Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'адам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. У недељу, 24. фебруара 2019. године, у оквиру фебруарског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, Стеван Јовановић је одржао предавање под називом "Адам у Едему, и стварање Еве - тумачење Пост. 2: 4-25". Најпознатији одломак библијске приче о Адаму и Еви је онај који се тиче њиховог преступа - искуство добра-и-зла. Међутим, у делу приче који претходи овом знаменитом одломку, налазимо интересантне истине о човековом месту у свету, релацијама које га чине оствареним бићем, и њиховој хијерархији. Слово о еросној љубави и њеној улози у односу мушкарца и жене представља веома значајан део ове приче. View full Странице
  2. И сазда Господ Бог човѣка од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човѣк живо биће. Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човѣка – Адама. У библијској науци то се обично зове други, или ранијој стручној литератури, јахвеистички извѣштај о стварању. У првом извѣштају о стварању, говори се о томе да је Бог створио човѣка „по лику и подобију“ као „мушко и женско“ (Пост 1, 26-27). Други извѣштај доноси другачији и нешто исцрпнији опис настанка човѣка. Разлике у односу на први се очигледне. Тако нпр. човек је настао прѣ осталих створења, Бог посебно обликује човѣка од праха земљиног, жена настаје накнадно итд. Поред језика и идејне позадине, различит је угао посматрања и теолошка амбиција. У Пост 2-3 се говори о настанку човѣка, његовом првобитном стању и назначењу, као и његовом грѣхопаду. Неки тумачи Писма, као нпр. Филон Александријски, су покушавали да ‘измире’ ова два текста. Филон је, у духу платонистичке философије, први извѣштај разумѣвао као настанак идеје човѣка, док је у другом видео стварање конкретних људи на основу већ постојеће идеје. Насупрот таквом приступу, у савременијој историјско-филолошкој критици ови текстови су третирани као списи настали у оквиру различитих предања. Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани. На самом почетку писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човѣка (Пост 2, 7). Идеја о стварању човѣка од земље присутна је у још неким старосавезним текстовима, и вѣроватно представља одјек давних и општераспрострањених схватања. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле,… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се прѣ него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, у Пост 2, 7 је Божији чин стварања експлицитно наглашен и у кратким цртама описан. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човѣка од неког већ постојећег материјала. Човѣк је узет од дѣла творевине, чиме се посредно указује на његову непосредну везу са остатаком створеног свѣта. У извѣштају се употребљава глагола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човѣка. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у контексту грнчарског заната (уп. 2Сам 17, 26; Ис 18, 2.3.4 итд). У тексту о стварању човѣка, Бог је описан као грнчар који ствара свој дѣло. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом контексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човѣка и тако се према њему односи, као лончар према свом дѣлу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човѣка, али и човѣкова зависност у односу на Бога. Идеја човѣкове зависности од Бога посредно је наглашена тиме што се каже да је човѣк створен од праха земљиног. То значи човѣк је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао човѣка од земље (’adâmâh) него од земљиног тла, праха. До таквог увида се долази на основу тога што писац наглашава рѣч прах (‛âfâr), која у јеврејском оригиналу нарушава ритам. Могуће је да у изворној верзији ових стихова није стајало прах. То би значило да је рѣч прах писац литерарно увео ‘на силу’ у већ постојећи текст. За такав захват имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању човѣка од земље, присутне и код других народа. Као што је познато многи народи су имали митове у којима се говорило о стварању човѣка од земље. Могуће је да су тако вѣровали и преци старих Израилаца, прѣ него је овај текст био уобличен. