Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'агресије'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. Министар Вулин: Истина испричана овом изложбом може да буде различито посматрана, али не и оспорена – НАТО агресија је била последњи велики злочин 20. века. НАТО агресија је била завршетак једног страшног и крвавог века, у коме Срби нису заслужили да изгубе милионе људи. Србија ни једним својим поступком није ничим ни изазвала ни скривила НАТО агресију. Нема никакве српске кривице у НАТО агресији и страшном рату 1998. и 1999. године – истакао је министар одбране Александар Вулин отварајући изложбу Министарства одбране и Војске Србије „Одбрана 78“, посвећену обележавању 20 година од одбране отаџбине од НАТО агресије у изложбеном простору Музеја Града Београда.Министар Вулин је подсетио да је на данашњи дан, пре две деценије, убијена Милица Ракић и нагласио да је изложба посвећена свима који су убијени, свим војницима, полицајцима и свим страдалим у НАТО агресији, убијеној деци и истини. Он је нагласио да је Србија поносна на сваког свог војника, официра, полицајца, на сваког свог човека који је истрпео и преживео НАТО бомбардовање.– У нама нема кривице. Чињеница да смо живели и бранили своју земљу није и не може бити оправдање за НАТО агресију и НАТО бомбардовање. Те 1999. године, свако је показао своје лице – Срби своје најбоље, најлепше и најхрабрије лице, а они који су нас бомбардовали своје најружније и најслабије лице. Те 1999. године, није било разлике између фронта и позадине. Сваки становник Србије био је мета, свака наша смрт за њих је била само колатерална штета, и ништа више. Ми имамо разлог да се поносимо и кад мислимо о 1999. години, осећамо понос на сваког војника, полицајца, официра и грађанина ове земље и не верујем да они који су нас бомбардовали могу да деле то исто осећање са нама – оценио је министар Вулин.Према његовим речима, српски народ зна шта је војничка слава и поштује је и код непријатеља, али нема војничке славе у убијању деце и убијању трудница на пијацама.– Не верујем да могу да деле наш понос, али могу наше друго осећање које нас увек обузме када мислимо о 1999. години – тугу. Надам се да осећају тугу када мисле на нашу убијену децу, када мисле на наше убијене војнике и полицајце. Надам се да деле нашу тугу, јер туга је први корак ка кајању, а кајање је оно што желимо да видимо код свих оних који су убијали Србију те 1999. године – нагласио је министар Вулин. Ми гледамо у будућност, додао је, и изабрали смо да будемо војно неутрални, не желимо сукоб ни са ким и хоћемо да градимо пријатељство, али, подвукао је, никада не смемо да заборавимо оно што је било.– Не верујем да постоји пријатељство које се темељи на томе да заборавите оно што се десило, да заборавите зло које вам је учињено. Истина коју ћемо испричати и у овој изложби је истина која може да буде различито посматрана, али не може да буде оспорена – овако је било. Истина коју ћете овде видети је истина коју овај народ живи. Ово је изложба коју су направили они који су нас бомбардовали 1999. године – поручио је министар Вулин.Према његовим речима, гледамо у будућност, изабрали смо да будемо војно неутрални и да никада другима не учинимо оно што је чињено нама. И изабрали смо да не заборавимо, јер Срби су пречесто у својој историји заборављали зло које им је чињено, да не би повредили друге. – Србија се тако понашала до 2012. године, али од 2012. године када је Александар Вучић постао министар одбране Србија не дозвољава да неко други пише њену историју и да јој неко други наређује да заборави – закључио је министар Вулин.Говорећи о изложби, аутор Душан Јововић истакао је да је реч о пројекту који је иницирало Министарство одбране и Војска Србије. Он је посебно нагласио да су коаутори изложбе јединице Војске Србије, без којих ову изложбу није било могуће приредити. Међу њима посебну захвалност дугујемо 250. ракетној бигади за ПВД. – Изложба је мултимедијална и интерактивна поставка која први пут приказује видео и штампане материјале који до сада јавности нису били приказани, што због своје јачине и начина на који је то снимано 1999. године, а сви материјали су дигитално обрађени – нагласио је Јововић, додајући да је главна идеја била да се интерактивним приступом код публике изазове емоција и да се покаже да су војска и народ били неодвојива целина и да није било фронта.Он је истакао да је поставка подељена у осам целина, међу којима је издвојио "Сигурну собу" која је посвећена настрадалој деци, а ликовност изложбе почива на аутентичним артефактима који су настали током 1998. и 1999. године.Изложбена поставка на јединствен начин приказује херојску одбрану земље током 78 дана НАТО агресије, која је почела нападом на СР Југославију 24. марта 1999. године, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација и посвећена је страдалим припадницима војске, полиције и цивилима, међу којима је, нажалост, било и мноштво деце. Реализацију изложбе помогли су "Југоимпорт СДПР", Радио-телевизија Србије, Радио-телевизија Војводине, телевизија Студио Б, дневни листови Вечерње новости, Политика и Блиц, компанија "Борба", фотографи Срђан Илић и Томислав Петернек и новинар Милена Марковић и Милутин Попадић. Отварању изложбе присуствовали су министри у Влади, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић са члановима Колегијума, чланови Колегијума министра одбране, представници Министарства одбране и Војске Србије, МУП-а, града Београда, пензионисани припадници система одбране, као и представници јавног и културног живота. Изложба је отворена сваког дана од 10 до 19 часова, осим понедељка.
