Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'али'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 68 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у Недељу о митару и фарисеју, 09. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Свјатјејшем су саслуживали: архимандрит Јоаникије (Ђукнић) из манастира Св. Георгија у Лештанима, протојереји – ставрофори: Мирослав Миленковић, Слободан Аксентић, Милутин Чекетић, Јован Милановић, јереји Гаврило Рајић и Михајло Рапајић, протођакон Радомир Перчевић, ђакони: Немања Калем и Урош Стојковић и ипођакон Владимир Јелић. После Светог Причешћа верних Његова Светост Патријарх Иринеј произнео је беседу и поучио свештенство и верни народ о томе да је Господ дошао у овај свет не ради праведника већ ради грешника. „Данас смо чули једно посебно Јеванђеље, у којем Господ говори о два човека. О једном царинику и једном фарисеју“, рекао је Свјатјејши и додао, да су се обојца молили у храму, али да је “фарисеј отишао неоправдан јер се није молио да му Господ опрости“. Фарисеј се у својој молитви хвали Господу шта је све добро учинио, а то није поента молитве, јер Бог све зна: „Бог види не само наша дела већ и наше мисли и наше намере и по томе ће нам судити. Јер мисао предходи сваком делу било добром било злом.“ додао је Патријарх Иринеј. Истовремено, цариник увиђајући своја сагрешења и огреховљеност молио се Господу да се Господ сажали на њега и покаже му милост. Кроз ову причу нас наша Света Црква припрема како да се и ми кроз пост и ми припремимо за велики дан Христовог Васкрсења: „Пост је велика, благодатна моћ и сила Божија где се ослобађамо сувишка онога за тело своје, али зато дајемо превласт и снагу нашој души. Да наша душа проговори оно што Господ жели да чује од нас. Да се помолимо Господу за оно што чинимо по нашој немоћи, рекао је Патријарх Иринеј закључујући да: „није страшно грешити, али је страшно остати и бити упоран у греху, то је оно што непријатељ нашега спасења жели“. На крају свете архијерејске Литургије поводом јубилеја Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја: 10 година патирјарашке службе, 45 година епископске службе и 60 година монаштва, старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Миленковић је, у име храма и парохијана, даровао Патријарху Иринеју икону Пресвете Богородице. Предајући икону прота Мирослав је пожелео Патријарху Иринеју да још дуги низ година благодаћу Божијом поучава и води нашу Цркву. Извор: Радио Слово љубве
  2. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска
  3. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 27. јануара 2020. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског - Савиндан, са свештенством свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Молитвеном сабрању присуствовао је велики број верника, међу којима мноштво деце из Берана и околине. Преосвећени Епископ је сабране поучио речима архипастирске беседе у којој је подсетио да се навршава осам векова од кад је Свети Сава у светињи Ђурђевим Ступовима устоличио првог Епископа будимљанског Јакова и устројио Епископију будимљанску. Древна Епископија, по Владикиним речима, захватала је северни дио лимске долине од Проклетија до Бијелог Поља, манастир Морачу, до Медуна. „Ове године славимо осам вјекова од крунисања Савиног брата кога је Свети Сава својом руком крунисао за краља, Светог Стефана Првовјенчаног. У нашим уџбеницима се, обично, говори да је Свети Стефан Првовјенчани крунисан 1217. Међутим, он је тада само примио круну од папе, али када се Свети Сава вратио у Србију са пуномоћством првог Архиепископа, он га је крунисао по православном обреду у манастиру Жича. То крунисање, ту годину и тај јубилеј ове године помињемо и славимо“, навео је епископ Јоаникије. Он је нагласио да такав велики јубилеј значи много за један народ. Српски народ је пре осам векова достигао своје највише достојанство, укључен је, са својим пуним достојанством, у заједницу осталих православних народа. „Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној“, беседио је Његово Преосвештенство. Указао је на деловање Светог Саве као Архиепископа, који је посетио све тадашње источне патријархе да би укључио свој народ у заједницу са древним патријаршијама и добио благослов и подршку од древних патријаршија. Посетио је, не само васељенску Патријаршију, него и Јерусалимску, Александријску, Антиохијску, а, касније, пред крај живота, Бугарску. Тамо је, подсетио је Владика, скончао кончином праведника Божјег. „Ми у Светом Сави имамо примјер правог човјека, правог хришћанина, правог свештеника, епископа, учитеља, духовника и није случајно што је он постао заштитник свих српских школа, прије 19. века, а нарочито у 19. веку у Војводини, Србији и Црној Гори“. „Треба да знају наша дјеца, наши наставници и учитељи да је Свети Сава био школска слава и у Црној Гори. Нико то Црној Гори није могао наметнути, јер је Црна Гора, већ, тада била самостална држава. У вријеме кнеза Данила Петровића Свети Сава се слави као школска слава, а у доба краља Николе приређиване су лијепе духовне свечаности за празник Светог Саве у свим црногорским школама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Да се тада неко, казао је он, усуђивао да лаје на Светог Саву, као што поједини данас лају, био би, сматра Владика, протеран из Црне Горе. „За Петровиће је Свети Сава био највећи духовни ауторитет. Слављен је као у цијелом српском роду, посебно у школама, наравно, црквама. То је и у Црној Гори, као у цијелом српству, била свенародна слава о чему свједоче и многе породице. У Дробњаку има цио род Косовчића који славе Светог Саву. Сваки наш храм, још од Немањића, а посебно у вријеме ропства под Турцима, погледајте Морачу, Пиву, манастире на Приморју, који год манастир је