Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'александра'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 68 results

  1. Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Божић Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, свештенству Српске Православне Цркве и верницима: Ваша Светости, нека овај Божић донесе Вама лично, монаштву, свештенству и свим верницима Српске Православне Цркве свако добро и благослов. Нека нам овај свети празник донесе мудрост и истрајност како бисмо учврстили непролазне моралне и духовне вредности које уједињују људе и које отварају наша срца за свако добро дело. Желимо да нам радосни празник Рођења Богомладенца да снагу да победимо сва искушења у миру и достојанству. Посебно ове године желим да честитам Бадњи дан и наступајући Божић епископима Српске Цркве у Црној Гори и верујућем српском народу у Црној Гори, који најрадосније празнике дочекује са стрепњом и забринутошћу због тешких прилика у којима се налази. Молимо се Господу да нам подари веру да заједнички можемо да створимо бољи и срећнији живот за све нас и нашу децу, да нам дарује братске љубави како бисмо што више учврстили темеље наше државе у којој ће сви људи добре воље моћи да живе у миру и благостању и да нам ојача наду да ћемо сваки Божић све радосније дочекивати, уз свевремени поздрав - Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди". Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним). Ендре Пеновац Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо културно инифериорни. Војислав Радовановић Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити (хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена 2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој, као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода Новог завета. Данка Димитријевић Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и прва изложба након обнове). Шаула Миле Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте. Ивана Живић Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд … па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу? Владичански двор у Пакрацу Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу, пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници? Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји, остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих, Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом, промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе. Двор Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио. Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним. Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша. Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић, Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић, Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић, Марка Стајића и Горана Витановића. Александар Ламброс Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју...
  3. Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице, Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)… Благодарим ти, Господе Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења. Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин! (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 17, 22-23) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Говоре: презвитер др Оливер Суботић и аутор др Александар Милојков Након промоције књигу ће бити могуће купити по промотивној цени од 450 динара. Храм Светог Вазнесења Господњег у Жаркову 23. новембар 2019. у 18:30 ч. Извор: Жарковачки храм Вазнесења Господњег
  5. Културни и образовни догађаји посвећени 800-годишњици рођења кнеза Александра Невског започели су у граду Пскову. Међу присутнима су били Митрополит псковски и порховски г. Тихон, гђа Ала Манилова, заменица министра културе Руске Федерације и г. Михаил Ведерников, шеф Псковске административне области. Богат дводневни програм садржао је низ округлих столова, научних и практичних конференција у којима су учествовали научници, представници владиних организација и туристички радници. Учесници и гости ове манифестације посетиће Псковски Кремљ и Државни историјско-књижевни и природњачки музеј – резерват великог руског књижевника Александра Пушкина Михајловско. Одговарајући на питања новинара, заменица министра културе Руске Федерације, Ала Манилова, нагласила је да припреме за прославу 800-годишњице од рођења Александра Невског треба да постану предмет интересовања у целој земљи. Недавно је, под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и министра културе Руске Федерације г. Владимира Мединског, одржан други састанак Државног организационог одбора у Саборном храму Христа Спаса, посвећен прослави 800–годишњице рођења кнеза Александра Невског. На састанку Организационог одбора донета је протоколарна одлука да до 16. децембра Московска Патријаршија заједно са Министарством културе коначно утврди списак објеката који ће бити обновљени поводом овог великог јубилеја. И то ће, наравно, бити урађено у веома кратком року, рекла је Ала Манилова. Према њеним речима, у процесу припреме за предстојеће свечаности приоритет су шест области које су уско повезане са животом и делом Александра Невског. Данас видите много младих посетилаца и учесника у овом догађају, и то је врло важно. У оквиру националног пројекта Псковске области „Култура“ пружа се потребна помоћ на свим нивоима – од дигиталног развоја до изградње библиотека и сеоских домова културе. Све ово је врло важно, јер без тога је тешко разговарати и привући пажњу људи на историју ове области и Русије, закључила је Манилова. Време владавине кнеза Александра Невског један је од најтежих периода руске историје. Разарајући напади номада са Истока и стална претња са Запада озбиљно су угрозили и сâмо постојање Русије. Млади Александар Невски успео је да заустави противнике и уједини народ, и на тај начин спасе своју отаџбину. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови. Из предговора презвитера др Оливера Суботића Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину. Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност. * * * Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици). * * * Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан. Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове. Предговор аутора књиге Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора. Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода. Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости. Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу. Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића. Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма. Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој. Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика. У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи. Садржај књиге Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ПРЕДГОВОР (аутора) ПОЈАМ АТЕИЗМА Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства Ренесанса и просветитељство ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА Јак верник De facto верник Они који нагињу теизму Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма Они који нагињу атеизму De facto атеиста Јаки атеиста АНТИТЕИЗАМ Антитеизам као атеистичка идеологија Антитеистичка оптужба: зло религије Аргумент моралности и емпатије FIDES, SCIENTIA ET RATIO Вера и рационалност Терет доказивања Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна Хипотеза мултиверзума Хипотеза натуралистичког дизајна На коме је терет доказивања? Сеганов „змај у гаражи“ Да ли је атеизам вера? Квазинаука и квазивера Сазнајне моћо – Кантова епистемологија Чулно опажање Уобразиља Разум Субјективно и објективно Научна теорија и истина Бог и наука Наука и идеологија ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ Натуралистички редукционизам Натуралистичка вера Слобода – биће или илузија? Натурализам као атеистички парадокс ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ? Прилог припредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг View full Странице
  7. Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови. Из предговора презвитера др Оливера Суботића Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину. Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност. * * * Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици). * * * Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан. Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове. Предговор аутора књиге Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора. Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода. Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости. Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу. Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића. Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма. Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој. Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика. У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи. Садржај књиге Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ПРЕДГОВОР (аутора) ПОЈАМ АТЕИЗМА Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства Ренесанса и просветитељство ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА Јак верник De facto верник Они који нагињу теизму Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма Они који нагињу атеизму De facto атеиста Јаки атеиста АНТИТЕИЗАМ Антитеизам као атеистичка идеологија Антитеистичка оптужба: зло религије Аргумент моралности и емпатије FIDES, SCIENTIA ET RATIO Вера и рационалност Терет доказивања Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна Хипотеза мултиверзума Хипотеза натуралистичког дизајна На коме је терет доказивања? Сеганов „змај у гаражи“ Да ли је атеизам вера? Квазинаука и квазивера Сазнајне моћо – Кантова епистемологија Чулно опажање Уобразиља Разум Субјективно и објективно Научна теорија и истина Бог и наука Наука и идеологија ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ Натуралистички редукционизам Натуралистичка вера Слобода – биће или илузија? Натурализам као атеистички парадокс ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ? Прилог припредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  8. У оквиру вишедневне посете Руској Цркви, у којој борави као изасланик Патријарха српског, Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је манастир Светог Александра Свирског. Преосвећени Владика и делегација из Србије стигли су у Манастир у вечерњим часовима, где их је на капији манастира дочекао игуман Антоније (Гутник). Сви заједно су у недељу, сабрани са мноштвом верног народа Божијег, служили Божанствену Литургију у Светотројичном храму манастира. Литургијом је началствовао, по благослову преосвештеног Мстислава, епископа тихвинског и лодејнопољског, епископ Теодосије, а уз саслужење игумана Антонија и братије свете обитељи. Након завршетка Литургије госте је поздравио игуман манастира, пожелевши им топлу добродошлицу a у знак добродошлице, поклонио је владики Теодосију икону Преподобног Александра Свирског. Игуману се у име целе делегације захвалио епископ Теодосије, који је између осталог рекао: " Постоје места која су хиљадама километара далеко и људи који се у животу никада нису сусрели, али када дођете на то место и сусретне те људе, осећате се као да сте сусрели своје најближе и као да сте ту одувек били. Једно ода таквих места је ово свето место и такав сусрет је данас са Вама, оче игумане, и Вашом братијом. Ово се дешава јер благодаћу Светога Духа, препознајемо једни друге у Христу Богочовеку. Молимо Вашу љубав да увек у својим молитвама имате нас, наш свештенство и монаштво, као и сав богољубиви народ на Косову и Метохији, који се данас налази у веома тешком положају. Нека Васкрсли Христос, по молитвама Преподобног оца нашег Александра Свирског, дарује свима нама Царство Своје". У име српске делегације игуману је икону Богородице Тројеручице уручио директор Управе за вере Владе Републике Србије Милета Радојевић. Свети Александар Свирски се с правом назива Новозаветним Аврамом зато сто се кроз сву историју човечанства открио Тројичин Бог телесном људском оку први пут Авраму а други пут Преподобном Александру Свирском. Његове Свете мошти су за разлику од свих осталих нетљених (нераспаднутих) моштију светле боје коже - као код живих људи! Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”. Извор: Телевизија Храм
