Претражи Живе Речи Утехе

Јуче смо се подсетили на Божидара Бошка Петровића, нашег јединог ваздушног аса. Пре 80 година је погинуо у Шпанији. Пре тога је оборио неколико фашистичких летелица. Та породица Петровић је поред Бошка, резервног пилота ЈКВ, дала и Брану, пилота ловца учесника Априлског рата и Владету, пилота хидропланца, који жив није хтео да се преда, те је са неколицином својих људи након Априлског "слома", прелетео у Египат. Ово је прича о њему... Пре 76 година из Боке је кренула интересантна ратна епопеја једног од најхрабријих југословенских хидроавијатичара Корпулентан и нервозан човјек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама неке стране армије, привукао је својим чудним изгледом 18. априла 1941 године у центру Атине, пажњу грчке војне полиције. Други свјетски рат је био у пуном јеку, а у току напад Сила Осовине на Југославију и Грчку. Колоне њемачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно су нападали луке по Егеју. Ратно стање одражавало се и правим хаосом на улицама Атине, али су у свом том метежу грчки безбједњаци примијетили сумњивца у летачком комбинезону и одмах га ухапсили мислећи да се ради о њемачком шпијуну. Послије два сата проведена иза решетака, из затвора је уз извињење, пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода I класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније у необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана типа „Дорниер До-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) ПВ, одлучили да након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвјесност и на Медитерану наставе борбу против Сила Осовине… Суморна, облачна зора 16. априла 1941 године осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Њемачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941 напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства. У редовима југословенске војске ипак, била је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част им није дозволила да се предају чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја који до краја остају вјерни свом бушидоу – кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач „Загреб“ да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница „Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат са силама Тројног пакта. Исто су учинили и торпедни чамци „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је међутим, одлазак цијеле 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић. Из свакодневице Абукирске ескадриле „Шеснаестог априла 1941. године у 5 часова, седам хидроплана у групи, затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини „Невјесте Јадрана“ и полетјевши у…. неизвјесност.“– записао је у свом ратном дневнику Петровић. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили. Владета Петровић као поручник фрегате Владета Л. Петровић рођен је 18. априла 1905 године у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете чиме је постао официр. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Љубављу према авионима „заразио“ је и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка који је као велики комуниста, отишао као добровољац у Шпанију где је на страни републиканаца, учествовао у Шпанском грађанском рату. Летећи на ловцима типа „поликарпов И-15“, Бошко Петровић је оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот-ас. Бошко Петровић погинуо је у ваздушном дуелу 18. априла 1937 код Вила Нуева Дел Кањеде у Шпанији. Каријера Владете Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству КрМЈ, гђе је од 1938 године обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Овде се Владета жени својом великом љубави, лијепом Тивћанком Маријом Фажо са којом ускоро добија и двије кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свијету, чувеним њемачким „Дорниер-ом До-22“. Владета Петровић врши смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту Друга ХГ је у освит напада на Југославију 6. априла 1941. из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је тзв. далеко извиђање јужног дијела јадранског војишта на коме су се и одигравале главне борбене активности с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих посљедица претрпјели неколико њемачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице под командом Владете Петровића већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода на правцу Бока- Мљет и Бока –Улцињ, те око јужнодалматинских отока, а касније и главне италијанске базе на јужном Јадрану – луке Бриндизи. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Владета Петровић лично који је на захтјев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албанији или Италије, са хидропланом „307“ 14.априла на висини од 5 хиљада метара изнад Будве, примијетио пет италијанских ловаца „фиат Г-50“ и неопажено их пратио 5 минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији. До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ, обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана. Хидроплани Абукирске ескадриле Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту наредио збор свог особља Друге ХГ. „Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, где још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у њемачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве.“– записао је 10. априла Петровић у свом дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посјетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега је су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске, грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана. Петровић са југословенсмким ваздухопловцима у Египту „Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво!“– пише о тим тренуцима Петровић који је у зору 16. априла из Боке полетио на челу групе од седам исправних хидроплана са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана, па је ескадрила „нарасла“ на 10 авиона и 27 авијатичара. Послије много перипетија, укупно 8 борбено способних југословенских хидроплана типа „До-22“ стигли су 22. априла око подне у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан „313“ чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2 хиљаде километара, успјешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног њемачког „Африка корпуса“ и његовог легендарног команданта – „Пустињске лисице“, фелдмаршала Ервина Ромела. Капетан корвете Владета Петровић У Египту је 20. хидропланска ескадрила, једина југословенска војна јединица која се организовано повукла из окупиране земље и није своју ратну заставу спустила пред Силама Осовине, званично ушла у састав британског РАФ-а под новим службеним називом „No.2 Yugoslav Squadron“. Много познатији био је међутим њен незванични назив – Абукирска ескадрила. На пјешчаној обали залива уређена је привремена база, а већ 7. маја из луке Александрија креће на први ратни задатак – извиђање Средоземног мора на удаљености од 200 миља од обале на линији Порт Саид – Марса Матрух. Упоран у одлуци да његова јединица настави дејства, Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио од избјегличке југословенске Владе. Тражено је да преда хидроплане Енглезима и да се са својим људима упути у Јордан. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнориосао обје депеше иако је прву потписао предсједник Владе, генерал Душан Симовић, а другу и сам југословенски краљ Петар Други Карађорђевић. „Да сам извршио та наређења, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бјегунаца из домовине.“– објаснио је он разлоге зашто је радије наставио да се директно бори на фронту источног Средоземља и сјеверне Африке, где је однос снага тада био 2:1 у корист Њемаца. „Енглеска је била једина брана и нада Савезника у спашавању еропске цивилизације. За No.2 Yugoslav Squadron је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“– стоји у Петровићевом дневнику. Тиватски зет на челу Абукирске ескадриле у наредних годину дана је са својим авијатичарима редовно вршио извиђања Средоземног мора, садејствовао са британском флотом, испраћао конвоје бродова који су упловљавали у Александрију, водио борбу против непријатељских подморница, тражио и спашавао из мора посаде оборених британских авиона или потопљених бродова. При томе је Абукирска ескадрила извршила укупно 912 ратних задатака провевши у ваздуху 1.760 сати. Наши авијатичари претрпјели су и губитке па је тако у инциденту са британским бродом који је погрешно идентификовао наш хидроплан „307“ као њемачки авион и запуцао на њега, 22. децембра 1941 авион је оштећен, а наредник Јово Кикановић из Кртола код Тивта, тешко је рањен. Другог фебруара 1942. године, на плажу 40 километара западно од Александрије, под њемачким мецима, срушио се југословенски хидроплан „157“ типа „Рогожарски СИМ-14“а у њему су погинули су наредници Шишмун Пишпек и Каменко Петровић, док јепоручник фрегате Болеслав Ивковић једва преживио са тешким повредама. Један од хидроплана Абукирске ескадриле у Египту Абукирска ескадрила је одлично вршила добијене задатке за што је у неколико наврата и званично похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем Истоку. Самог Владету Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Један од њених подвига било је и налажење 26. јуна 1941, малог гуменог сплава са 4 преживјела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Након што су Њемци оборили њихов бомбардер, њих четворицу безуспјешно су пет дана непрекидно тражили сви расположиви бродови британске Средоземне флоте и бројни енглески авиони, али их је нашао југословенски хидроплан са пилотом Ладиславом Зобунџијом. И то не једном, већ два пута у мање од 24 сата јер им први пут Забунџија није могао помоћи, а сутрадан се вратио по њих и бацио им из ваздуха пакете са храном и водом и остао кружити над њима, док је други југословенски хидроплан у помоћ довео оближње британске ратне бродове. На жалост, за три од четири британска летача у сплаву, било је касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживјели спашен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао базу Абукирске ескадриле да се лично захвали својим спасиоцима. Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје посљедњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избјегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пјешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију. У домовини је „крила окачио о клин“ јер за њега као краљевског официра, није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив једног свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран и запослио се у тамошњој школи где је предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије. Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, Владете Петровића, заувијек се смирио 7. јуна 1984 у Ловрану. Међу ријеком људи за коју се не памти да је до тада неког од мјештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА – комадант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором дошао званично опростити од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим одијелима који су донијели највећи од свих вијенаца. На њему је стајао натпис „Нашем комаданту – последњи поздрав -Абукирска ескадрила“. Синиша ЛУКОВИЋ