сачувао фреске и иконе, тамо ћете наћи фреске и иконе Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог“, указао је Преосвећени владика и наставио: „У ово наше вријеме Свети Сава је протјеран из школа, али није протјеран из душе нашег народа. Не слави се у нашим школама, али тврдим да се Свети Сава свечаније слави у Црној Гори него било гдје. То потврђују наше светосавске академије, којима, по недјељу дана и више, славимо Светог Саву. Нијесмо то ми нашем народу наметнули, него је народ запамтио шта за њега значи Свети Сава и његово дјело. Колико је Свети Сава ушао у душу нашег народа, он је своју вјеру поистовјетио са вјером Светог Саве, апостола Христовог. То је апостолска вјера, коју је Свети Сава примио, проповједао и којој је нас научио“. На крају свог архипастирског слова, владика Јоаникије реч поуке упутио је деци: „Драга дјецо, идите путем Светог Саве. Он се од најранијег узраста васпитавао у вјери, али је и књигу учио и достигао врхунско образовање. Имао је ријеч Божју, божанску ријеч, пуну истине и правде, у свом уму и својим устима. Његова ријеч је постала силна да препорађа душе, савјести. И ви да се научите свјетским наукама, али да се, полако, научите и духовној науци. Најбоље ћете се научити објема наукама ако у школи будете добри ђаци, а да редовно долазите у храм Божји, да вас осјени љепота дома Божјег и љепота ове свете службе, да узрастате кроз ту љепоту у све дане вашег живота, да будете прави људи, да донесете радост својим родитељима, свом народу, својој држави, својој Цркви“. У току Литургије освештан је и преломљен славски колач у славу Светог Оца нашег Саве. Имендан је прославио јеромонах Сава (Вукајловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Саопштење Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Никшић, 22. јануар 2020. Епископски савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори је данас у Консисторији у Никшићу одржао сједницу у проширеном саставу, којој су присуствовали и чланови правног тима за израду иницијативе за оцјену уставности дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести. Констатовано је да је текст иницијативе доведен у завршни фазу након што су обављене озбиљне консултације са најширим кругом правних стручњака. Разматрано је и предузимање других правних мјера које би предуприједиле и отклониле штетне посљедице овог закона, не само по Цркву, него по свеукупно црногорско друштво. Епископски савјет се упознао и са правним активностима које су досад Патријаршија и Свети Синод наше помјесне Цркве предузели у циљу правног оспоравања односног закона. Због великог интересовања јавности у погледу разлога због којих иницијатива још није поднесена Уставном суду од стране Цркве, слободни смо да јавност обавијестимо да у складу са одредбом чл. 36 тч. 3 Законом о Уставном суду, тај судски орган, може и сам покренути поступак оцјене уставности правних аката, особито имајући у виду један број очигледно неуставних одредби овог закона, и то, прије свега, оних који се тичу историјски стеченог правног субјективитета Цркава и вјерских заједница и неприкосновености права њихове својине. Како је најављено, иницијатива ће бити поднесена у најскорије вријеме. Жалимо због грубих манипулација које су у медијима ових дана износили највиши државни званичници, одбијајући притом сваку оптужбу да се иза активности наше Цркве крију било какви и било чији политички или идеолошки интереси. Овом приликом нећемо одговарати на њиховe наводе у којима је било још низ историјских и чињеничних нетачности о Цркви у Црној Гори. Са пуном одговорношћу обавјештавамо јавност да су неистинити медијски написи о томе да су у току разговори Цркве и црногорских власти у вези са Законом, што је, у свом јутрошњем интервјуу, недвосмислено демантовао и лично премијер Марковић, рекавши да позив за дијалог Цркви тек треба да буде послан од стране Владе. Ни они разговори, о којима је јавност већ обавијештена, а који су обављани прије доношења Закона, нису били институционални, инклузивни и истински дијалог. Као и досад, Епископски савјет и овога пута исказује своју пуну спремност да се о Закону разговара, али на начин који ће потпуно уважавати обе стране у дијалогу. Уколико црногорске власти сматрају да могу самостално да намећу теме и рјешења, као што су то раније радили и данас чине, позивајући на дијалог само о примјени Закона – са правом ћемо сматрати да се ради о фингирању позива за дијалог, што ће бити одговорност Владе. Православна Црква је заинтересована да Црна Гора у свом правном систему има најбољи могући закон који уређује питања вјерских слобода и правног положаја вјерских заједница. Уз благодарност свим православним вјерницима и другим грађанима Црне Горе и шире, који се у незапамћеном броју окупљају на улицама својих градова, и овом приликом шаљемо јасну поруку да наши молебани и литије нису, како се погрешно тврди и са највиших државних адреса, усмјерени против државе Црне Горе. Управо је супротно – све то чинимо за њен напредак. Наше молитве су само против безакоња. Што буде мање безакоња, наша земља ће бити боља, а будућност свих њених грађана извјеснија и свијетлија. Уздајући се у Божију правду, али и у људску одговорност, како оних на власти, тако и свих грађана Црне Горе, позивамо на умножење љубави, мира и слоге, којима ће се побиједити свака братомржња и нетрпељивост. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. "Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере) Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила. Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија. У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама. Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог. Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору. Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа. Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу: „Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице. Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво. Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас. Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа. Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“ Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје. Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније. Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин. Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија. Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања. Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника. Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине. Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену. Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  6. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  7. На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет
  8. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  9. Његова Светост Патирјарх српски Г. Иринеј служио је данас, у недељу 29. по Духовима, 05. јануара 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји - ставрофори: Сава Павић, Трајан Којић, Сретен Младеновић, јереји: Јован Јоцковић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони: Владимир Руменић, Драган Ашковић, Драган Танасијевић, Славко Аничић и новорукоположени ђакон Никола Костић. Апостол у току Свете Литургије прочитао је академик Димитрије Стефановић. Звучни запис беседе Његова Светост Патирјарх Иринеј је на почетку Свете Литургије рукопроизвео чтеца Николу Костића у чин ипођакона, а затим је, ипођакона Николу, у току Литургије, рукоположио у чин ђакона. Исповедно писмо, пред рукоположењем у ђаконски чин, прочитао је протојереј - ставрофор Трајан Којић, духовник новорукоположеног ђакона Николе. По Причешћу Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о смилу празновања Божића истакавши да је Божић темељ свих наших празника, а да смо данас у Светом Јеванђељу чули: "о делу велике Божанске љубави и о томе како је Господ дошао у свет нама људима". Бог је нашао начин и пут да дође људима, јер како би ми поднели да се Господ јави у својој сили и слави, запитао се Свјатјејши, и додао да је "Господ одабрао да нам се јави као човек, те је Бог постао човек да би човек постао бог. И то је велика тајна, не само за човека, већ и за анђеоске умове." Господ је дошао да нам открије Своју науку, да нам открије тајне неба и земље, али и тајну нашег смила живота. "И то је велики знак Његове љубави према нама. Зато треба да будемо благодарни Господу, јер Он нам је дао своју науку, али и средства да то остваримо. Дао нам је Цркву своју и у њој благодат Духа Светога да нас води" истакао је Свјатјејши у беседи. Извор: Радио Слово љубве
  10. Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  11. Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је данас након одслуженог молебана на мосту Блажа Јовановића, на прилазу Скупштине Црне Горе пред полицијским кордоном, да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом нити са међународним стандардима који регулишу вјерска права. „Ми смо се сабрали овдје да изразимо своје неслагање са тим Предлогом закона о слободи вјероисповјести и уопште са таквим поступком до краја. Говори се да је само једна вјерска заједница против тог закона. Подсјећамо да је то Црква која је најдубље утемељена у Црној Гори у цијелој њеној историји и да је то вјера којој припада око 75% становништва Црне Горе. Према томе, кад се каже да је то само једна од многих, заобилази се заправо истина да је тај закон против православља.“ Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је окупљенима на мосту Блажа Јовановића казао да се овим законом припрема удар на православље у Црној Гори, њену дуготрајну традицију која је освећивала наше претке и толико тога створила у Црној Гори, а истовремено се синхронизовано по истом моделу припрема на Косову и Метохији закон помоћу којег би, као у Црној Гори, отели, опљачкали све српске светиње и на КиМ. „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Овај наш данашњи окуп овдје је позив и опомена, али прије свега водимо рачуна, да буде достојанствен, као и сви наши досадашњи скупови. Не дај Боже било какав инцидент, ово није страначки скуп, нити било која странка може да организује свештенство. Ово је народни скуп и ми као свештеници заједно са својим народом“, поручио је владика Јоникије. Нагласио је да се је свештенство данас могло овдје сабрати много већи број људи, али да им то није био циљ: „Добро зна цио православни свијет у Црној Гори, и ван ње, да се овдје врши неправда и ми смо добили подршку са многих високих адреса, од васељенског до руског патријарха, Свете столице, и са том подршком је указано да је наша борба праведна. Надамо се, ако буде разума, да ће то схватити и народни представници да се закон у овом облику не доноси. Ми јесмо за закон, али не за овакав закон који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије сабранима на мосту Блажа Јовановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У четвртак, 19. децембра 2019. године, када наша Црква слави светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио свету Литургију у манастиру Грнчарици, поводом славе ове свете обитељи. Епископу су саслуживали: протојереј - ставрофор Милан Борота, протојереј - ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј Милан Благојевић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, Епископ је беседио и истакао да славити светог Николаја значи молити се уз принос жита и колача, као и знати тропар овог светитеља који је ништа друго до препричано житије светог Николаја. “Тога