Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'америци' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ? У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3] Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4] Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5] Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима. Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим! Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9] Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже: „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“ Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“. А сада да пређемо на суштину. По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у потпуности одбацује? Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат. Ни на једно није одговорио. Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога. Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички. Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“. Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“! Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки. Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви. Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство. Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода. чтец Ведран Гагић мај 2019 ПРИЛОГ I хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији 12. новембар (СПЦ – Сабор) http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij 17. јануар (Еп Максим) https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/ фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/ март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/ април (о. Зоран Ђуровић) април (Еп Максим) април (о. Зоран Ђуровић) април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22 мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka ПРИЛОГ II Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/ и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије. [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8 [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту. [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“ View full Странице
  2. Да ли Владика Максим прихвата расколнике у Америци, противно препоруци СА Сабора и Синода СПЦ? У својој вишемесечној полемици са Епископом бачким Иринејем, Владика Максим је изнео мноштво проблематичних ставова. Они управо кулминирају његовим последњим одговором Епископу Иринеју, који је припремио и објавио на самом почетку овогодишњег рада Св Архијерејског Сабора СПЦ, заједно са својим сарадницима, желећи да управо овим одговором, управо он, Владика Максим, стави „благословену тачку“ на ту полемику, како је и назвао тај свој одговор.[1] Подсећања ради, полемика је покренута Саопштењем Владике Максима још 16. марта[2] којим је прозвао Епископа бачког идентификујући га као неку групу смутљиваца «портпарола» од којих долазе «чудновати ставови». То Саопштење је садржавало и друге необичне елементе о чему је већ довољно било речи.[3] Након тога уследио је ред реплика од стране Епископа Максима на сасвим оправдане и одмерене реакције Епископа Иринеја, али без конкретних одговора на постављена му важна питања. Уследиоло је и неколико интервјуа (један пре и два после Саопштења) Епископа Максима у којима је фигурираро читав низ проблематичних и/или нејасних ставова.[4] Али на жалост, сведочили смо и изношењу доказаних неистина и «преправљању» текстова од стране Епископа Максима, о чему је такође било доста речи.[5] Чињеница стоји да је званични став Српске Православне Цркве по питању Украјинске кризе сасвим јасно и благовремено изнет у јавност Саборским Саопштењем од 12. новембра 2018 г.[6] Тај став је додатно прецизиран након небивалог акта потписивања такозваног томоса о аутокефалности украјинских непокајаних расклоника 5. и 6. јануара 2019.г од стране цариградског Патријарха. У ту сврху, а због новонасталих околности у којима је било потребно јасно се определити у погледу (не)саслуживања са расклоничким групацијама, Синод Српске Православне Цркве 13. марта издаје препоруку уздржања од саслуживања са (1) расколничким клирицима, и (2) са оним лицима која са расколницима «саслужују или ступају у општење», и све то у складу са кононским начелом које говори да ко ступа у општење са неким ко је изван општења и сам бива изван општења.[7] Дакле став наше Цркве је био сасвим јасан. Он није препоручивао било какав прекид општења са «осталим Православним Црквама» него са расколницима и са појединцима који својим деловањем иступају из благодатног крила канонске Цркве и присједињују се расколницима. Упркос томе, Епископ Максим одлучује да само неколико дана након изношења препоруке Синода прозове Епископа бачког и сврста га у ред неких апстрактних смутљиваца (портпарола), иако је Епископ бачки изнео свој «лични став» који је потпуно у складу са самом препоруком Синода и претходним ставом СА Сабора СПЦ. У том своме обраћању Епископ Максим је позвао целокупно стадо поверене му Епархије да и даље општи са «онима са којима смо до сада били у општењу», без опаске на уздржање од општења са оним лицима која се присаједињују расколницима као што је то СА Синод препоручио, па и Епископ бачки сугерисао у своме личном ставу. А да би оправдао тај свој позив, који је у супротности са препоруком Синода, Епископ Максим замагљује речи СА Синода и речи Епископа бачког, па уместо да помиње препоруку о уклањању од општења са појединцима (лицима) који «саслужују или ступају у општење» са расколницима, како и Синод и Епископ бачки то дефинишу, он измишља да «портпароли» «негде тврде а негде сугеришу, да Српска Црква тобоже препоручује да се клонимо општења са … осталим Православним Црквама». Затим Владика Максим свом жестином напада тога «сламнатог човечуљка» (straw man) којега је сам креирао, док се у процесу пројављује као чувар евхаристијског јединства. А „портпарол“ бачки, па и цели Свети Архијерејски Сабор, Синод и сам Патријарх, испадају као група неозбиљних људи који не разумеју значај „евхаристијске заједнице“ у истој мери у којој то разуме Владика Максим! Укратко речено, сасвим јасан став, и сасвим јасну позицију СПЦ у односу на украјинску кризу, Епископ Максим је својим „самосталним“ деловањем успео да преокрене у стање унутрашње полемике у оквиру СПЦ. Од јединственог и јасног става дошли смо до расправе само захваљујући упорности Епископа Максима. Раније сам писао (и то документовао) да у свету ово ствара слику по којој у СПЦ постоји унутрашњи раздор по питању Украјине, што се потом користи у пропагандне сврхе и сврхе притиска на јерархију других помесних Цркава да признају расколнике као закониту Цркву, а самим тим да прихвате и новофанарску еклисиологију.