  2. Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима... Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ"). Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив. Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд... Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta. Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод. Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету. С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон. Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима... Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса. Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ. Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну... Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде... Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода. Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос. Резултат осионости политике над струком... Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас... Ћутимо. Ми немамо где. Најхрабрији од мештана остадоше уз нас. Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине. Зликовци знају њихов домет. Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна. За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако. Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема... "Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан. Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере." Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре... Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање. - Све гори!, кажем. - Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже. Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом. Тако и чиним. У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде... Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле... Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух... Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине... Жао ми... Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука. На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају... До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи... Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас. Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал... Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо... Генерал одсечно рече: "Здраво!" Ћутимо. Обрати се директору. - Јебено! - Видиш!, рече директор. Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти... - Ко ти је дежурни? Директор погледом указа на мене. Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"... - Дежурни!?, рече. - Изволите господине генерале!, одговорих. - Где ти је беретка!? Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером: - Генерале! Где је теби Завод! Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега... Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости! Милан РАКИЋ фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
  3. Херојска одбрана Србије Припадници Војске Југославије и МУП-а Србије пружили отпор мимо свих очекивања. – Кумановски споразум је бољи од документа понуђеног у Рамбујеу, али борци се нису радовали напуштању Косова и Метохије (Фото EPA/igor jovanov) Прошло је тачно двадесет година откако су се у тадашњој СР Југославији огласиле сирене за узбуну због ваздушних удара НАТО-а. Тог 24. марта 1999. године почео је рат који је потрајао 78 дана и завршио се Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 1244, после чега су се Војска Југославије (ВЈ) и МУП Србије повукли са Космета на који су, као гарант безбедности, ушле међународне снаге – Кфор. Поводом ове важне годишњице у „Политици” је одржан округли сто о НАТО агресији. Наши саговорници били су генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ВЈ, генерал-мајор у пензији Божидар Делић, у то време командант 549. механизоване бригаде ВЈ на Космету, и проф. др Обрад Стевановић, пензионисани генерал-потпуковник полиције, тада помоћник министра унутрашњих послова, иначе дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП). Стевановић је подсетио на безбедносну ситуацију која је претходила сукобима на Космету. Током деведесетих дешавали су се напади на полицију и грађане који су ескалирали 1998. године. Током лета те године, у великој офанзиви наших снага безбедности, ОВК је практично била разбијена. Генерали Обрад Стевановић, Спасоје Смиљанић и Божидар Делић (Фотографије Драгослав Жарковић) Делић је нагласио да југословенско-албанска граница заправо никада није била мирна. Нападани су граничари, кријумчарило се оружје на Космет, а ВЈ је од 1998. активно укључена у сузбијање тероризма, посебно након што је ОВК накратко заузела Ораховац и отела више Срба. Смиљанић је истакао улогу РВ и ПВО у подршци снагама ВЈ и МУП-а, као и припрему за одбрану земље у случају напада НАТО-а, што је било извесно у јесен 1998. године. Почетком 1999. ОВК, упркос свим договорима уз посредовање међународне заједнице, наставља нападе. ВЈ и МУП одговарају и НАТО покреће нападе. Политика: Питање за сву тројицу – где вас је затекао почетак рата 24. марта и шта се дешавало у последњим сатима мира и прве ратне ноћи? Стевановић: Те вечери сам био у штабу МУП-а у Приштини, где сам провео бројне године пре тога и остао све до окончања рата. Било је можда седам или осам сати увече. Имао сам обавештење из Београда да су прве ракете погодиле Специјалну антитерористичку јединицу у Новом Саду, а неколико минута касније и базу САЈ-а у Приштини. Одмах је дата узбуна, имали смо резервна командна места и брзо смо напустили све објекте у којима смо до тог тренутка функционисали. У Приштини смо за ту намену имали најмање пет-шест резервних места. Посебно је било драматично када је погођена команда Треће армије у Куршумлији. Тад смо схватили да ниједно командно место планирано у миру не може да нас заштити и да морамо често да мењамо локације. Уз то, одлучили смо да нико у команди не буде у униформи. Четири командна места у којима сам функционисао су погођена, укључујући и два у Београду. Припадници МУП-а Србије на кратком предаху између жестоких борби против ОВК на Косову и Метохији (Фото EPA/Srdjan Suki) Делић: Када је ОЕБС 19. и 20. марта 1999. напустио Космет и уз нашу помоћ отишао у Македонију, знали смо да нас од агресије деле дани. Кад су 23. марта исто учиниле и хуманитарне организације, оставивши магацине пуне робе, знали само да нас од напада деле сати. Тог дана смо у команди Приштинског корпуса примили задатак за противтерористичка дејства од тренутка када падне прва бомба. По повратку у касарну у Призрену направили смо планове и заповести и обавили командантско извиђање. Већ 23. марта увече део јединица је изашао из касарне. У то време већ смо имали пет локација и пет борбених група на терену. А онда нам је 24. март протекао у контроли да ли су све јединице на свом месту. Притом, недељу дана раније добили смо систем аутоматског пријема података – монитор с модемом прикљученим на телефонску „парицу” који даје комплетну слику ваздушног простора СРЈ. Тако смо могли да пратимо све што се дешава у ваздуху. Кад је почела агресија није било стратегијског, оперативног ни тактичког изненађења. Добро је што смо у 95 одсто случајева тачно предвидели дејства непријатеља. Увече 24. марта две ракете су пале на Чеју, тактички објекат на три-четири километара од карауле Врбница. Није било последица. Наиме, тај објекат смо морали да ставимо на увид ОЕБС-у па смо га превентивно напустили, људство нам је било километар даље. Онда је 25. марта ујутру почела противтерористичка операција, прва је трајала три дана на подручју Сува Река – Призрен – Ораховац. У том троуглу смо раније, у фебруару, у једној шиптарској команди запленили план „Феникс”, који су у Албанији спроводили Американци, обучавајући команданте батаљона и командире чета, поново оживљавајући ОВК. Пошто је тај план имао и графички део, у позадини бригаде су била тачно нацртана места са којих ће ОВК кад почне копнена офанзива пресећи комуникације, напасти командна места, линије снабдевања... Знали смо да ће снаге које нападају из Албаније и Македоније бити врло јаке, уз ваздухопловну подршку, и да је немогуће да истовремено водимо борбу са снагама које нападају на нашу границу и из дубине. Договорили смо се да ћемо, кад падне прва бомба или ракета, одмах урадити оно што нисмо могли због ОЕБС-а – да рашчистимо ситуацију у нашој позадини, да МУП поново запоседне комуникације и пунктове, а да се ми вратимо на границу и чекамо непријатеља. За две недеље смо то решили, МУП се вратио на територију, а ми на границу. Полицајац узвраћа ватру заклоњен тенком Т-55 Војске Југославије (Фото EPA/bela szandelszky) Смиљанић: Прве крстареће ракете су пале у 19.41 на Црни врх, Копаоник и Качарево – три стационарна објекта која су била расељена. Тада сам био у команди РВ и ПВО у Земуну. Иначе, РВ је 23. марта ноћу и 24. марта пре подне напустило све положаје који су се могли напустити, међу којима и 20. оперативни центар сектора ПВО Стари Бановци, што сам лично наредио, против своје команде која није била за то. Једино су остали аеродроми и авиони на њима који се нису могли склонити. А и тамо где су склоњени, погађани су, пробијани су сви капонири. Изузев подземних објеката, све што је у инжињеријском смислу припремљено као заштита људи и средстава, било је „лук и вода”. Све команде и јединице су 24. марта биле на положајима, тако да сам ја са кабинетом и још неколико људи остао у команди. Једна занимљивост – те вечери ме је позвала секретарица начелника безбедности и рекла: „Ево нас на крову ’Београђанке’, видимо да Дунавом иду три ракете ка команди, ако сте ту, изађите!” Са мном је био један генерал који је главом без обзира истрчао напоље. Те три ракете су у 20.35 сати погодиле управо 20. оперативни центар сектора у Старим Бановцима и од њега није остао ни камен на камену. А тај центар је био командно место за све снаге ПВО од 44. паралеле па до мађарске границе. У њему је требало да буде 30 до 50 људи и нико жив не би остао. Опрема изнета из центра кошта 