Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'академик'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Преминуо српски историчар уметности, академик Динко Давидов недеља, 19.05.2019. у 19:59 (Фото Т. Јањић) Академик Динко Давидов, познати српски историчар уметности, преминуо је у суботу, 18. маја, у Београду у 89. години, саопштила је Српска академија наука и уметности. Академик Динко Давидов рођен је 4. октобра 1930. године у Сивцу (Бачка). Дипломирао је на катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Љубљани. Био је кустос Галерије Матице српске од 1965. до 1978, научни саветник Балканолошког института САНУ од 1979. и директор Галерије Српске академије наука и уметности од 2001. до 2009. У том периоду у Галерији САНУ је приређено 40 изложби са каталозима, а 24 каталога потписао је као уредник. Аутор је изложбе и посебног издања каталога „Светогорска графика” (Београд 2004). Основна област рада академика Давидова била је српска уметност од 17. до 19. века. За дописног члана САНУ изабран је 2000. године, а за редовног 2006. Аутор је књига „Сентандреја - српске повеснице” (2011), „Помени давних сеоба - знамења српске повеснице” (2017), Геноцидиум тотале” (2019). Приредио је више значајних издања, између осталих, „Српска графика XVIII века - нова сазнања” (1986), „Манастир Шишатовац” (1989) и „Поствизантијска уметност на Балкану” (2003). Добитник је Вукове награде за науку за дело „Сентандрејска саборна црква” 2001. године. Место и време сахране Академик Динко Давидов биће накнадно објављени, преноси Танјуг.
  2. Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  3. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Српски пјесник и академик Матија Бећковић оцијенио је да су Срби у Црној Гори сада, нажалост, постали „странци, извањци и најзад – окупатори сопствене земље“ иако се Бока 1918. године присајединила Србији прије Црне Горе. – Бока је била аустроугарска, а српска војска је, ослобађајући Будву, могла окупирати само Аустроугарску. Али, сва та бутада и шарада није безазлена и може измаћи контроли, као да неко баца петарде на бензинској пумпи. Тако, што би рекао Андрић, и рат, не дај Боже, може да се омакне – рекао је Бећковић за Политику“ алудирајући на приговоре будванским властима због намјере да обнове споменик српском краљу Петру Првом Карађорђевићу. Поводом пријетњи и инцидента током његовог недавног гостовања у Будви у оквиру Фестивала књижевности „Ћирилицом“, Бећковић је рекао да је за сада прошао боље него Његош, којем су срушили гроб. – Њему су срушили гроб, а мени ће тек да руше – рекао је Бећковић, коментаришући захтјев црногорских националиста да му се забрани, не само гостовање на пјесничкој вечери у Будви, него и улазак у Црну Гору. Он је навео да је, иако се свакодневно може чути са екрана „да је вријеме поезије прошло и да су пјесници отпјевали своје“, снажан деманти стигао на крају августа из Будве са Трга између цркава. – На повелики трг нису могли да стану сви који су дошли да слушају пјесника, сазвучја и сатрепаје српског језика – рекао је Бећковић. Он наводи да је тешко повјеровати да би темељ једне чланице НАТО-а, најмоћнијег војног савеза на свијету, која под санкцијама држи Русију, могли да угрозе стихови једног пјесника. Бећковић је подсјетио да је руски књижевник Александар Солжењицин својевремено одбио да потпише петицију да полиција пусти једног руског пјесника, уз образложење да „робија никада није шкодила ниједном руском пјеснику“. – Неће ни мени наудити, ни ова, ни друге црне листе на којима сам се нашао од како сам ступио у јавни живот. Оне само доказују да се ништа није промијенило – поручио је Бећковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Данас 4 септембра, на празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, у раним јутарњим часовима, у својој 95 години овоземаљског живота, упокојио се у Господу академик др Владета Јеротић. Вест о упокојењу знаменитог академика саопштена на званичној интернет страници Задужбине Владете Јеротића. Кратак животопис новопрестављеног академика др Владете Јеротића Владета Јеротић је рођен у Београду 1924. године. У родном граду је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију а психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду. Преко двадесет година (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Владета Јеротић био је члан Академије медицинских наука и редовни члан Српске академије наука и уметности. Библиографија др Владете Јеротића Награде и одликовања ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: View full Странице
  6. Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. – Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: љубав има много лица. Љубав према свом језику је једно лице љубави према свом народу, а љубав према свом народу једно је од лица љубави према свом ближњем, на чему стоји највећа од заповести Господњих. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. Словесно општење с Богом је основна служба језика, из чега су изведене све друге тзв. језичке функције па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу. Међутим, употреба језика има оправдање и смисао само онолико колико је богонадахнута, ма о чему говорили. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више. Основна функција језика није дакле комуникативна него креативна, стваралачка. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст. Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. Православно хришћанство је, пре свега, религија љубави и праштања (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у кој су достојни да се назову православним хришћанима. У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику? – На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, добро би било подсетити се чињенице да су ћирилицу створили свети људи, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ). Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (супкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном. У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „Култура је оно што у највећој мери оправдава пред Богом постојање једног народа“. Култура је, дакле, много више од уљудности и уљуђености, она се мери обоженоћу. Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. Вредност сваке књиге највише се мери њеном близином тој Књизи. Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи? – Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У првој половини 19. века крајње радикалном реформом српског језика и писма из српске културе избачен је славеносрпски језик (близак црквенославенском) зарад тзв. простонародног језика, уместо да се они споје у један и јединствен књижевни језик као што је учињено у руском књижевном језику. Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образожењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. Напор узрастања је жртва, којом се зарад мањег улази у радост већег. Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом. Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много. Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа. Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако? – Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. Човек који свакодневно чита Свето Писмо несумњиво има темеље писмености, чак и ако не уме да напише добар есеј, говор, жалбу и сл. Све што је најважније у животу човек стиче, пре свега, у породици, затим у школи и цркви, ако иде у цркву, као и од људи који су му блиски, мада и самоваспитавањем и самообразовањем. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора. С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све. Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи. Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме? – Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи. Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. Свако од нас је, у већој или мањој мери, одговоран за свој језик и писмо, али и за друге језике и писма који постоје поред нас или међу нама – да се развијају у складу и љубави, свима на корист, никоме на штету. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Професор др Предраг Пипер је слависта, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, редовни члан САНУ и стални члан Матице српске. Његова предавања слушали су студенти на унивезитетима у Новом Саду, Београду, Нишу, Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Љубљани и Скопљу. Добитник је многих домаћих и међународних признања. Богата библиографија са око двије стотине посебних издања и готово четири стотине библиографских јединица свједочи о професоровој посвећености научном раду и љубави према словенским језицима. Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. – Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: љубав има много лица. Љубав према свом језику је једно лице љубави према свом народу, а љубав према свом народу једно је од лица љубави према свом ближњем, на чему стоји највећа од заповести Господњих. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. Словесно општење с Богом је основна служба језика, из чега су изведене све друге тзв. језичке функције па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу. Међутим, употреба језика има оправдање и смисао само онолико колико је богонадахнута, ма о чему говорили. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више. Основна функција језика није дакле комуникативна него креативна, стваралачка. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст. Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. Православно хришћанство је, пре свега, религија љубави и праштања (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у кој су достојни да се назову православним хришћанима. У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику? – На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, добро би било подсетити се чињенице да су ћирилицу створили свети људи, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ). Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (супкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном. У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „Култура је оно што у највећој мери оправдава пред Богом постојање једног народа“. Култура је, дакле, много више од уљудности и уљуђености, она се мери обоженоћу. Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. Вредност сваке књиге највише се мери њеном близином тој Књизи. Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи? – Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У првој половини 19. века крајње радикалном реформом српског језика и писма из српске културе избачен је славеносрпски језик (близак црквенославенском) зарад тзв. простонародног језика, уместо да се они споје у један и јединствен књижевни језик као што је учињено у руском књижевном језику. Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образожењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. Напор узрастања је жртва, којом се зарад мањег улази у радост већег. Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом. Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много. Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа. Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако? – Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. Човек који свакодневно чита Свето Писмо несумњиво има темеље писмености, чак и ако не уме да напише добар есеј, говор, жалбу и сл. Све што је најважније у животу човек стиче, пре свега, у породици, затим у школи и цркви, ако иде у цркву, као и од људи који су му блиски, мада и самоваспитавањем и самообразовањем. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора. С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све. Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи. Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме? – Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи. Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. Свако од нас је, у већој или мањој мери, одговоран за свој језик и писмо, али и за друге језике и писма који постоје поред нас или међу нама – да се развијају у складу и љубави, свима на корист, никоме на штету. Разговор водила: Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Vladimir Paar (Zagreb, 11. svibnja 1942.),[1] redoviti je profesor na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu u Zagrebu i akademik Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Objavio je više od 500 znanstvenih i stručnih radova, autor je i urednik više od 55 knjiga,[2] te niza udžbenika i gimnazijskog programa fizike. Među njegovim znanstvenim radovima je više od 100 znanstvenih publikacija objavljeno u koautorstvu s inozemnim znanstvenicima (s 300 znanstvenika iz 30 država).[2][3] наставак на Википедији https://hr.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Paar
  9. Kako je kroz istoriju, posmatrana, sagledavana i objašnjavana homoseksualnost slušamo u današnjem izdanju Hrama. Čućete i kakav je stav tradicinalnih religija o homoseksualnosti, a o tome govore Vladeta Jerotić, neuropihujatar, Isak Asiel, beogradski rabin i protojerej-stavrofor prof. dr Dragomir Sando. Autorka i urednica emisije Hram, Drugog programa Radio Beograda: Dušanka Zeković Emitovano 02.07.2017. Snimak poslušajte ovde: http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/06/30/30359940/hram .2.07.mp3
×
×
  • Create New...