[8] Јер ове две ствари, признање, макар и делимично, украјинских расколника и прихватање новофанарске еклисиологије, долазе у пакету у коме томос игра улогу тројанског коња.[9] Својом последњом репликом Епископу бачком, Епископ Максим најјасније до сада износи своју позицију по питању украјинских расколника у Америци (и дијаспори уопште) а самим тим посредно и о тзв. украјинском томосу (тројанском коњу). Навешћу релевантне делове у целости. Епископ Максим каже: „…у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, … морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. …Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве. Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.“ Најпре техникалије. Стварност на терену негира речи Епископа западноамеричког. Цркве које потпадају под Денисенков Кијевски Патријархат (у том смислу и у САД-у) и даље постоје, па и даље параеклисиолошки потпадају под Денисенкову управу. То тврди и сам Денисенко који и јесте шеф ових расколника. [10] Денисенко и даље оперише, или под заставом „Кијевскиог Патријархата“, или под заставом нове тзв. „Православне Цркве Украјине“. Зависи како се узме. Они се „еклисиолшки“ шизофрено сматрају као патријархат (интерно), а као митрополија (екстерно). Преотете Цркве у Украјини су рутински правно регистроване под Денисенков „Кијевски Патријархат“ а не под „ПЦУ“. А сада да пређемо на суштину. По горе наведеном цитату изгледа као да Епископ Максим износи став по којем он прихвата дејство украјинског томоса. Јер захваљујући томосу све парохије дијаспоре треба да уђу у састав цариградске Патријаршије. Захваљујући управо томосу, а не било чему другом, а свакако не по некој волшебној сили по којој прелазе из „еклисиолошки непостојећих“ у „еклисиолошки постојеће“, како воле да кажу он и његов протеже др. Александар Милојков. Поставља се питање, када је и на који начин наша Црква одлучила да прихвати томос или у најмању руку дејство или овај ефекат Вартоломејевог томоса? Или је то Епископ западноамерички самостално одлучио да након што ове расколничке парохије уђу у цариградски Патријархат „по духу томоса“ све ће бити ОК што се тиче саслуживања са њима? Или ће епископ западноамерички рећи да је кроз ово „појашњење“ он само „описивао“ дејство томоса, да није рекао да га прихвата, а да при томе, претпостављам, неће рећи ни да томос у потпуности одбацује? Ово последње сматрам на основу чињенице да већ неколико месеци он избегава јасно да одговори на ова питања. Само у првој реплици Еп Иринеј му је поставио тачно 12 повезаних питања везаних за овај моменат. Ни на једно није одговорио. Зашто сам рекао да је томос тројански коњ фанарске новоеклисиологије? Зато што кроз признање ефеката томоса признаје се целокупан његов садржај. А његов садржај има многе проблематичне елементе. На првом месту томос изражава неприкосновеност власти цариградског Патријарха над свима, па чак и над предстојатељима помесних цркава (укључујући и нашег свјатјејшег Патријарха Иринеја!) јер се у томосу тврди да је цариградски Патријарх глава свим Црквама! Друго, томос изражава став да је целокупна дијаспора потчињена Фанару. Треће, томос уводи терминологију мајка-ћерка Црква по први пут у историји када је реч о додели аутокефалије (раније је нова аутокефална Црква увек постајала сестра Црква). Четврто, томос редефинише сам појам аутокефалије, претварајући аутокефалију у нешто што сам у једном од својих текстова назвао кованицом алокефалија. Оно што је додељено украјинцима није аутокефалија. Пето, прихватањем томоса прихвата се „право“ цариградског Патријарха, да „мења историју“ нешто што по речима митрополита Калиста Вера који цитира Аристотела „ни Бог не може“ (алузија на Вартоломејево укидање одлуке од пре 300 година). Шесто признаје се право цариградског Патријарха да мења јурисдикцијске границе других Цркава, уставе, епископство, да отима делове, да смењује митрополите, као што је обавестио митрополита Онуфрија да више није митрополит Кијевски). И још много тога. Према томе, томос је тројански коњ, јер бисмо и кроз најмање признање једног његовог дела изгубили сваки аргумент којим би покушали да се одбранимо и да не прихватамо све његове друге елементе. У целини, томос значи апсолутни еклисиолошки крах, пад гори од онога пре скоро хиљаду година. Епископ Максим нам управо сугерише пут којим бисмо на мала врата унели тројанског коња „у двориште“, кроз прихватање расколника у дијаспори који би ушли у цариградску јурисдикцију „по духу томоса“. А ми у канонском јединству са канонским јурисдикцијама, како нас ноншаланто подсећа Епископ западноамерички. Када узмемо у обзир све што се до сада десило и све што је Епископ Максим до сада јавно изрекао добијамо један веома чудну ситуацију. Његово деловање изазвало је полемику коју је он могао лако да отклони уз пар јасно изнетих ставова и неколико одговора на јасно постављена питања. Међутим, Владика Максим бира други пут. Он бира да не одговори ни на једно суштинско питање, а при томе наставља да полемише све до своје „благословене тачке“. Имали смо прилику сви да видимо да Владика непрестано и упорно понавља неофанарску терминологију у погледу доделе аутокефалије „држави“ а не Цркви![11] Ту је још његово негирање каноничности доделе аутокефалије нашој Цркви (односно држави, како он каже!). Његово документовано фалсификовање текстова (додавање наводника) првенствено преко сајта теологија.