80.000 фунти стерлинга. Иначе, прва ракетна јединица је погођена тек 28. марта у вечерњим сатима, на положају, а све до тада авиони НАТО-а гађали су лажне и старе положаје, „оживљене” имитаторима и другим средствима. Зато је НАТО тек 1. априла тежиште напада пренео на Космет. Политика: Реците нам нешто више о употреби наше авијације у првим данима рата. Смиљанић: Моја лична одлука била је да забраним полетање „миговима 21”. Тада сам имао 29 година летења на том авиону. Знао сам да је он на прелазу из прве у другу генерацију, врло скромних борбених могућности и да се ниједан од њих 46, ако полете, неће вратити. И нису полетели свих 78 дана рата. Полетали су „мигови 29”, али њих сам зауставио, такође знајући шта ће их снаћи. Прве вечери је полетело пет авиона – по два из Ниша и с Батајнице и један с Поникви. Ниједан од њих није био у прилици да отвори ватру. Три су оборена, један је с оштећењем слетео у Ниш, а још један, исправан, на Сурчин, јер је аеродром Батајница исте ноћи жестоко бомбардован, на њему су 24 авиона уништена на земљи, а свако армирано бетонско склониште у којем су се налазили пробушено је као сир. Кад је реч о ловачко-бомбардерској авијацији, 25. марта по подне из Лађеваца је дејствовала 241. ловачко-бомбардерска ескадрила на простору Метохије, на Чичавици, код Глоговца и Врбице. Командант јој је био Живота Ђурић. Погођен је са земље, оборен, он је био прва жртва РВ и ПВО у том рату, у којем су погинула још два пилота – Миленко Павловић, командант 204. пука, и Зоран Радосављевић, млади, перспективни официр, нада нашег ваздухопловства. Припадници Војске Југославије осматрају положаје ОВК у околини Косовске Митровице (Фото EPA/Moma Dabic) Верификатори без морала Политика: Како гледате на улогу међународних посматрача, такозваних „верификатора”, који су крајем 1998. и почетком 1999. године надгледали поштовање споразума о прекиду непријатељстава на Космету? Стевановић: Био сам присутан у Генералштабу кад се разговарало о закључењу тог споразума и остали смо три дана и три ноћи са генералима НАТО-а, које је предводио (амерички генерал Весли – прим. аут) Кларк. Било је јако тешко јер су они инсистирали да се број војника и полицајаца смањи, да се повуку с доминантних тачака и контролних пунктова. Нећу заборавити то вече, кад смо до пет сати ујутру, повремено дремајући по поду и фотељама, истрајавали да нешто тако не прихватимо. Полицијски генерали у томе су били упорнији од Перишића, Димитријевића и других који су то релативно лако прихватили. На крају је Кларк схватио да мора да оде ујутру код Милошевића и по повратку је направљен тај условни договор. Кад ме је Кларк лично убеђивао да се не противим смањивању броја полицијских пунктова који су суштински доминантно држали комуникације под контролом, рекао ми је: – Како, генерале, на схватате да, ако повучете те пунктове, бићете мање провокативни за ОВК и сами ћете себе више заштитити? Рекао сам му: – Господине генерале, не разумем како мислите да је то могуће, јер кад их повучемо, онда више нико неће моћи да иде тим комуникацијама, будући да смо изгубили бројне људе да те комуникације деблокирамо и ставимо их под контролу. На крају је дошла мисија и део споразума је била наша обавеза да уђу у војне и полицијске јединице, што су они користили за кодирање циљева и постављање локатора. Сама чињеница да су имали задатак да верификују ситуацију била је на први поглед добра за нас, јер смо наивно веровали да су они суштински добронамерни. Штавише, постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима. Дакле, тај злогласни Вокер, који потом фингира Рачак, у почетку покушава да буде искрен, али брзо схвата да то није висока политика и мења ствар. Схватамо наједном да, упркос томе што они раде тако како раде, можемо с њима да направимо бар неки договор. Али они користе лукавства. Један од Вокерових заменика, Шон Бернс из САД, долази код мене и моли да обуставимо операције против ОВК и да се не приближавамо Малишеву, јер ће он бити тамо да их убеди да предају оружје. И потписали смо документ по којем он прихвата да их пацификује. Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили. Дакле, они кад направе споразум који за њих није прихватљив, одмах раде на томе да га не спроведу и да за то користе баналне разлоге. Потом, наједном схватамо да верификациона мисија „пакује пинкле” и да бомбардовање следи. Ми смо преузели обавезу да их штитимо и, иако свесни да бомбе треба да крену, обезбеђујемо њихову евакуацију према Македонији. Дакле, упркос томе што смо мали и инфериорни, а они супериорни, ми континуирано тежимо да будемо морални и поштујемо договор. Милан Галовић – Димитрије Буквић
