Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'али'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић. Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка... Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено. Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно. Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан. То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност. Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место. Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли. Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна.
  2. У Спомен подручју Доња Градина данас је обиљежен Дан сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Обележавање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици служио Њефово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем у присуству Његове Светоста Патријарха српског Г. Иринеја. Његова светост патријарх српски Иринеј служио је на гробном пољу Храстови у Спомен-подручју Доња Градина парастос српским жртвама убијеним у усташком концентрационом логору Јасеновац, након чега су главни рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и члан Свјетског парламента Рома Драгољуб Ацковић прочитали молитве на јеврејском и ромском језику за своје страдале сународнике. Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас у Доњој Градини да су у усташком злочину у Јасеновцу учествовали и они који је требало да шире љубав и читају Јеванђеље и да су многи од њих окрвавили руке до лаката, чак били рекордери у чињењу злочина. Патријарх Иринеј је нагласио да се вапај дјеце чуо до самог неба, али не до Загреба и црквених представника и то не што нису могли да чују већ нису жељели. -Они који је требало да проповиједају љубав међу народима, они су мачем и ножем чинили злочиначка дјела – рекао је српски патријарх послије парастоса. Патријарх Иринеј је истакао само Бог зна колики је број оних који су уморени у најстрашнијим мукама. – Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао милион – рекао је патријарх. Српски патријарх је напоменуо да је један од усташких вођа рекао да су уморили више народа него Турци на овим балканским просторима. Он је поручио да освета не смије да буде предмет размишљања, јер је српски народ хришћански, православни, који слуша Божије заповијести и труди се да их колико може испуни. Патријарх Иринеј је истакао да ће они, који су чинили злочин, кад тад осјетити трагичност својих дјела, а да српском народу преостаје да не дозволи да буду заборављена њихова стратиша и страдања. – Морамо опростити јер смо хришћани, а не смијемо заборавити – истакао је патријарх српски. Грајф: Дићи глас против антисемитизма и ревизије историје Израелски историчар Гидеон Грајф поручио је да треба дићи глас против застрашујућег тренда антисемитизма и ревизије историје Другог свјетског рата свуда у свијету. То дугујемо будућим генерацијама, то дугујемо нашим прецима”, рекао је Грајф на обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини. Он је истакао да је морална дужност и обавеза свих нација да не дозволе да се јасеновачко мучеништво понови, те је овом приликом дао подршку изградњи меморијалног центра у Доњој Градини. На гробном пољу Тополе у Спомен-подручју Доња Градина положени су вијенци за више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја који су мучки убијени у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора. Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Систем логора смрти Независне Државе Хрватске /НДХ/ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина, као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац. На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. У Меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених. Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је више од 20.000 дјеце. Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми. Извор: Радио Светигора
  3. Ми се стално питамо шта је битно Европској унији (ЕУ), а ниједног тренутка се не запитасмо колико смо ми заиста битни тој ЕУ, написао је данас на свом приватном Твитер налогу председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић. „Дајте Слобу, Младића, Караџића, дајте ово и оно, па ћете у ЕУ. И тако 18 година. Нисам еуроскептик, већ мислим да је ЕУ сербоскептик. Они имају доста главобоља“, оценио је Трифуновић. Реагујући на поједине коментаре на свој твит, он је поручио да не мисли ни да је ЕУ непријатељ и позвао да се не лепе етикете. „Имају нове чланице с којима не знају шта ће. Имају Брегзит с којим тек имају мигрене. Нас одлажу системом штап и шаргарепа, стара шума за магарце. Имају и договор са влашћу, којој такође не одговара да уђемо у ЕУ“, сматра Трифуновић. Према његовом ставу, „цела је истина“ да Унију не хаје за Србију и „зато ми и не смемо да мислимо да ће нам улазак у ЕУ априори решити проблеме“. 141 people are talking about this „Неће. Све и да нас приме. Морамо сами да их решимо“, предочио је Трифуновић и објаснио да ћемо једино тако показати зрелост и снагу. „То ће наравно бити спор и болан процес, али смо на путу. Што пре укапирамо да ће бити споро и болно“, проценио је Трифуновић, „лакше ће нам бити“. „Имамо сопствену власт против нас, године уништавања духа и мозга, те на крају и стране силе. Све ћемо радити упркос“, предвидео је Труфуновић. (Фонет)
  4. Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег. Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј (Фото: FoNet/AP) У питању је вечна судбина масе света на огромном простору. Не може им баш свако помоћи. „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише. Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима. Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише. Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом. Хох теологи. Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“ А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла. Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера. За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква. Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама… Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама. И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника. Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа. Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…) Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини. Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст. Епископ Максим Васиљевић Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње. Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће? На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу. Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим… Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј. И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни. И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.) Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим. По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима. У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову. Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини. На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне. За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор. Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019. Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље. Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици. У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији). Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје. Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац. Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље. У закључку Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада. Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ. Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“. Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха. Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини… Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх. У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго. По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив. За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград. На крају једна лична нота Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд. Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем. То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије. Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини… Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg
  5. Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.
