Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'александра'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. Брка Жарковачки

    Критика режима Александра Вучића и СНС-а

    Ево теме да наставимо лепо ко људи ...
  2. Путин потписао: Вучић добија орден Александра Невског Председник Русије Владимир Путин потписао је указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики допринос у развоју сарадње двеју држава, јавила је прес-служба Кремља. - Шеф руске државе је потписао указ о награђивању председника Србије Александра Вучића орденом Александра Невског за велики лични допринос развоју вишестране сарадње са Руском Федерацијом - наводи се у саопштењу. Ово је најзначајније признање, које се после скоро 100 година додељује једном Србину. Орден Светог Александра Невског, добили су, између осталих, Милан Обреновић, Александар Карађорђевић, а последњи пут је додељен Николи Пашићу. http://www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:770149-ПУТИН-ПОТПИСАО-ЗВАНИЧНИ-ДОКУМЕНТ-Вучићу-орден-Александра-Невског
  3. Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, епископима, свештенству, монаштву и верницима Божић и Нову 2019. годину. У честитки се каже:„Ваша Светости, Вама, епископима, свештенству, монаштву и верницима Српске Православне Цркве, од срца честитам празнике Христовог рођења и желим срећну и благословену Нову 2019. годину. Нека нам празник рођења Богомладенца да мира, љубави, толеранције и снаге да превазиђемо разлике међу нама. Са жељом да празнике проведемо у добром здрављу, благостању и личном напретку, поздрављам Вас традиционалним поздравом: Мир Божји, Христос се роди! Срећна и благословена Нова година!“ Извор: Српска Православна Црква
  4. Обавештење о доступности извештаја стручне комисије за оцену докторске дисертације Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова Докторска дисертација ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Вајо Јовић и Видан Томић, протојереји Јован Гардовић, Бранислав Јелић и Душан Јовановић, протођакон Момир Лечић и ђакони Александар Секулић, Бранислав Кеџић и Драган Танасијевић. Торжественим молитвеним сабрањем чији су домаћини били старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић са братством и чланови Црквеног хора Свети Александар Невски прослављена је храмовна преслава. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  6. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. Данас је на радију Светигора емитован разговор који је колега Павле Божовић водио са мном и са мојом супругом о преводима дела Александра Шмемана у издању Шумадијске епархије Разговор: https://svetigora.com/ukljucenje-iz-mladenovca-prevodioci-radio-besjeda-oca-aleksandra-smemana-govorili-o-novom-petotomnom-izdanju/ Беседа "Отровани плод" (глас оца Александра Шмемана, са наизменичним српским преводом): https://svetigora.com/u-gospodu-smo-svi-zivi-besjeda-o-aleksandra-smemana-otrovani-plod/
  8. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора
  9. Историчар Раковић је захвалио Његовој Светости на пријему током којег је вођен разговор о многобројним темама из живота српског народа у земљи и региону. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је др Раковићу на посети и његовим научним напорима за развој историје српског народа. Пријему је присуствовао ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 19. септембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду историчара др Александра Раковића, вишег научног сарадника на Институту за новију историју Србије. Историчар Раковић је захвалио Његовој Светости на пријему током којег је вођен разговор о многобројним темама из живота српског народа у земљи и региону. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је др Раковићу на посети и његовим научним напорима за развој историје српског народа. Пријему је присуствовао ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Овогодишњи домаћин храмовне славе, гђа Биљана Лозук са ћерком Андреом, зетом Симеоном и унуком Софијом, преломили су славски колач са Патријархом. Старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздрављајући високе госте, представника Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, академика Матију Бећковића и представнике културног и привредног живота престонице, изложио је краћи преглед историје храма Светог Александра Невског: -Прва дорћолска црква била је покретна војничка руска црква коју је у Србију донео добровољачки руски корпус у време Ослободилачког рата од 1876. до 1878. године. Ова црква, чији је патрон био Александар Невски, славни руски војсковођа и кнез, била је постављена на простору Велике пијаце, данашњег Студентског трга. После рата она је премештена у порту Саборне цркве, а онда у зграду Велике школе. Уместо ове богомоље, за потребе верника дорћолског краја 1877. године саграђена је мања црква посвећена Светом Александру Невском. Општина је 1891. године порушила ову цркву и на њеном месту изградила школу, а 1894. године митрополит Михаило освештао је темеље новог храма на углу Добрачине и Улице цара Душана, али због подземних вода и пуцања темеља није се наставило са градњом. Тек 1912. године на данашњој локацији, почело се са изградњом нове цркве, чији су темељи освештани 12. маја исте године (чин освећења извршио је митрополит Димитрије у присуству краља Александра Карађорђевића који је положио камен-темељац), а градња је настављена после Првог светског рата. Овај