нет (али и на другим местима) и несувисла објашњења потпуно неприхватљивих ставова о „неканонском поступку цариградског Патријарха“ из времена Св Саве, који је „заобишао“ канонског епископа српских земаља (Хоматијана).[12] О томе да су и избор и хиротонија Св Саве били не сасвим канонски, али прихватљиви „по икономији“! Ту су и његове вишеструко доказане неистините тврдње да је исправљао своју неофанарску титулацију на документима критског Сабора. Да Епископски савет у Америци није донео одлуку коју је донео, како смо видели из докумената које је навео Епископ бачки. Даље. Владика Максим има и веома чудно виђење свеукупне ситуације у Украјини. Оно што се дешава у Украјини, где проваљују, пљачкају и спаљују храмове, туку и прогањају свештенике и вернике, приводе их на саслушања, депортују и одузимају држављанство (случај Епископа Гедеона) и сличне до неба вапијуће грозне појаве, Владика Максим сагледава кроз неку своју призму. Он каже „садашње превирање у Украјини је један привремени проблем“…и онда нам износи своје, како каже, „мањинско“ мишљење[13] (обавезно види фусноту)…да канонска Црква у Украјини, на све ово што се тамо дешава „не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.“ Ми сви добро знамо из историје да су римокатолици у једном периоду огњем и мачем „на другачији начин“ уводили људе „у благодатни простор Цркве“. Али то до сада нисмо имали у Православној Цркви. Овакво деловање Епископа Максима нанело је вишеструку штету нашој Цркви. Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у нашем друштву. Када један Епископ делује на овакав начин, он не наноси штету само своме угледу, као Епископа, као професора и човека, него наноси штету Цркви у целини и сваком њеном члану понаособ. Неминовно је да ће људи позивајући се на овакво деловање, генерализовати и говорити «Ето! Сви су такви!». Овакво деловање угрозило је углед наше Цркве у свету. Прво, шаље лажну слику подељености у клиру по суштински важним питањима, као што је ово. А питање се не тиче само Украјине него целе Православне Цркве. И то је данас вероватно најважније питање (ако код некога још постоје двоумљење). Друго, зато што овакво јавно и полемичко неслагање око значења јасно изречених речи из става Сабора и Синода, шаље искривљену слику непрофесионализма и беспоретка у администрацији наше Цркве. Наравно, да то не значи забрану мишљења и размишљања, али је познато како се другачија (и издвојена) мишљења износе без стварања раздора. Овакво деловање одвукло је пажњу са других важних тема и питања која чекају решење. На првом месту рад на превазилажењу (у истини!) расцепа који је изазвао Патријарх Вартоломеј својим деловањем, ако је то још икако могуће, или алтернативно рад на томе да Црквена пуноћа изнесе свој јасан суд о овим поступцима. А затим горућа питања везана за нашу унутрашњу мисију, црквену просвету, нови устав, као и сва остала редовна и текућа питања. Овакво деловање угрозило је чак и наше односе са Цариградом. Будући да Цариград добија «сигнале» који нису истински став наше Цркве (као на пример став Епископа Максима да ми саслужујемо са онима међу њима који саслужују са расколницима) што ствара једну општу конфузију и неповерење у нашим међусобним односима. Наше колективно неподизање гласа, или слабо подизање гласа, против изјава које занемарују страдање наше браће и сестара, нанело је додатну бол нашој многострадалној украјинској браћи и сестрама. Њима, који од нас очекују утеху и подршку. И ова чињеница је у свему највећа мрља на свима нама јер говори о томе да још много имамо да порадимо да бисмо истински пребивали у хришћанској љубави. Надам се да ће Свети Архијерејски Сабор препознати опасност од оваквог деловања и да ће изнаћи начин да не остави никакав простор за било какво будуће слично деловање. Надам се да ће се пројавити јединство у Духу Светом најпре међу нама, у нашој помесној Цркви, а онда да ћемо, у оквиру наших могућности, моћи деловати и на ширем пољу, васпостављајући нарушено свеправославно јединство. Моја скромна молитва је свакако на то усмерена у ове светле дане пасхалног периода. чтец Ведран Гагић мај 2019 ПРИЛОГ I хронологија неких текстова о украјинској кризи, полемици коју је покренуо Еп Максим, и фанарској новоеклисиологији 12. новембар (СПЦ – Сабор) http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij 17. јануар (Еп Максим) https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ јануар (Дејан Мачковић) https://teologija.net/ukrajinska-drama/ фебруар (о. Дарко Р. Ђого) https://teologija.net/apologije-jedne-ideologije/ март (СПЦ – Синод) http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli март (Еп Максим) http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim март (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/o_savesnim_pastirima_neodgovornim_portparolima март (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/sjediniti_razdeljeno април (Еп Максим) https://serborth.org/04052019.html април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/ април (о. Зоран Ђуровић) април (Еп Максим) април (о. Зоран Ђуровић) април (Ведран Гагић) https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/#_ftn22 мај (Еп Иринеј) http://spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_vrlina_istinoljubivosti мај (Еп Давид) https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_pashalni_prelaz мај (Еп Иринеј) http://www.spc.rs/sr/pashalni_prelaz_u_verziji_episkopa_maksima мај (Еп Максим) http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka ПРИЛОГ II Хронологија мојих текстова о украјинској кризи и фанарској новоеклисиологији Сви наведени текстови се налазе на блогу на адреси: www.sozercanje.wordpress.com Чудне речи Цариградског