  6. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора
  8. Јереј Дејан Трипковић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, говори о својој улози и мисији на месту у којем је према његовим речима „велика концентрација греха и промашаја, али уз огромну шансу за покајање“. Отац Дејан бар два пута месечно служи Литургију у капели Светог Саве, а једном седмично одлази у посету затвореницима који у сусрету са њим очекују разумевање и неосуђивање. Доводи и познате и угледне личности у затвор, па тако су штићенике посетили психолог Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, музичар Слободан Тркуља….“Суштина живота је покајање, јер нема човека без греха“, каже отац Дејан који је већ пет година духовник у малолетничком затвору. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  9. По првим информацијама са текућег заседања Синода Цариградске патријаршије, упркос вечини у ром телу за давање "Томоса о аутокефалији Украјини", тема је одложена за "боља времена". Егзарси су враћени у Цариград и поднели су извештај у коме се наводи да су расколничке групе спремне на уједињење. У украјинским проаутокефалистичким круговима то се тумачи као признавање канониничности тих група од стране Цариграда. Међутим, потребно је сачекати званично саопштење са седнице Синода, чији чланови очигледно нису рачунали на такав унисон отпор Помесних цркава једностраној делатности Цариграда у Украјини. ДОПУНА ВЕСТИ:https://www.patriarchate.org/-/communiq-1 Сада када је изашло званично саопштење са седнице Синода Цариградске патријаршије, види се ду су украјински аутокефалисти били у праву. Цинод Константинопоља је позивајући се на право арбитраже вратио у црквену заједницу раније анатемисаног од Москве Филарета Дионисенка. Потврђен је став да ће се "дати аутокефалија Украјини", а њој ће претходити ставропигије (манастири под управом васељенског патријарха) које ће Константинопољски патријархат уводити у тој земљи.
  10. Извор:http://orthochristian.com/116389.html По првим информацијама са текућег заседања Синода Цариградске патријаршије, упркос вечини у ром телу за давање "Томоса о аутокефалији Украјини", тема је одложена за "боља времена". Егзарси су враћени у Цариград и поднели су извештај у коме се наводи да су расколничке групе спремне на уједињење. У украјинским проаутокефалистичким круговима то се тумачи као признавање канониничности тих група од стране Цариграда. Међутим, потребно је сачекати званично саопштење са седнице Синода, чији чланови очигледно нису рачунали на такав унисон отпор Помесних цркава једностраној делатности Цариграда у Украјини. ДОПУНА ВЕСТИ:https://www.patriarchate.org/-/communiq-1 Сада када је изашло званично саопштење са седнице Синода Цариградске патријаршије, види се ду су украјински аутокефалисти били у праву. Цинод Константинопоља је позивајући се на право арбитраже вратио у црквену заједницу раније анатемисаног од Москве Филарета Дионисенка. Потврђен је став да ће се "дати аутокефалија Украјини", а њој ће претходити ставропигије (манастири под управом васељенског патријарха) које ће Константинопољски патријархат уводити у тој земљи. View full Странице
  11. Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Литургијом и резањем славског колача пред више стотина верника у манастиру Грачаница свечано је обележена храмовна слава Велика Госпојина. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је успомена је на смрт Мајке Божије, дан када се она винула на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Из књиге Добрице Ћосића „Косово“ издање 2004. издвојили смо неколико пасуса који по својој суштини представљају исте ставове по питању разграничења са Албанцима на Косову какви се и данас могу чути. Извор: Видовдан.орг View full Странице
  14. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор