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако на изглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Тако се у једном псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се помѣрити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе израз прах земљин у себи садржи мисао о нечем слабом и пропадљивом. Иако је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога се користи рѣч прах земљин. Карактеристично је и то, што се приликом читања ових редака обично мисли да је стваралачки акт Божији у Пост 2, 7 текао у два чина – чин обликовања праха земаљиног и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпрѣ је начињено тѣло, па је Бог удахнуо човѣку у нос дах животни. Тако би се могла разумети ова приповест. Међутим, Књига постања не говори да је Бог прво створио тѣло, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунувши му је у му ноздрве дах животни“. Не говори се експлицитно никаквом стваралачком слѣду, то јест не може се узети да је Бог прѣ створио тѣлесну статуу па је онда оживѣо, него је тај процес текао истовремено. Бог у једном маху ствара човѣка. Постоји извесно логичко предхођење тѣла, али оно нема временске димензије. Само на нивоу нарације постоји слѣд. Човѣк долази у постојање примањем духа Божијег. Овим се наглашава једност бића човѣка, састављеног од тѣла и душе. Човѣк настаје у једном маху, настаје симултано као душа и тѣло. Гледано из друге перспективе, човѣк јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човѣк такође представља ‘спону’ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране, оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог ‘не устручава’ материје него је ‘својим рукама’ обликује и ствара човѣка. У преводу то значи да Бог са човѣком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човѣк није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човѣк не добија дух Божији у себе него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човѣк добивши неки дио божанства – дио Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тѣло. Човѣкова сродност и блискост са Богом огледа се у њиховом међусобном односу. Човѣк је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно мѣсто у свѣту, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човѣка. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког свѣта. Битан концепт блискоисточне и античке религиозности састојао се у томе да су људи приносили жртве боговима. Они су на тај начин, ропски радећи, ‘хранили богове’ или како се каже у Енума елишу: „трпњу богова да преузме он [човѣк/људи], да би у миру живѣли они [богови]“. То је, према митским схватањима блискоисточних народа, била једна од основних функција људског постојања – да помаже боговима тако што их између осталог и ‘храни’. У Пост 2 концепт је сасвим другачији. Бог људима даје храну, а њихово је само да чувају Божији врт, односно да сарађују са Богом. Опет једна фасцинантна теолошка метафора. У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. Извор: Теологија.нет
  3. И сазда Господ Бог човѣка од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човѣк живо биће. Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човѣка – Адама. У библијској науци то се обично зове други, или ранијој стручној литератури, јахвеистички извѣштај о стварању. У првом извѣштају о стварању, говори се о томе да је Бог створио човѣка „по лику и подобију“ као „мушко и женско“ (Пост 1, 26-27). Други извѣштај доноси другачији и нешто исцрпнији опис настанка човѣка. Разлике у односу на први се очигледне. Тако нпр. човек је настао прѣ осталих створења, Бог посебно обликује човѣка од праха земљиног, жена настаје накнадно итд. Поред језика и идејне позадине, различит је угао посматрања и теолошка амбиција. У Пост 2-3 се говори о настанку човѣка, његовом првобитном стању и назначењу, као и његовом грѣхопаду. Неки тумачи Писма, као нпр. Филон Александријски, су покушавали да ‘измире’ ова два текста. Филон је, у духу платонистичке философије, први извѣштај разумѣвао као настанак идеје човѣка, док је у другом видео стварање конкретних људи на основу већ постојеће идеје. Насупрот таквом приступу, у савременијој историјско-филолошкој критици ови текстови су третирани као списи настали у оквиру различитих предања. Савременијим литерарним истраживањима, дѣлом је недостајао нешто интегралнији поглед на читаву проблематику, заснован на канонском разумевању светописамских текстова. Када се овај феномен посматра из шире канонске перспективе, на својеврстан начин присутне и у патристичкој егзегези, наведени текстови су суштински комплементарани. На самом почетку писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човѣка (Пост 2, 7). Идеја о стварању човѣка од земље присутна је у још неким старосавезним текстовима, и вѣроватно представља одјек давних и општераспрострањених схватања. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле,… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се прѣ него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, у Пост 2, 7 је Божији чин стварања експлицитно наглашен и у кратким цртама описан. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човѣка од неког већ постојећег материјала. Човѣк је узет од дѣла творевине, чиме се посредно указује на његову непосредну везу са остатаком створеног свѣта. У извѣштају се употребљава глагола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човѣка. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у контексту грнчарског заната (уп. 2Сам 17, 26; Ис 18, 2.3.4 итд). У тексту о стварању човѣка, Бог је описан као грнчар који ствара свој дѣло. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом контексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човѣка и тако се према њему односи, као лончар према свом дѣлу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човѣка, али и човѣкова зависност у односу на Бога. Идеја човѣкове зависности од Бога посредно је наглашена тиме што се каже да је човѣк створен од праха земљиног. То значи човѣк је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао човѣка од земље (’adâmâh) него од земљиног тла, праха. До таквог увида се долази на основу тога што писац наглашава рѣч прах (‛âfâr), која у јеврејском оригиналу нарушава ритам. Могуће је да у изворној верзији ових стихова није стајало прах. То би значило да је рѣч прах писац литерарно увео ‘на силу’ у већ постојећи текст. За такав захват имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању човѣка од земље, присутне и код других народа. Као што је познато многи народи су имали митове у којима се говорило о стварању човѣка од земље. Могуће је да су тако вѣровали и преци старих Израилаца, прѣ него је овај текст био уобличен. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако на изглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Тако се у једном псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се помѣрити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе израз прах земљин у себи садржи мисао о нечем слабом и пропадљивом. Иако је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога се користи рѣч прах земљин. Карактеристично је и то, што се приликом читања ових редака обично мисли да је стваралачки акт Божији у Пост 2, 7 текао у два чина – чин обликовања праха земаљиног и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпрѣ је начињено тѣло, па је Бог удахнуо човѣку у нос дах животни. Тако би се могла разумети ова приповест. Међутим, Књига постања не говори да је Бог прво створио тѣло, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунувши му је у му ноздрве дах животни“. Не говори се експлицитно никаквом стваралачком слѣду, то јест не може се узети да је Бог прѣ створио тѣлесну статуу па је онда оживѣо, него је тај процес текао истовремено. Бог у једном маху ствара човѣка. Постоји извесно логичко предхођење тѣла, али оно нема временске димензије. Само на нивоу нарације постоји слѣд. Човѣк долази у постојање примањем духа Божијег. Овим се наглашава једност бића човѣка, састављеног од тѣла и душе. Човѣк настаје у једном маху, настаје симултано као душа и тѣло. Гледано из друге перспективе, човѣк јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човѣк такође представља ‘спону’ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране, оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог ‘не устручава’ материје него је ‘својим рукама’ обликује и ствара човѣка. У преводу то значи да Бог са човѣком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човѣк није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човѣк не добија дух Божији у себе него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човѣк добивши неки дио божанства – дио Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је у ствари исто толико радикално различит од Бога колико и тѣло. Човѣкова сродност и блискост са Богом огледа се у њиховом међусобном односу. Човѣк је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно мѣсто у свѣту, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човѣка. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког свѣта. Битан концепт блискоисточне и античке религиозности састојао се у томе да су људи приносили жртве боговима. Они су на тај начин, ропски радећи, ‘хранили богове’ или како се каже у Енума елишу: „трпњу богова да преузме он [човѣк/људи], да би у миру живѣли они [богови]“. То је, према митским схватањима блискоисточних народа, била једна од основних функција људског постојања – да помаже боговима тако што их између осталог и ‘храни’. У Пост 2 концепт је сасвим другачији. Бог људима даје храну, а њихово је само да чувају Божији врт, односно да сарађују са Богом. Опет једна фасцинантна теолошка метафора. У односу на први текст, у овом извештају се више говори о природи и назначењу човѣка. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човѣк стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте, по библијском разумевању, оквир људског живота. Обдарен слободном вољом, човѣк је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. Извор: Теологија.нет View full Странице
  4. Илити: зашто је змији упалило да их наговори да једу са дрвета познања? Да ли су се Адам и Ева осећали инфантилно и због чега? . . .