Патријарха 11/09/2018 Нека Размишљања о Одлуци Синода ЦариградскеПатријаршије 13/10/2018 Денисенкова еклисиологија ЦариградскогПатријархата03/11/2018 Можда „аутокефална“, а сигурно зависна„црква“29/11/2018 Ко се за штапокајао?04/02/2019 Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму12/04/2019 Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару иНама23/04/2019 Размишљање на одговор Епископа западноамеричког Максима Епископу бачкомИринеју08/05/2019 [1] http://www.spc.rs/sr/episkop_zapadnoamerichki_maksim_blagoslovena_tachka [2] http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_zapadnoamerichke_0 [3] http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli [4] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ [5] http://spc.rs/sr/o_pitanjima_pastirskim_portparolskim „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“ https://tinyurl.com/y58yxosf [6]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij [7] http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini [8] Види нарочито мој текст: Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму https://tinyurl.com/y58yxosf [9] О опасностима новофанарске еклисиологије сам нашироко писао још од септембра прошле године па све до сада, у забелешкама на свом блогу, које сада неочекивано служе и мени као нека хронологија ове кризе (за списак ових текстова види прилог II, или директно, www.sozercanje.wordpress.com). У скорије време Владика Давид крушевачки je такође писао о овој тематици. Овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/08/episkop-krusevacki-david-razmisljanja-zapazanja-i-gnome-o-nekim-sadasnjim-i-ovdasnjim-crkveno-narodnim-temama-8/ и овде: https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ А да не помињем увек кристално јасне ставове Епископа Иринеја бачког од почетка кризе (видети у прилогу I све одговоре Епископа Иринеја Епископу Максиму по хронолошком реду). Иако ова тема изискује једну много дубљу и темељнију обраду, иако је веома важна, о њој није било много речи све док Епископ Максим није интензивирао своје јавно деловање по овим питањима. Тако да, на чудан начин, као Црква можда дугујемо захвалност Епископу Максиму што нам је скренуо пажњу на опасности неофанарске еклисиологије. [10] https://spzh.news/ru/news/61794-filaret-jesli-diaspora-upc-kp-ne-khochet-byty-s-fanarom-jeje-zastavity-nelyzya [11] Види мој текст: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама https://tinyurl.com/y4y3djy8 [12] Занимљиво је да ове ставове Епископ Максим износи само у верзијама свога „интервјуа“ под насловом „Ако ово буде крај знаћу да није љубав“ на српском језику, али не и на енглеском језику. То је само једна у низу „креативних обрада“ текстова Епископа Максима. Очигледно је да се ова тврдња, да је цариградски Патријарх на неканонски начин доделио аутокефалију нашој Цркви, не прима са симпатијама ни код браће Грка. Епископ Максим, рекло би се, указује им поштовање (не жели да повреди њихова осећања) па ту реченицу о „неканонском“ поступку цариградског Патријарха избацује у енглеском преводу свога интервјуа. Али зато је нама, Србима, оставља, на „знање и равнање“ као ново научно откриће о томе да смо неканонски добили аутокефалију!? Иначе ваља овде напоменути и то да „разговор“, то јест conversation (на енглеском), који је објављен као интервју под горњим насловом, код епископа Максима изгледа другачије на српском, а другачије на енглеском језику, у неким веома кључним и индикативним деловима. «Разговор» поприма другачије облике и садржај, зависно од тога на којем је језику, за коју публику је намењен, зависно од времена и околности у којима се објављује и преобјављује, у коју сврху и са којим циљем се употребљава. Могу се на пример видети верзије на сајту теологија.нет и на сајту publicorthodoxy (српски и енглески) и све три су различите, не само у погледу превода или због чињенице да су на publicorthodoxy објављени само делови, него на кључним местима различити. Види на пример, следећу фусноту. [13] Које, узгред, није наведено као „„мањинско“ мишљење“ на сајту publicorthodoxy јер је та платформа намењена спољашњој публици (изван СПЦ), па чак ни на српском језику на том сајту не стоји као у оригиналу „мањинско мишљење“. Тамо стоји „по мом скромном мишљењу“, а на енглеском „my hopes are” тј. „моја надања су“. По мом суду ово је у складу са оним што сам поменуо. Фанару иде на руку стварање слике сукоба већих размера у СПЦ. Ту је Владика Максим својим деловањем учинио допринос. Јер када би фанарској али и целокупној грчкој јавности (и шире где је потребно да се врше притисци на јерархију) било изнето да и сам Владика Максим тврди да је његово мишљење „мањинско“ у СПЦ ствар не би могла више медијски да се профилише као нека подела у СПЦ по украјинском питању. Зато, сматрам, Владика Максим пажљиво мења речи у енглеском преводу на сајту који је под контролом архона цариградске патријаршије (publicorthodoxy) да би сакрио чињеницу да је његово мишљење „мањинско“
  3. Гост овонедељног Храма је православни теолог др Марјан Алексић. Тема емисије: Православље у Латинској Америци. Гост Храма др православне теологије Марјан Алексић са ауторком емисије Наш данашњи гост др Марјан Алексић, основне студије завршио је у Београду на Православном богословском факултету, магистрирао на "Институту за постдипломске студије Цариградске патријаршије" у Женеви, а докторирао на "Патристичком институту Августинианум" (Понтификални Латерански универзитет) у Риму. Као доктор патрологије, од 2016. до 2018. године предавао је патрологију на Универзитету Свети Августин у Боготи, Колумбија. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  4. Ово монументално дело је урађено на подстрек и под уредничким пером Његовог Преосвештенства епископап западноамеричког Максима (Васиљевића). Књига садржи 1.000 страница са преко 700 фотографија најважнијих историјских личности, цркава, парохија, манастира, фресака, икона и других уметничких предмета. Донети су стручни текстови истакнутих историчара, богослова, уметника и других водећих стручњака на пољу којим се баве. Сматра се да је то зацело књига коју ће поседовати свака српска правослвна кућа у Америци, а и други, несрби, који ће из ове књиге видети колико су Срби допринели јавном животу у САД, култури, уметности, цивилизацији, црквеном градитељству, издаваштву, науци, богословљу, привреди... Књига је приказана на заседању Епархијског савета Западноамеричке епархије 26. фебруара 2019. године. Извор: Српска Православна Црква