  15. „Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту, али овде са овог места хоћу да кажем не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у. То нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа – речи су Владике Теодосија током данашњег обраћања у манастиру Бањска на Северу Косова. Данас манастир прославља славу Светог Стефана. Некада најлепши српски манастир који је током векова тешко пострадао, годинама се већ обнавља и тренутно је једно од омиљених стецишта не само верника са Севера, већ и других посетилаца. Владика Теодосије је навео да се манастир и монаштво обнавља силом Божјом, али и добротом свих коју су дали свој прилог, којима је и данас исказао своју захвалност. „На првом месту хтео бих да истакнем Канцеларију за КиМ, Владу Републике Србије“, владика се захвалило и многим домаћим и међународним дародавцима, а захвалност је упутио и српском председнику. „Хтео бих да истакнем и лични прилог нашег председника, господина Александра Вучића, који је посетио ову обитељ и који је сам зажелео да се ова света обитељ обнови. Хвала нашем председнику што се сетио наших светиња и не само овде него и у другом месту“. „Али не хвала му за речи које упућује ових дана Србима на КиМ-у,“ рекао је и ово владика Теодосије. Нагласио је да „то нису речи наде, то нису речи хришћанима, оне нису достојне онога који је на челу овог народа“. Зашто плашити мало стадо? „Зашто плашити мало стадо, ако нам Господ даје силу и храбри нас и у најтеже време се обнављамо и не само овде у Бањској, него и у Призрену, Девичу, у Архангелима и у Ђаковици, свуда се обнављамо и није битно колико нас има данас, битно је ко смо ми и шта представљамо ми данас на овом простору, то је за нас Хришћане најбитније, а није сила и моћ од овога света, од људи овога света, сила је Божија и Бог може да учини оно што људи не могу да учине.“ Тешко нам је кад чујемо кога има у Ђаковици – Зар то што се у Ђаковици служи света литургија није довољно? Коментаришући речи председника Вучића да у Ђаковици нема Срба, владика Теодосије наводи „Тешко нам је кад чујемо „кога има у Ђаковици“, „да ли би ми живели данас у Ђаковици“. „Па живимо, ево, ту је Игуманија, ту су сестре, у Ђаковици се служи Света литургија, зар то није довољно у овом времену?“ – питањем је владика Теодосије одговорио на Вучићеве речи од јуче да у Ђаковици нема ниједног Србина. Многи су у 18. и 19. веку посустали и променили веру, а захваљујући онима који нису, ми данас постојимо на овим просторима, подсетио је такође Владика. „И у наше време има оних који су спремни да опстоје нашу веру, и неће се турчити ради бољег живота,“ додао је. Нико нема права да гази по крви светих мученика, ако неко отима, то је друго, али не смемо ми да се одричемо од онога што ми нисмо стекли, од онога што смо примили на поверење да чувамо и да предамо будућим генерацијама Овогодишњи домаћин славе и колачар Манастира Бањска био је Градо Максимовић, родом из ових крајева, а који данас живи у Аустралији, у Сиднеју. Извор View full Странице
  16. Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook
  17. На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899
  18. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 1. јула са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Литургијску бесједу Митрополит је започео Христовим ријечима „Ко хоће за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој, и нека иде за Мном“, подсјетивши да је ова ријеч Господња, позив свакоме људскоме бићу да крене за оним који је пут, истина и живот, за Христом Богом, јединим Спаситељем- искупитељем, чиј је јарам и бреме лако. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ дошао у земљу Гергесинску, гдје су била двојица безумника који су били страх и трепет свима из тог краја, Високопреосвећени је казао да оно што многи људи који себе сматрају разумнима нијесу у стању да исповједе, учинили су ти безумници- демонска сила, исповједили су Христа као Сина Божијега. Демонска сила трепеће пред Њим и исповједа га а човјек који је створен по слици и прилици Његовој, који носи на себи лик Божији, који је огледало славе Божије, ради кога је Бог и сишао на земљу и постао човјек- један од нас, човјек се одриче Њега. „То одрицање се догађа кроз сву историју. Као што су они Гергесинци када су срели Исуса Христа, изашли пред Њега и тражили да иде од њих, да их остави, зато што су изгубили свиње које су им биле важније од живога Бога који је дошао да их призове, загрли Својом Божанском