Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ако'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 92 results

  1. Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе.... Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају.... Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд.... Зашто све ово горе пишем? Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат) различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад... Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд... Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир.... Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима? Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале.... Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима, само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример: "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..." И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама.... Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите: Француска: https://www.lefigaro.fr/ https://www.lemonde.fr/ Италија: https://www.repubblica.it/ https://www.corriere.it/ Аустрија: https://www.diepresse.com/ https://www.derstandard.at/ Енглеска: https://metro.co.uk/ https://www.thesun.co.uk/ Немачка: https://www.spiegel.de/ https://www.bild.de/ Поздрав за све људе добре воље P.S. Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?
  2. На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма? Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца. *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати. *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама. *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу? Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја. *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро. *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)
  3. Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“). https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
  4. Мати Ирина, докторанд на Богословском факултету Универзитета у Атини, за радио „Источник“ говори о грчком народу, сличностима и разликама у богослужењима Српске и Грчке цркве, али о односу тамошњих верника према јерархији. „Грци су непосреднији на први поглед и експресивнији су у изражавању својих осећања“, каже мати за једини народ и земљу где су држава и црква једно. Потврђује да је празник Успења Пресвете Богородице за Грке скоро једнако важан као Васкрс, а нарочито поштовање Богородице тамошњи народ повезује са њеним заступништвом и заштитом у најтежим историјским тренуцима. Говорећи о новопросијавшим грчким светитељима, мати прича како је старац Порфирије светио водицу у јавној кући и како се није либио да сваком приђе и свакога да погледа у очи. „Јесмо Црква ако смо свесни да смо Црква“, подвлачи мати. Извор: Радио Источник
  5. У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Ako ženi strada štitna žlezda, kriv je jedino muž: Ruski iscelitelj Lazarev šokirao objašnjenjem za sve ženske bolesti! WWW.FAMILY.RS Problemi sa štitnom žlezdom nastaju, po pravilu, kao posledica povećane čovekove težnje da kontroliše svoju okolinu i kao posledica njegovog pokušaja da "čvrstom rukom" upravlja...
  7. У овом Пасхалном периоду када васцели Православни народ прославља највећи и најрадоснији Празник Васкрсења Христовог, догађаја када је живот победио смрт, истина – неистину, правда - неправду, и у такој радости Епархија шумадијска на челу са својим Епископом, свештенством, монаштвом, примили су са великим болом и тугом, вест да је црногорска полиција лишила слободе Првојерарха будимљанско - никшићке Епархије Господина Јоаникија и његових седам свештеника, који су часно, поштено и хришћански вршили дело Божије, то јест узносили молитву Богу и Светом Василију Острошком, те баш на тај дан, са незаконитим хапшењем, нанели бол не само Епископу, свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимљанско - никшићке, већ пуноћи Српске Православне Цркве и целом Православљу. Сада када смо, надамо се, на крају ове пандемије вируса COVID-19, властодршци Црне Горе желе по цену живота, са оваквим поступцима, да унесу “вирус Корону” Српској Православној Цркви и њеном православном народу. Ми верујемо Богу и узносимо Му молитве, као и Светом Василију Острошком, да просветли разум, свима онима који објављују рат Цркви, а знамо да ко год је ратовао против Цркве, рат није добио. Ово кажемо, јер Црква није људска творевина, Петрова, Маркова..., већ Христова, па као таква је била и биће победник. Владику Јоаникија познајемо више