  5. Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве. Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј. Извор: Српска Православна Црква
  6. У суботу, 15. децембра 2018. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, у свечаној дворани Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, одржано је треће у низу предавање у оквиру Божићњег циклуса предавања, који организује Црквена општина загребачка. Гост и предавач је био високопреподобни јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крке, који је одржао предавање на тему Божић у Америци. На почетку излагања, отац Севастијан је, на веома живописан и упечатљив начин, говорио о историјском развоју Православне Цркве на просторима Северне и Јужне Америке, али и о њеној мисији у савременом свету. Наводећи мноштво примера о мисионарском деловању и сведочењу Српске Православне Цркве на просторима Америке, из њене прошлости и садашњости, игуман Севастијан се, као неко ко је рођен и одрастао у Америци, осврнуо укратко на обичаје и начин празновања Божића у Америци. На крају, отац Севастијан је говорио о негативном аспекту, тј. о комерцијализацији Божића на Западу, која, нажалост, по његовим речима, све више маха узима и на нашим просторима. Извор: Српска Православна Црква
  7. „Нико више није оптимистичан и нико не зна како ће ово да се заврши. Моји студенти не знају ни ко је Џек Николсон“, каже нам угледни песник и есејиста, гост Београда Чарлс Симић. „Ништа се лепо не спрема. Биће неко крвопролиће у Америци. Сви воле ратове. Ми смо сви знали да ако на чело САД дође Хилари, опет ће бити рат. Она има такве амбиције са Сиријом, са Русијом. Ситуација је страшна. Када је Трамп питао генерале колико атомског оружја има Америка, добивши одговор казао је: ’Зашто га не употребимо ако га већ толико имамо‘.“ Овако је на питање Спутњика како види савремени свет и пут којим се тај свет креће одговорио угледни песник и есејиста Чарлс Симић, гост издавачке куће „Архипелаг“, у којој је данас представљена његова нова књига есеја „Гледај дуго и нетремице“. Иако један од најугледнијих светских поета — овенчан престижним призањима, међу којима су и награда Конгресне библиотеке у Вашингтону, као и пре две вечери уручена награда Струшких вечери поезије — Чарлс Симић је у разговору са медијима претежно говорио о актуелној светској политици и месту појединца у њој. „Нико више није оптимистичан у Америци. Нико не зна како ће ово да се заврши. У једном периоду сам ишао сваког месеца на неколико дана у Вашингтон, где сам упознао неке људе који су радили у различитим институцијама — правнике, адвокате… Током наших заједничких вечера, после много чаша доброг вина, имали су обичај да ми кажу да ће бити горе и да је систем разбијен.“ Остављајући наду да у институцијама као што су Конгрес, а нарочито Сенат, још постоји осећање да нешто не може и не сме да се уради, Симић напомиње да је оно што је упропастило политику тo што богати људи могу да кандидату којег воле директно дају паре. Бројке су се, како каже, кретале и до сто милиона долара. На наше питање како је писати у таквом систему и каква је позиција песника у таквом свету, без великог оптимизма одговара: „Позиција не само песника него генерално Американаца јесте да смо заиста у великом хаосу. Нико не зна шта ће да буде. Не знају то ни аналитичари. Ни Трамп сам не зна шта ће да каже сваког дана.“ Одговарајући на новинарско питање како у контексту света на ивици рата види будућност Балкана и Србије, Симић подсећа да Америка нема интерес за овај терен. „Они немају интерес за Балкан и Србију. Скоро пола Американаца не зна где је Ирак, а тамо су водили највећи рат у коме је изгинуло толико Американаца. Деца у америчким школама више не уче географију, чак ни историју. Ја не волим њихову политику према Балкану. Трамп је избацио из Стејт департмента све оне људе који су стварно знали нешто више о другим крајевима света. Ти их страшно нервира. Али тако је било и за време Вијетнамског рата.“ У просторијама „Архипелага“, свог домаћина, угледни песник говорио је и о својој вери у будућност поезије, која је „преживела три хиљаде година а и даље гура“, као и о Струшким вечерима поезије, фестивалу који за 56 година постојања међу својим лауреатима има чак дванаест нобеловаца. Уз духовиту опаску да је од својих студената старији 60 година, Симић је открио да ти млади Американци не знају ко је Џек Николсон, као и да их је веома тешко натерати да читају велике романе 19. века, Толстоја, Достојевског… И одговор на питање како је од Душана постао Чарлс, изазвао је смех: „Е, то је мој ћале тако превео. У ствари, био је то неки други Србин који му је рекао да је Чарлс еквивалент Душану. Вероватно су били пијани. После сам видео да то нема никакве везе са именом Душан, али тако је испало.“ Дилему да ли је за данашњи изглед света крив баш ђаво, мотив тако често присутан у његовом делу и да ли је тај „његов“ ђаво у ствари окупирао свет, Чарлс Симић уз смех оставља отвореном: „Не знам баш ко је ђаво који је окупирао свет. Да ли смо то ми, или ко је, не знам, али нешто јесте“. Угледни песник ће у Дому омладине Београда сутра увече одржати књижевно вече, на којем ће, уз ретроспективу његове поезије — од раних до најновијих песама — са публиком, кроз разговор, поделити и своја уверења и ставове о поезији, о есејима, као и жива и снажна сећања на Београд.