  9. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског свечано је прослављен светом Литургијом коју је, у храму посвећеном том великом руском светитељу у Београду, служио Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, проф. др Владимир Вукашиновић и Вајо Јовић; јереји Арсеније Арсенијевић, Владимир Марковић и Ненад Величковић, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакони Драган Танасијевић, Александар Секулић и Бранислав Кеџић и чтец Милош Стаменковић. Богослужење је умилним појањем украсио хор храма Светог Александра Невског под руководством Јелене Анастасије Тонић. Са домаћином храмовне славе г. Милутином Баштовановићем, његовом породицом и верним народом Његово Преосвештенство је, после литије око храма и читања Јеванђеља, преломио славски колач. Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан и старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздравили су високе госте: академика Матију Бећковића, секретара Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Гаврила Грбана, директора Прве београдске гимназије г. Александра Андрејића и многобројни верни народ. Извор: Инфо служба СПЦ
  10. Епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, посетили су, 2. септембра 2019. године, знамениту Александро-невску Лавру у Санкт Петербургу. Гости су, под вођством јеромонаха Марка (Бирјукова), управника поклоничке службе манастира, посетили Саборни храм Свете Тројице, Фјодоровски храм, нови амфитеатар Духовно-просветитељског центра Свјатодуховски, као и Библиотеку. Епископе Српске Цркве угостио је Епископ кронштатски г. Назарије. Званичним датумом оснивања Лавре сматра се 25. март 1713. године. Од 1920. године Лавра Светог Александра Невског је под заштитом државе, и то као споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  11. На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019. View full Странице
  12. На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019.
  13. Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић приредио је 15. маја 2019. године у Белом Двору свечану вечеру за архијереје Српске Православне Цркве, учеснике редовног заседања Светог Сабора. Извор: Српска Православна Црква
  14. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на позив начелника Школе националне одбране пуковника Миће Сувајца, ђакон др Александар Прашчевић је одржао предавање за полазнике Генералштабног и Командно-штабног усавршавања Универзитета одбране на тему Улога цркава и верских заједница у супротстављању верском екстремизму. Обраћајући се официрима, који се припремају за преузимање најодговорнијих дужности у Министарству одбране, ђакон др Александар Прашчевић је говорио о доприносу Цркава и верских заједница изградњи и очувању безбедности. Наиме, како је истакао предавач, једна од најважнијих превентивних мера за сузбијање верског екстремизма представља међуверски дијалог. Извор: Српска Православна Црква
  15. У четвртак 28. фебруара 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, катихета Александра Дубак, одржала је предавање на тему: Канонизоване чудотворне иконе Пресвете Богородице у Српској Православној Цркви. Благодарећи Радију Тавор, доносимо звучни запис предавања.
  16. Путин потписао: Вучић добија орден Александра Невског Председник Русије Владимир Путин потписао је указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики допринос у развоју сарадње двеју држава, јавила је прес-служба Кремља. - Шеф руске државе је потписао указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики лични допринос развоју вишестране сарадње са Руском Федерацијом - наводи се у саопштењу. Ово је најзначајније признање, које се после скоро 100 година додељује једном Србину. Орден Светог Александра Невског, добили су, између осталих, Милан Обреновић, Александар Карађорђевић, а последњи пут је додељен Николи Пашићу. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:770149-ПУТИН-ПОТПИСАО-ЗВАНИЧНИ-ДОКУМЕНТ-Вучићу-орден-Александра-Невског
  17. Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, епископима, свештенству, монаштву и верницима Божић и Нову 2019. годину. У честитки се каже:„Ваша Светости, Вама, епископима, свештенству, монаштву и верницима Српске Православне Цркве, од срца честитам празнике Христовог рођења и желим срећну и благословену Нову 2019. годину. Нека нам празник рођења Богомладенца да мира, љубави, толеранције и снаге да превазиђемо разлике међу нама. Са жељом да празнике проведемо у добром здрављу, благостању и личном напретку, поздрављам Вас традиционалним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Срећна и благословена Нова година!“ Извор: Српска Православна Црква
  18. Обавештење о доступности извештаја стручне комисије за оцену докторске дисертације Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова Докторска дисертација ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Вајо Јовић и Видан Томић, протојереји Јован Гардовић, Бранислав Јелић и Душан Јовановић, протођакон Момир Лечић и ђакони Александар Секулић, Бранислав Кеџић и Драган Танасијевић. Торжественим молитвеним сабрањем чији су домаћини били старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић са братством и чланови Црквеног хора Свети Александар Невски прослављена је храмовна преслава. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  20. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...