од три деценије и за то смо Богу благодарни, што је Владика Јоаникије цели свој живот био Христов и Христос његов. Стога осећамо потребу да му изразимо подршку и састрадалну братску љубав. Владика Јоаникије је духовни горостас и зато верујемо, да му ниједна власт не може ништа наудити, нити га савити, нити поломити. Зато позивамо званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију у Црној Гори. Сада је сва одговорност искључиво пребачена на црногорску политичку власт, а по Нашем скромном мишљењу, не треба им никаква посебна мудрост, већ да се угледају на Владику Јоаникија, који је својим поступцима показао да не прави никакву разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Молимо надлежне у Црној Гори, ако ништа друго, да покажу људско достојанство и пусте из притвора Епископа Јоаникија и са Њим заточених његових седам свештеника. У исто време, молимо се Богу и Светом Василију Острошком да укрепе Епископа Јоаникија и његово свештенство, да хришћански издрже и као такви биће победници. Као што после Голготе долази Вакрсење, тако верујемо да ће и после овога страдања Српске Православне Цркве у Црној Гори, молитвама њених угодника, доћи и њено Васкрсење. Извор: Епархија шумадијска
  8. Свештенство саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас је служило миолебан. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а молитвено је учествовао велики број вјерника из Подгорице, који су се сабрали да молитвено подрже утамниченог Владику Јоаникија и његове свештенике. Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је сабранима да Владика Јоаникије и свештеници страдају да би се име Божије прославило. “Уколико сутра не пусте Епископа Јоаникија, нека нас све хапсе. Ми се гнушамо, презиремо начин на који су ухапшени Владика Јоаникије и свештеници у Никшићу и начин на који данас премијер не говори истину кад је у питању читав овај догађај. У данима кад пролази епидемија и нема више заражених, сад су дошли да оптуже људе сабране да ћемо ми изазвати епидемију“, казао је он. Он је потом позвао вјернике да се мирно разиђу. „Сад пошто смо се Богу помолили, и видим да сви дјелите ове ријечи, молим вас да се разиђемо. То је најпаметније. Да не учинино ништа што би спријечило Владику Јоаникија и седам свештеника да прославе Бога”, казао је он. Позвао је да сачекамо сјутрашњи дан да видимо шта ће да се деси. “Велики су притисци из међународних центара. Обратили смо се са захтјевом да их сјутра ујутру пусте. Ако тако не буде, ето нас опет на овоме мјесту. Сјутра кад нас виде, нека хапсе једног по једног“, рекао је отац Гојко Перовић. Подсјетио је да Митрополит Амфилохије данас поручио да прво хапсе њега. „Нећемо дати да њега хапсе, прије него нас све ухапсе“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, уз бурно одобравање вјерног народа и поруку: Не дамо Владику, не дамо светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У уторак 12. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Светог Василија Острошког Чудотворца, Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Тајну Јелеосвећења и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали Игуман Петар (Драгојловић), протојереји-ставрофори Живота Марковић, Милован Антонијевић, Радован Марковић, протојереј Огњен Гребић, протонамесник Душко Жујовић, јереји Слободан Савковић, Борис Милосављевић, Горан Јовановић и протођакон Иван Гашић. Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачке групе “Србски православни појци” из Београда. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика Јован, је верном народу говорећи о Васкрсењу Христовом као највећем и најзначајнијем празнику рекао, да је због тога овај празник са најдужим попразништвом. Свака Лутургија, не само недељна, јесте прослављање Васкрсења Христовог. Јер Васкрсење Христово означава и наше васкрсење. Ко ће васкрснути? Васкрснуће сваки човек који умире са Христом. Док онај који не умире са Христом, неће васкрснути за живот вечни, већ за вечну муку. Зато је човеку дата благодат да верује, јер вером можемо све да схватимо и све да прихватимо. Без вере не можемо да дођемо до праве истине, а та истина је Господ наш Исус Христос. Истина ће нас ослободити од наших грехова, од наших мука и невоља. Зато Господ и каже: “ходите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”. Треба да тражимо здравље и од лекара. И њих је Бог благословио и даровао да нас лече, али наш једини лекар је Исус Христос, јер Он зна и нашу душу и наш ум и разум боље него што и ми сами себе знамо. Зато и треба