храм, изведен у архитектури српског стила, тј. угледања на српско средњовековно црквено градитељство моравске школе, саграђен је по пројекту Јелисавете Начић, прве жене-архитекте у Србији (када је, после Првог светског рата, настављена градња, у њен пројекат извесне измене унео је архитекта Василије Андросов). -Црква је у основи у облику триконхоса (триконхос – основа храма у облику тролиста), са полукружном олтарском апсидом и полукружним певничким испустима, осмостраним кубетом и припратом изнад чијег средишњег дела је звоник. Мермерни иконостас, дар краља Александра Карађорђевића из 1930. године, испуњен је иконама урађеним у радионици руског сликара Бориса Сељанка. Унутрашње зидове храма у ал-секо техници осликао је јеромонах Наум Андрић од 1970. до 1972. године, у стилу српског средњовековног фрескописа. Због коришћења неодговарајуће, неприпремљене подлоге и слабог казеинског везива, данас је живопис цркве Светог Александра Невског готово потпуно оштећен. Академски сликар из Истока Милован Бјелошевић 1998. године у фреско-техници осликао је олтарску апсиду. Исте године реновирана је спољна фасада цркве. У лунети изнад улаза налази се икона у мозаику Светог Александра Невског, али у црквеном летопису нема података о њеном аутору. Патријарх српски Иринеј је срдачно поздравио госте и топло заблагодарио домаћинима славе и парохијанима који су празничну светковину увеличали својим доприносом, трудом, служењем и - што је најважније - молитвеним учествовањем у светој Литургији, пожелевши им многе и благе године благословеног живота и успешног рада. После богослужења уприличена је трпеза љубави за служашче, госте и преко седам стотина верника. Извор: Српска Православна Црква
  12. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овом великом руском светитељу у Београду. Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереј ставрофор Владимир Вукашиновић и Недељко Божић, јереји Арсеније Арсенијевић и Владимир Марковић, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Владимир Руменић, Драган Танасијевић, Александар Секулић и Бранислав Кеџић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Овогодишњи домаћин храмовне славе, гђа Биљана Лозук са ћерком Андреом, зетом Симеоном и унуком Софијом, преломили су славски колач са Патријархом. Старешина храма протојереј-ставрофор Вајо Јовић поздрављајући високе госте, представника Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, академика Матију Бећковића и представнике културног и привредног живота престонице, изложио је краћи преглед историје храма Светог Александра Невског: -Прва дорћолска црква била је покретна војничка руска црква коју је у Србију донео добровољачки руски корпус у време Ослободилачког рата од 1876. до 1878. године. Ова црква, чији је патрон био Александар Невски, славни руски војсковођа и кнез, била је постављена на простору Велике пијаце, данашњег Студентског трга. После рата она је премештена у порту Саборне цркве, а онда у зграду Велике школе. Уместо ове богомоље, за потребе верника дорћолског краја 1877. године саграђена је мања црква посвећена Светом Александру Невском. Општина је 1891. године порушила ову цркву и на њеном месту изградила школу, а 1894. године митрополит Михаило освештао је темеље новог храма на углу Добрачине и Улице цара Душана, али због подземних вода и пуцања темеља није се наставило са градњом. Тек 1912. године на данашњој локацији, почело се са изградњом нове цркве, чији су темељи освештани 12. маја исте године (чин освећења извршио је митрополит Димитрије у присуству краља Александра Карађорђевића који је положио камен-темељац), а градња је настављена после Првог светског рата. Овај храм, изведен у архитектури српског стила, тј. угледања на српско средњовековно црквено градитељство моравске школе, саграђен је по пројекту Јелисавете Начић, прве жене-архитекте у Србији (када је, после Првог светског рата, настављена градња, у њен пројекат извесне измене унео је архитекта Василије Андросов). -Црква је у основи у облику триконхоса (триконхос – основа храма у облику тролиста), са полукружном олтарском апсидом и полукружним певничким испустима, осмостраним кубетом и припратом изнад чијег средишњег дела је звоник. Мермерни иконостас, дар краља Александра Карађорђевића из 1930. године, испуњен је иконама урађеним у радионици руског сликара Бориса Сељанка. Унутрашње зидове храма у ал-секо техници осликао је јеромонах Наум Андрић од 1970. до 1972. године, у стилу српског средњовековног фрескописа. Због коришћења неодговарајуће, неприпремљене подлоге и слабог казеинског везива, данас је живопис цркве Светог Александра Невског готово потпуно оштећен. Академски сликар из Истока Милован Бјелошевић 1998. године у фреско-техници осликао је олтарску апсиду. Исте године реновирана је спољна фасада цркве. У лунети изнад улаза налази се икона у мозаику Светог Александра Невског, али у црквеном летопису нема података о њеном аутору. Патријарх српски Иринеј је срдачно поздравио госте и топло заблагодарио домаћинима славе и парохијанима који су празничну светковину увеличали својим доприносом, трудом, служењем и - што је најважније - молитвеним учествовањем у светој Литургији, пожелевши им многе и благе године благословеног живота и успешног рада. После богослужења уприличена је трпеза љубави за служашче, госте и преко седам стотина верника. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Поводом упокојења истакнутог српског лекара, неуропсихијатра, психотерапеута и књижевника, свестраног ерудите и члана САНУ академика др Владете Јеротића, о овом знаменитом човеку за радио Светигору говорила је Александра Нинковић - Ташић. Благодарећи радију Светигори доносимо звучни запис овог разговора. Звучни запис разговора View full Странице