љубављу. И тако то бива кроз сву историју“, казао је Митрополит и истакао да су људима милија земаљска пролазна богатсва него да понесу Божији крст и крену за Господом. Наглашавајући да је кроз историју рода људскога увијек било и оних који су носили Крст Христов, ходили за Њим и жртвовали себе за правду и истину Божију- за Бога као вјечну љубав, Архиепископ је рекао да таквих страдалника има и данас широм свијета, на КиМ, Украјини, Блиском Истоку, Сирији. „Православна Антиохијска патријаршија – Црква Божија, која на тим просторима постоји вјековима, још од апостолских времена, она је данас гоњена и прогоњена. Многи страдају ради Христа, остајући вјерни Њему, исповједајући Га као Бога и Спаситеља свога, не прогонећи Бога из свога срца и живота као ови Гергесинци ради свиња, ради својих земаљских уживања“, рекао је владика и нагласио да се они сретајући са Господом, примајући, носећи и исповједајући Њега, жртвујући земаљско пролазно царство, опредјељују за вјечно и непролазно Његово Царство. Подсјетивши да смо недавно прославили Видовдан, Митрополит Амфилохије је казао да је Видовдан свједочанство тог жртвовања онога пролазног, земаљског живота и царства за вјечно и непролазно Небеско царство. Нагласио је да су то својим страдњем посвједочили и мученик Вид у древним временима, Свети кнез Лазар и многи други мученици нашега рода од Светога Јована Владимира па до најновијих страдалника и мученика косовско-метохијских и јадовинских, глинских, јасеновачких, пребиловачких, и наших свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорско-приморскога и преко 100 свештеника који су убијени од своје обезбожене браће само зато што су остали вјерни Христу. „То су они који су се сретали са Господом, који су примили Господа, који су понијели крст Христов, исповједили га и својом мученичком крвљу посвједочили своју вјерност Њему“, закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. Након причешћа освештан је славски колач. Овогодишњи кум славе Милан Стојовић, подсјетио је да већ 7 година живи овај најмлађи манастир у Црној Гори који је направљен на темељима куће у којој је и он рођен. Братсво Стојовић које је шест година домаћин славе на челу са Миланом припремило је хришћанску трпезу љубави око које се након Литругије сабрао вјерни народ. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Поводом конкурса за упис 27. генерације ђака обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу у ову црквено-просветну установу са некадашњим цетињским богословцем а сада професором теологом Александром Вујовићем, разговарали смо о животу и раду у Богословији. Он каже да је велика част али и велика одговорност бити цетињски богословац и наводи које све предности и одрицања овај позив носи. Звучни запис разговора View full Странице
  21. .............

    О посту, али не и о храни

    Много текстова је написано о значају поста и колико он значи. И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“. Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи. 1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако га гледамо као себи равном, и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 2) „...наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36) Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза. Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем. 4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане). Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме. 5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног. И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву. Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. (Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.
  22. Ако помножите 111,111,111 са 111,111,111, добија се магичан резултат 12,345,678,987,654,321. 1835. председник Ендрју Џексон исплатио је читав дуг САД. То је једини период у историји када је САД била без дуга. У Њујорку се говори око 800 различитих језика. Процењује се да испод мора има око три милиона потопљених бродова са благом у вредности више милијарди долара. Apple iPhone је други најпродаванији производ свих времена, после Рубикове коцке.
×
×
  • Create New...