ради, наш долазак у Цркву, као тело Христово, као дом Божији, треба да буде испуњен вером, али оном јеванђелском вером. Управо свети Николај био је образац и путоказ вере и као такав он нам даје пример како да живимо, како да се спасавамо, због чега га ми и славимо као светога. У таквом примеру ми видимо да треба најпре да иштемо Царство Небеско и правду његову, а све ће нам се друго додати. Кроз ту молитву и смирење, милосрђе и милостињу, свети Николај је угодио Богу на небесима али и људима на земљи. То се јасно види и у његовом житију, види се да је узвисивао Бога због чега нам је постао молитвеник и посредник. Највећа врлина светог Николаја је милостиња, која и нама треба да буде пример. Тако ће и нас Бог помиловати, јер ако нема милости Божије, онда нема ни нама спасења. А Господ је милостив и човекољувив и хоће да се ми спасемо, али не на свој начин него у Цркви. Јер мудрост овога света није спасоносна. Мудар је онај који живи по речима Божијим и испуњава их. Зато је правило вере, образ кротости и учитељ уздржања био свети Николај. Другим речима, за спасење потребна је јака вера, кротост и уздржање. Поред ове три врлине битно нам је смирење, јер ако имамо смирење ми ћемо слушати Бога и спашћемо се. Данашње Јеванђеље говори о томе и његове речи казују нам да онај који научи прво себе и изврши речи Јеванђеља, пребиваће у Царству Божијем. Зато треба да читамо Јеванђеље да би по њему живели. Зато нам је дао Бог и Цркву и свете оце који нам помажу да Јеванђеље разумемо и применимо, да га применимо као и свети Николај који је држао најпре оне две Господње заповести - љуби Господа свога и ближњега свога. Кроз ове две заповести поштују се и остале. Свети Николај је поштовао обе тако што је до Бога долазио преко човека. Његово чињење добра ближњима било је пројава љубави према Богу. Зато је толико слављен и зато га и Срби воле”, поучио је Владика Јован. При крају своје проповеди Владика је заблагодарио Господу што нам је дао такве светитеље да живе међу нама и да се ми можемо угледати на њихов живот. Владика је нагласио да и данас има светих људи само је на нама да ли ћемо их препознати и признати. На самом крају Преосвећени се помолио да молитвама наших светих и светог Николаја и ми добијемо Царство Небеско које прво мора бити у нама самима. Прослава славе настављена је трпезом љубави коју је уприличила високопреподобна игуманија Домника са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска
  13. У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији у којој говоримо о њеним светињама и кандилима која у њима сијају вјечном, неугаслом свјетлошћу, говоримо о манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту надомак Ораховца, чије монашко кандило је претрајало многа страдања па и ово последње када је Светиња била потпуно разорена експлозивом 1999. године од стране албанских екстремиста. Ово је први дио разговора са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Стефаном (Миленковићем). Звучни запис емисије Село Зочиште са црквом Св. Врача помиње се први пут у повељи Стефана Дечанског 1327. године, по народном предању црква је „300 година старија од Дечана“. Испод цркве налази се природан извор Врело, чија се вода у народу сматра љековитом, посебно за лијечење болести очију, по чему ово мјесто и добило име. Ова Светиња чува чудотворне мошти Светих врача Козме и Дамјана, бесјцјен бисер православља чије Свете мошти чудотворе и ицсјељују душе жедне и гладне Бога живога. Небројена су чуда и исцјељења којима нас Бог дарује на молитве Светих врача Козме и Дамјана а највеће чудо је обнова ове Свете обитељи која је до темеља била порушена од стране албанских екстремиста у септембру 1999. године. И данас, у манастир у којем се догађају бројна чудесна исцјељења, долази велики број православних вјерника, странаца, али и Албанаца, муслимана из околине, који светињи приступају са вјером и великим поштовањем Монаси манастира вратили су се у Зочиште после 17. марта 2004. године. Посебна заслуга за обнову овог хришћанског објекта, припада италијанском контигенту КФОР-а, који је задужен за његово обезбеђење, као и генералу Ерику Данилу и његовом заменику, немачком пуковнику Ерхарду Билеру, koji je истакао обнову манастира као један од приоритета у току свог мандата. Крајем 2006. године радови на обнови цркве су били приведени крају. За градњу је коришћен камен од порушене старе цркве, а нова црква је по облику скоро идентична предходној. Мошти чудотворних светаца су биле враћене на место где иначе припадају. Ово је први обновљен православни објекат од преко 150 порушених цркава за осам година. Други дио разговора са оцем Стефаном вашој пажњи препоручујемо у нашој наредној емисији. Отац Стефан је прије 30 година дошао о манастир Црну реку, монашки пут га води у манастир Високе Дечане гдје је и замонашен, потом у Свете Архангеле гдје је био игуман, у Бањску, да би затим дошао у манастир Светих врача у Зочишту гдје је већ 11 година на челу ове Светиње. Извор: Радио Светигора
