Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 63 results

  1. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ, МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ, ЗЕТСКОГ, БРДСКОГ И СКЕНДЕРИЈСКОГ И ЕГЗАРХА СВЕТОГА ТРОНА ПЕЋКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ АМФИЛОХИЈА ИКОНИЈСКОГ ДОСТОЈАН - ФИЛМ О ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ:
  2. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. светигора
  3. Црногорски парламент усвојио је Резолуцију којом се одлуке донесене на Подгоричкој скупштини 1918. поништавају ЦРНОГОРСКИ парламент усвојио је Резолуцију којом се одлуке донесене на Подгоричкој скупштини 1918. поништавају. После целодневне расправе у четвртак, "за" је гласало 46 посланика, а 15 је било против предлога резолуције. Од три амандмана која је предложила опозиција, ниједан није усвојен. Предлог о којем се расправљало био је инспиративан великом броју посланика, свих политичких клубава, те су "часове историје" држали до поноћи.Андрија Мандић је на почетку заседања, у име Демократског фронта, предложио су да се допуни дневни ред, те да се уврсти разматрање резолуције "Никад више 1916.", међутим, нису добили неопходну подршку колега из парламента. Како је образложио, таква резолуција би осудила капитулацију Краљевине Црне Горе у Првом светском рату, која је главни узрок догађаја који су уследили две године касније. У Резолуцији се наводи да је пре Великог рата, и после, Црна Гора била суверена и међународно призната држава, дефинисана Уставом из 1905. а да Подгоричка скупштина, одржана 1918. године, није била легална институција државе, нити је конституисана на основу слободно исказане воље грађана, те да је била инструмент за извршење државног преврата у Црној Гори. Уставна непрепознатљивост и незаконито конституисање Подгоричке скупштине, према наводима из Резолуције, су формалноправни основ за ништавост свих њених одлука.Образлажући резолуцију, потпреседник Скупштине Бранимир Гвозденовић, навео је да је тај акт начин да се укаже на велику неправду која је пре 100 година начињена Црној Гори, али и да не дозволе да "онима којима су поделе потребне, реконструишу историју и стварност". Занемаривањем нелегалности Подгоричке скупштине се покушава довести у питање суверенитет и независност Црне Горе, а ми желимо ставити историјске факте у први план - навео је Гвозденовић.Посланик ДФ Славен Радуновић сматра да је Влада предложила расправу о Резолуцији, како би скренула пажњу са економског стања.- Да вам ђедови знају о чему расправљмо у скупштини, превртали би се у гробу. Ми знамо на шта сте све спремни. Простом већином можете да изгласате и да је Земља равна, да је дан мрачан, а ноћ светла, али то ће кратко да траје. Својим излагањима, Резолуцију су подржали и Ранко Кривокапић (СДП), Ервин Ибрахимовић, у име мањинских партија, и Иван Брајовић, (социјалдемократа).Да је неправда према Црној Гори у 1918. године неспорна, тврди и Миодраг Лекић (Демос), међутим, сматра да би Резолуцију требало повући због негативног одјека у јавности, који је, како је навео, и једини циљ појединих политичких актера.Против предложене резолуције у парламенту је говорио и Горан Радоњић, из Посебног посланичког клуба, наводећи да је "ужасна и по начину сервирања и подацима, а посебно јер продубљује разлике и поделе."БОМБОМ НА ВУЧИЋА ПОСЛАНИК владајуће партије Миодраг Вуковић, критиковао је ред опозиције зато што за мишљење често посећују Владу Србије и председника Александра Вучића, на шта је Бранко Радуловић (ДФ) жустро реаговао, прекидајући Вуковићево излагање реченицом - "Ја бих му бомбу бацио!" Посланик ДПС само је кратко одговорио да он то не би учинио. МАТИЈУ И АМФИЛОХИЈА НАЗВАЛИ ФАШИСТИМА Расправа је протекла у неочекивано толерантном тону. До петоминутног прекида седнице дошло је пред крај заседања, када је Андрија Поповић (ЛП) искористио прилику да поздрави грађане који су се окупили, истичући да су то највеће патриоте које познаје, замерајући Јовану Вучуровићу (ДФ) што их назива "удбашима". У расправу се укључио и Милан Кнежевић, наводећи да је међу транспарентима протестаната била и слика на коју су у друштву Адолфа Хитлера били Кнежевић и Мандић (ДФ), Матија Бећковић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије са натписом - "фашисти". новости
  4. У четвртак, 22.новембра Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије састао се са Васељенским Патријархом г. Вартоломејем у сједишту Цариградске Патријаршије на Фанару. Како преноси грчки портал Ромфеа, у разговору који је трајао преко два сата разговарало се о актуелним темама, а највише о актуелном „украјинском питању“. Разговору је присуствовао митрополит силивријски Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Први дан пјесничке манифестације “Дани Његошеви”, која је отпочела јуче на Цетињу, завршен је синоћ у Књижари Матице српске у Подгорици промоцијом књиге Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија “Житије Митрополита Петра Другог – цетињског пустињака и ловћенског тајновидца“ и превода Његошевих дјела на руски, румунски и бугарски језик. Звучни запис промоције Високопреосвећени МитроплитАмфилохије је рекао, поздрављајући сабране, да је “Житије Његошево“ углавном засновано на његовој “Лучи микрокзма“ и да је Свети Петар други ловћенски Тајновидац савременији данас у овом него у свом времену, наглашавајући да нема никакве сумње да је он Светитељ. “Кроз Његоша ми се враћамо и њему и Богу“- поручио је Владика Амфилохије. Књига Митрополита Амфилохија ,,Свети Петар Други – цетињски пустињак и ловћенски тајновидац“ добитник је награде Марко Миљанов УКЦГ, подсјетила је модератор вечери Милица Бакрач. Будимир Дубак је рекао да је ово Митроплитово дјело заиста капитално, и да је сасвим сигурно да је после знамените књиге Светог владике Николаја Велимировића најзначајније, најсвеобухватиније и најдубље дјело које је написано о Његошу. Скупу је присуствовао и Преосвећени Владика буеносаиреско-јужноцентралноамерички Кирило. Госте