  5. Стварање Адама, мозаик из базилике у Монреалеу, Сицилија, 12. век (извор: pravmir.ru) „И сазда Господ Бог човека од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човек живо биће.“ Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човека – Адама. У библијској науци то се обично зове други или јахвеистички извештај о стварању. Писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човека. Идеја о стварању човека од земље налази се на још неким старосавезним местима. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се пре него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, дотле је овде Божији чин стварања експлицитно наглашен. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човека од неког већ постојећег материјала. Човек је неодвојиви део творевине. Још је занимљивија употреба гла­гола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човека. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у кон­тексту грнчарског заната (уп. 2. Сам. 17, 26; Ис. 18, 2. 3. 4 итд). У тексту о стварању човека, Бог је описан као грнчар који ства­ра своје дело. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом кон­тексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човека и тако се према њему односи, као лончар према свом делу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човека, али и човекова зависност у односу на Бога. Адам даје имена животињама, живопис из манастира Велики Метеори (извор: pravoslavieto.com) Идеја човекове зависности од Бога посредно је наглашена ти­ме што се каже да је човек ство­рен од праха земљиног. То значи: човек је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао чо­века од земље (‘adamah) него од земљиног тла, праха. Реч прах (‘afar) у јеврејском оригиналу нарушава ритам, што сугерише да ју је писац литерарно увео „на силу“. Вероватно у изворној верзији није стајало прах. Пи­сац је за такав захват вероватно имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању чове­ка од земље код других народа. Као што је познато, многи на­роди су имали митове у којима се говорило о стварању човека од земље. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако наизглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, ипак се овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Та­ко се у једном Псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се померити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе, израз прах земљин у себи садржи мисао о не­чем слабом и пропадљивом. Иа­ко је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога писац и користи реч прах земљин. Приликом читања ових редака обично се мисли да је стваралачки акт Божији у Пост. 2, 7 текао у два чина – чин обликовања пра­ха земаљског и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпре је начињено тело, па је Бог удахнуо човеку у нос дах животни. Књига постања не говори да је Бог прво створио тело, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве, него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунуо је у ноздрве његове дах животни и постао је човек душа жива“. Не ради се ни о каквом стваралачком следу у којем тело претходи души. Није Бог пре створио телесну статуу, па је онда оживео, него је тај процес текао истовремено. Постоји извесно логичко претхођење тела, али оно нема временске димензије. Човек долази у постојање примањем духа Божијег. Ово је важна теолошка мисао, јер наглашава једност бића човека, састављеног од тела и душе. Гледано из друге пер­спективе, он јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човек такође представља „спону“ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог „не устручава“ материје, него је „својим рукама“ обликује и ствара човека. У преводу то значи да Бог са човеком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човек није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човек не добија дух Божији у себе, него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човек до­бивши неки део божанства – део Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је, у ствари, исто толико радикално различит од Бога колико и тело. Стога се човекова сродност и блискост са Богом огледа у њиховом међусобном односу. Човек је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно место у свету, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човека. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког света. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човек стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте оквир људског живо­та. Ипак, обдарен слободном вољом, човек је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. … „Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г.