  14. У суботу, дана 28. септембра 2019. године, светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим (Ђермановић). Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), протојереји-ставрофори Мирко Николић (Епархија зворничко-тузланска) и Мирослав Гаврић (Eпархија бихаћко-петровачка), протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји Владан Симић и Милош Стојановић (Епархија бачка), протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, протојереј Дајан Трифиновић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, ђакон Александар Билић (Епархија бачка) и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим рукоположио је на светој Литургији господина Војислава Николића у чин ђакона. Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија на којој смо на првом месту заблагодарили Богу за сва добра која нам је дао. Вечерашњи празник и попразништво упућују нас на Тајну живота у Цркви Божјој која је увек крстоваскрсна. Крст који смо добили светом Тајном крштења требамо увек носити достојно људског бића, то је симбол нашега спасења и води нас ка Царству Небеском. Носити Крст Христов није лако. Тешко је људском разуму схватити дубину и суштину Тајне Крста Господњег. Ову Тајну нису могли схватити стари Јелини, Римљани, нити било који народ који је разумом покушао да схвати Тајну Крста. Крст који је био саблазан постао је образац нашега спасења, али путоказ и нашем роду. Крст нас обнавља, препорађа нас и узводи ка Царству Небеском. Данас смо у светом храму имали један велики догађај, увођење у свету Тајну свештенства. Велика је Тајна примити благодат Светога Духа да бисмо служили Цркви Божјој. У лику оца Војислава пројавила се благодат Светога Духа и он може бити слуга Олтара Божјега и онај који схвата која је суштина служења Цркви Божјој. Први степен је ђаконство, можда најлепша служба у којој се учимо да будемо задњи. Али свакако, служећи Господу задобијамо венац вечнога живота. То није служење у данашњем смислу речи, него служење Господу на првоме месту. Служење свештеника служење је Господу, а не овоземаљским пожудама. То је жртвовање за Господа. То је суштина свештеничког служења у којој видимо смисао. Све остало је бесмисао и материјализам који нас одваја од заједнице са самим Господом. Не смемо да се одвојимо од благодати коју смо добили светом Тајном свештенства, од Светога Духа који је надопунио све недостатке које као људи имамо и удостојио свакога од нас служења Олтару Божјем. Ја се надам да ће у личности оца Војислава бити лик доброга пастира који ће знати да је служење Цркви и Олтару Божјем управо жртвовање. То треба да буде суштина живота и пуноћа служења Цркви Божјој. Све остало ће нас одвојити од љубави и Цркве Божје. Ако је Христос наш Путеводитељ и Пастироначалник нашега живота онда Он треба бити и наш Узор и Пример. Дубоко се надам и верујем да у његовој личности постоји благодатни дар који је примио достојан тог чина и служења. Ово ће бити на добро наше Цркве и нашој Епархији ће просијати као онај који носи Крст Господњи који му је дат. Познавајући његову душу, његов живот и његову породицу знам да ће бити добар пастир и добар слуга Олтара Цркве Божје. Надам се да ће наша Епархија добити благодат која нам је потребна овде да будемо служитељи, они који ће својом личношћу пре свега сведочити Христа. Нека је благословен данашњи дан и наше служење у Осијеку, у овој благодатној заједници у коју је увек лепо доћи. Наша заједница овде јесте мала, али је христоваскрсла. После свих недаћа и тескоба уздигла се и украсила свој храм како би се људи који се сабирају са свих страна могли дивити лепоти. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких. Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо. Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких. И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију. Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива. Извор: Инфо служба СПЦ
  16. Историјски гледано, једно од најпознатијих села у архијерејском намесништву бељаничком јесте село Велики Борак. Назив је добило по манастиру који се звао Борак и налазио се на локалитету црквенац. Епитет Велики дописан је уз име пре два века због личности кнеза Симе Марковића и јунака Милисава Чамџије који су били устаници у Првом српском устанку. То је допринело да у Великом Борку буде одржана 1805. године прва Народна скупштина устаничке Србије и установљен Правитељствујући совјет српски, први орган извршне власти у Србији. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У историјском Великом Борку 8. септембра 2019. године десио се највећи догађај у новијој историји села - освећење новог храма. По магловитом јутру окупио се мањи број верника са свештенством да дочека надлежног архијереја Епископа шумадијског г. Јована и умировљеног Епископа канадског г. Георгија. Убрзо се време пролепшало, а верни народ је испунио цео храм и целу порту. Епископи су осветили новосаграђени храм Светог великомученика Георгија уз саслужење свештеника Виде Милића, Драгана Ђокића, Горана Ракића и Саше Крстића и ђакона Ивана Гашића, Зорана Станковића и Зорана Степановића. Благољепију богослужења допринели су и Србски православни појци који су песмом увеличали ово духовно сабрање. После трократног опхода око храма епископ Јован је положио у часну трпезу мошти Светог великомученика Лазара Косовског и том приликом истакао значај светог чина за све хришћане тог краја, али и за само место и сами храм: -Још од првих времена хришћанства у свети престо полагале су се мошти светих мученика при освећењу храмова да тиме докажемо да је Црква основана на крви светих мученика Христових. Данас се полажу у овај свети престо мошти Светог великомученика Лазара Косовског. Ви сте данас поред Светог Георгија добили још једног заштитника - Светог Лазара Косовског. Имена која сте уписали, а која ће се положити у свети престо, сведочиће о овом времену, али ће се над њима и вршити света Литургија за ваше спасење, али и спасење свих оних који су овде уписани. Одмах по освећењу храма епископи су служили свету архијерејску Литургију у порти новоосвећене цркве. На малом входу Епископ шумадијски г. Јован унапредио је надлежног свештеника Горана Ракића у чин протојереја. Новоодликованом проти Владика је упутио следеће речи: -Данас те је Црква одликовала високим одликовањем - чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити. У наставку богослужења после великог входа и освећења дарова светом причешћу приступили су епископи, свештеници и ђакони, али и велики број верних