су, испред организатора, поздравили Милутин Мићовић селектор овогодишњих “Дана Његошевих“ предсједник Књижевног друштва “Његош”, Радомир Уљаревић испред “Његошевих вечери поезије” и Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе. Поздрављајући присутне Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе је поручио да сви чланови удружења припадају Његошевој Црној Гори. Поздрављајући слуп Милутим Мићовић се запитаа какву вриједност за нас има животворна ,,Луча“ ако ми сами не можемо имати учешћа у њој. ,,Луча“ је бесмртна. Никад не може бити убијена мачем, нити прекривена земљом“- поручио је Мићовић. Илија Иља Числов који је превао ,,Лучу миккрокозма“ на руски језик казао је да је, приликом превођења, највише водио рачуна о језику, о Његошевом стиху, јер је сваки његов стих постао народни афоризам. Љубица Рајкић преводилац ,,Луче микрокозма“ на румунски језик каже да је преводити “Лучу“ са Његошевог ванвременског језика више него захтјевно. Андреј Романов који је превео ,,Горски вијенац на бугарски језик, казао је да му је то била животна мисија, и да је осам година радио на преводу. ,,Срби морају у свему да буду јединствени, како због њих самих тако и због душмана“ -рекао је, између осталог, Романов. Издавачи превода “Луче микрокозма“ су Епархија будимљњанко-никшићка, књижевно друштво “Његош“ и “Штампар Макарије“. Други дан “Дана Његошевић“одржава се данас у Бару. Како је најављено, у 18 часова у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару тематску бесједу одржаће књижевник Будимир Дубак. Трећи дан манифестације, 14. новембра одржаће се сјутра у Никшићу, гдје ће домаћин учесницима бити преосвећени Владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора
  8. Идеје за одузимање црквене имовине јављају се у Црној Гори. Чак је познат покушај да се то и законски озваничи преко Нацрта закона о слободи вероисповести. Но, пошто су у међувремену склопљени темељни уговори владе с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, којима је тај нацрт супротстављен, против њега су и оне реаговале, нарочито против члана 52 о одузимању храмова који су изграђени и имовине верских заједница која је стечена до 1918. године, а не само Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, изјавио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интревјуу „Политици“. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поводом освећења манастира Стањевићи Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије дао је интревју Радио телевизији Будва. Разговор са Митрополитом водила је новинарка Тања Мандић. Прилог смо преузели са интернет странице Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  11. И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег, г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”. Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој прослави 1125. годишњице Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући и сам први покрститељ Бугарске и први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије, те власт предао млађем, благоверном сину Симеону. Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске. У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани, донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође, указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед, у име Христово…” Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу, с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој је у једном разговору, објављеном у навечерје манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’ у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије, умногоме повезан са његовим постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању, све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило достојним плодовима у развитку и животу човјековом .” Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети Ћирило и Методије” у Великом Трнову. Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …” Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога, истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик био. Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та тачка, такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења. У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром; једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима). Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га спреми за спасење. У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми не само за практичну страну живота, већ и да се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као личност и образ Божији. С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник. Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије. Анализирајући васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен. Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)” Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни. Весна Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. СЕДМИЦА ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ У ВАРНИ 10-14. септембар 2018.г. ”Данас када лишен смисла за смирење безблагодатни људски раз/ум не само да просто оспорава, него и дрско исмијава вјеру и сваку духовну вриједност, укоријењену у Богу, Црква је призвана да буде још дјелотворнија у својој духовно-образовној мисији, мисији која руководна и спасоносна, духовна и светотајинствена, но која започиње управо од просвјете, зато што ’вјера бива од слушања, а слушање од Слова Божијег’ (Рим. 10, 17)” Митрополит варненски и великопреславски, г. Јован И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег, г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”. Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој прослави 1125. годишњице Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући и сам први покрститељ Бугарске и први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије, те власт предао млађем, благоверном сину Симеону. Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске. У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани, донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође, указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед, у име Христово…” Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу, с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој је у једном разговору, објављеном у навечерје манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’ у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије, умногоме повезан са његовим постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању, све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило достојним плодовима у развитку и животу човјековом .” Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети Ћирило и Методије” у Великом Трнову. Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …” Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога, истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик био. Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та тачка, такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења. У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром; једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима). Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га спреми за спасење. У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми не само за практичну страну живота, већ и да се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као личност и образ Божији. С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник. Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије. Анализирајући васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен. Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)” Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни. Весна Никчевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. У пратњи архијереја био је мјесни парох протојереј Бранко Станишић и остала делегација Митрополије црногорско-приморске која ових дана борави у посјети Аргентини. У веома срдачном разговору, г. Капитанић уручио је Митрополиту дозволе за градњу на плацу који је као градоначелник Ресистенције поклонио новоформираној Епархији буеносајреској – Српског Патријархата. Господин Хорхе Капитанић обећао је током разговора да ће испред плаца гдје се гради храм израдити и прилазне путеве и обавијестио да је у плану да се испред будућег храма прави велики парк, као и позориште и зграда универзитета, и да се нада да ће уз помоћ општине храм Свете Тројице бити завршен за годину дана. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило су заблагодарили господину градоначелнику који иначе веома добро познаје историју свог бањског краја, као и историју Православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Градоначелник града Ресистенција господин Хорхе (Ђорђе) Капитанић примио је данас у званичну посјету Његово Високопреосвестенство Архиепископа цетињског Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија и Преосвећеног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и Епископа диоклијског г. Методија. У пратњи архијереја био је мјесни парох протојереј Бранко Станишић и остала делегација Митрополије црногорско-приморске која ових дана борави у посјети Аргентини. У веома срдачном разговору, г. Капитанић уручио је Митрополиту дозволе за градњу на плацу који је као градоначелник Ресистенције поклонио новоформираној Епархији буеносајреској – Српског Патријархата. Господин Хорхе Капитанић обећао је током разговора да ће испред плаца гдје се гради храм израдити и прилазне путеве и обавијестио да је у плану да се испред будућег храма прави велики парк, као и позориште и зграда универзитета, и да се нада да ће уз помоћ општине храм Свете Тројице бити завршен за годину дана. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило су заблагодарили господину градоначелнику који иначе веома добро познаје историју свог бањског краја, као и историју Православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао је, као што смо раније писали, 30. августа у манастиру Светог Саве у Буенос Аиресу предавање на тему „Свети царски страстотерпци Романови“. View full Странице
  18. Са званичне интренте странице Митрополије црногорско-приморске доносимо видео прилоге ТВ студија Острог: Беседу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на литургијском сабрању 27. августа, као и беседу викарног Епископа диоклијског Методија коју је изговорио на празник Успенија Пресвете Богомајке. Беседе су изговорене у храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. View full Странице
  19. ризница богословља

    Поводом канонизације светог старца Амфилохија са Патмоса

    „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. „Треба да имамо љубави. Ако нам и највеће зло чине, треба све да волимо. Само љубављу улазимо у Рај.“ „Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“ „Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“ Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао. На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота. Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир. До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете. Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик. Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу. Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту. Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву. У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне: „Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу. Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име. „Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника. Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског  Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014).   Извор: Митрополија црногорско-примиорска   ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ:          
  22. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, прије педесет година, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ: View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×