да му предамо срце наше, да се Он у њега усели и у њему обитава. Али Бог обитава само у чистом срцу, или бар у оном срцу које се труди да живи чисто, Јеванђељем и Црквом. Бог нас је створио за живот вечни, а не за смрт. Нажалост, човек је изабрао смрт онда када се погордио и помислио да може да буде Бог и непослушношћу ушао у смрт. Али Бог, који је сав љубав, Он је из љубави према човеку сишао са небеса, међу људима поживео, претпео смрт од оних због којих је дошао, али је и васкрсао и вазнео се на небо. И на тај начин показао да је то једини људски пут у овом свету, који води у живот вечни. Преосвећени је пожелео да Света Литургија и Јелеосвећење буду свима на здравље и спасење, на исцељење и душе и тела, које смо силом Духа Светога примили, молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца. Посебно се Преосвећени захвалио верницима, што су имали храбрости, да у овој пошасти и невољи дођу на ову службу. Ова Светиња је сигурно утицала на све да своје мисли саберу, да не лутају којекуде, него да се усресреде на молитву која нам је свима преко потребна. Ономе који искрено верује, невоље овога света не могу ништа. Зато нам је потребна вера у Бога и Његово исцељење. Прво треба да оздравимо душом, ако хоћемо да нам и тело буде здраво, јер од оболеле духа и тело оболи. Осврнувши се на недељу раслабљеног, Преосвећени је акценат ставио на реч. Јер само једном речју Господ исцељује раслабљеног. Реч наша треба да буде светиња. Светињи треба да служимо, а не да се Светињом служимо. Свака Црква је Витезда, али на крају све зависи од наше вере. Зато Господ и каже да је све могуће ономе који верује. На крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Господу и Светом Василију Острошком да нам дометну вере, јер знамо само онолико колико верујемо. Да нам Јелеосвећење буде на исцељење и душе и тела, јер ако верујемо Бог ће нас излечити и од ове пошасти која нас је снашла. Нека Свети Василије уразуми и оне у Црној Гори који бране народу да дође до ћивота Светог Василија. Заратили су са Богом, а ко је ратовао са Богом никад није рат добио. Не ратујмо са Богом, ратујмо са својим страстима, гресима, слабостима, ратујмо против свог ега, гордости, па ће нам Бог дати благодат и бићемо радосни као што је велика радост Васкрсења Христовог. По заамвоној молитви пресечен је славски колач, подељено је освећено уље и брашно, а након послужења за све присутне уследила је трпеза љубави коју је својим залагањем и љубављу приредило сестринство манастира са настојатељицом игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска
  11. Све литије за одбрану светиња у Црној Гори нису биле ни моје, нити владике Јоаникија, нити било кога другога. То су биле литије Светог Василија. Ако буде обнове литија, а биће их уколико се безакоње не уклони, народ ће се поново побунити. Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на дан Светог Василија, најављује за Спутњик наставак народне борбе, која је привремено прекинута због вируса корона, а против закона којим се отимају светиње Српске православне цркве у Црној Гори. Митрополит је, на овај велики празник, служио свету литургију на Острогу. За Спутњик говори о утисцима са службе, односу државе према цркви, новим литијама, светињама на Космету и свом привођењу. По чему ћете памтити ову литургију посвећену празнику Светог Василија Острошког? Да ли је то упорност верног народа да се поклони моштима једног од највећих светаца чак и у доба овог вируса? - Два највећа вируса која владају ових дана су безбожништво и братомржња и то је оно што Свети Василије исцељује. И поред забрана, овде су данас долазила деца и то пешке, кроз шуму из Никшића, Даниловграда и Подгорице, стигли су под Острог да се причесте на Светој служби. Са друге стране, ми смо као црква испоштовали све захтеве здравствених служби поводом вируса. Ипак, и те службе су имале, на неки начин, разумевања за овај велики празник и прихватиле да буду део народа који је овде био присутан. Уверен сам да је Свети Василије помогао и многима да се исцеле и од тог новог вируса који је због људских грехова загосподарио светом. Може ли дух Светог Василија Острошког да помири завађене стране у Црној Гори? - Управо дух Светог Василија мири, што се осетило и овог дана. Управо је полиција, као представник државе, на неки начин, имала разумевања за све што се догађа, а у народу је био дух овог свеца који исцељује од братомржње и богомржње. Неопходно је да се ми у Црној Гори прихватимо духа Светог Петра Цетињског и Светог Василија, јер ће онда у нама да се пробуди