са децом. На крају богослужења владика Јован је одржао беседу: -Данас смо призвали да Дух Свети освети овај свети храм. Данас је ово парче земље постало парче неба. Сваки храм је највеће уточиште за човека. У храму се Бог слави, а не човек, а човек се кроз Бога прославља. Само се у Цркви можемо спасити, али кроз послушност и молитву. Црква нам пружа уточиште јер она је стално будна и позива вернике да у њој траже спасење. Нама данас треба жива Црква и живи хришћани јер то је смисао храма. Само ко једе и пије тело и крв Христову је духовно жив и то га води у живот вечни. Ми смо дужни да иштемо Царство небеско као што нас учи данашње прочитано Јеванђеље. Бог нас је послао у ово време да сведочимо Христа. Истина је једна а то је Христос. Дух Свети нас води и руководи ка Христу. Не дозволимо да нас води дух овога времена јер после овог времена постоји вечност. Треба изаћи пред Бога и за тај излазак пред Христа треба да се достојно припремимо. Чинимо добро и Бог ће нам помоћи. Епископ Јован је пред окупљеним народом одликовао ктиторе новоосвећеног храма г. Петра Миљковића и његову супругу Светлану орденом Светих крагујевачких новомученика првог степена. Истим одликовањем награђен је и добротвор светиње умировљени Епископ канадски г. Георгије. Владика је одликовао орденом Вожда Карађорђа и добротворе г. Дејана Миловановића, предузетника из Канаде, и г. Сашу Јевтића, радника из Великог Борка. Бројни приложници су одликовани архијерејском граматом признања због љубави коју су исказали према Цркви приликом изградње светиње. Иницијатива за изградњу храма у Великом Борку покренута је пре неколико година, али се тражило погодно локацијско место у центру села. После договора са општинским органима и са благословом епископа Јована изградња је започета у јесен 2016. године. Владика је темеље храма осветио у пролеће 2017. године а крсна знамења и звона у фебруару ове године. Храм је подигнут за непуне три године. Великоборачки свештеник прота Горан Ракић са својим парохијанима припремио је трпезу љубави за све окупљене али и пригодне поклоне за архијереје и надлежног архијерејског намесника на општу радост целог сабрања. Извор: Епархија шумадијска
  17. У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић. У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље. Извор: Епархија шумадијска
  18. Наш гост је свештеник Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, који увек у име старешине и братства а уочи славе ове, једне од најстаријих београдских цркава, позове благочестиви народ на молитвена сабрања. Замолили смо о. Борислава да нам говори о свом боравку у манастиру Драганац на Косову и Метохији, али и да нас поучи о вери људи који опстају у јужној српској покрајини без обзира на све притиске са којима живе. "Нашу слободу овде али и многе друге ствари, ми једноставно подразумевамо", рекао је наш гост. О. Борислав говори о томе како ће изгледати прослава славе ове године, посебно наглашава пожртвованост Миријеваца у припреми великог дана, али и говори о новитету - фестивалу вина који ће бити одржан у порти цркве св. Илије у суботу 03. августа. "Нема оправдања за то што смо се под изговором времена и начина живљења, одвојили и окренули од Христа" каже између осталог о. Борислав. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  19. Светом Литургијом, поменом палим српским јунацима прије Косова, од Косова до данашњих дана, резањем славског колача поводом храмовне славе капелице посвећене Светим српским Новомученицима, поменом блаженопочившем архимандриту Лазару и славском трпезом љубави, у острошком скиту Јован Долу код Никшића саборно и молитвено је прослављен Видовдан. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом службом Божијом у цркви посвећеном Светом Цару Лазару и Новомученицима српским началствовао је протојереј-ставрофор Драган Крушић, никшићки парох, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Драган Станишић, подгорички парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Атанасије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Надахнутим ријечима празничне бесједе сабранима се током Литургије обратио началствујући о. Драган који је између осталог казао да је Видовдан најсвјетлији и најсудбоноснији српски дан. -Тада су благочестиви Кнез Лазар и његови витезови и јунаци пред Косовски бој имали Божије откровење и виђење, јављање Божијег анђела који долази код благочестивог кнеза Лазара и пита га „царе Лазо честито кољено, коме ћеш се опредјелит царству земаљскоме или небеском?“ Ако се опредијелиш земаљском царству оно је краткотрајно и за мало времена, а небеско царство је увијек и довијека и за то небеско царство се опредијели благочестиви Кнез Лазар и сви витезови и косовски јунаци и тако опредијелише српски народ за Царство Христово, Царство вјечно и бесмртно у коме царује вјечни и бесмртни Бог Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица Мајка рода људског хришћанског, у коме царују сви светитељи и угодници Божији који су својим подвигом угодили Господу – казао је о. Драган. Свети Кнез Лазар је, истакао је о. Драган, размишљао да је боље да он и јунаци страдају у подвигу, него да живе у срамоти и зато се опредијелио за Царство Небеско, Царство Христово, вјечно и непролазно. -Благочестиви Кнез Лазар и његови косовски витезови и јунаци у бијелој цркви Самодрежи, причешћују се пред Косовски бој и само њихово причешћивање Тијелом и Крвљу Господњом значи опредјељење за Господа вјечног и бесмртног. Јер шта је друго Света Литургија него праслика Небеског Царства Христовог. Ми у том Царству живимо управо када служимо Свету Литургију – рекао је о. Драган. Он је нагласио да се и данас пред нама поставља исто питање, за које царство ћемо се опредјелити. -Они чија је душа опкренута