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је вечарас, 24. марта, са свештенством парастос жртвама НАТО агресије у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Тиме је симболично у 19:45 часова, када су пале прве бомбе на нашу земљу 1999. године, почео молитвени скуп под називом ,,Почело је 24. марта 1999. 20 година и даље нас убијају карциноми, леукемије, смртоносност новорођенчади“. Након парастоса у крипти храма скуп је настављен приказивањем филма о догађајима и страдњима од почетка до краја НАТО бомбадовања, продукција канала ИН4С. На молтвеном скупу о тим страшним данима говорили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Игор Дамјановић из Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“, Томислав Рачић херој са Кошара и проф. др Божидар Бојовић. Игор Дамјановић кординатор Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“ је истакао да овај покрет у Црној Гори има двије обавезе. Прва је према нашим славним прецима који су 27. марта 1941. одбили Хитлеров Тројни пакт и већ у мају у Србији и 13 јула у Црној Гори, подигли масовне народне устанке против нацистичког зла у окупираној Европи, док је друга обавеза поштовање хероја и војника Војске Југославије који су се 1999. године успјешно супроставили НАТО агресији. „Бомбардовање које је на данашњи дан прије 20 година започето, по много чему је била агресија слична нацистичкој из 1941. године. Нацисти су стрељали сто за једнога, а НАТО пакт је предсједнику Слободану Милошевићу испоставио ултиматум да уколико не повуче непобијеђену војску Југославије са Косова и Метохије слиједи апокалипса у којој ће на недјељном нивоу гинути хиљаде грађана Србије и Црне Горе.“ Он је казао да је ова пријетња по својој суштини готово идентична нацистичкој доктрини примењеној у опсади Лењинграда. Истакао је да је у употреби војних отрова, НАТО пакт био чак и монструознији од нациста јер је дејству осиромашеног уранијума и другим опасним материјама изложио цјелокупно становништво Србије и Црне Горе, најгоре је што ће штетне последице осиромашеног уранијума остати заувијек. Решавајући дилему малодушних да ли послије свега има смисла наставити борбу, Дамјановић поручује да ћемо као што смо преживјели турске зулуме и подигли се из безнађа са краја 17. вијека, затим аустроугарску, фашистичку и нацистичку окупацију, преживјети и вријеме НАТО пакта: „Слава херојима одбране отаџбине 1999. године и као што је много пута у својој историји васкрснула васкрснуће поново истинска Црна Гора.“ У име свих бораца који су стали у одбрану отаџбине и оних који су остали по врлетима Паштрика и осталих мјеста широм тадашње СРЈ, скуп је поздравио Томислав Рачић, херој са Кошара, познатији као „водник Пламен“. „Поменуо бих браћу који су остали као гранични камен да обиљеже територију наше отаџбине. Било је ту свих нас из бивше Југославије, Срба Црногораца, Муслимана и Хрвата, Горанаца… Тамо смо сви били браћа и једно, бранитељи наше отаџбине.“ Он је подсјетио да су борбе на Космету почеле марта 1998. године и да је на Кошарама најгори напад био у септембру 1998. године када је у засједу шиптарских терориста упала патрола Војске Југославије када је погинуло пет војника, предвођени Агимом Рамаданијем који је касније и погинуо на Кошарама. Додао је да су се борбе тада водиле на целој територији Космета и да су своје животе на Космету оставиле и жене добровољци: „На крају да нагласим да војска, полиција и остале снаге безбједности на Косову и Метохији, СРЈ, Србији и Црној Гори, нисмо изгубили рат, већ је даљи рат наставила политика а ми као војска смо се часно и поштено повукли са Косова и Метохије и надам се да ћемо се тамо у скорије време поново вратити“, поручио је Томислав Рачић, херој са Кошара. Проф. др Божидар Бојовић истакао је да се злочини најјаче војне силе у историји човјечанства против мале међународно признате државе, злочини којима је у посрнућу једне цивилизације траг за сва времена оставио НАТО од 24. марта до 10. јуна 1999. године, не смију заборавити. На крају вечери присутнима се обратио и Високопреосвећени Митрополит који је подсјетио на ријечи Светога Александра Невског да Бог није у сили него у правди истичући да је то оно што је кроз вјекове надахњивало истинске праве људе без обзира гдје живјели и ком народу припадали: „То је оно на чему је саграђена сва историја балканског народа, како га обично зову они који себе поистовјећују са Европом, говорећи о нама као примитивним племенима и народима. Међутим, тај Балкан, тако озлоглашен и извикан, он је темељ и срце Европе. Он је родио хришћанску Европу“, рекао је владика и додао да је цар Константин пренио престоницу из паганског, многобожачког Рима, гдје је главно начело било хљеба и игара, у мали град Визант, Константинопољ. Митрополит је казао да је хиљаду година та Европа, утемељена на Јерусалиму, Атини, Константинопољу, рађала све што је истинско и право у свеукупној Европи. Нагласио је да је ова Европа која се данас пројавила и поистовјетила себе са Европом само један дио ње, и да она није истинска и права хришћанска Европа, већ њена негација. „Истинска Европа, Европа Светога Петра и Павла, Европа Фрање Асишког, Дантеа, Шекспира и других великих људи, све до највећег Европљанина нашега времена Де Гола, умрла је у Приштини. Преко наших страдања данас тријумфује једна друга