  6. Стварање Адама, мозаик из базилике у Монреалеу, Сицилија, 12. век (извор: pravmir.ru) „И сазда Господ Бог човека од праха земљиног, дунувши му у нос дах животни, и поста човек живо биће.“ Наведени стихови налазе се у другој глави Књиге постања, и у њима се говори о стварању првог човека – Адама. У библијској науци то се обично зове други или јахвеистички извештај о стварању. Писац приказује како Бог од праха земљиног ствара човека. Идеја о стварању човека од земље налази се на још неким старосавезним местима. Тако код Јова стоји: „Твоје су ме руке створиле и начиниле… Опомени се да си ме као од глине начинио, и опет ћеш ме у прах вратити“ (10, 8-9), или: „А камо ли у оних који су у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатру се пре него мољац“ (4, 19). Слично говори и Исаија: „Тешко ономе ко се бори с оним ко га је обликовао“ (45, 9). Док се у осталим старосавезним списима само уопштено говори о Богу који ствара различита створења, дотле је овде Божији чин стварања експлицитно наглашен. Прво што пада у очи јесте то да Бог саздава човека од неког већ постојећег материјала. Човек је неодвојиви део творевине. Још је занимљивија употреба гла­гола jâcar, којим се на почетку седмог стиха означава стварање човека. Конкретно значење овог глагола јесте: саздати, начинити, обликовати од неког материјала. Он је поготово кориштен у кон­тексту грнчарског заната (уп. 2. Сам. 17, 26; Ис. 18, 2. 3. 4 итд). У тексту о стварању човека, Бог је описан као грнчар који ства­ра своје дело. Тада је то била позната представа из свакодневног живота, а писац ју је у овом кон­тексту искористио као теолошку метафору. Бог према сопственом нахођењу ствара човека и тако се према њему односи, као лончар према свом делу. Тиме се дочарава слобода коју Бог има у односу на човека, али и човекова зависност у односу на Бога. Адам даје имена животињама, живопис из манастира Велики Метеори (извор: pravoslavieto.com) Идеја човекове зависности од Бога посредно је наглашена ти­ме што се каже да је човек ство­рен од праха земљиног. То значи: човек је прах – пролазан и слаб по себи. Бог није саздао чо­века од земље (‘adamah) него од земљиног тла, праха. Реч прах (‘afar) у јеврејском оригиналу нарушава ритам, што сугерише да ју је писац литерарно увео „на силу“. Вероватно у изворној верзији није стајало прах. Пи­сац је за такав захват вероватно имао два разлога. Први, да би направио јасну разлику у односу на раније идеје о стварању чове­ка од земље код других народа. Као што је познато, многи на­роди су имали митове у којима се говорило о стварању човека од земље. Други, још значајнији разлог јесте да јасно изрази теолошку мисао о слабости људског бића. Иако наизглед не постоји разлика између земље и праха земљиног, ипак се овде крије дубока мисао. Треба имати на уму да сам појам земља у Библији не значи нешто слабо и крхко. Та­ко се у једном Псалму каже: „јер је васељену утврдио и неће се померити“ (93, 1). То говори да је, по старосавезном схватању, земља нешто чврсто и стамено. Насупрот томе, израз прах земљин у себи садржи мисао о не­чем слабом и пропадљивом. Иа­ко је земља састављена од праха, сама по себи не значи нужно слабост. С друге стране, прах је нешто што је безоблично и непостојано, те тим подразумева: слабост, крхкост, пролазност. Управо из тих разлога писац и користи реч прах земљин. Приликом читања ових редака обично се мисли да је стваралачки акт Божији у Пост. 2, 7 текао у два чина – чин обликовања пра­ха земаљског и чин удахњивања даха животног. Стиче се утисак да се овде ради о временском следу догађања. Најпре је начињено тело, па је Бог удахнуо човеку у нос дах животни. Књига постања не говори да је Бог прво створио тело, а да је затим удахнуо дах животни у његове ноздрве, него само да „га је створио узевши земаљски прах и дунуо је у ноздрве његове дах животни и постао је човек душа жива“. Не ради се ни о каквом стваралачком следу у којем тело претходи души. Није Бог пре створио телесну статуу, па је онда оживео, него је тај процес текао истовремено. Постоји извесно логичко претхођење тела, али оно нема временске димензије. Човек долази у постојање примањем духа Божијег. Ово је важна теолошка мисао, јер наглашава једност бића човека, састављеног од тела и душе. Гледано из друге пер­спективе, он јесте двострук: дух и прах. Могло би се сликовито рећи да је сачињен на пола пута, између Бога и ништавила. Начињен је од разумног и чулног, човек такође представља „спону“ између Бога и творевине. У себи садржи материјални свет, с друге стране оживљава Божијим духом. Овим се истовремено показује да се Бог „не устручава“ материје, него је „својим рукама“ обликује и ствара човека. У преводу то значи да Бог са човеком има посебан однос, јер само њега ствара на тај начин. Човек није само од земљина праха, него је сродан Богу. Наравно, то није никаква природна сродност. Човек не добија дух Божији у себе, него му Бог удахњује дах животни, што значи да не оживљава човек до­бивши неки део божанства – део Божијег духа – него га Бог духом својим изводи у живот. Људски дух је, у ствари, исто толико радикално различит од Бога колико и тело. Стога се човекова сродност и блискост са Богом огледа у њиховом међусобном односу. Човек је у могућности да слободно одговори на Божији позив. Бог му даје посебно место у свету, за њега ствара врт. Биљке, животиње и све остало што је Бог саздао постоји искључиво ради човека. Карактеристично је и то да Бог ствара храну за људе, што је једна од револуционарних идеја античког света. Саздан из праха, а од стране свемогућег Бога, човек стоји од својих почетака на рубу, над амбисом сопственог ништавила и под окриљем небеског Творца. То и јесте оквир људског живо­та. Ипак, обдарен слободном вољом, човек је стално у могућности да бира пут: прах, од чега је или Бога, који га је створио. … „Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г. View full Странице