више земљи и земљином богатству, они се опредјељују за ово земаљско и трулежно царство, царство смрти. А они чија је душа испуњена вјечним вриједностима Христовим, вјечном правдом Христовом, вјечном истином Христовом, вјечном љубављу Христовом, они се опредјељују за то Царство Христово у коме су те вјечне вриједности. Зато за српског човјека Светосавца Косово је свенародна Голгота и свенародно страдање, али свенародно Васкрсење – рекао је о. Драган. Закључио је да сви они који се данас залажу за очување српског Косова опредјељују се за табор на чијем је челу Свети Цар Лазар, док они који говоре да треба ићи са Косова, да треба сотавити светиње на милост и немилост душманима, опредјељују се за други табор, Јудин табор. -Као народ никада не смијемо дозволити да Косово и Метохија нијесу срце српског народа, није света српска земља и не смијемо дозовлити да Косово није Свети српски Јерусалим – казао је о. Драган. Извор: Манастир Острог
  20. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије служио је јуче, 25. јуна, Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, а наредних дана боравиће и служиће и у другим светињама на Косову и Метохији. Владици су салуживали архимандрит Михајло (Тошић), игуман манастира Светих Архангела у Призрену, протојереј Ненад Нашпалић, парох гораждевачки и о. Јовица Станојевић, парох осојански. Преосвећени владика своју бесједу је почео подсјећањем да је послије Вазнесења Господњег, Дух Свети сишао на апостоле и сву Цркву и остао у њој као други утјешитељ и да послије Педесетнице славимо Недјељу Свих светих: „Сви свети су плод икономије, домостроја, Христовога: овоплоћења, обрезања, крштења, преображења, страдања, васкрсења, вазнесења и силаска Духа Светога. Светитељи су плод на дрвету живота, говорио је Свети владика Николај, који је такође прибројан светима. Овдје је сабор Свих светих наше Свете светосавске Христове апостолске православне цркве и зато се радујем што сам данас са вама.“ Истичући да Литургија јесте Сабор, предукус вјечнога Сабора Царства небескога, Епископ Атанасије је подсјетио да руски богослови истичу да бити православан значи држати Сабор са Свима светима у срцу своме и у храмовима својим. „Ми смо на Косову и Метохији у таквом једном Сабору. Сједиште тога Сабора је овај храм Вазнесења и храмови око њега, као и осталих 1500 храмова и светиња, и гробова такође. У невољи смо, али то је Господ прорекао Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој, и апостол Павле каже Ко год хоће побожно живјети у Христу Исусу биће гоњен.“ Страдање је није лако, али је спасоносно, јер крст увијек изводи у васкрсење а васкрсење води Господу, бесједио је владика. „Зато ви, сестре и остали православни, овдје носите крст свој. Види Господ ваша страдања, невоље и искушења, и томе је крај, само да имамо вјере у Њега, а вјера у њега је наша највећа веза са Господом. На вјери је Господ основао Цркву Своју.“ Подсјетио је владика на ријечи Господње када је питао: Шта кажу људи ко сам Ја, и Петров одговор Ти си Христос Син Бога живога. „А он му је рекао: Блажен си Петре, сине Јонин, то ти је открио Отац Мој Небески, и на томе Камену који си ти исповједио, а Христос је крајеугаони камен Цркве, засноваћу Цркву Своју и неће јој одољети ни врата пакла. Врата паклена су зла овог свијета: ђавоља, људска, политичка…и др.Ви сте овдје на томе страшном распећу, нек да Бог да издржите“, поручио је владика. Казао је да је дошао да се заједно у овој светињи помолимо Богу и да Господ да истрајности трпљења и стрпљења сестринству и православнима, „да будемо постојани да бисмо опстали“. Преносећи поздраве херцеговачких светитеља, умировљени Епископ Атанасије је подсјетио на страдања наше Цркве и народа Божијега у Херцеговини, као и на светитеље који су просијали из крви невино пострадалих. Такође је пренио поздраве владике захумско-херцеговачког г. Димитрија, свешетеника, монаха, монахиња, дјеце…. На крају свог обраћања Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је честитао празник Св. Ону­фри­ја Ве­ли­ког и Петра Атонског, као и неразлазни Сабор свих наших светитеља, подсјетивши да је Црква Сабор који се никада не разилази: „Бог наш, у Тројици слављен који је вјечни Сабор, вјечно огњиште: Отац Син и Дух Свети, нека нас све благослови, штити и спасава и освећује. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“. – Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“. Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило. –Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије. Извор: ИН4С
  22. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја. Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине. „Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије. Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена. „То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“. „Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство. Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих. „Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије. Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну. „Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ. Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити. „То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика. Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић. Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка... Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено. Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно. Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан. То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност. Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место. Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли. Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна.