Европа! То је Европа крсташких ратова, и она све што ради, ради у име људских права“, рекао је Митрополит. Појаснио је да су и крсташки ратови вођени у име ослобађања Гроба Христовог, а у исто вријеме су оскрнавили Свету Софију у Цариграду, прогнали источно ромејског цара и патријарха из Цариграда и поставили свога владара и патријарха, и вршили насиље у читавој Малој Азији до Јерусалима. Нагласио је владика да је та Европа која је сад тријумфовала, а коју нажалост подржава и признаје једна група наших Црногораца, Европа Наполеона, Мусолонија и Хитлера. Казао је владика да ми не можемо другим путем јер је наша Европа изворна Константиновско-Јустинијановска, царска Европа која је, што се тиче владара, окончана мученичком смрћу царске руске породице 1918. „То је био крај једне Европе, који се наставља и у нашим временима. Међитим, ови страдалници, нарочито дјеца која су побијена од НАТО пакта, Милица Ракић, дјеца на Мурину…, Кошарама, не могу бити побијеђени, јер то би значило прихватити да је то завршена прича и на КиМ, Србији, Црној Гори, Европи, свијету. То значи прихватити да је зло оно које управља судбинама свијета.“, казао је Митрополит и додао да то неће бити јер је ипак свака сила до времана а Божија свевремана. „У имену Божијем је суд и правда и није Бог у сили него у правди и то показује сва историја рода људскога и ово вријеме ће да посвједочи да ће добро, човјечност, Христос Бог – творац неба и земље, носилац правде и истине, дародавац љубави, побиједити сатанску силу која се пројављује данас као што се у Његово вријеме пројављивала и која Га је приковала на Крст, која и данас прикива на крст све оне који су носиоци Христовога духа“, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Данас је у Никшићу одржан помен страдалима од НАТО агресије над СРЈ 1999. године. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством служио је помен жртвама. Сјећамо оних који су пострадали за вјеру православну и за нашу отаџбину, рекао је Епископ Јоаникије: „Данас је страшан датум у нашој историји од кога смо добили трауме, а од којих се још лијечимо. 24. март дан велике неправде када је извршена агресија над нашом отаџбином СРЈ. Тада су без одговарајућих одлука, кршећи Међународно право, кршећи сваки поредак удружене НАТО земље бомбардовали нашу отаџбину. Сјећамо се и оних који су пострадали од 1991. све до 1999. године јер то је заправо био један дуготрајни рат и једно дуготрајно насиље над нашим народом које је кулминирало са бомбардовањем. Извршавао се злочиначки план који је започет 1991. а можемо рећи да траје још дан данас и не видимо му краја.“ Преосвећени Епископ је нагласио да се у Никшићу посебно сјећамо страдалника из злогласне Лоре. „Лора је мали Јасеновац, нови Јасеновац. Само је од Никшићко-шавничке групе страдалника из Лоре, један преживио, али убрзо је душу своју намучену испустио чим је ослобођен. Лука Аџић“, рекао је владика Јоаникије. Он је нагласио да треба да се сјетимо и јунака са Кошара, који су одољели и НАТО бомбама и албанској армији и шиптарским терористима. „Они нијесу пустили непријатеља на тло наше отаџбине. Велики славни јунаци, подобни онима чија су имена исписана овдје на зидовима овога светога храма и чак у нечему можда и већи од њих. Лако је бити јунак када иде владар на чело јунака, и води војску као што је кнез Никола водио војску на Вучији до. А тешко је бити јунак у оно вријеме када те нека власт шаље у војску, а не стоји иза тебе“, нагласио је Епископ и додао: „Та власт неће ни да каже да је била у рату и неће да се сјети тих мученика. А ми се посебно сјећамо онога што нас овдје понајвише боли, пострадале дјеце на Мурињском мосту“. Епископ је поменуо имена страдале дјеце од НАТО злочина: Милицу, Јулију, Оливеру, Мирослава и других који су невино страдали, као и одрасле особе и све оне који су остали инвалиди. „О томе се не прича, нити на њих било ко окреће пажњу“, напоменуо је епископ и закључио: „Црква никада неће заборавити невине жртве, а ако Црна Гора заборави ове жртве онда се она одрекла своје историје и своје части и образа. Надамо се да неће, јер народ сигурно није“. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије се захвалио Удружењу бораца 1991. на чијем челу је Радан Николић, нагласивши да је то удружење отргло од заборава страдале за своју отаџбину. Извор: ИН4С
  6. На данашњи дан пре 20 година, 24. марта 1999. године, започела је НАТО операција ваздушних удара по циљевима на територији СРЈ под називом "Савезничка сила". У присуству свих припадника јединица са батајничког аеродрома и чланова породица настрадалих, молитвено смо се сетили наших настрадалих другова... 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави... View full Странице