  7. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2010 Човек без лица – говор без слободе „И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““ Пост 3, 8-10 Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања. Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем. Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу. Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом. Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог. Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање. Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност. Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку. Александар Милојков
  8. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2010 Кожне хаљине „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их.“ Пост 3, 21 Књига Постања говори нам о стварању света и човека. Глава и круна творевине, човек, створен је по лику и подобију Божијем (Пост 1, 26). Лик је оно што је човеку дато, а подобије му је задато. Отуда је лик потенцијал, моћ и способност да се иде и стигне до подобија, да лик досегне свој Оригинал, свој Прволик. Шта је то „лик Божији“ а шта „подобије Божије“ у човеку? Лик Божији у човеку јесу ово троје: разум, слобода и личносни начин постојања. Имајући лик Божији у себи, човек није просто део света. Човек је разумно и слободно биће које постоји као личност. Лик Божији човека издваја из света, ставља га наспрам света. Тако, нема свет човека, већ човек има свет. Човек је разум света и слобода света, лице света. Њему је дато да говори у име васколике бесловесне твари. Зато је човек судбина света. То достојанство лика Божијег које је човеку дато није укочени атрибут. Разум, слобода и личност јесу динамика и делатност. „Отац мој до сада дела, и Ја делам“, каже Господ (Јн 5, 17). Отуда лик тежи и вапи за покретом. Лик Божији у човеку је сила која стреми ка смислу, ка подобију Божијем. Оно што је „дато“ вапи за оним што је „задато“, „лик“ стреми „подобију“. А шта је подобије Божије? То је Божији циљ стварања света и човека, Божији призив да човек и свет кроз човека, буду, по дару и благодати, оно што је Бог по својој природи. То је позив на љубав и постојање: вечно, слободно и љубеће постојање. Човек је створен да постане бог, син Божији по благодати, а свет да се кроз човека обожи и постане Рај. То творевина и даље чека и чекајући тугује, јер се човек још није уподобио Богу. Лик није одговорио подобију, икона се није изједначила са својим Прволиком. Зато, творевина тугује и са нестрпљењем чека на људе да на ово одговоре: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.“ (Рим 8, 19). Ко су синови Божији? То су разумни и слободни људи, истинске личности. То су људи који ће одговорити на призив Божији, те неће само остати на „лику Божијем“ већ ће стећи и „подобије Његово“. То су обожени људи. Та туга творевине је трегедија и туга човекова, трагедија неделатног лика. Јер, творевина, будући бесловесна, тугује и радује се само кроз своје лице, кроз своје словесно и слободно одређење. То њено одређење је човек. А у чему је трагедија и туга човекова? Његова трегедија огледа се у томе што дар „лика Божијег“, моћ делатности који тај дар са собом носи, није усмерио ка „подобију Божијем“. Човек је свој дар усмерио у погрешном правцу, промашио је циљ. Уместо уподобљавања Богу, човек је изабрао да се уподоби бесловесној природи. Тако је целокупну творевину окренуо наопачке, направивши велики промашај. Релност човековог постојања у односу са створеном природом више није такав де је он судбина и смисао природе. Не, човек је твар одредио за свој смисао и своју судбину. Тако, уместо да човек буде судбина света, свет је постао судбина човека: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи. (Пост 3, 19). Но, Бог није одустао од своје воље, да човек и свет постоје вечно у заједници са Њим. Јер, „Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје. Шта каже неће ли учинити, и шта рече неће ли извршити?“ (Бр 23, 19). Бескрајна премудрост и љубав Божија, учинили су да се човеков пад и промашај релативизују. Човек није престао да буде створење по лику Божијем и поред своје погрешне одлуке. Он је остао разумно, слободно и личносно биће. Бог је лик Божији у човеку прилагодио новонасталој ситуацију. Човек је обучен у „кожне хаљине“. Човеков промашај Божијег призива у Библији је символично описан као срамота људске голотиње. Након преступа Божије воље, људи осетише срамоту: „И отворише се очи њих двоје, и познаше да су наги; и сашише лишће од смокве и начинише себи прегаче.“ (Пост 3, 7). Изабравши створену природу за своју судбину, људи су утеху своје срамоте тражили у тој истој природи. То покривање природом, огртање у бесловесност и смртност, одвојило их је од Бога: „И позва Господ Бог Адама, и рече самом Адаму: „Где си?