  24. У Спомен подручју Доња Градина данас је обиљежен Дан сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Обележавање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици служио Њефово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем у присуству Његове Светоста Патријарха српског Г. Иринеја. Његова светост патријарх српски Иринеј служио је на гробном пољу Храстови у Спомен-подручју Доња Градина парастос српским жртвама убијеним у усташком концентрационом логору Јасеновац, након чега су главни рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и члан Свјетског парламента Рома Драгољуб Ацковић прочитали молитве на јеврејском и ромском језику за своје страдале сународнике. Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас у Доњој Градини да су у усташком злочину у Јасеновцу учествовали и они који је требало да шире љубав и читају Јеванђеље и да су многи од њих окрвавили руке до лаката, чак били рекордери у чињењу злочина. Патријарх Иринеј је нагласио да се вапај дјеце чуо до самог неба, али не до Загреба и црквених представника и то не што нису могли да чују већ нису жељели. -Они који је требало да проповиједају љубав међу народима, они су мачем и ножем чинили злочиначка дјела – рекао је српски патријарх послије парастоса. Патријарх Иринеј је истакао само Бог зна колики је број оних који су уморени у најстрашнијим мукама. – Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао милион – рекао је патријарх. Српски патријарх је напоменуо да је један од усташких вођа рекао да су уморили више народа него Турци на овим балканским просторима. Он је поручио да освета не смије да буде предмет размишљања, јер је српски народ хришћански, православни, који слуша Божије заповијести и труди се да их колико може испуни. Патријарх Иринеј је истакао да ће они, који су чинили злочин, кад тад осјетити трагичност својих дјела, а да српском народу преостаје да не дозволи да буду заборављена њихова стратиша и страдања. – Морамо опростити јер смо хришћани, а не смијемо заборавити – истакао је патријарх српски. Грајф: Дићи глас против антисемитизма и ревизије историје Израелски историчар Гидеон Грајф поручио је да треба дићи глас против застрашујућег тренда антисемитизма и ревизије историје Другог свјетског рата свуда у свијету. То дугујемо будућим генерацијама, то дугујемо нашим прецима”, рекао је Грајф на обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини. Он је истакао да је морална дужност и обавеза свих нација да не дозволе да се јасеновачко мучеништво понови, те је овом приликом дао подршку изградњи меморијалног центра у Доњој Градини. На гробном пољу Тополе у Спомен-подручју Доња Градина положени су вијенци за више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја који су мучки убијени у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора. Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Систем логора смрти Независне Државе Хрватске /НДХ/ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина, као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац. На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. У Меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених. Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је више од 20.000 дјеце. Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми. Извор: Радио Светигора
  25. Ми се стално питамо шта је битно Европској унији (ЕУ), а ниједног тренутка се не запитасмо колико смо ми заиста битни тој ЕУ, написао је данас на свом приватном Твитер налогу председник Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић. „Дајте Слобу, Младића, Караџића, дајте ово и оно, па ћете у ЕУ. И тако 18 година. Нисам еуроскептик, већ мислим да је ЕУ сербоскептик. Они имају доста главобоља“, оценио је Трифуновић. Реагујући на поједине коментаре на свој твит, он је поручио да не мисли ни да је ЕУ непријатељ и позвао да се не лепе етикете. „Имају нове чланице с којима не знају шта ће. Имају Брегзит с којим тек имају мигрене. Нас одлажу системом штап и шаргарепа, стара шума за магарце. Имају и договор са влашћу, којој такође не одговара да уђемо у ЕУ“, сматра Трифуновић. Према његовом ставу, „цела је истина“ да Унију не хаје за Србију и „зато ми и не смемо да мислимо да ће нам улазак у ЕУ априори решити проблеме“. 141 people are talking about this „Неће. Све и да нас приме. Морамо сами да их решимо“, предочио је Трифуновић и објаснио да ћемо једино тако показати зрелост и снагу. „То ће наравно бити спор и болан процес, али смо на путу. Што пре укапирамо да ће бити споро и болно“, проценио је Трифуновић, „лакше ће нам бити“. „Имамо сопствену власт против нас, године уништавања духа и мозга, те на крају и стране силе. Све ћемо радити упркос“, предвидео је Труфуновић. (Фонет)
×
×
  • Креирај ново...