  7. У другу недељу Часног поста, 24. марта 2019. године Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у нишком Саборном храму Слиласка Светог Духа на апостоле уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија. На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији током 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Патријарху српском и Владики нишком саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, службеник Епархијског управог одбора и ђакон Ђорђе Филиповић, секретар Епископа нишког. Благољепију богослужења допринело је и појање Црквено-певачке дружине "Бранко" из Ниша вођено диригентом госпођом Саром Цинцаревић. На Светој Литургији данас је читан одељак из Јеванђеља по Марку (2. глава, од 1. до 12. стиха), о времену Великог поста и одељак из Јеванђеља по Јовану, који говори о Христу као добром пастиру (одељак о Светом Григорију Палами). Као и увек свештенство и верни народ са великом радошћу су дочекали Сватјејшег Патријарха, а Саборни храм је био испуњен верницима, који су у великом броју приступили и Светим Тајнама Христовима. Након причешћа и заамвоне молитве Патријех српски служио је парастос жртвама НАТО бомбардовања, након које је Његова Светост одржао надахнуту беседу подсетивши нас да за сваку болест и муку која нас снађе узрок морамо тражити најпре у себи и да време Великог поста управо треба да нам служи да се загледамо у себе и видимо ко је то са нама - Бог или они који су отпали од Бога, јер како је рекао Светјејши патријарх "ми никада нисмо сами". Патријарх спрски је подсетио окупљени верни народ да и да молитва у заједници има велику моћ пред лицем Божјим и да кад дође недеља, треба оставити све друге послове и доћи у храм да се заједнички Богу молимо. Епископ нишки Г.Г. Арсеније је након тога пожелео добродошлицу и благодарио Његовој Светости Патријарху српском у има Епархије нишке и Града Ниша на данашњој Светој Литургији, на молитви за пострадале у НАТО агресији на нашу земљу и на дивним речима Јеванђелске поуке. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали су и градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић и командант Копнене војске генерал-потпуковник господин Милосав Симовић. Извор: Епархија нишка
  8. 24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима. У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље. Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу". Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године. У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта. Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства. Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница. У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница. Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје... Да се никада не заборави...
  9. У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске Србије данас је одржано богослужење поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије. Молитве за покој душе, на помену, који је служио војни свештеник, отац Славко Папић , осим припадника Медија центра „Одбрана“ принели су и многобројни гости, док је имена преминулих припадника Војске током НАТО агресије, из књиге „Хероји отаџбине“, читао Немања, син погинулог пилота Миленка Павловића. – Данас смо се састали да бисмо се молитвено сетили оних који су дали животе за отаџбину и истину, и који су следили јеванђелско начело да нема веће љубави него кад да човек свој живот за пријатеље своје – рекао је након помена отац Славко Папић, и додао да такво дело треба нам буде путоказ јер је у Светом писму речено – носите бремена једни другима, „а то ми данас чинимо овим поменом“. Он је упутио и поруку свим сународницима да имамо хришћанску обавезу да се свакодневно у својим молитвама сећамо хероја који су изгубили животе у кампањи названој „Милосрдни анђео“, „која је била све само не то“. Директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица Карапанџин подвукао је да нема веће жртве од приношења живота за своје ближње. – Данас смо прочитали имена свих хероја одбране, из књиге „Хероји отаџбине“, а ја сам имао част да то учиним први пут, у униформи, у Хиландару 2008. године. Књига је важна нама, како бисмо се сетили јунака, али њихова имена су уписана у једну другу књигу, књигу вечног живота, пред Богом живим, у којој су и имена Косанчића, Обилића, Синђелића и Карађорђа, као и Миленка Павловића и Горана Радосављевића и осталих бесмртних хероја који су остали на светосавском путу – рекао је директор Медија центра „Одбрана“ и додао да су својим херојством они завредили да нам буду вечни светионици. Помен постарадалим припадницима војске у НАТО агресији је у богослужбеном протору Генерелштаба Војске Србије служио главни војни свештеник, протојереј Слађан Влајић Напади НАТО започети 24. марта 1999., трајали су 11 недеља и у њима је погинуло око 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће и споменици културе. Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. ФБ Саша Милутиновић