  8. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  9. Овај Сабор је одржан од 23. до 27. јула 2018. у Сент Луису, у држави Мисури, после свечаног молебна који је савршио митрополит све Америке и Канаде Тихон. У заседању су учествовали сви чланови Светог Сабора ове Цркве, архијереји, представници свештенослужитеља и мирјана из целе Северне Америке. Отварању су присуствовали архијереји Васељенске, Александријске, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, као и Финске Аутономне Православне Цркве. Московску Патријаршију је представљао Епископ череповецки и белозерски Флавијан. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. На четврту годишњицу од почетка Првог светског рата у САД је 28. јула 1918. године обележен "Српски дан". Високи амерички званичници, међу којима и председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, изразили су поштовање према борби српског народа. Од самог почетка рата, велики део грађана САД је показивао симпатије и подршку према српском народу. За прве три године највећег војног сукоба у свету до тада, велике количине новца и хиљаде тона хуманитарне помоћи стизале су грађанима Србије из САД. Новац је био намењен за исхрану цивилног становништва, избеглице, борбу против тифуса, семе за жетву, пољопривредне алатке, чак и за закуп брода за превоз избеглица. У напорима за прикупљање помоћи учествовала је читава мрежа америчких грађана и српских досељеника. Међутим, догађај који најбоље илуструје наклоност Америке према Србији је организовање "Српског дана" у САД када је обележена четврта годишњица почетка рата, 28. јула 1918. године. Идеја за обележавање те манифестације потекла је од српског посланика (амбасадор) у САД Љубомира Михаиловића, о чему сведочи његова преписка са другим помоћником државног секретара Вилијамом Филипсом. Иницијатива за "Српски дан" Михаиловић је 1. јуна 1918. године упутио писмо Филипсу у којем је објаснио да је "28. јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету". Телеграм о иницијативи за "Српски дан" који је посланик Михаиловић послао српској влади на Крфу "Баш на тај дан Аустроугарска је напала малу Србију јер она није пристала да одбаци своју независност. Овај напад је подстакао немачко-мађарске аспирације да потчине мале нације и да на гробовима ових људи спроведу план за светску доминацију. Срби и Југословени су први морали бити уништени. Ипак, брутална сила није успела да уништи револуцијски дух Југословена и осталих Словена у Аустроугарској", написао је Михаиловић. Није дуго чекао на повратну информацију – Вилијам Филипс му је одговорио 6. јуна. "Успео сам да упознам Председника са садржином вашег писма мени од првог јуна. Председник је импресиониран вашим предлогом везаним за 28. јул и замолио ме је да вас уверим да ће он ваш предлог озбиљно узети у обзир", одговорио је Филипс. На тај начин се родила идеја о обележавању "Српског дана", а Михаиловић је о својој иницијативи обавестио српску владу на Крфу. Писао је да је предложио да се 28. јул обележи као "дан када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима". Поручио је да би манифестација имала огроман утицај на потлачене народе. Позив грађанима САД да одају почаст Србији Може се рећи да је 28. јула 1918. заиста одата велика почаст Србји. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је дан раније упутио позив свим америчким грађанима, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се у недељу 28. јула, окупе у својим црквама како би изразили своју наклоност према "храбром српском народу", Српски добровољци у САД "Срби су се племенито одазвали својој дужности и јуначки и смело су се супротставили снагама државе која има десет пута више становништва и ресурса, да су тек пошто су три пута истерале Аустријанце и тек када су им притекле у помоћ Немачка и Бугарска, српске армије биле приморане да се повуку у Албанију. Иако му је територија прегажена и његова огњишта похарана, Српски Народ није клонуо духом. Иако надвладани јачим снагама, њихова љубав за слободом није малаксала. Брутална сила није имала утицаја на несаломиву решеност Српског Народа, да жртвује све за слободу и независност", навео је Ленсинг. Указао је да САД поштују принципе да народи свих држава, малих и великих, имају право да живе сопственим животом и бирају себи своју владавину, "па и народ који се тако јуначки одупро прохтевима германских сила да овладају светом". Додао је да су принципи за које се "Србија тако витешки борила и страдала", исти они, за које се и САД боре и да зато позива амерички народ да на годишњицу почетка рата манифестује "топле симпатије према томе пригњеченом рику за независношћу и националним уједињењем". Како је обележена манифестација? Вашингтон пост је најавио обележавање "Српског дана" истичући да ће се одржати велико окупљање у "Елипси" (парку код Беле куће). Наведено је да ће оркестар маринаца свирати музику и да ће учествовати хор од неколико стотина гласова. Међутим, изгледа да су временске прилике утицале на манифестацију и да је део програма одлаган и по неколико дана. У издању од 30. јула 1918. Вашингтон пост пише да су "службе поводом Српског дана које је требало да буду одржане испред Беле куће у недељу поподне, а онда одложене за синоћ у Силван Театру, поново одложене за сутра увече због кише". Посланик Михаиловић је послао извештај српској влади на Крфу у коме је написао да је 28. јул у САД прослављен као "Српски дан". Он сведочи и о томе да да је на Белој кући била постављена српска застава. "Вашингтон пост" најављује обележавање "Српског дана" "Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава. У Вашинготну је организована јавна прослава са говорима и певањем, али због лошег времена је одложена за среду. У следећем писму послаћу детаљнији извештај", навео је Михаиловић. У следећем извештају је навео: "Српска застава је подигнута изнад Беле куће... по први пут". Српске новине, званично гласило Краљевине Србије, не помињу подизање заставе на Белој кући, а писаних трагова нема ни у америчким медијима, ни у званичним документима администрације у Вашингтону из тог времена. Писмо посланика Михаиловића српској влади у коме је навео да је српска застава постављена на Белој кући О том догађају једино је писао