““ (Пост 3, 9). Чиме се то Адам могао сакрити пред свевидећим Богом? Сакрио се својим бесмислом, својом тамом и својим избором лажи. Зато га Бог „не види“. Јер, „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор 6, 14). Пред бљеском Светлости мрак нестаје и пред Правдом безакоње бежи и скрива се: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.“ (Пост 3, 10). Та „нагота“ због које се Адам застидео пред Богом јесте разобличена лаж и осрамоћени промашај људски. Свељубећи Бог, ипак, не оставља човека у срамоти његове голотиње. Као каквом насамареном наивцу, кога су разбојници преварили и свукли до голе коже, сажаљиви Бог му шије хаљине од коже: „ И начини Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и одену их.“ (Пост 3, 21). Од какве коже Бог шије хаљине? Од коже бесловесних животиња. „Кожне хаљине“ јесу огрубљење човека, његова деградација и декаденција. Оне су последица човековог промашаја (греха). По тумачењу светих отаца, „кожне хаљине“ нису ништа друго до облачење у животињску природну, нужност и смртност. Свети Григорије Ниски то јасно каже: „Стога је смртност, која потиче од природе бића којима недостаје интелигенција, по Божијем допуштењу наметнута природи створеној за бесмртност.“ Ипак, иако су последица греха, хаљине од коже нису без Божијег благослова. У њима се на тајанствен начин преплићу људска лудост и божанска мудрост. И све опет бива, премудрошћу Божијом, на добро и корист човеку. Тако, „хаљине од коже“ показују човекову низину, јер је од датог величанства начинио пад и промашај, али поакзују и Божију величину, јер је од пада и промашаја начинио нови пут ка висинама. „Хаљине од коже“ су учиниле да човек буде сличан животињама, јер је тако изабрао. Али, оне су омогућиле и да човек опстане у новонасталој ситуацији, да преживи, те да и даље има моћи да крене ка свом задатом циљу, ка подобију Бижијем. Огрнувши га у природу животиња и у судбину животиња, Бог није лишио човека дара лика Божијег. Парадоксално, садашња реалност човека је чудновата испреплетаност поноса и срама, слободе и нужности, словесности и бесловесности. Садшњи човек је суживот дара лика Божијег и жовотињске природне нужности: animal rationale. Дар лика Божијег, своју словесност, слободу и личносност, човек сада користи у реалности палог, пролазног и смртног постојања. Сав његов труд и мука у свету јесу последица његовог пада. Човек са знојем лица свог једе хлеб и са муком рађа. Живот је постао борба за опстанак и преживљавање. Са једне стране, човек је слободан да креира своју личност, користећи свој разум и таленте. Много тога зависи од његове слободне воље и упорности. У свету, који је одредио за свој циљ и судбину, човек проналази задовољство и срећу: посао који воли, каријеру, породицу, пријатеље, материјално и друго благостање. Али, та његова задовољства су увек скопчана са болом, неодвојива су од бола. Заиста, нема тог људског задовољства коме не претходи или не следује бол. Ипак, такав живот почиње болом, траје мешавином задовољства и бола и завршава се болом. Рађање човека је бол као почетак, а смрт је бол као његов крај. Док први бол има утеху, јер за њим следи живот, други бол је неутешан, јер за њим следи нестанак живота. У тој чудној реалности „кожних хаљина“, човеку остаје ово двоје: да буде очајник или да се запита о смислу свог постојања. Велика борба између Божијег лика и животињске природе траје у човеку. Благослов и заслужена казна преплићу се у души његовој. Ипак, човек је кадар да од ово двоје учини једну и јединствену реалност. Или да буде очајник, да потпуно избрише дар Божијег лика у себи, те да благослов претвори и изједначи са казном и проклетством; или, пак, да се запита и промисли, те да праведну казну и проклетство преобрази и изједначи са благодаћу. Тако, премудрошћу Божијом, „кожне хаљине“ бивају и једно и друго, и благослов и проклетство. Човек је позван да од то двоје направи једну реалност. Сав тај његов труд којим живи, образује се, ствара, успева у животу „са знојем лица свог“, јесте последица његовог првобитног промашаја циља. И поред тога, човек ипак може да сав тај свој труд и муку, окрене ка правом и првосазданом смислу, ка подобију Божијем. Чак шта више, тај његов рад и живот, иако последица првородног греха, може га довести до правог циља и смисла. Потребно је да човек, не бежећи од света и реалности „кожних хаљина“, врати ствари на своје место. Да поново он буде судбина света, а не свет његова судбина. Човек треба да пројави свет, а не да се пројављује ка свету. Човек треба да се окрене ка Богу, те да тиме и читав свет окрене ка смислу. То је пут да свуче „хаљине од коже“ са свог тела и да поново као слободно, словесно и личносно биће гледа у свог Творца без стида и скривања. „Јер треба ово рапсадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је пакле победа?“ (1. Кор 15, 54-55). То је пут досезања лика до Прволика, пут човековог уподобљавања Богу. То је остварење правог и истинитог човека. Тај истинити човек је Богочовек. Александар Милојков
×
×
  • Create New...