  10. У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске Србије, као и у Генералштабу данас је одржано богослужење поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије. У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске Србије данас је одржано богослужење поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије. Молитве за покој душе, на помену, који је служио војни свештеник, отац Славко Папић , осим припадника Медија центра „Одбрана“ принели су и многобројни гости, док је имена преминулих припадника Војске током НАТО агресије, из књиге „Хероји отаџбине“, читао Немања, син погинулог пилота Миленка Павловића. – Данас смо се састали да бисмо се молитвено сетили оних који су дали животе за отаџбину и истину, и који су следили јеванђелско начело да нема веће љубави него кад да човек свој живот за пријатеље своје – рекао је након помена отац Славко Папић, и додао да такво дело треба нам буде путоказ јер је у Светом писму речено – носите бремена једни другима, „а то ми данас чинимо овим поменом“. Он је упутио и поруку свим сународницима да имамо хришћанску обавезу да се свакодневно у својим молитвама сећамо хероја који су изгубили животе у кампањи названој „Милосрдни анђео“, „која је била све само не то“. Директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица Карапанџин подвукао је да нема веће жртве од приношења живота за своје ближње. – Данас смо прочитали имена свих хероја одбране, из књиге „Хероји отаџбине“, а ја сам имао част да то учиним први пут, у униформи, у Хиландару 2008. године. Књига је важна нама, како бисмо се сетили јунака, али њихова имена су уписана у једну другу књигу, књигу вечног живота, пред Богом живим, у којој су и имена Косанчића, Обилића, Синђелића и Карађорђа, као и Миленка Павловића и Горана Радосављевића и осталих бесмртних хероја који су остали на светосавском путу – рекао је директор Медија центра „Одбрана“ и додао да су својим херојством они завредили да нам буду вечни светионици. Помен постарадалим припадницима војске у НАТО агресији је у богослужбеном протору Генерелштаба Војске Србије служио главни војни свештеник, протојереј Слађан Влајић Напади НАТО започети 24. марта 1999., трајали су 11 недеља и у њима је погинуло око 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће и споменици културе. Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. ФБ Саша Милутиновић View full Странице
  11. Министарство одбране ЦГ забранило је полагање венаца и цвећа жртвама НАТО бомбардовања ПРИПАДНИЦИ Војске Југославије из Црне Горе, њих 46, као и 10 цивила од којих троје деце из Мурина, жртве НАТО агресије 1999.године, доживели су у четвртак другу смрт. Њиховим породицама, саборцима из Удружења бораца, као и представницима политичких партија из опозиције-Нове српске демократије, Демоса и Српског националног савета није било дозвољено да положе венце и цвеће на спомен обележја жртвама бобардовања у касарнама у Подгорици и Даниловграду. Они су, на крају, решили да то учинили на живој огради испред зграде Министарства одбране у Подгорици. Управо је овај владин ресор одлучио да се традиција прекине.Чак ни Душану, оцу прве жртве НАТО бомбардовања у Црној Гори, војника Саше Стајића није било дозвољено да закорачи у касарну у Даниловграду. Џаба што је уцвиљени отац покушао да објасни да је ту због сина јединца који је имао 19 година када је убијен, али са друге стране стигла је порука да се од капије не може даље! Слично је било и касарни "Морача" у Подгорици. Бес због оваквог односа надлежних није могао сакрити Радан Николић, председник Удружења бораца ратова Црне Горе од 1990.године.- Ево докле је дошло непоштовање жртава НАТО у Црној Гори. Брука! Како ће министар Предраг Бошковић изаћи пред ове људе, породцие погинулих бораца и цивила. Оцу Саше Стајића одузето је право да положи цвеће и венац на место погибије свога јединца сина, коме је место његове погибије данас све у животу. Мислили смо да режим својим сулудим одлукама не може више потонути, али овим чином дотакли су дно. Подижу гробља фашистичким окупаторима а на жртве свога народа пљују! Ова војска више није црногорска, већ приватна коју режим изнајмљује НАТО-у ради личне сигурности - казао је он. Славен Радуновић, потпредседник Нове српске демократије, оценио је да је овај догађај још један у низу срамних у историји Црне Горе.- Ни у једној НАТО држави на свету се ово не би могло десити, већ само конвертитским режимима и конвертитима министрима, попут Предрага Бошковића, некадашњег припадника "Белих орлова". Данас он покушава да брани НАТО срамоту из 1999. године - рекао је он.- Ово је нецивилизацијски чин људи који причају да желе да уласком у НАТО постану део западне цивилизације. Овим што су направили показују да нису ни за једну цивилизацију - закључио је Радуновић. Извор
  12. У касарни "Бањица-2" одслужен парастос Парастос припадницима војске и полиције погинулим током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године служен је данас у капели Светог Ђорђа, у београдској касарни „Бањица-2“. Богослужењу, које је служио главни војни свештеник мајор Слађан Влајић, присуствовали су начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, и припадници Војске Србије запослени у овој касарни. МОРС
×
×
  • Create New...