  16. ,,Непоновљиво поновљив'' је Господ Исус Христос, према речима св. Јована Златоустог. Овај израз је био инспирација за назив књиге, а разумљив је само у контексту Свете Евхаристије. Књига садржи различите текстове, а неке од њих је  о. Александар писао у својој  младости. У потрази за адекватним сведочењем Христа у данашње време, о. Александар је присутнима говорио о  значајном утицају хришћанства на културу и цивилизацију (инкултурализацији хришћанства) од Христовог доба до данас. Христос је својом појавом у историји ,,развалио врата Торе – Мојсејевог закона''. Хришћанство је потекло из јеврејске заједнице, али се веома брзо  излило у различите народе.  Кроз историју хришћани су давали свој допринос цивилизацијским тековинама. Отац Александар је посебно нагласио да хришћанска проповед данас не може бити ограничена црквеном портом, да црква не треба да личи на неки музеј, кога  одређује искључиво прошлост. Говорио је о потреби да се савремене теме и изазови данашњице сагледају из хришћанског угла и свету укаже на исправан став. У излагању се осврнуо на поједине актуелне биоетичке теме, попут еутаназије и вантелесне оплодње. Занимљиво излагање о. Александра подстакло је присутне да постављају питања, тако да је остатак вечери протекао у пријатном разговору.   Сања Николић, вероучитељица     ИЗВОР: Епархија крушевачка
  17. У суботу, 30. јуна 2018. године, у крушевачком насељу Мудраковац, одржана је промоција књиге ,,Непоновљива поновљивост'' протојереја Александра Михаиловића из Пожаревца. У цркви Свете Тројице у Мудраковцу, као и сваке суботе, најпре је служена вечерња служба са акатистом преподнобној мати Ксенији Петроградској, а потом је уследило окупљање и послужење верника у парохијском дому. Протојереј Иван Цветковић, старешина цркве, пожелео је добродошлицу о. Александру и бројним верницима, који су из различитих крајева дошли на ово сабрање. Представио је о. Александра Михајловића, старешину цркве св. Николе у Пожаревцу и предавача на Факултету за уметност и консервацију при Богословском факултету у Београду и најавио његово излагање о новој књизи ,,Непоновљива поновљивост''. Књига је издата са благословом Епископа браничевског Игнатија, у издању ..... ,,Непоновљиво поновљив'' је Господ Исус Христос, према речима св. Јована Златоустог. Овај израз је био инспирација за назив књиге, а разумљив је само у контексту Свете Евхаристије. Књига садржи различите текстове, а неке од њих је о. Александар писао у својој младости. У потрази за адекватним сведочењем Христа у данашње време, о. Александар је присутнима говорио о значајном утицају хришћанства на културу и цивилизацију (инкултурализацији хришћанства) од Христовог доба до данас. Христос је својом појавом у историји ,,развалио врата Торе – Мојсејевог закона''. Хришћанство је потекло из јеврејске заједнице, али се веома брзо излило у различите народе. Кроз историју хришћани су давали свој допринос цивилизацијским тековинама. Отац Александар је посебно нагласио да хришћанска проповед данас не може бити ограничена црквеном портом, да црква не треба да личи на неки музеј, кога одређује искључиво прошлост. Говорио је о потреби да се савремене теме и изазови данашњице сагледају из хришћанског угла и свету укаже на исправан став. У излагању се осврнуо на поједине актуелне биоетичке теме, попут еутаназије и вантелесне оплодње. Занимљиво излагање о. Александра подстакло је присутне да постављају питања, тако да је остатак вечери протекао у пријатном разговору. Сања Николић, вероучитељица ИЗВОР: Епархија крушевачка View full Странице
  18.   Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије.      Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци.      На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици.     Извор: Радио Беседа
  19. Заупокојена Литургија и опело умировљеном презвитеру Александру Басари из Доњег Ковиља, служени су 23. јуна 2018. године, у храму Светог апостола Томе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије. Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци. На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици. Извор: Радио Беседа View full Странице
  20. Представљање књиге о. Александра Михаиловића "Непоновљива поновљивост". Протојереј Александар је предавач на Академији за уметност и консервацију СПЦ. Медијаторка промоције је проф. др Ирина Деретић, доцент на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. View full Странице
  21. Препоручујемо Вашој пажњи емисију ТВ Храм "Личност и заједница" у којој је гостовала Александра Нинковић Ташић, поводом објављивања после сто година првог превода књиге "Српска православна црква" (енглеско издање покренуо и финансирао је Михајло Пупин Идворски). Овај надахнути разговор открива, као и сваки пут, када говори госпођа Нинковић Ташић, нова сазнања о Михајлу Пупину, али о Николи Тесли и Милутина Миланковића, али је у првом плану представљање ове јединствене књиге која је дала "сву тежину страдања и васкрсавања српског народа". Књиге су писали најбољи тадашњи британски научници под супервизијом Владике Николаја Велимировића. View full Странице
×