови Синода СПЦ на седници 26. јуна о.г. Митрополит Амфилохије је поновио митрополиту Онуфрију да је позиција СПЦ о украјинском питању непромењена, и да она, као и већина Помесних цркава, тражи свеправославно решење, које би уважило факт да је Руска православна црква мајка православног народа Украјине.
  19. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Радио Светигора
  20. Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић. Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ. Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање: „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“ Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“ Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват. Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами. „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“ По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске. „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“ Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима: „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“ Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори: „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова: „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “ Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији: „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“ Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао: „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“ Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас. Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио. Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије. „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“ Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом: „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија: „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности. „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени. „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“ Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита: „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја. Заиста, велик је Господ што је свијет из љубави створио. Велики је и чудесан у свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и чудесан посебно у свом другом стварању, духовном стварању, јер Бог не само што је створио свијет, и што је присутан у свијету својим стваралачким силама, него и чином свога Оваплоћења. Свето дјело примања Богом Логосом људске природе усавршава свијет, обнавља га и даје му нову силу, нову вјечну снагу безмјерног усавршавања. Човјек је биће створено на размеђу свјетова: огледало је и обличје свеукупне твари, али је и нешто много више: лик је и подобије самога Бога. „Ја се надам нешто Твоје, да у души мојој сјаје”, каже Ловћенски Тајновидац и та „клица васкрсења”, зрно, сјеме посијано божанском Силом у дубине бића „којом је од искони обдарено васионо свејаје“, тј. природа свих створених свјетова – свесветије, залога је и вјера да Бог није створио свијет за смрт и пролазност, него за вјечност, вјечни живот, „вјечно добробитије“. Несебичном љубављу је Бог у Христу на Голготи открио себе и своју вјечну истину и свој вјечни Лик људима. Несебичном христоликом љубављу човјек постаје прави човјек, откривајући правог бесмртног себе. Та љубав саможртвена, постала и дарована од Христа, једини је истински смисао човјековог постојања. Христос нам поручује својом науком, смрћу и васкрсењем: Нову заповијест вам дајем, да љубите једни друге. Погледамо ли данас на свијет кроз Христа који је Љубав и Добробитије видјећемо нови свијет и новог човјека. Погледамо ли на јутарњу звијезду на небу или цвијет у пољу, видјећемо да нас то Христос преко њих милује својом љубављу и обасјава својом свјетлошћу. Сретнемо ли сиромаха на путу видјећемо да нам то Христос долази у походе да провјери нашу вјеру и братољубље. Видимо ли сузу у братском оку, сретнемо ли се са страдањем и патњом људи, бића и твари, знаћемо да то Христов Крст продире и просијава кроз бића, простор и вријеме. Радимо ли у њиви или фабрици или у болници, не заборавимо ни за трен да су сви они са којима се свакодневно срећемо наша христолика браћа и вјечна сабраћа. Христос их је уткао у наш живот да провјери мјеру љубави и трпљења нашег. Увриједи ли нас ко или нам учини неправду, сјетимо се да је и за њега Христос пролио своју крв и не враћајмо му истом мјером. Јер тиме се зло умножава а добро умањује, мржња тријумфује а љубав ишчезава и хлади се. А гдје се мржња умножи, ту више брат не познаје брата, ту човјек постаје слијеп за Бога и за другог човјека. И намјесто мира, настаје немир, намјесто свјетлости мрак и дубока тама. Намјесто живота почиње да господари смрт. Распеће и смрт Христова свједочанство су неизмјерне љубави Божје и човјекољубља према нама. Та љубав иде и даље од распећа и смрти, силази у невиђбожни ад, иде до граница богоотуђеног ништавила – Он који је постао човјек, као један од нас, истовремено и вјечни Бог, својом је човјечанском природом сишао у смрт, али је својим Божанством побиједио смрт, подаривши човјеку и свијету могућност вјечног живота. Тако је Његова смрт постала – лијек од смрти, а Његов гроб – живоносни гроб. А и једно и друго – откривење и даривање вјечне несебичне саможртвене Љубави, живоносне и побједоносне, као једине основе и бесмртне потке живота. Само је Христос обасјао свијет таквом љубављу и зато је могао назвати себе „свјетлост свијета”. Као такав Он мири и обасјава срца живих, обједињујући и васкрсавајући мртве и живе и испуњавајући их неуништивом надом на живот вјечни, и стварношћу тог живота. Таква је и Христова љубав, а кроз Њега и вјеру у Њега, и кроз живот по Њему и Његовим заповијестима, таква постаје и љубав свих оних људи на земљи који ходе Његовим путем, који носе Његов живоносни Крст и који воле Његовом љубављу. На такву љубав смо призвани првенствено ми који носимо Његово име. Његова љубав нема граница ни ограничења. Она је свеобухватна и свемилујућа љубав. За њу нема Грка ни Јеврејина, црнца ни бијелца, Србина ни Црногорца, Руса ни Јапанца, Африканца ни Американца. Она све и сва подједнако грли и свима се подједнако дарује и свима и свему се подједнако радује својом несмртном радошћу. По својој природи вјечна и боговјечна а по својствима свеобухватна и безгранична, она подједнако воли живе и мртве, праведне и грешне, људе и твари. Само она љубав која је јача од смрти, права је и истинска љубав. А управо таква је Христова љубав. Јача је од смрти, шира и бескрајнија од васионе и свих знаних и незнаних свјетова. То је љубав која никога и никад не заборавља. Како је радосно и дивно бити човјек послије Христовог Васкрсења! Васкрс прославља остварење вјечног смисла. И како би био бесмислен људски живот без њега! Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човјекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не рађају у тој побједи – ништа су. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању. Све што је постојало од искони до данашњег дана и све што ће постојати до краја свијета и вијека, љубављу постоји и њоме се грије, њоме се испуњује и одржава на равни живота. Најопаснија болест нашег времена је болест губљења смисла живота.То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Љубав која није спремна да сиђе у најмрачнија подземља људске огријеховљености и невиђбожне богоотуђености, никада се не може претворити у живот и свјетлост људима. Љубав која не може да побиједи демонско зло, гријех и смрт и сама се претвара у обману и привид. Презре ли било кога или било шта од творевине Божје, љубав престаје бити љубав. Љубав која воли садашњост, а прошлост људи и бића предаје ништавилу, и обрнуто – лажна је и демонска љубав. Таква љубав вара човјека, одричући га од живота и Бога који је све. Зато, онај који је Христов на земљи и који жели да буде Његов у вјечности нека се испуњава Његовом васкрсном, вјечном и од смрти јачом љубављу према свима људима и свима бићима. Шта су ситне и биједне људске страсти и увреде у односу на ову велику и неизмјерну тајну вјечности живота и љубави подареним нам и откривеним у Христовој смрти и васкрсењу? Зато, бесмртна дјецо Божја, и вјечна браћо и сабраћо, све опростимо једни другима Христовим Васкрсењем, јер само на праштању и помирењу може се градити истинска будућност свих људи заједно. Поздравимо једни друге и све људе и сва бића живоносним поздравом: Христос васкрсе! Загрлимо једни друге и сву творевину светим Христовим загрљајем и запјевајмо сверадосну пјесму живота, неуништиве наде и свеобухватне љубави, јаче од смрти: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! С љубављу у васкрслом Христу, ваш молитвеник, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...