братољубље и богољубље, на којима се гради све што је свето, часно и честито у историји рода људскога. Очекујете ли помак у разговорима са представницима црногорске власти око спорног закона? - У контакту смо са државним представницима и надам се да ће код њих преовладати схватање да је донети закон управо безакоње, закон који разара дух братољубља и богољубља у Црној Гори. Уверен сам да ће и наше власти схватити да не могу тим путем да граде будућност Црне Горе. Та братомржња је наслеђена на династичким сукобима двадесетих година, па касније, и на идеолошким сукобима због којих је пало много братске крви од 1941. до 1945. Овај закон је дело неправде и братомржње који подлеже клетви из тестамента Светог Василија Острошког у којем он оставља проклетство на свакога онога који дирне у ту светињу и одузме оно што је он својом крвљу допринео да заживи. Подсећам на тестамент Светог Петра Цетињског у којем он позива своје Црногорце да чувају оно што је црквено као светињу, јер је природно, нико то не одузима од Црне Горе. Зна се да је то Црква божија у коју је народ уграђивао себе кроз векове. Уместо да оно што су безбожници после рата одузели од цркве то сада врате, они настављају тим безакоњем да одузимају божје храмове. А коме их дају? Ја се надам и да ће то овде сазрети и да ће сви схватити да литије нису биле политичке, већ литије пробуђеног духовног народа који се ослободио страха од свих тих деоба и враћа се својим светињама. Свети Василије био је рукоположен у Пећкој патријаршији за митрополита захумског. Ви сте егзарх Пећког трона. Страхујете ли у овим смутним временима за светиње и на Косову и Метохији? - Очевидно је да ови којима су те међународне снаге предале Косово, нису честити Шиптари, него су они који су сами стид честитога шиптарскога и албанскога народа. Они су већ наговестили да ће косовске светиње, а има их око 1500, претворити у имовину секуларне државе, као у Црној Гори. Они већ припремају један такав закон. Ми се надамо у Бога да се то неће догодити, надамо се да ће моћне силе Европе и Америке схватити какав је злочин извршен на Косову и Метохији 1999. Ја сам сведок тога, сахрањивао сам заклане и убијене. То што се догодило горе је од времена фашизма и нацизма и сада, када се обележава годишњица победе над фашизмом, Европа и Америка, које су победиле то опако зло, требало би да не граде будућност на основама наци-фашистичког злочина, него на темељима свега онога што је часно и честито. Они који су сада на власти у Црној Гори извршили су највеће издајство тиме што су признали независно Косово. То је издаја изворне, исконске Црне Горе краља Николе и Светога Петра Цетињског. Са великим поштовањем говорим и о садашњој Русији и Владимиру Путину који штити та исконска права. Не дај Боже да србијанска власт прихвати некакву деобу. То ти је као да расечеш своје срце на делове, да га поделиш. Па коме да даш ону једну половину и како да тим терористима који су стид и срам честитога албанског народа да даш своје срце? Како да изађете онда пред Милоша Обилића. Надам се у Бога да се то неће догодити и да ће и ови који су у Црној Гори на власти поништити своју одлуку о признању косовске независности. Надамо се у Бога да ће зло бити побеђено и да ће светиње косовско-метохијске, као и светиње овде у Црној Гори остати сачуване ради будућности овога народа, будућности Србије и Црне Горе. Морам да вам поставим и једно лично питање. После вашег привођења због служења литургије на Цвети и одласка на сахрану историчара Владе Јовићевића... Очекујете ли да будете оптужени? Било како било, то што је урађено, за нас није ништа ново. Овде је прво убијен митрополит Јоаникије са преко 127 свештеника од ове, обезбожене власти, а данас му ни гроб не знамо где је. Друго, његов наследник Арсеније Брадваревић, дивни и умни архијереј, био је 1954. осуђен на 11 година тамнице. Осуђено је и десетине других свештеника, многи су протерани из Црне Горе. То што црногорске власти покушавају да протерају свештенике који немају црногорско држављанство једно је од безумља које нас овде прати. То је нешто што није здраво и уверен сам да тај дух не може да коначно загосподари. Ово што се сада догађа, наставак је тог безбожног, антинародног, антицрногорског духа, античасног, да не кажем антисрпског духа. Надам се да ће полако нестати, ишчезнути и да ће завладати братска слога и братска љубав; да ће нас Свети Василије и свети Петар Цетињски збратимити, помирити и објединити. То је моје осећање, свих тридесет година, од моје прве беседе у Цетињском манастиру 1991. на Петровдан када је каменован Цетињски манастир, трудим се у том правцу колико знам и колико умем, без обзира на све наше разлике и све наше невоље које су нас сналазиле и које нас и данас сналазе. Извор: Спутњик