Детроит њуз истичући значај савезништва између савезничких група које помажу "да освојимо демократију за нашу браћу преко океана". Иначе, част да се нека неамеричка застава нађе на Белој кући припала је још само Француској 1920. године. Вилсонова почаст Србији Оно што је важно и што је вероватно доринело обележавању "Српског дана" јесте то што је амерички председик Вудро Вилсон имао позитиван став према Србима. Никола Пашић је упутио телеграм америчком председнику који је објављен у Српским новинама 17. јула 1918. године у којем га обавештава да се навршава четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији. Навео је да је Србија после тешких борби посустала "нападнута спреда од Германа и с леђа од Бугара". Портрет Вудра Вилсона "Уз тужан плач који долази из наше уже отаџбине, у којој Аустријанци и Бугари газе најосновнија људска права, газећи и тлачећи наш народ, долази нам исто тако тужан плач из наше шире отаџбине, отаџбине Срба, Хрвата и Словенаца, под Аустрогарском, који већ четири године, под најстраховитијим физичким и моралним околностима, вешани, убијани и тлачени, управљају заједно са нама из Србије, своје погледе ка Америци, која је преко Вас, у толико махова нагласила принципе ослобођења народа од завојевача и слободног опредељења народа, и која је у том циљу, послала милион војника у Европу и друге милионе спрема да, заједно са савезничким војскама, остваре велике ратне циљеве, које постависте 4. јула на Вашингтоновом гробу", написао је Пашић. Амерички председник је одговорио показујући велике сипматије према Србији и српском народу. Садржај Вилсоновог телеграма упућеног Пашићу објављен у "Српским новинама" "Телеграм који сте ми упутили на дан 15. јула нашао је најсрдачнијег одзива у мом срцу, а убеђен сам да ће наићи на исто тако топао одзив у срцима свих становника у Сједињеним Државама. Познате су нам дубине страдања кроз које је Србија прошла, и не само наше симпатије, већ дубоко наше пријатељство и жива жеља да му помогнемо прати ваш храбри народ кроз све фазе трагичног тока садашњег рата. Убеђен сам да сатисфакција Србији долази као прва тачка у сваком програму правде свих мисаоних родољуба у Савезним Државама. Изволите примити моје топле личне поздраве", навео је Вудро Вилсон. Важно је напоменути да је амерички председник и нешто раније писао о Србима, што се види у тексту објављеном у Њујорк тајмсу 18. јуна 1918. године под називом "Славимо Косово као Дан части". У поднаслову текста је написано: "Председник Вилсон одаје признање Словенима у борби за слободу". Он се обратио националном секретару америчког Црвеног крста са жељом да пренесе његове поздраве Србима који ће обележити Видовдан. Нацрт заставе који је представљен 4. јула 1918. "Борба српског народа за слободу и права и аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права да сами одреде лојалност и политичке акције, данас заслужују пажњу света више него икада", написао је, између осталог, председник Вилсон. Улога Михајла Пупина Верује се да је на позитиван став америчког председника према Србима утицало и познанство са великим научником Михајлом Пупином који је био његов лични пријатељ. Пупин је тада био научник светског гласа који је живео и радио у САД. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За свој рад касније је добио и захвалницу америчког председника Ворена Хрдинга коју је објавио у својој аутобиографији. Састанак Националног одбора за ваздухопловство 1915. (Михајло Пупин је први са десне стране) Краљевина Србија је 1912. године именовала Пупина за почасног конзула у САД и на тој дужности је био све до 1920. године. Активно се ангажовао на придобијању америчког јавног мњења за Србију. Радио је и на прикупљању помоћи сваке врсте. Само новчана помоћ Србији и Црној Гори за време Првог светског рата путем Црвеног крста од стране исељеништва у САД, а у организацији Михаја Пупина, износила је 140 милиона долара. По завршетку рата, славни научник је утицао и на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о границама, па је знатно допринео да Краљевини СХС припадне Банат, али и Блед који га је 1921. године прогласио почасним грађанином. Захвалница коју је Пупин добио од председника Хардинга "Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости", написао је Пупин у својој аутобиографији "Са пашњака до научењака". Прикупљање добровољаца у САД У САД је било организовано и прикупљање добровољаца за српску војску. У јесен 1916. у Америку је дошла српска војна мисија која је имала задатак да пронађе добровољце међу Србима, Хрватима и Словенцима у САД. Кредит за прикупљање добровољаца обезбедила је Француска влада а прихватни логори били су у Канади. Транспорт до француских лука обављали су енглески бродови. Нацрт заставе државе у стварању Занимљиво је да је у САД 4. јула 1918. године представљено нешто што би се могло назвати нацртом заставе државе Срба, Хрвата и Словенаца која је била у стварању. На тој застави била је комбинација хералдичких симбола народа који би ушли у састав будуће државе. Застава је истакнута у Вашингтону приликом обележавања америчког Дана независности. Алекса БОЉАНОВИЋ, РТС
  11. У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. При крају овогодишње своје посјете епархији јужне и централне Америке којом администрира високопреосвећени Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско – Приморски г. Амфилохије је такође имао бројне активности. Прије подне Митрополит је присуствовао светог литургији коју су служили новорукоположени свештеник Миленко Ралевић и јерођакон Давид (Јанкетић). У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм
  14. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) служио је по благослову Патријарха српског Иринеја свету архијерејску Литургију у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земунском парку са свештенослужитељима овога храма, у коме се окупља српски и грчки народ. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  15. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајреско јужно-централноамерички Амфилохије за свој имендан, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служио је у манастиру Свете Тројице у Гватемали. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.