Први авијатичар који је потопио подморницу Међу људима које су комунистичке власти оптужиле за наводну сарадњу са немачким окупатором и који још увек нису рехабилитовани, налази се и Димитрије Коњовић (1888 – 1982), први пилот у историји који је потопио подморницу из ваздуха и оснивач прве југословенске фабрике авиона “Икарус”. Иако га је Први светски рат затекао као пилота хидроавиона са чином капетана фрегате у војсци Аустро – Угарске, Коњовић је још тада својим подвизима трајно задужио српски и француски народ. Између осталог, био је заслужан и за спасавање Мирослављевог јеванђеља. Било је то почетком јануара 1916. године, када је добио наређење да бомбардује изнурене српске трупе, које су се, након повлачења кроз Албанију, укрцавале на бродове у јадранској луци Сан Ђовани ди Медуа. Надомак циља, Коњовић је приметио да се међу војницима налазе и цивили, па је окренуо авион и бомбе избацио у море. Испоставило се да се на једном од бродова које је требало да гађа, у специјалном транспорту који је пратио будући српски патријарх Гаврило, налазило и Мирослављево јеванђеље, што је тек касније сазнао. Прво потопио подморницу, па спасао посаду Међутим, већ средином септембра 1916, ушао је у историју као први пилот који је из ваздуха потопио подморницу. Реч је о француској подморници “Фуко”, а посебно дивљење завређује податак да је Коњовић, када је подморница нестала у дубинама Јадрана, спасао и целокупну посаду пловила састављену од 27 морнара и два официра! - Отац се тог дана, у пратњи још једног хидроавиона, враћао са неког задатка и на десетак километара од црногорске обале угледао подморницу, коју су бомбардовали. Подморница је заронила, али су се на површини мора појавиле велике флеке од горива, што је значило да је тешко оштећена и да неће моћи дуго да остане под водом. И заиста, убрзо је изронила, а командант наредио морнарима да напусте пловило. Тада су два хидроавиона слетела у таласе и покупили подморничаре на труп и крила. У међувремену, из Боке је испловила аустријска топиљарка и после пола сата преузела морнаре, док су официре превезли на копно хидроавионима. Те вечери, по свим правилима витешког ратовања, Французима су приредили коктел, након чега су отишли у заробљеништво – каже Слободан Коњовић, син Димитрија Коњовића и дугогодишњи музички уредник РТВ Студио Б. Иначе, у спомен на овај догађај, француско Удружење спасилаца дављеника из мора, на стогодишњицу оснивања, послало је Димитрију Коњовићу 14. фебруара 1968. године почасну диплому и захвалницу за исказану храброст, хуманост и милосрђе у борбама на мору. Димитрије Коњовић рођен је 29. децембра 1888. у Станишићу, код Сомбора, у породици учитеља Павла Коњовића, као друго од четворо деце. Његов старији брат био је угледни српски композитор Петар Коњовић, а брат од стрица, сликар Милан Коњовић. Изузетно даровит, по завршеној гимназији добио је стипендију аустроугарске владе да школовање настави у војној академији у Ријеци. Прича о Коњовићевим ратним данима, својеврсна је лекција о хуманости. Одликован орденом Марије Терезије, био је примљен у аудијенцију код цара Фрање Јосифа, а на крају рата, 1918. године, сачекао је победничке јединице војске Краљевине Србије да им преда укупни војни ефектив аустријске војске у Кумбору, у Боки Которској, где је био стациониран. Тада је прешао у морнарицу Краљевине СХС и распоређен у Нови Сад при речној флотили. Остао је ту све до 1923, када је пензионисан, највероватније под притиском националних струја које нису имале поверења у Србе који су раније били у служби Аустро – Угарске, иако је то била масовна појава у таквој мултиетничкој заједници. Оснивање “Икаруса” - Отац је исте године, заједно са браћом Душаном и Миливојем Ковачевићем, Ђоком Радуловићем и инжењером Јосифом Миклом основао предузеће “Икарус”. Почели су у објектима малог и презадуженог предузећа “Индустрија мотора Протић и др” у Новом Саду, да би касније прешли у Земун. Та мала фирма са два службеника, пословођом, шест радника и четири шегрта, временом је прерасла у фабрику са преко 3.000 радника! Од 1923. до 1941 “Икарус” је произвео 475 авиона, што је отприлике половина укупне производње авиона у Краљевини Југославији. У почетку, отац је био и пробни пилот на првим моделима авиона које су произвели, а скоро двадесет година и директор и један од главних акционара – каже Коњовић. Када су Немци ушли у Београд 1941, Димитрије је ухапшен и затворен на Бањици. После месец дана, из логора га је спасао школски друг из Ријеке, у том тренутку официр Вермахта, и то не на Коњовићев захтев, већ зарад старог пријатељства. Запањен што је Димитрија угледао у затвору, упитао га је откуд он ту. Коњовић је мирно одговорио: “Ухапсили ме ови твоји!” - До краја рата није крочио у фабрику, коју су преузели Немци. Издржавао је породицу тако што је распродао све вредније ствари које су му остале у кући, између осталог и бели концертни клавир “стенвеј” који је дао за једну краву! Чим се рат завршио, комунисти су поставили привременог управника у “Икарус”, али су позвали и мог оца да обнови производњу. То, као и чињеница да није нестао, као многи његови пријатељи, оптужени са или без доказа, показује да су знали да није сарађивао са окупатором – каже Слободан. Ипак, 1946. године донета је пресуда да се Димитрију Коњовићу и још двојици главних акционара “Икаруса” конфискује сва имовина, због наводне сарадње са окупатором. Коњовић се тада са породицом сели у Бешку, где је годинама живео од пољопривреде. Уз помоћ брата, Петра Коњовића, временим успео да се избори за какву – такву пензију. Умро је 1982, у Београду. Речима његовог сина Слободана – без горчине и мирне савести. Извор: srbinside