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку. “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога. “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Уколико се за седам дана покаже да нема воље за променама, не видим простора да се након следећег састанка експертских тимова Владе Црне Горе и СПЦ и даље више договарамо. Звучни запис разговора Ово је ексклузивно за Спутњик поручио отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије дан после састанка два тима у Подгорици, након ког су представници власти наговестили могућност измене спорног Закона о слободи вероисповести. Отац Гојко: Предложене конкретне промене закона Након пет сати стручног разговора, све је јасно, каже Перовић. Остаје само да се види да ли ће онај који доноси политичке одлуке у Црној Гори бити спреман да јасну аргументацију СПЦ усвоји и примени. Упркос томе што је била потпуно маргинализована у процесу усвајања закона, СПЦ је и даље спремна за разговоре, додаје наш саговорник. Спремна је да преформулише и амандман који је предложен у ноћи усвајања закона, уколико за то има простора. Храмови треба да буду третирани једнако, и они који су грађени пре, и они који су грађени након 1918. Закон о слободи вероисповести, подсећамо, захтева да се докаже посед православних храмова изграђених пре 1918, године када је до тада независна Црна Гора постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. „Ми прихватамо чак и такву формулацију и кажемо да смо спремни да се за те храмове судимо пред црногорским судовима, по црногорском законодавству. Дакле,не остављамо простора ни за какве спекулације да ли тражимо повлашћени положај као СПЦ, да ли тражимо арбитражу неког трећег, што нам се приписује. Хоћемо да се над црквеном имовином спроводе они механизми и они принципи који за сва правна и физичка лица у Црној Гори по већ донетим законима“, наводи Перовић. На питање да ли ће црногорска влада прихватити на себе доказивање да храмови не припадају СПЦ, а не обрнуто, да СПЦ доказује да храмови припадају њој, Перовић одговара да влада такав принцип мора да прихвати, пошто, како каже, не живимо у џунгли већ у држави. Није проблем у примени него у самом закону „Зна се да је то принцип који влада у праву. Они су у медијима приказали цркву као некога ко за себе тражи нека посебна права. Напротив, ми тражимо да се држава, када мисли да је нешто њено, понаша у складу са већ донетим законима и са Уставом Црне Горе, који каже да су црква и држава одвојене и да постоји принцип правне једнакости за све, па дакле и за саму државу“, објашњава Перовић. Описујући састанак, Перовић каже да је убеђен да се не може знати на чему је човек када прича са људима који су усвојили Закон о слободи вероисповести на начин на који су га усвојили. Напомиње да је закон усвојен без консултација са представницима СПЦ и упркос препорукама Венецијанске комисије. „Ми смо отишли на састанак са концепцијом да, уколико представници владе нису спремни да причају о промени закона, нема ни простора да се прича. Оно што су препознале и домаћа и међународна јавност јесте да је проблем у спорним тачкама закона, а не у начину његове примене. Друго, принципијелно и системски, тешко је причати о томе да се можемо договарати како да се закон спроводи. Jедном усвојен закон имао би, ваљда, механизме за спровођење и око тога не би требало да има договора“, каже Перовић. Представници СПЦ пријатно су изненађени отвореношћу експертског тима владе да разговарају о променама закона, али напомиње Перовић, и свесни да то ништа не мора да значи. Према његовим речима, представници владе имали су „довољно кондиције“ и били су расположени да саслушају образложење представника СПЦ о тачкама које су спорне и какве алтернативе нуде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У недељу, дана 08. марта 2020. године, када Црква молитвено прославља Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић и ђакон Здравко Бошковић. "Ако у овоме животу не живимо у врлини - не можемо ни гледати у Лице Божје. Не можемо гледати у другога човека, јер ће мржња надвладати љубав. А треба бити обрнуто ... Оци и аскете наше Цркве су нас учили томе да се непрестано разапињемо једни за друге, да Христос буде темељ нашега живота и темељ наше постојаности. Једино са Христом који је нада, вера и љубав можемо побеђивати све недаће и искушења" - рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  15. На Теодорову суботу, дана 07. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић. На светој Литургији био је присутан господин Зоран Баћановић, начелник општине Борово. ”Свако искушење доноси једну другу димензију за духовни живот. Не можемо имати да искушења немамо, не можемо живети да греха немамо. Ако живимо у љубави у нади и вери превазићи ћемо свако искушење. Бог човеку шаље искушење испитујући срце, дубину духовног живота свакога од нас појединачно. Најбољи пример за то налази се у Старом Завету, пример праведнога Јова” - рекао је Владика Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  16. Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Косову и Метохији. Како су три члана групе Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић враћени са граничног прелаза Добраково и подгоричког аеродрома, због, како су навели, националне безбједности, грамату и орден је у манастиру Михољска Превлака код Тивта, у име групе примио Александар Протић – једини члан који је успио да уђе у Црну Гору. „Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета. „Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године. По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“. Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника: „Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“ Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“. Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га. Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу: „Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“ Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави. „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски. Нагласио је да без покајања нема спасења. „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије. Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш. „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он. Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе. „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја. „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије. Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на дан када славимо Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служио је Божанствену Литургију у цркви Света Три Јерарха у Тополи. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Никола Илић и ђакон Стеван Илић. Чтецирали су Милан Михаиловић и Ђорђе Петровић. Појао је хор “Опленац” на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац. Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Чули сте, браћо и сестре, да у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји” (Мт, 5,14). Не може се сакрити оно што је горе. Јер то је оно што светли. Тако и ова три светитеља која ми данас прослављамо и поред многих прогона од стране прогонитеља хришћанства, нису остали сакривени јер су њихова дела та која су светлела и која и дан-данас светле свуда по свету. Они су својим хришћанским животом нама растумачили како да ми лакше упознамо Бога. Њиховим делима црква живи данас и живеће до краја века. Сваки је човек позван да живи у светлости, а не у тами. Зато ће апостол Павле на једном месту рећи хришћанима, “некада сте били тама, а сада сте светлост”. Када? Онда када је дошао Христос, Он је својом Светлошћу разагнао таму овога света. Човек задобија ту светлост ако је у заједници са Богом и онда човек светли. И ми данас имамо задатак да слушајући Јеванђеље, живимо по том Јеванђељу и тако светлимо за оне који не знају за Јеванђеље Христово”. Извор: Епархија шумадијска
  19. У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска
  20. У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  21. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  22. Када је вавилонски цар Валтазар једне дивље ноћи пировао са својим дворјанима и крвожедним хордама, скрнавећи сасуде из опустешоног јерусалимског храма, у једном тренутку невидљива рука исписала је на зиду палате три ријечи: мене, текел, ферес… Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда. Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Кад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Ко се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио. Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе. Звучни запис разговора Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас. Извор: Радио Светигора
  24. У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете. Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...