  18. Још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца, већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу... Моја сећања на Пулу везана су за 1980. годину када је мој отац, као председник фестивалског жирија, наградио Златном ареном „Петријин венац” Срђана Карановића, а ја сам спавао по столовима и столицама све док се покојни Бата Стојковић није сажалио и аутобусом ме одвезао до маме у Нови Винодол – каже за „Политику” Уликс Фехмиу. Први пут се публици у Арени као глумац поклонио тек синоћ и то захваљујући босанскохерцеговачком филму „Наша свакодневна прича” Инес Тановић, у којем игра главну улогу. Уликс Фехмиу, син легендарног Бекима и Бранке Петрић, супруг глумице Снежане Богдановић, већ дуго живи у Њујорку, бави се производњом хлеба за шта каже да је „хлеб наш насушни, јер од тога у Америци живимо”, док у Београду, Србији и у региону повремено борави бавећи се оним за шта га је бог створио – глумом. Живот вас је одвео на далеки пут, у други свет, али ипак нисте побегли од себе као глумца? - Очигледно да не. Никада нисам престао да се осећам глумцем, то је просто део мене и то не бих ни умео да вербализујем, иако је постојао један кратак период размишљања о томе, на самом почетку мог и Снежаниног живота у Америци. У глумачкој породици сте и порасли, глума је у крви? - Може и тако да се каже. Међутим, Снежана није одрастала у глумачкој породици па опет делимо ту заједничку глумачку судбину. То је једноставно тако. Када се наши уметници, глумци, определе за живот у САД обично покушају да и тамо остваре каријеру, је ли то био и ваш случај? - Ми смо прво пет година живели на том предивном полуострву Кејп Каду, јужно од Бостона, где нисмо ни покушавали да се бавимо својим послом. Када смо прешли у Њујорк врло брзо нам је постало јасно да за нас који верујемо да су позориште и филм пре свега уметност, тамо баш и нема места, јер је све производ и све се продаје. За нас је та спознаја како се тамо приступа послу и квалитету посла била прилично болна. У Америци бавити се глумом је лутрија чак и за онога коме је енглески матерњи језик. Снежана је имала у неколико наврата велике шансе да заигра у неким озбиљним пројектима, а ја нисам био у таквим ситуацијама. Ипак сте и тамо одиграли неке улоге? - Па сваки њујоршки глумац тамо мора да прође кроз неку од епизода чувене дуговечне серије „Закон и ред” (Low&Order). Ха, ха, ако си глумац у Њујорку и не играш у серији која се снима 20 година и има по 100 епизода годишње, онда стварно не постојиш. Ха, ха! Ипак, и Снежана и ја смо увек више размишљали о томе како да се бавимо својим глумачким животом некако квалитетније него што нам та средина у којој живимо дозвољава. Свој глумачки живот смо наставили у Београду у који често долазимо. Прво са представом „Дипломац”, заједно са нашом другарицом продуценткињом Миленом Тробозић Гарфилд, а наставило се и са филмовима и телевизијским серијама. Улогом у филму „Устаничка улица” Мирослава Терзића некако сте најбоље показали колико недостајете филму у Србији? - Хвала, али веома сам свестан тога да оног кога нема без њега се може. Нико за то није крив, али је то просто тако. Ако имаш креативну турбину у свом стомаку наћи ћеш начин да то испољиш. С друге стране, у Србији се мало ради, наша продукција је мала. Наравно да бих волео више да радим и да ме зову чешће, али ипак има значаја и то да сам у последњих 10 година од Новковићевог филма „Бели, бели свет” до данас одиграо неких шест улога у домаћем филму. Ви сте и продуцент новог филма Мирослава Терзића? - Да, ускоро почињемо да снимамо. Милена Тробозић Гарфилд и ја смо продуценти, а Снежана игра главну улогу. Имамо копродуцента у Словенији, добили смо средства из Еуримажа и на конкурсу Филмског центра Србије. Продукција ме занима у креативном смислу, даје ми и додатну одговорност према свим учесницима у пројекту. Филм ће се звати „Шавови”, инспирисан је истинитом причом једне од жена која тврди да јој је дете украдено из породилишта, а њој саопштено да је умрло. Терзић је за ову причу на веома актуелну тему урадио темељно истраживање, али наравно да је филм фикција. Уз то, крећем и у снимање дебитантског дугометражног филма Маше Нешковић „Најдужи лет на Земљи” у којем имам једну од улога. Да ли је у вама икада постојао онај нагон да као глумац треба да надмашите свога оца Бекима? Деца увек желе да надмаше своје родитеље и претпостављам да сваки син има неку врсту такмичарског духа у односу на свог оца. С друге стране, још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу. Јасно ми је било да са свим тим не треба да се такмичим већ да све користим као добар животно-професионални тренинг са тако јаким спаринг партнером. То је као да вам је спаринг партнер Тајсон, знате да нећете бити тако добар боксер као он, али је од огромног значаја што сте са њим тренирали веома често. „Скупљачи перја”, породична судбина Недавно је обележено пола века од настанка „Скупљача перја” у којем је ваш отац остварио незаборавну улогу Белог Боре? - Много ми је жао што нисмо могли да присуствујемо пројекцији филма у Кану, али је наша ћерка Ника, која има 22 године, управо тада дипломирала. Међутим, њој се десило нешто незаборавно, готово судбинско. Како је она поред студија међународне политике увек била заинтересована и за филм и камеру, на факултету је упознала колегиницу Жулијет коју је замолила да јој буде глумица у једном малом пројекту. Разговор између њих две је текао овако: „Одакле си ти пореклом, шта раде твоји родитељи”– питала је Жулијет Нику, а када јој је моја ћерка одговорила, девојка је узвикнула: „Па и моја мама је из Београда! Јеси ли ти чула за филм 'Скупљачи перја'?”. „У том филму главну улогу игра мој деда!”– рекла је Ника, а Флоранс узвикнула: „А мој деда га је режирао!”. Испоставило се да је Жулијет унука сестре Саше Петровића и чак веома на њега личи! Саша је за глумца узео мог оца, а сада моја ћерка као глумицу ангажује његову унуку. Невероватно! И то на једном колеџу у шумовитом Вермонту... Дубравка ЛАКИЋ, ПОЛИТИКА
×
×
  • Create New...